Популарно између реалности и маште

“Волим прелепе мелодије
које говоре о страшним стварима.“
Том Вејтс

Том Вејтс представља необичан феномен популарне културе, а
његово стваралаштво богато тло за истраживање. Иако се Вејтсов
успех може приписати врсним ауторским текстовима и музици,
велики део Вејтсове популарности несумњиво припада његовој
харизматичној личности. Од самог почетка своје каријере Том
гради слику о себи као мистриозном, ћудљивом свирачу (оне-
ман-бенд) који путује сам, претерује у алкохолу и цигаретама, и
проширује постојеће границе конвенција у потрази за смислом.
Ипак, изгледа да је управо та бескомпромисна потрага за су-
штином кључни састојак због кога га његови обожаваоци толи-
ко цене. Како нас Джон Фиск подсећа “енергија и самосвест су
неопходни за стварање задовољства чији су творци они који га
доживљавају и које се не испоручује споља” (Фиск, 2001:66). И
заиста, Вејтсова музика се углавном шири по уским круговима
људи, и открива у односу где се информација о постојању таквог
уметника преноси у блиском контакту између рођака, пријатеља,
познаника, или чак професора и студената.
Джон Фиск за популарну културу каже да је до те мере кон-
традикторна да њене контрадикторности измичу контроли. Фиск
негира становиште да популарна култура не поседује “сваку
префињенију сложеност, свако гушће ткање људских осећања
и друштвеног постојања”, јер би се у супротном угасиле и “мо-
гућности откривања њених сложених особина”, али сматра да
“популарна култура не подсећа на изузетно написан сонет или
лирску песму” (Фиск, 2001:140). Да ли то значи да је и сам Фиск
контрадикторан у случају када су песници аутори популарних
песама, када популарни текст не само да није “лак”, “мучан” и
“отужан”, већ заиста подсећа на “лирску песму и осликава пси-
холошку сложеност“ (Фиск, 2001:141), или када је уметник, аутор
популарног текста, истински вођен сопственим поривом и же-
љом да ствара а не комерцијалним успехом? Уколико за пример
узмемо стваралаштво Тома Вејтса, закуцаћемо на врата пред ко-
јима се отвара свет палих, понижених, очајних, изгубљених, изо-
пачених и увређених људи који су скрајнути на маргине друш-
тва и на које свет не обраћа пажњу. Вејтс нам приповеда приче
о њиховим страдањима, страховима и идеалима огрубелим и
храпавим гласом који атмосферу песме боји у неизвесно и
смешта радњу у задимљене полумрачне барове, на станице
возова у праскозорје или под отворено напрсло небо на ком
виси пун или преполовљен месец. Важан аспект Вејтсовог ства-
ралаштва представљају жанровска разноликост, експеримент
са инструментима и контрадикторне теме. Вејтс је наратор чи-
ји глас критичар Даниел Дурцхолз необично описује: “Препо-
знатљив глас који звучи као да је потопљен у бачву бурбона,
остављен у сушари неколико месеци, и на крају извађен и пре-
гажен колима” (Дурцхолз, 1999). Но, Вејтс своју снагу црпи у-
право из опречног, субверзивног, из негација “мудрости овога
света” (1. Кор. 3:19) и обраћа нам се речима: “Никада нисам себе
мучио питањима као што су: “Хоћеш ли се уклопити? Хоћеш ли
бити једини момак на журци са изврнутом кошуљом?” Никада
се нисам стидео. Свиђа ми се овакав глас.” (Јацкобс, 2006:33).
Вејтсове методе су тајанствене и наизглед неразумљиве, али
вешто прибегавајући њима Вејтс развија лирски садржај својих
песама. Тако на пример он ослушкује и записује разговоре про-
лазника да би у њима пронашао скривену музику, излаже се
ситуацијама у којима проживљава емоције ликова о којима при-
поведа и како нам Джеј Джејкобс открива “суочава се са сопстве-
ним демонима” (Јацобс, 2000:17).
Сигурно је да се Вејтсова популарност крије у ономе што
Вејтс јесте, шта изјављује и на који начин пројављује сопстве-
ну личност. Иако се можда не може назвати једним од нај-
популарних или најпознатих музичара, сигурно је да је један
од најконтроверзнијих и најпринципијелнијих текстописаца и
композитора. Његова музика и текстови песама су до те мере
некомерцијални да се на многим местима претапају у експери-
мент. Иако Вејстова каријера почиње за време експанзије комер-
цијалне музике, Вејтс никада није потчињавао свој уметнички
стил комерцијалном. Током целокупног уметничког стваралаш-
тва Вејтс је увек непоновљив и другачији, а ни за један од ње-
гових албума се не може рећи да је слаб. Вејтс постаје и остаје
препознатљив негујући специфичан ретро звук који слушаоце
преноси у различите временске периоде из прошлости, оживља-
вајући мелодије које су одјекивале педесетих година XX века.
За своју популарност Вејтс каже: “Поседујем личност коју
публика воли. Ја сам попут типа кога су знали, одрпан и не-
одговоран, који никада није постигао нешто, али који увек зна
да засмеје. Жртва, само жртва. Али, не смета ми таква слика”
(Јацобс, 2006:17). Вејтс је свестан да свет у коме живимо можда
и није најбољи, али га он дефинитивно чини загонетнијим него
што он то јесте. И не смета му таква слика.

