Бато Бијелић
Са доајеном српске дијаспоре
Бањолучанин, једноставног имена Бато Бијелић или Душан Бо-
санац, како га годинама знају у Торонту и Канади, а пријатељи га
само зову Бато (Бијелић), потиче из пристојне грађанске породице,
европског васпитања, доселио се у Канаду после започетих нацио-
нално-политичких промена које ће доцније изазвати љути верско-
политичко-национални рат. Оно што је битно за његов друштвени
рад и због чега су ови редови поред ауторове Аутобиографске
приче која ће уследити, у којој је представљен његов регуларни
посао америчко-канадског дизајнера, са свим специфичностима
и карактером који откривају начин рада овдашње примењене
уметности, односно дизајна, јесте огроман аганжман који је он
индивидуално остварио као предани Србин и интелектуалац
за вишедеценијског боравка и рада у Канади. Да одмах наведем,
мада то није његов временски редослед, навешћу да је он један
и најзаложнији оснивач Српске националне академије у Канади,
њен потпредседник и уредник и водитељ свих значајних култур-
них, образовних и уметничких програма. Познат је и као чести
предавач и беседник међу Србима у Канади. Деценијама је пи-
сао најзапаженије чланке у Гласу канадских Срба, најстаријем
српском листу после београдске Политике. Унапређивао је озбиљ-
ном лектуром Глас без које би он био провинцијске новине једне
мало познате етничке групе. Водио је савремене аналитичке ко-
ментаре на српском радију о свим значајним проблемима у српс-
ком народу у матици и расејању,а писао је историјске и култур-
но-књижевне текстове, као што рекосмо, искључиво под псеу-
донимом Душан Босанац. Ово име узео је највише због нацио-
налне неутралности и слободног начина изражавања у средини
пуној националистичких ексцеса, с једне стране, а са друге због
самозаштите и мира при отворенијим културно-просветним ана-
лизама и улажењима у сложене прилике темељно пољуљане Југо-
славије. Штета је што за српску културу, управо као имигрант,
досад није објавио ни једну књигу, али већина његових чла-
нака, искључиво под именом Душан Босанац, приступачна је у
снимљеном целокупном издању Гласа канадских Срба, похрање-
ном у Библиотеци Универзитета Торонто. По скромности, бесед-
ништву, култури и васпитању најсличнији је београдском про-
фесору Рашку Димитријевићу. Обојица су добри људи и по чисто
хришћанској и енциклопедијској дефиницији. Заборављају све
оно што су другима помогли, а памте само оно добро што су дру-
ги њима учинили.
Када сам се нашао у добровољном изгнанству у Канади 1996,
поред Бранка Марковића и Миле Миличевића, Бато Бијелић је
препознао страх и тугу у мојим очима. Сва тројица су према мени
показала непатворену хришћанску осећајност и открила глад
моје душе за светлошћу и искреним људским разговором. Бато је
гетеовски препознао и моју физичку и метафизичку осећајност и
несебично притекао да ми спасе душу. Да не дужим, ако на крају
тако могу рећи, наиме, ако смем рећи да етичнијег, смиренијег,
културнијег и образованијег пријатеља са најлепшим манирима
нисам могао добити. Хвала Богу. Жао ми је што није свештеник
да га изаберем за духовника. Иако изразито светован, он јесте
мој духовник у најбољем значењу те речи, што показују и његове
године. На стандардно постављена биографска питања која сам
му упутио, у своме стилу је аутобиографском причом, у којој су
изостављени многи одговори, а тиме и имена, чиме је покушао
да остане свој, ипак је дао неколико изјава, без устезања и страха
на три-четири питања која ћу доле навести. Након ових, за њега
карактеристичних питања, уследиће његово дуже излагање, мање
познато домаћој публици, боље рећи, на изненађење његових обо-
жавалаца који га знају само као говорника и писца, а не као
универзалну личност с другог краја интелектуалне активности
која се ни не наслућује у његовом јавном наступу, а којом ће се
представити као дизајнер и познавалац овдашње примењене
уметности и њених проблема. Изношење анализе дизајна и њего-
ве улоге редак је прилог у нашим одговарајућим чаописима, те
је срећна околност што је један признати активиста у тој области
представио своје виђење као део свога аутобиографског излагања
и оцену овдашњег дизајна. Најпре да чујемо оно што он има да
каже о друштвено-политичком стању у земљи ради подсећања
на његов стил и начин мишљења, али више као реминисценцију
културнијег третмана политике и улажења у њену финоћу.
