Владан Кузмановић
Поезија других средстава у новом веку
Интервју са Меџорли Перлоф, фебруара 2020.
Објавили сте “Неоригиналног генија: Поезија других средстава
у новом веку”. Како бисте дефинисали “неоригиналног генија”?
М.П. Израз неоригинални геније је, наравно, ироничан.
Мислила сам на то да неко може бити гениј чак и кад је сав
језик у нечијем делу преузет однекуд, односно неоригиналан.
Генијалност није нужно ствар измишљања завере ликова или
језика, већ правилних избора.
Шта вас је окренуло авангарди у време “Футуристичког тре-
нутка: Авангарда, Авангарда и Језик пукотине, са новим пред-
говором”?
М.П. Прво издање “Футуристичког тренутка” било је 1986. го-
дине; друго је изашло 2003. године и много тога се променило!
Оно што је најважније, било је то после 911 и Седињене Државе
су се заувек промениле! Нема више утопијских нада, па чак ни
“кул” футуризма о којем говорим у свом последњем поглављу.
Желела сам да промислим о проблемима који су се збили.
Конкретна поезија је данас веома популарна у Бразилу? Како је
на другим местима? Претпостављам да није увек било тако?
М.П. Конкретна поезија настала је у мањим или малим кул-
турама: Бразилу, Шведској, Швајцарској, а не у великим
престоницама попут Париза, Лондона или Њујорка. Као прво,
био је то савршен облик за оне који пишу на мање познатим
језицима. Не могу да читам португалски, или само врло ма-
ло, али могу разабрати сјајне бразилске конкретне песме. Кон-
кретизам се никада није примио у англофонским земљама;
Нисам баш сигурна зашто. Овде се сматра само забавом и
играма, не довољно озбиљним. У Седињеним Државама се
очекује да песници говоре важне ствари.
Постоји ли веза летризма с конкретном поезијом?
М.П. Не знам шта је летризам? Мислите на мулти-латеризам?
Ако је тако, тада, да, идеја о пребацивању језика и свест о гло-
бализму били би веома важни за конкретне песнике.
Много сте радили с језичким песницима и објективистима? Који
је по вашем мишљењу допринос језичких песника авангардној
и, још више, савременијој поезији?
М.П. Језичка поезија била ми је веома важна у деведесетим
годинама прошлог века, више као принцип него кроз поједи-
начне песнике, од којих су мали број заиста били изванредни
песници. Ова врста поезије подржавала је принцип да песник
започиње идејама, а затим те идеје преточи у језик. Уместо да
поезија почиње језиком. Као што је Чарлс Бернштајн то рекао,
не постоје мисли изван језика. Језичка поезија имала је врло
важан негативан ефекат, очистивши собу од устајалих идеја о
емоцији и лирској искрености итд.
Језичка поезија је била истовремено као Дада, конкретна, екс-
периментална, концептуална?
М.П. Да, иако је језичка поезија као покрет била интелекту-
алнија од Даде, мање забавна и разиграна. Ова поезија је себе
схватaла озбиљно, a и као политички покрет – марксистички и
материјалистички. И, не, концептуална поезија је настала нешто
касније и њене идеје су другачије иако потичу из језичке поезије.
Крег Дворкин и Голдсмит су вам посветили “Против изража-
вања: Антологија концептуалног писања” (2011), да ли је “Нео-
ригинални гениј: Поезија других средстава у новом веку”, ваш
одговор?
М.П. Да, сви смо радили у том смислу. Идеја која стоји иза “Про-
тив изражавања” јесте да се може створити сјајно писање које
је у потпуности направљено од туђих текстова. У свету умет-
ности овај концепт је прихваћен већ шездесетих. Или, боље
речено, Дишамп је отац конкретне поезије. Показао је да може
узети најобичније предмете и реконтекстуализовати их или
кадрирати тако да се направи велико уметничко дело. У поезији
је, међутим, то теже, јер је основа језик и зато је ретко пронаћи
песму која је у потпуности написана речима некога другог. У
сваком случају, неоригинални геније је критички комплемент
“Против изражавања”. Крег Дворкин је био мој студент, али
много сам научила од њега и, наравно, од Кенија Голдсмита.
Више ме занима ваш допринос концептуалној поезији. Орга-
низовали сте конференцију “Концептуална поезија и њени други”
2008. Како сте дошли до идеје? Био је то врло важан догађај у
савременој литератури. Јесте ли пратили пут ка авантурираном,
позитивном пријему и савременом препознавању нових кон-
цептуалних писаца и “добро успостављених” авангардних
песника?