Теолошка загонетка

“Све је на свету загонетка”
Фјодор Михајлович Достојевски

У животу Тома Вејтса религија није имала велику улогу, нити се
он икада отворено изјашњавао на питање личне религиозности.
Иако су познате изјаве из почетне фазе Вејтсове каријере о не-
гирању постојања ђавола: “Зар не знаш да ђаво не постоји, да
је то само Бог када је пијан” (Wаитс, 1980), као и иронична из-
јава о животу након смрти: “Једини проблем са одласком на
небо је тај што се плашим да тамо нема ноћних клубова” (Wais,
1979), тек почетком 90их година за време Вејстовог плодног
експериментисања музиком и упознавања са својим пословним
партнером а касније и животном сапутницом, Кејтлин Бренан,
Бог и религија постају приметно присутни у његовим делима.
Али ни тада Вејтс не одступа од својих унутрашњих начела и
своју религиозност потврђује кроз загонетке у текстовима песа-
ма и музици. Текстуална и музичка дисхармонија осликава ду-
ховна стања ликова у Вејтсовим песмама који као да једногласно
изговарају реченицу: “Моја свест у самој ствари није хармонија,
већ напротив, дисхармонија, јер сам са њом несрећан” (Досто-
јевски, 1876:350)”.
Уколико се усудимо да сагледамо религиозне мотиве у позни-
јем стваралаштву Тома Вејтса можда и успемо да дођемо до начи-
на на који Вејтс сагледава “вечне проблеме”. “Вечни проблеми”
или “проклета питања” су питања бесмртности душе и постојања
Бога. Како нас Достојевски подсећа ако је душа бесмртна – и Бог
постоји, а ако Бога нема – ни душа није бесмртна, тако да је све
дозвољено. Иако Вејтс као сваки истински уметник осликава
животне ситуације и ликове а да при том не изводи закључке
и не осуђује, стално је присутан моменат борбе са искушењима,
и јасно издиференцирано добро и зло. Абнормално код Вејтса
постаје нормално, међутим и упркос томе његова поезија одише
духовношћу, и у већини песама се осећа присуство Бога који је
ипак ту иако је “неко време био одсутан”. У једном од интервјуа
Вејтс је изјавио: “Мајка ми је увек говорила да ђаво највише
мрзи хришћане које певају” (Барнеy Хоскyнс, 2009:23). Вејтс је и
певач и музичар, али се на први поглед никако не уклапа у сте-
реотипну слику хришћанина. Разматрајући манифестни облик,
тј спољну пројаву Вејтсових речи и дела, у овом раду акценат
ће бити на вишеслојним латентим значењима Вејтсовог ства-
ралаштва и религиозним мотивима у његовој поезији. Вештим
комбиновањем реалистичних и надреалних мотива Вејтс по-
тврђује да је човек по својој природи “колико физичан толико
и метафизичан”, али и да “ништа није фантастичније од реал-
ности” (Поповић, 1995:12). Рад такође нуди осврт на религио-
зност у Вејтсовој поезији кроз поређење начина на који Вејтс
сагледава метафизичко и начина на који је писац Фјодор