– Написали сте многе чланке и коментаре о друштвеним, поли-
тичким и политичко-економским проблемима у старој Србији и
у Југославијама. Затим немачким, енглеским, америчким и дру-
гим мешетарењима и растурању обе Југославије, о властима у под-
ваљивачки креираним банана-државама, односно, боље речено о
протекто-ратима поробљивача. Која је сада Ваша мисао о свему томе?
Одговарајући на овдје постављено прво питање, одлучно ћу
рећи уз тврђење да о ранијим и садашњим властима нисам про-
мијенио мишљење о њиховом прилично примитивном и бесмис-
леном понашању, а о америчко-европском мешетарењу, а не ра-
зумној политици, данас имам још критичније ставове, негативне,
не налазећи ама баш ниједног активног политичког субјекта поли-
тичара, међу њима, који би заузео достојније мјесто које би могло
бар мало поправити њихов непојмљиво негативан однос према
Србији, односно српском народу у цјелини. Банана-државе, на-
стале од бивше Југославије, још су мизерније него што су биле по
непосредном осамостаљењу и прикључењу Европској заједници,
а оно што је карактеристично и аналитички недовољно потен-
цирано, остало је без примједбе релативно објективнијег страног
посматрача, ако објективних посматрача данас има, бавећи се
проблематичним и биједним европским пословима и ставовима.
Отворено говорећи, у ту заједницу уврштене су, да не кажем
све, нацистичке и фашистичке пријатељице, међу којима једи-
но Пољска служи као ошамућеник, изгубљеног сјећања на пе-
риод нацизма и употребљени субјект од стране данас својих
пријатељских земаља. Ове државе као да не знају колико су
служиле злочиначком нацистичком режиму, па играјући на кар-
ту тобож жртава неправде, прихватају сугестије водеће земље
међу њима, Њемачке, да би и саме оптужиле највећу жртву
прошлих ратова, Србију, и најважнијег побједника – Русију.
Тешко је и замислити већу подвалу и лоповлук од овог да се обје
земље – и Русија и Србија – искључе из побједничких земаља,
а да се побијеђене кукавице представе као да су оне свладале
нацизам и потом формирале невиђену нову Европу за примјер
неупућенима.
– Шта мислите о актуелним властима српских земаља?
Оно што мислим о актуелним властима у Србији и дјелимично
о властима Републике Српске можда би било боље да прескочим
питање, будући да видим да гори замјењују лошег и да се никаква
политичка промјена не може извести, изузев да се од поносних
српских крајева начине још биједније несрећнице које, по њима,
вапе за недокучивом добром вољом свјетских хохштаплера,
својих мајсторских противника, без познавања политичке
историје и основних норми државности.
– Молим Вас прокоментаришите, за читаоце часописа Људи
говоре, злочине актуелних, ратнохушкачких империје над
српским народом и српским земљама и њихове колонијалне
управе у њима?