М.П. Концептуална конференција о поезији 2008. године
у Тускону, у Аризони, настала је када су ме организатори у
њиховом Поетском центру позвали да радим све што волим.
Назвали смо је “Концептуализам и остали” јер нисам хтела да
имам само песнике концептуалисте. Али неки од “других” нису
желели да дођу; они нису имали и даље немају никакву потребу
за концептуализмом.
Али имали смо дивну сеансу са Кристијаном Боком, Чар-
лсом Бернштајном, Каролином Брегвал, Крегом Дворкином,
Кенетом Голдсмитом, Трајси Морисом и другима. Позвали смо
дискутанте, поред главних говорника, као Ванесу Плејс, Брајана
Рида, Ристана Карнова, и др. То је учинило конференцију врло
узбудљивим и садржајном. Покушали смо да разумемо шта
је концептуализам и како је повезан с ранијом поезијом и
уметношћу.
Сарађивали сте са многим концептуалистима, кога би сте из-
двојили?
М.П. Управо поменути, а потом и француски концептуалисти
попут Франца Лебовића и Џен Бејтнс.
Које је ваше мишљење о перформансној уметности и концеп-
туалном перформансу. И, једно пристрасно питање: како видите
уметност Марине Абрамович?
М.П. Па, перформанс као уметност је велика тема – постоји
толико много и врло различитог квалитета. Лаури Андерсон ми
се веома допада – посебно њен рани рад. Али, у целини, мислим да
уметност перформанса делује у тренутку и да је стога прилично
ограничена. Наравно, може се репродуковати представа, али
други пут је свакако мање занимљив од првог, као што је то
случај с многим наступима “Урсонате” Курта Швитерса. И не
марим много за Марину Абрамович – то је једнослојна линија,
не бих желела да је видим поново.
С Крегом сте написали “Звук поезије, поезија звука” истражујући
вредност звука, представе “Дада” Хуга Бала или представе Жана
Коктоа. И ти си то урадила у Кејџу. Ваше изузетне мисли о
америчкој авангардној музици?
М.П. Џон Кејџ је по мени један од великих уметника 20. века.
Преиспитао је шта је звук, шта је тишина, шта се може урадити с
једноставним, свакодневним материјалима и шта је формација.
Али имајте на уму да Кејџ није волео импровизацију или типично
уметничко извођење, да је веровао да је форма средишња за
сваку уметност, и био је невероватно инвентиван у разумевању
свог времена и гледању како се уметност мора променити, да не
може да остане иста.
Мирко Палфи
Зрнца духа бисера расутих
“Будите захвални на томе што имате,
радујте се животу какав јесте.
Кад схватите да вам ништа не недостаје,
цео свет ће припадати вама.”
– Лао Це
ОНОРЕ де БАЛЗАК (1799-1850), француски писац
Из романа – СЕРАФИТА:
“Већина људи сумња, недостаје им вера, воља, истрајност. Ако
неко од њих и крене на пут, одмах почне да се осврће за собом, и
враћа се. Мало створења уме да изабере између ове две крајности:
остати или отићи? Каљуга или Небо? Свако оклева. Из слабости
долази до махнитости, страст води на погрешан пут, порок, који је
само навика, наводи човека да се заглиби; и тако човек не постиже
никакав напредак ка бољим стањима. Сва бића први живот про-
воде у сфери Нагона у којој се муче да препознају узалудност зе-
маљских блага, пошто су претходно истрпела хиљаде мука како
би их сакупила. Колико пута живе у том првом свету пре него
што из њега изађу спремна да започну нова искушења у сфери
Апстракција, где се мисао бави лажним наукама, где се дух на
крају замори од људске речи; јер када се Материја исцрпи, долази
Дух. Колико је обличја биће обећано небу употребило пре него
што је схватило вредност тишине и самоће чије су звездане степе
вратнице Духовних Светова!
Пошто искуси празнину и ништавило, његове очи окрећу се
добром путу. Тада треба употребити друга постојања како би се
избило на стазу на којој сија светлост. Смрт је само станица на
том путовању. Тада искуства долазе у обрнутом смеру: често је
потребан цео живот како би се стекле врлине супротне заблудама
у којима је човек раније живео. Тако најпре долази живот у којем
патимо, и чије муке изазивају жеђ за љубављу. Затим, живот у
којем волимо и у којем се кроз оданост створењу учимо оданости
творцу, где врлине љубави, њене хиљаде мученика, њена анђеоска
нада, њене радсоти, за којима следе боли, њена трпељивост, ми-
рење са судбином, подстичу глад за божанским стварима. Затим
долази живот у којем се у тишини трага за траговима Речи, у којем
човек постаје смеран и милосрдан. А онда живот у којем се жели.
На крају, живот у којем се моли. Ту је вечно подне,ту је цвеће,
ту је жетва!”
ЖЕРАР де НЕРВАЛ (1808-1855), француски писац
Из романа – СИЛВИЈА:
“Пред очима ми је лебдео замак из времена Анрија IV са својим
шиљатим крововима покривеним плочама од шкриљца и својим
црвенкастим лицем са зупчастим угловима од пожутелог камена,
пространо зелено поље оивичено брестовима и липама, кроз чије
су се лишће пробијали пламени зраци сунца на заласку. Девојчице
су на трави играле коло певајући старинске песме које су научиле
од својих мајки, и на тако природно чисто француском језику, да
је човек осећао да се заиста налази у тој древној покрајини Валоа,
у којој је дуже од хиљаду година куцало срце Француске.
Био сам једини дечак у томе колу, у које сам довео своју још
сасвим младу другарицу, Силвију, девојчицу из суседног засеока,
тако живу и тако свежу, црних очију, правилног профила и лако
препланулог лица. Волео сам само њу, видео сам само њу – до тог
тренутка! … Једва ако сам приметио, у колу у коме смо играли,
високу и лепу плавушу, коју су звали Адријеном. Одједном, по
правилима игре, Адријена се нађе сама са мном усред кола. Били
смо исте висине. Рекоше нам да се пољубимо, док се коло вртело
и песма се орила живље него икад. Дајући јој тај пољубац, нисам
могао да се уздржим а да јој не стегнем руку. Дуги увојци њене
златне косе додиривали су ми образе. Од тог тренутка обузме ме
неки непознат немир. Лепотица је морала нешто да отпева како
би стекла право да поново уђе у коло. Поседасмо око ње, и она,
свежим и звонким, лако осенченим гласом, какав имају девојке из
тог краја, одмах запева једну од оних старих романси пуних туге
и љубави, што увек говоре о јаду кнегињице коју је отац затворио
у кулу кажњавајући је тиме за њену љубав.
Док је она певала, сенке дрвећа бивале су све дуже, а месец
који је изгревао обасјавао је само њу, усамљену и издвојену усред
нашег задивљеног скупа. Она заћута, и нико се не усуди да наруши
тишину. Рудина је била покривена измаглицом, чије се бело
прамење вукло поврх траве. Чинило нам се да смо у рају. Најзад
се дигох и отрчах до приземља замка, где су се налазили ловорови,
засеђени у великим једнобојним вазама од фајанса. Донесех отуд
две гране које бише одмах оплетене као венци везани траком.
Ставих на главу Адријани тај украс чије сјајно лишће заблиста на
њеној плавој коси под бледим месечевим зрацима. Личила је на
Дантеову Беатриче како се смеши песнику који лута по међама
светих обиталишта.
Адријана устаде. Извивши свој вити стас, она нас љупко
погледа, и утрча у замак. То је, рекоше нам, унука једног од
потомака породице која је у сродству с бившим краљевима
Француске; крв владара из династије Валоа тече у њеним жилама.
За ову свечаност су јој допустили да учествује у нашим играма;
више је нисмо видели, јер се сутрадан вратила у манастир у коме
се васпитавала.”
Редакција
Афоризми
“Некада се због сатире могла изгубити глава,
данас, само време!”
Момо Капор
МИРОСЛАВ ДИМИТРИЈЕВИЋ (рођ. 1950. Параћин)
1. Кажипрст је најопасније оружје. Не треба му дозвола.
2. Повика на вука, а лисица око врата.
3. Није Балкан толико брдовит. Народи су испали грбави.
МИЋА М. ТУМАРИЋ (рођ. 1949. Нови Сад)
1. Звони, лупање не ради!
2. Бићу искрен. Слагаћу вас.
3. И најлепши дан завршава се мраком.
ДУШАН ПУАЧА (рођ. 1949. Осијек)
1. Мој прозор у свет има само тон. Слику пуштам машти на вољу.
2. Сенка је црна без обзира на боју извора светлости.