Да лаж није превладала у свим савезницама Европе, ваљда би се
неко међу њима одлучио или усудио да бар с ријечју-двије каже
нешто добро и поштено о Србији. Психолошки је несхватљиво
колико се ружноће и злочина приписује српском народу, док
се други претварају у жртве, у наивне страдалнике. Ваљда неће
бити да је нетрпељиви став према православној земљи Србији,
а с њом и Русији, до те мјере у савременом свијету, његовим
муклим и скривеним ћутањем, узео маха (овог првог разлога
нетолерантности) да та нетрпељивост прелази средњовјековне
трауме и обијест капиталиста католичке цркве према европским
Јеврејима, за које је углавном само ислам, правовремено,
показао извјасну, рекао бих, самилост и дао им прилику да
преживе. Тренутно не видим никакав знак који би дао наде да
се ови проблеми, боље рећи, ставови Запада, ако ништа друго,
ублаже, савременују или дјеломично отклоне уколико Србија
(али за то би морала бити нормалнија и захтјевнија њена власт)
одбаци своју жељу и намјеру да се увуче под реп таквој Европи
и задовољи поменуте прохтјеве САД, односно да савезништво
са Русијом подигне на један виши степен, па да, по мени, чак, на
неки начин, буде дио ње! Не само да би сви негатори српског духа,
као значајног и нешто друкчијег од духа и свијести сусједних
народа, одмах промијенили свој став према Србима, него би
почели уважавати дотад свога омаловажитеља и смјестили би
га тамо гдје он заслужује да буде као духовит субјект и морални
историјски пратилац и актер свих позитивних догађаја у Европи
и свијету.
Одговори на неколико претходних питања само показују
типичан став у Бијелићевом познатом друштвеном и политичком
раду, а оно што је заиста мање познато и што желимо читаоцима
представити јесу мисли о овдашњем дизајну и учешћу нашег
креатора у њему.
Разговарао Радомир Батуран
Бато Бијелић
Једноставна аутобиографска прича
Студирајући, са још само четворицом бруцоша, тзв. чисту фило-
зофију и психологију и потом одвојено историју културе и умјет-
ности, а око ове посљедње групе и улогу магистра, ни у сну
ми није долазила мисао да се нећу бавити професуром и да ћу
читавог радног живота зарађивати као дизајнер. Као склоност
практичној умјетности (у подсвијести сам дизајн називао занат-
ством) дубоко и неотуђиво сам рођењем био везан за овај вид
дјелатности, затим привређивањем, док у мени није спласнула
унутрашња потреба за бављењем ликовним и док се, захваљују-
ћи околностима политичким, националним и у свијету матери-
јалним, нисам смирио и прихватио да живим као превасходно
примјеран, непоправљиви графички дизајнер. Овај смисао за ли-
ковним представљањем живота око себе у извјесној форми која
се разликовала од моје средине и која је била упрошћена скоро
до непојмљивог симбола, у ствари, умјесто да сплашњава, прет-
варала се, вјероватно захваљујући приликама, у нешто без чега
ми касније није било нормалног живота у социјалном виду а, по
укусу, морам рећи, и грађанском стандарду. Не знам да ли је ико
око мене у мојој раној младости имао сличне импулсе спремне
да у прихватању свога израза који већ граничи са, од друштва и
времена уваженим и прихваћеним нормама, паралелно егзистира
слиједећи стандардне и умјетнички назване облике. Не могу рећи
да је мој најранији наведени смисао имао само дизајнерску страну
у данашњем смислу ријечи него и сликарску, будући да се он
изражавао и у склоности портретима, углавном необично великог
формата тада познатих главних руководилаца рата и револуције
у Југославији који су уживали да се виде импресивни на сваком
кораку. Када сам се усудио, када ме је моја унутрашња сила
натјеравала да радим на тим сликама, још сам био средњошколац
и без икаквог претходног ликовног образовања или посматрања
како се раде портрети и слике уопште. Чак до тада нисам посјетио
ни један озбиљан атеље, а смионост и унутрашњи нагон водили
су ме да се усудим да радим тако одговорне ствари. Као што мо-
жете претпоставити, двије-три године по окончању другог свјет-
ског рата био сам још тинејџер, а моји су портрети главних југо-
словенских политичара, од неколико квадратних метара, били
довољно, рекао бих, допадљиви да никад нико од одговорних
није имао никакву примједбу. Још су захтијевали нове варијанте
вјешајући их на веће зграде мјеста Босанске Крајине. Шта је са
тим портрета било након извјесног времена никад нисам сазнао
нити сам их видио и веома жалим што нисам имао прилику да
их доживим ни на црно-бијелој фотографији, тада могућој, мада
претпостављам да их је морало бити. Сјећам се упечатљивијих
тренутака када сам два-три пута користио позорницу Бањо-
лучког позоришта да, помоћу уређаја за манипулисање кулисама,
подигнем своја платна са пода, на којем сам радио, да бих видио
шта сам до тада постигао, а често, уз аплауз – да се похвалим –
својих пријатеља који су сједјели у партеру пратећи резултате
мога необичног талента, а нарочито моје слободе да се усудим
портретисати значајне руководиоце, неопростиво осјетљиве на
евентуално промашен или мртав изглед. Рад на позорници од-
вијао се за вријеме затвореног здања и само, како рекох, с неколи-
ко заинтересованих пријатеља у његовом серклу. С обзиром на
вријеме, без игдје ичега, непосредно послије рата, боје које сам
користио биле су најпростије зидне боје у праху. Умјесто да буду
мијешане водом, измислио сам оплемењивача – евапорирано
млијеко, неразријеђено, из америчких конзерви што их је било
на све стране, а чија маса на сликама је чувала и неизмијењену
количину и квалитет нанесене боје, отпорне на кишу и влагу.