ДИМИТРИЈЕ ЈОВАНОВИЋ (рођ. 1949. Обрва, Краљево)
1. Ако престанемо да се лажемо, неће нам ништа остати.
2. Где глупост царује, ум је физичка радна снага.
3. Од свих слобода најразвијенија је – хваљење слободе.
РАДИВОЈЕ БОЈИЧИЋ (рођ. 1949. Иванград)
1. Куд који! – је наш заједнички излаз.
2. Докле год будемо лајали на звезде, живећемо пасјим животом.
3. Не верујем више у боље сутра. Утврдите ви неки ближи датум.
МИЛОВАН ПЕТРОВИЋ ВЕРКИН (рођ. 1948. Бегаљица, код
Београда)
1. И коров цвета!
2. Корен је обећавао много. Балван се дигао до неба.
2. Тек после дресуре пас постаје псето.
ДУШКО М. ПЕТРОВИЋ (рођ. 1948. Село Превије, код Рибника,
Босанска Крајина)
1. Лед је пробијен! Ускачите!
2. Убили си бога у мени. Ђаво се опет извукао.
3. Предуго учимо на грешкама. Време је да полажемо. Рачуне.
ДРАГОСЛАВ МИШИЋ (рођ. 1948. Село Курјаче, код Пожаревца)
1. Тек кад је пао, видели смо да је наше горе лист.
2. И највеће слободе говора почеле су зуцкањем.
3. Наше бајке су басне!
РАДЕ ЂЕРГОВИЋ (рођ. 1948. Лозница)
1. Песма нас је одржала, али нас неки рефрени скупо коштају.
2. Кад лопови почну да гладују, држава мора да се забрине!
3. Србијо међу шљивама, отрезни се!
РАША ПАПЕШ (рођ. 1947. Београд)
1. Овде је узрок свега само један од разлога.
2. Цвећка је природно ђубре.
3. Демократија има оптималне услове. Све је под контролом.
ДУШАН БОДРОЖИЋ (рођ. 1947. Врлика, код Сплита)
1. Мање-више, све су утјехе маћехе.
2. Између сна и стварности обично лежи будилник.
3. И нечовјек је дјело човјека!
Радоје Радојевић
“Српска прича” коначно испричана
(Немања Девић, Српска прича – Сећања из рата и револуције
1941-1945, Београд: ЈП Службени гласник, 2018)
Немања Девић је најмлађи у генерацији српских историчара (Ми-
лош Ковић, Чедомир Антић, Бојан Димитријевић, Коста Николић,
и други) која се определила за историјографију “са српског ста-
новишта.” Иако релативно млад (рођен 1989. у Смедеревској
Паланци), Девић наставља да задивљује љубитеље историјског
штива, својим широким и дубоким познавањем чињеница из
српске прошлости, али и непристрасног, рационалног и зрелог
просуђивања свих тих чињеница и околности. Уз то његови
текстови плене луцидношћу и лакоћом израза чије су главне
одлике прецизност, концизност, отменост, упрошћеност и при-
родност што асоцира на историјска дела Слободана Јовановића,
једног од твораца “београдског књижевног стила.”
Тренутно је докторант на Филозофском факултету у Београду,
али ради и као научни сарадник Института за савремену исто-
рију у Београду. Његов опус већ обухвата више од двадесет на-
учних радова, међу којима се издвајају монографије: “Истина
под кључем – Доња Јасеница у Другом светском рату” и “Жртве
у зајечарском округу после 12. септембра 1944” (у коауторству са
др Срђаном Цветковићем). Његова прва књига коју је објавио као
матурант гимназије садржала је јединствен попис свих жртава
Другог светског рата у једној локалној средини у Србији и за њу
је 2009. године добио награду “Драгиша Кашиковић”. Године 2016.
објавио је “Смедеревски крај 1941-1945 – Ратне жртве”, док је Catena
Mundi 2019. издала његову најновију књигу “ОЗНА: репресија
комунистичког режима у Србији – 1944-1946” (у коауторству са
др Срђаном Цветковићем). Урадио је и две запажене изложбе:
“Јунаштвом у славу – српски војник у Првом балканском рату”,
2012. године, а 2014. је један од сарадника у изради изложбе “У име
народа – репресија у Србији 1944-1953.”
Његова биографија садржи референце о истраживачком раду
на попису жртава Другог светског рата у Србији, као и ангажо-
вању на пројектима Музеја жртава геноцида и Комисије за тајне
гробнице при Министарству правде Републике Србије. Учествује
на трибинама, пише за више листова и портала, а на ТВ Храм
уређује емисију “Српска историјска читанка.” Као што се види
из претходног, његова примарна област интересовања је историја
српског народа у Другом светском рату. Са књигом “Српска
прича”, Девић се по први пут дотиче и проблема из историје
српске политичке емиграције на Западу после 1945. године.
У књигу “Српска прича – Сећања из рата и револуције 1941-
1945”, Немања Девић је уствари уградио две књиге у једну: при-
редио мемоарске записе из рата и револуције мајора Александра
Милошевића, официра Краљевине Југославије и Краљевске југо-
словенске војске у отаџбини, устаника и учесника у грађанском
рату, и на преко две стотине страница употпунио биографијом
мајора и историјским чињеницама, његову животну причу у коју
је стао скоро читав један век, обелоданио као трајно сведочанство
и биографски медаљон.
Мајор Александар Милошевић је био изванредна, али готово
анонимна личност српске историје. Рођен је на Видовдан 1910. у
селу Сараново у Шумадији, у породици ратника и сељака, не-
поговорно оданих отаџбини – типичан изданак слободарске
шумадијске лозе. Завршио је Гимназију у Крагујевцу, а у Краље-
вини Југославији био је један од најбоље рангираних питомаца
57. класе ниже Војне академије у Београду. Уписао је потом
Вишу школу војне академије, по чијем завршетку, у септембру
1939. године добија службу у Призрену и, практично, свој ратни
распоред јер је Други светски рат већ био на помолу. Јуначки се
борио у Априлском рату. Генерација младих официра којој је
припадао одлучила је да не призна капитулацију земље. Донели
су одлуку да се свако врати у свој завичај и да пруже отпор оку-
патору. Прикључује се редовима Краљевске југословенске војске
у отаџбини и бива постављен за команданта Лепеничког одреда,
па бригаде, па 2. шумадијског корпуса и Западно-моравске
групе корпуса. Био је један од кључних организатора акције за
евакуацију савезничких пилота из Прањана августа 1944. Уз
свог команданта пролази целу “Босанску голготу,” о чему води
и дневник. И када је војска генерала Михаиловића доживела
пораз и војни слом у бици против партизана на Зеленгори, у
мају 1945. године, наставио је борбу. До јуна 1946. године деловао
је илегално у Шумадији одакле је емигрирао, прво у Грчку, па
у Италију, па у Немачку и одатле, 1949. у Канаду, у Виндзор, где
почиње друго, подједнако богато, поглавље његовог живота. Био
је ангажован на окупљању српске дијаспоре, покретању новина
и одржавању интензивне преписке са својим бившим саборцима
и пријатељима. Био је активан у српској заједници и у цркви, где
је 1960-их као представник Канаде биран и за члана епархијског
савета епархије Америчко-канадске. Када су 1990-их започели
нови сукоби у Југославији, Александар Милошевић се ангажовао
у ширењу истине о српском народу и његовој борби.
У родно село вратио се први пут 2002. године, после скоро
шест деценија. Његови преживели војници, тада старци у деветој
деценији живота, дочекивали су га уз војнички поздрав и рапорт.
Преминуо је у Торонту 2009. у стотој години живота и по својој
жељи сахрањен је уз своје претке у родном Саранову, истог дана
када је у Београду на вечни починак испраћен блаженопочивши
патријарх Павле.
Мајор Милошевић био је човек изузетног морала и частан
официр, строгих и високих принципа. Све време борио се ис-
кључиво на страни Краљевске југословенске војске у отаџбини
Дарко Михајловић
Учешће XII пешадијског пука “Цара Лазара” у пробоју Солунског фронта
~ Oтварање капије слободе и пут у вечност ~
Српска војска на Солунском фронту
После албанске голготе и опоравка, српска војска је на Солунском
фронту 1916. године водила Горничевску битку, заузела највиши
врх планине Ниџе-Кајмакчалан, водила борбе у окуци Црне реке,
заузела Битољ и померила напред линију фронта за приближно
40 километара. У те борбе ушла је према организацији од 26. феб-
руара 1916. године. Организована је у три армије, у чијем саставу
су биле по две дивизије са обвезницима свих позива.
➢ Прву армију чиниле су Моравска и Вардарска дивизија;
➢ Другу армију чиниле су Шумадијска и Тимочка дивизија;
➢ Трећу армију чиниле су Дринска и Дунавска дивизија.