Овдје ћу споменути и послијератну послушност Бањалучког по-
зоришта које је морало, за тако важну ствар (политику), дозволити
жутокљунцу и далеко веће услуге, с ангажованим позоришним
особљем, наоко срећним што може помоћи!
Тај период свога, другима тешко појмљивог сликарства и ди-
зајна, и тад већ из моде изашлих портрета, проширио сам и
доцније за вријеме студија у скоро полупрофесионалан рад који
ми је омогућио студирање, јер никад нисам примао никакву
стипендију и, будући да ми је мајка била породични пензионер,
ипак ми је нико никада није ни понудио ни дао. Ни данас не
знам да ли је одлука да напустим своју земљу и пређем океан
донесена пребрзо и прерано. У муци и дуго времена држало ме је
помало прикривено стање неизмијењеног држављанства, све док
тамошње вјерске и националне неприлике и посљедњи рат нису
утицали на одлуку да постанем Американац односно Канађанин,
с претпоставком да оно тамо више неће бити иста земља којој сам
интимно тежио. Тако сам узео канадско држављанство и до данас
сам искључиво и формално Канађанин, без показане озбиљне
тенденције да се вратим оригиналнној националној припадности,
јер се тамо више не зна ко је ко и у чијој је земљи и чије би папире
истински затражио.
Посао у Канади у то давно вријеме, прије педесетак година,
није било тешко наћи, те сам након три семестра универзитетске
праксе носећи се с преводом с њемачког на енглески за студент-
ска предавања, по сили суђеног, урођеног (па помало већ и изгу-
стираног дизајна) прешао, зараде ради, у торонтски, један од ве-
ћих студија универзалног дизајна да бих тамо, уз већу плату,
провео све вријеме до своје пензије радећи као први дизајнер или,
по позицији, тзв. арт-директор међу тридесетак, у пуном саставу,
професионалних, школованих дизајнера. С обзиром на моје са-
мостално и, слично Вуку с језиком, самоуко откривање дизај-
нерских тајни разноликих рјешења, нисам заостајао у процесу
и начину овдашњих приступа, него сам, чини ми се, био још
напреднији од овдје школованих примијењених умјетника и
њиховог начина обраде тема према захтјевима клијента и, на-
равно, руководеће групе у студију, неприкосновене у ставу сво-
га схватања онога како је она (та група) примила клијентово
објашњење и жељу. Да би ово функционисало како треба, било
би природно и да дизајнери који ће радити на одговарајућем
пројекту буду присутни за вријеме клијентовог изношења за-
хтјева, оног и онаквог како он види ствари, а не како су је по-
средници доживјели и, затим, по своме, сугерирали непотребно
разрађивање да наручиоцу покажу букет разних рјешења до-
стојних његовог повјерења, а у ствари да од њега узму паре за
добро прорачунато утрошено вријеме, пречесто да би се пре-
сипало из шупљег у празно што ће показати и упућен рачун
добро стојећем наручиоцу. Да је то овдје била устаљена прак-
са, откривали су и многи дизајнери тражећи нови посао код
новог послодавца јер нису били задовољни сличним поменутим
третманом и интерпретацијом која се базирала само на измиш-
љотинама и само ради зараде, проширивајући се на непотребне