Због великих губитака и без перспективе за попуном људства,
расформирани су четврти пукови дивизија, Добровољачки од-
ред, четврте чете батаљона (батаљони су остали са три чете, али је
појачана њихова ватрена моћ, митраљеским одељењем са по 8
митраљеза и свака чета је имала 12 пушкомитраљеза).
Реорганизацијом војске од 28. марта 1917. године расформира-
на је трећа армија, те су преостале само две армије.
Прва армија (командант војвода Живојин Мишић до 18. јуна
1918. године, а онда генерал Петар Бојовић, тако да ће он водити
армију у пробоју Солунског фронта, а по пробоју фронта добити
чин војводе) састојала се од Моравске, Дринске, Дунавске и Ко-
њичке дивизије (која је према ранијој организацији војске била
изузета из састава армија и директно потчињена Врховној ко-
манди). 1) Држала је фронт од Сокола до Црне реке, дужине 20 km.
Друга армија (командант војвода Степа Степановић) састо-
јала се од Шумадијске, Тимочке и Вардарске дивизије (која је
преименована у Југословенску дивизију). 2) Армија је држала
фронт од Фушина до Сокола, дужине 35 km. Приликом пробоја
Солунског фронта XII пешадијски пук “Цара Лазара” налазио се у
оквиру Шумадијске дивизије (којом је тада командовао пуковник
Петар Мишић; убрзо по пробоју унапређен је у чин генерала). 3)
У мирнодопско време у оквиру Шумадијске дивизије били су
X пешадијски пук “Таковски” (обвезници су били са подручја
између Чачка и Краљева, а мирнодопско седиште било је у Чачку,
командант пуковник Јеврем Михајловић), XI пешадијски пук
“Карађорђа” (обвезници са подручја између Краљева и Крагујевца,
који је био седиште пука, командант пуковник Војислав Томић),
XII пешадијски пук “Цара Лазара” (обвезници од Краљева према
Крушевцу, где је било седиште пука, командант пуковник Ћира
Даскаловић) и XIX пешадијски пук (Крагујевачки), који је током
реорганизације српске војске на Солунском фронту расформиран,
па су њиме попуњени горе наведени пукови Шумадијске дивизије. 4)
Током 1917. године према плану српске Врховне команде, који
је прихватио главнокомандујући фронта Морис Сарај, извршена
је од 9. до 23. маја 1917. године офанзива на фронту друге армије
преко планинског масива Ветерник-Добро поље-Сокол. Током
тих борби XII пешадијски пук, сврстан у средњу дивизијску коло-
ну, је требао 14. маја да са своја два батаљона заузме Облу Чуку,
и да залажењем у позадину непријатеља угрози његову одбрану
на Ветернику. Киша и магла током 14. и 15. маја су онемогућиле
дејства на српском фронту, па је 16. маја извршена артиљеријска
припрема, али пук није могао по магли и пошумњеном терену
да заузме Облу чуку. Наредних дана магла је ометала напад, па
је пук 19. маја поново покушао да заузме Облу чуку, али је напад
одбијен, јер га је на 30 до 50 метара сачекала снажна пушчана
ватра, експлозије ручних бомби, а бочна ватра са Кравице и
Ветерника му је додатно отежавала положај. 5)
Шумадијска дивизија, која је једина од српских офанзива
учествовала у мајској офанзиви на Солунском фронту, заузела
је само Котку, која је значајна због могућности извиђања непри-
јатељских положаја на Добром пољу. Сем тога, у нападу се пришло
ближе бугарским положајима, створена је дубина потребна за
бољи распоред јединица. Већи успех је изостао. О томе Драгиша
Пандуровић, командир чете, у XII пешадијском пуку, пише: Данас
је 11 дана како је започела “офанзива”! За то време заузели смо
“Котку” и коту 1824, плативши скупо те две тачкице, безначајне
кад се узме у обзир колико таквих тачкица има до Саве и Дунава
и колико нам је људи још остало! 6)
Међународне околности мењале су и ситуацију на Солунском
фронту. Револуција у Русији (фебруарска и октобарска), улазак
Сједињених Америчких Дежава, Грчке и других држава у рат,
имали су свој утицај. Грчка војска је добила свој део фронта, али
после револуције у Русији и склапања Брест-Литовског мира
са Русијом, Немачка је могла пребацивати са Источног фронта
трупе на Западни фронт. Да она не би своје трупе са Солунског
фронта пребацивала на Западни фронт, организоване су сталне
чарке. У тим честим сукобима српска војска је имала губитке.
Током априла и маја 1918. године сваки пук Шумадијаке дивизије,
па и XII пешадијски пук, имао је задатак да изврши препад
непријатеља на свом делу фронта. Све ово, гласине које су стизале
(на пример о Топличком устанку), непријатељска пропаганда,
дуг боравак у рововима без одмора (јер српски војници нису
могли као француски и британски ићи на одсуства), исцрпљујућа
будност због близине непријатеља (ровови на удаљености 30 до
150 метара), Солунски процес против припадника организације
“Уједињење или смрт”, утицали су на клонулост српских војника.
Дуго се чекало и чамило по влажним рововима на врлетном
терену, где се раније само вераху дивокозе и срне. Човечја нога
ту није крочила. Три године у подземним кућама, уздисало се,
и наизменично, као прилив морских таласа, дизали се, као из
мртвих, самопоуздање, понос и мржња према ономе који у нај-
мучнијем и одсутном часу исполинске борбе забоде нож у леђа. И
самом Богу морало је бити тешко, што је најбољи и најхрабрији
војник без своје кривице, поред своје храбрости и других племе-
нитих особина, пао у тешко искушење. 7)
Промене у војсци чинио је долазак добровољаца. Њихове је-
динице су расформиране, убачени су у Вардарску дивизију која
је названа Југословенска дивизија (од њих су формирана два
пука – Југословенска бригада). Од добровољаца је формирано 16
чета, које су распоређене по свим српским пуковима (у листама
губитака XII пешадијског пука, сем из горе наведеног подручја и
оних мобилисаних са подручја Македоније 1914. године, помињу
се лица из Босне, Лике…). 8)
Након сукоба са главнокомандујућим Солунског фронта
Адолфом Гијомом 9) , генерала Петра Бојовића на месту начелника
Главног штаба српске војске, заменио је војвода Живојин Мишић.
Генерал Франше Д’ Епере постао је нови командант Солунског
фронта.
Од идеје до реализације пробоја фронта
~ Положај и улога XII пешадијског пука “Цара Лазара” ~
После тих промена прихваћена је идеја српске врховне команде
да се примени стратегијско изненађење у пробоју Солунског
фронта. Наиме, још 20. октобра 1917. године српска Врховна ко-
манда је поднела меморандум који је садржао идеју брзог пробоја
_________________________
1) Томислав Гаврић, Драган Симовић, Војвода Петар Бојовић, Медија
центар “Одбрана”, Београд, 2016, 119.
2) Далибор Денда, Српска војска у Првом светском рату, Историјске
свеске, бр. 11, Андрићев институт, 2014, 1-8
3) У персоналном досијеу стоји 21. октобар 1918. године, а М. Бјелајац
наводи као датум унапређења у чин генерала 8. новембар 1918. године
(реч је о употреби јулијанског и грегоријанског календара, али и
поред тога постоји разлика). Биографија Петра Мишића: Војни архив,
ДПП, К. 1137, Ф. 509, од 1 до 5. Л; Миле Бјелајац, Генерали и адмирали
Краљевине Југославије 1918-1941: студија о војној елити и лексикон,
Институт за новију историју Србије, Добра, Београд, 2004; 220;
Српски биографски речник, књ. 6, Мар-Миш, главни и одговорни
уредник Чедомир Попов, Матица српска, Нови Сад, 2014, 926-927.
4) Драган Драшковић, Мирољуб Арсић, Пробој Солунског фронта 1918.
године, Народни музеј, Историјски архив Краљево, 1998, 9.
5) Миливоје Алимпић, Солунски фронт, Војноиздавачки завод, Београд,
1967, 275 ( даљем тексту М. Алимпић Солункси фронт).
6) Миле С. Бјелајац, Генерал Драгиша Пандуровић, Институт за новију
историју Србије, Београд, 2007, 49.
7) Драгиша Пандуровић, Заузеће Западног Ветерника 1. и 2. септембра
1918, Ратник, бр. 6, 1927, 61 (у даљем тексту Д. Пандуровић, Заузеће
западног ветерника).
8) О попуни јединица српске војске на Солунском фронту Војна
енциклопедија, Вијно издавачки завод, бр. 8, 1974, 786-787. О саставу
јединица може се закључити на основу Листе губитака (рањених,
погинулих, несталих) на Солунском фронту 1918. године, Војни архив,
П. 9, К. 286, Ф. 1, Д. 9.