варијанте, а не да би се понудиле боље идеје. Начин оваквог рада
и по изјавама многих долазећих или, пак, одлазећих из нашег
студија слободних примијењених умјетника, карактеристичан
је, дакле, и у многим другим студијама. Није само наш офис
користио поменути начин понашања, међутим, он је, ипак, бу-
дући да је био један од највећих у милионском граду, имао и
релативно најбогатију клијентелу према којој се односио сходно
њеној моћи, што ће рећи да је настојао да све пројекте протегне
колико је било могуће и да их обрађује према способности
(и вољи) клијентовог плаћања. Када је један од наших бољих
дизајнера успоставио приватни однос са сличном фирмом и на-
пустио наш студио, предострожност руководства се знатно по-
већала, те је предсједник настојао да обично и искључиво сам
посјећује клијенте и да све што је у вези с њима држи у својим
рукама. То је још више удаљило наше дизајнере од повиновања
наметнутој пракси. Таква атмосфера могла је још негативније
да дјелује и није био далеко дан када је руководство (директор и
три његова замјеника) уступило име (што је овдје начин продаје)
и посао студија новом купцу, а они, задовољни добром послом
и обогаћени новцем зарађеним преко леђа својих послушних
дизајнера, расули се којекуда по свијету… Тешко је знати да ли је
у оваквим аранжманима и начину рада дјеловао и договор из-
међу одговорног наручиоца и водеће, власничке групе студија о
могућем материјалном споразуму око реципроцитета и међусоб-
ног награђивања, а ради одржавања везе и искључивања других
студија и да ли је играо озбиљнију улогу. То је морао бити веома
Душан Босанац
Послије одлуке Међународног суда правде по тужби БиХ
НИ СРБИЈА НИ СРПСКИ НАРОД НИСУ КРИВИ
Под горњим насловом уводника десетак година старог броја Гласа
канадских Срба, од четвртка 29. марта 2007, броја спонтано
одабраног међу сачуваним примерцима да покажемо како је наш, у
биографији представљен, Душан Босанац мислио и у своме стилу
описао једно виђење значајног догађаја за српски народ и Србију
и како се, уопште, обраћао читаоцима чиме потврђујемо речено
у биографском тексту о специфичности и карактеру његовог
писања, за које се може рећи да је достојно квалитета многих
светских листова, а не само једне сиромашне етничке групе у
Канади. Значај догађаја, обрађеног у тексту, чини га необичнијим
и у извесном смислу доводи га у линију са светским новинским
стандардом.
(Р.Б)
Међународни суд правде у Хагу ослободио је, крајем фебруара,
Републику Србију најтеже оптужбе у њеној часној историји да је
учествовала у геноциду широм Босне и Херцеговине. Истовремено
она није одговорна ни за саучесништво у тзв. геноциду, али ни
за његово подстицање, како је тужба нечасно оквалификовала
посљедице грађанског и вјерског рата у Босни и Херцеговини.
Као што се зна, тужбу за агресију и геноцид поднијела је
муслиманска ратна БиХ против Савезне Републике Југославије
још у марту 1993. године позивајући се на тобожње кршење Кон-
венције о спречавању и кажњавању злочина геноцида из 1948.
године. Главна расправа је трајала од фебруара до маја прошле
године. Званични Београд је разложно негирао да је у БиХ по-
чињен геноцид, у чему су му, природно, помогли и званичници
Републике Српске, настојећи да оспоре легитимност тужбе тврд-
њом да ју је 1993. поднијело (ратно муслиманско-хрватско) Пред-
сједништво без сагласности Срба, трећег конститутивног народа
Босне и Херцеговине. Самим тиме тужба је и формално-правно
постала нелегитимна и нелегална, јер је против ње било и остало
више од једне трећине становништва ове републике. Па како
је испало да је то тужба само једног народа (муслимана), а не, у
ствари, БиХ као државе (још је тужба финансирана из приватних
фондова, а не из буџета!), она, ipso facto, не обавезује све чиниоце
у БиХ, те суд (какав год био да био) нема основа да донесе пресуду
која би негативно утицала на Републику Српску и српски народ,
будући да је цијели случај везан за њега…
Подношењем тужбе само једног дијела БиХ против Србије
(тада и Црне Горе) прекршен је и Устав БиХ игнорисањем воље
српског народа, јер је, како рекосмо, нарушен принцип равно-
правности конститутивних народа.
Друго питање је “гријех” Србије као државе и правног лица
на коју се тужба и односи, будући да је дотични суд надлежан за
међународне расправе. Па ако се Србија ослобађа одговорности за
геноцид у Сребреници и уопште агресије на Босну и Херцеговину,
онда се злочин свакако мора приписати коме другом него српској
страни и пребацити га на српски народ Републике Српске и на
њене институције. И будући да је послије одлуке МПС Србија
слободна, бијесни сарајевски политичари и заговорници само
српског гријеха, сада показују да неће прихватити ништа мање
од колективног “самопосипања пепелом”, цјелокупног босанско-
херцеговачког српског корпуса и његовог коначног одрицања
од Републике Српске, те свим средствима настоје да хашку пре-
суду представе као осуду свих политичких институција РС.
Све политичке махинације и сви механизми, познати још из
ратних дана када су глатко обмањивали свијет, укључени су у
игру. Закрвљени у својој простачкој дискриминацији и нето-
лерантности према “сељачким” Србима, непосредно по пресуди,
уз буку таламбаса, познати сарајевски политичари и политиканти
обзнанили су захтјев да се Сребреница одмах изузме из устав-
но-правног поретка Република Српска, уз пријатњу да ће мусли-
мани колективно напустити ово мјесто. Иницијатива за њихово
исељење упућена је свима – од најнижих институција до гене-
ралног секретара УН!
Члан Предсједништва (из рата познати хушкач и сарајевски
Барон Минхаузен) Силајџић, директно, у писаној форми, тражи
да се разбије уставна позиција Српске, да се одмах пређе на ново
конститутивно уређење БиХ, уз друге тачке којима се, између
осталог, тражи, како је наведено –успостављање уставног уређења
које ће у потпуности анулирати резултате геноцида!
Већ смо више пута упозоравали на неодговорну употребу тер-
мина геноцид и да се тај појам пречесто користи као политичка
подвала коју најнеодговорнији елементи сувисло лансирају на све
стране и у свим приликама, девалвирајући тако светост жртава
стварног геноцида. Али је несхватљиво да и високе правне ин-
станције нису имуне на криву употребу његову када се de facto
зна шта он искључиво представља. Јер је он, и према одређењу
самог Међународног суда правде, прецизно дефинисан као акт
почињен с намјером да се уништи, у цјелини или дјелимично,
нека национална, етничка, расна или вјерска група (Овдје није
сувишно поменути да је израз геноцид први употребио Рафаел
Лемкин у Пољској 1943. године комбинујући грчку ријеч генос
(раса, племе) и латинске: caedo, cecidi, caesum (убијати, клати), те
се од тада тачно зна шта тај појам значи и на коју врсту злочина
се односи!
Владимир Димитријевић
Преписка и интервју са Иванком Ајдарић-Вујић
За чињеницу да је Иванка, ћерка нашег угледног философа и књи-
жевног критичара, једног од идеолога светосавља и преводиоца
Шпенглерове “Пропасти Запада”, Владимира Вујића, жива, сазнао
сам од српског писца у емиграцији, Саве Јанковића, који се с њом
дружио у младости. Он ме је упутио на г. Предрага Пузића, који
се бавио судбином Светислава Стефановића, објавивши књигу о
његовом стрељању 1944. под насловом Ломача за Sensa. Ступили
смо у електронску преписку и Пузић ме је 29. новембра 2009.
обавестио: “Мејл Иванке Вујић-Ајдарић је: ivankaajdaric©uol.com.
br. Иначе, она је веома патријархална и скромна жена, од оних
старог кова, које време и даљина нису променили. Сигуран сам
да ће јој бити веома драго кад јој се јавите. Дајте јој и Ваш број
телефона, она воли жив разговор. Ако јој будете слали књиге,
најбоље је да то буде преко њене поћерке Богдане, која живи у
Београду.”
Јавио сам јој се и веома брзо добио одговор (чувам аутентични
запис од 16. децембра 2010):
“Поштовани Господине Димитријевићу, Ваш е-маил ме је много
дирнуо и узбудио. Сећање на мога оца је најдрагоценије благо
које носим у својој души. Мој Тата је умро овде у Бразилу још
1951. године, неочекивано, од срчаног напада. Мада је то за мене
онога момента, а и до данас, претстављало највећу трагедију мога
живота, ја сам данас свесна, а и онда сам била, да је то у ствари
било најбоље решење за њега. Живот у избеглиштву био би не-
подношљив за њега. У ствари, он је умро оног момента када смо,
још увек као борбене снаге, били принуђени да пређемо границу
Италије и срели се са нашим ’савезницима’ Енглезима, од којих
смо очекивали подршку за продужетак наше борбе, уместо чега
нам је било одузето оружје и били смо стављени у логор ратних
заробљеника. Бог је вероватно за мога Тату имао узвишеније пла-
нове, складне са његовим духовним развојом. А за мене је остала
велика туга и празнина… Срећна сам да сам пред крај свога жи-
вота још доживела да присуствујем рехабилитацији мога оца.
Пре три године сазнала сам сасвим случајно, преко интернета, да
је књига Спутана и Ослобођена Мисао била поново издата. Тако
сам успела да дођем у везу са Господином Момчилом Селићем,
кога сам и лично упознала када сам била у Србији пре две године.
Бескрајно сам захвална Господину Селићу и његовој супрузи
Ани, а и Господину Далибору Муратовићу, за њихове напоре и
улагања у смислу да ’враћају у живот Владимира Вујића’, како
они то кажу. Касније сам дознала да је и Задужбина Манастира
Хиландара такође издала ову књигу, где сам и констатовала да сте
Ви били уредник. Желела сам и да успоставим везу са Господином
Александром Миљковићем, али сам била обавештена да је он
нажалост преминуо.
Ја Вас већ познајем, прво преко Саве Јанковића али и преко
читања Ваших чланака на разним сајтовима. Срећна сам и за-
хваљујем Богу да људи као што сте Ви још увек постоје, што нам
даје сигурност да ће Србија опстати, поново се уздигнути и по-
казати свету свој сјај! Стојим Вам на расположењу ако икако могу
са неком инфомацијом да допринесем вашој тези, о којој бих
такође желела да дознам нешто више. Молим Вас да ми пошаљете
Ваш телефонски број и да назначите евентуално време дана када
би било најподесније да Вас зовем. У очекивању Ваших новости и
захваљујући поново за дивно изненађење које сте ми припремили,
Ваша Иванка Ајдарић”
Следеће електронско писмо Вујићеве кћери стигло је 16. марта
2011: “Господине Димитријевићу, шаљем Вам и копију мога писма
Господину Селићу (са његовим сазнањем) у коме ћете наћи ин-
формације о моме оцу. Наравно, о томе ћу писати још много више.
Иванка”
“Поштовани Господине Селићу,
Поново сам у закашњењу са мојим одговором, али била сам једно
време одсутна, и мада сам благовремено добила Ваш одговор на
моје прво писмо, нисам била у могућности да одмах одговорим.
Садржај Вашег писма ме је много потресао и донео моме животу
један нови смисао. То писмо, Ваш тако позитиван и охрабрујући
одговор, отворило је за мене једну потпуно нову перспективу за
могуће остварење мог недовољно израженог сна. који је, у ствари,
био несвесан део мога бића целог мог живота: могућност да за-
вршим циклус мог живота вративши се свом пореклу. За тај дра-
гоцени дар ја Вам остајем бескрајно захвална.
Као што сте ме замолили, почела сам већ да скупљам податке
о животу мога оца (па и мом), али, нажалост, морам да кажем да
имам јако мало материјала. Напустили смо Београд у великој
брзини, било је само мало времена да се спакује један куфер, и ту
је моја мама покушала, да спасе неке документе и фотографије.
Скупила је шта је могла, али је касније много тога изгубљено у
току нашег повлачења. Све је остало тамо, као и једна огромна
библиотека, чије стварање је почело још у време мога прадеде. Па
ипак, обећавам да ћу се потрудити да скупим што више могу и
послаћу Вам све скенирано, виа е-маил.
Желим само још да додам да, према мојим моменталним
финансиским могућностима, ја могу и желим да допринесем са
сумом од 500 евра за штампање будуће књиге. Молим само да ми
јавите на време када и на коју адресу треба да пошаљем ту суму.
Употребљавам ову прилику да Вам пожелим, Вама и Вашој
породици, Ани, Малени и Бодину срећну Нову Годину 2009 и
срећан наш Божић. Морам да признам да Вам помало завидим
што ћете провести Божић у Београду, надајмо се са снегом! Али, у
исто време, желим срећну Нову Годину и нашој толико напаћеној
Србији за коју, ипак и поред свега, изгледа да Бог спрема добра
изненађења и побољшања! Христос се роди!
Ваша Иванка Ајдарић
Додатак:
О Светиславу Стефановићу и његовом сину Антону
Следи моја преписка са Антоном Стефановићем:
Ваш пријатељ (надам се да може да буде и мој) Предраг Пузић, у
првом телефонском разговору који сам имала са њиме, на моје
велико изненађење, дао ми је на знање да је нешто о мени већ знао
и то преко Вас. Била сам веома дирнута његовим објашњењем.
После мог доласка у Бразил и за цело време комунистичке владе
нисам имала никакав контакт са Србијом. Овде има много мало
Срба, а са друге стране знала сам да је пошта у Југославији била
цензурисана. Тек почетком деведесетих година почела сам да
поново добијам пошту и да пратим (и у исто време да много патим)
све што се у Србији догађа. Преко интернета пратим све што је
могуће и вероватно сам боље информисана него многи људи што
тамо живе, већ и зато што ја преко светске штампе видим боље и
другу страну медаље. Ако бих се определила само на бразилску
штампу, буквално не бих знала ништа. Тако се и десило да пре
неколико месеци дознам да Сава Јанковић кога сам упознала у
логору Еболи, живи у Америци, да је књижевник и сликар. Успела
сам да уђем у везу са њиме (све захваљујући интернету) и преко
њега са Предрагом Пузићем, и сада са Вама.
Моје сећање на Вашег оца је дубоко урезано у моје памћење.
Импонентна статура, бела коса и благ осмех. Постојало је велико
пријатељство између њега и мога оца. И велико поштовање које
је било пренето на мене и на мога брата. И још пре него што сам
чула о његовом трагичном крају живота, знала сам тачно како
би се то десило. Иста судбина очекивала је мога оца, који је свим
својим пријатељима саветовао да изађу из земље док је још било
времена. Он сам у ствари није хтео да напусти своју отаџбину,
али, у последњем моменту преовладао је очајан апел моје мајке
која га је ставила пред избор између дужности према породици
или узалудног жртвовања свог живота. У ствари, мој отац је
духовно умро у моменту када смо изашли из Југославије (боље
рећи Србије) и ја се до данас питам шта би било боље за њега:
остати у земљи и дати свој живот у име своје вере и свих идеја које
је бранио целог живота, или отићи у иностранство и живети још
неколико година, у мукама и патњама, свестан ситуације у којој
се налази Србија и српски народ. До данас немам одговор на ово
питање. Све је то у Божјим рукама.
Ја још увек немам проблема са памћењем, али постоје мно-