9) Главнокомандујући фронта после Мориса Сараја, од децембра 1917. до
јуна 1918. године.
Војислав Билбија
Кратка биографија духовника и уметника Војислава Билбије
Војислав Билбија (Босанско Грахово, 1942) је протојереј-став-
рофор, старешина Ротердамске парохије Западно-европске
епархије Српске православне цркве, архијерејски намесник
за Холандију, иконописац, појац, зубни лекар у пензији, нека-
дашњи запажени каратиста.
Године 1969. дипломирао је стоматологију.
Од 1969. до 1971. године осликао је иконе православних црка-
ва у Книну и Метковићу.
Од 1972. живи у Холандији, где након оснивања Хашког
трибунала као свештенослужитељ и духовник седмично обила-
зи српске затворенике у затвору Схевенинген.
Од 1972. до 1973. године радио је саркофаг за мошти светог
Симеона Мироточивог (пре монашења српски владар, велики
жупан Стефан Немања). Овај саркофаг се данас (XXI век) на-
лази у манастиру Хиландар на Светој гори. Последњих годи-
на прошлог (XX) века Војислав Билбија, тада ђакон, од најпле-
менитијег сребра и драгог камења добијеног и пренетог из древ-
не хиландарске ризнице израдио је и скупоцени саркофаг (ћи-
вот) за преподобну мати Анастасију, мајку Светог Саве (пре мо-
нашења Ана Немањић). У овом ћивоту се сада налазе њене
мошти, неким празницима доступне и за целивање. Ћивот
преподобне Анастасије налази се на северној страни наоса до
иконостаса у Богородичиној цркви манастира Студеница (до
израде овог ћивота, мошти супруге и мајке државних и духовних
родоначалника Срба вековима су почивале у земљи, закопане у
припрати Богородичине цркве овог манастира).
Као свештеник исповедао је српске затворенике у Схевен-
ингену којима је судио Хашки трибунал.
Радомир Батуран
Ликовно духотворство оца Војислава Билбије
Вајарска и сликарска дела оца Војислава Билбије јесу духотвор-
ство, бар колико и рукотворство. Његова иконописања бојама и
клесања глетима својеврсне су молитве сабраног, полифоног и
снажног духа овог медитативног, Богом обдареног човека који
боје и облике молитвено претвара у ликове светитеља и обичних
смртника тврда лица, а мека срца. Снагом свог горостасног ду-
ха, много јачег од шампионских руку знаменитог каратисте, ду-
хотворио је отац Војо из срца и иконе и ове скулптуре да нас
обасјају светошћу светости и подсете на сву сабијену, спрегнуту
муку наших косовских, јасеновачких, пребиловачких, личких,
херцеговачких, кордунских козарачких мајки и бака грубих црта
лица, срца топла и душе меке као Мајке Југовића којој “препуче
срце од жалости”. Оне су истински темељи и стубови српске по-
родице, вере и нације, које су све зло овога света претуриле преко
главе и опстале и као ћелија, и као патријархија и као народ.
Сврстао се отац Војо и у зној, и у патњу, у надљудски бол и крик
мученичких душа њихових и дао им сабран лик, са светлошћу
светости Бога у себи. Није му било тешко наћи у српској историји,
нарочито у потоњем логорском веку у коме живи, у веку који
је сагорео као запаљена свећа са оба краја. И ова цивилизација
у којој живимо, такође је запалила свећу са оба краја и, као
дотрајали патрљак, догорева и издише.
Дух времена и дух народа све одређују, па и уметност. У ге-
ноцидном духу времена настале су бројне иконе, скулптуре, ре-
љефи, кивоти и слике проте ротердамског. Oви радови оца Војe
сведоче пред Богом и људима са Богом о духу народа над којим
је три пута извршен геноцид у логорском 20. веку. Богу и свом
народу, отац Билбија само и служи. А његова дела јесу народна
јеванђелија, попут народних песама из грма Вишњићева, из ког се
непрекинуто поје уз истовремено, жалопојно и поносно цвиљење
српског античког инструмента – гусала.
И раније сам писао о скулптурама, рељефима и сликама оца
Билбије и доживљавао као и данас бруј векова и рој асоцијација
са питањима: Колико је и сам уметник молитвено пропатио у
тајанственој комуникацији са Богом и светитељима док је ова
божанства духотворио? Колико се проосећао са протагонистима
изображеним у пању, стаблу, стени, сребру и злату? Нашао сам
одговор само у делима своје професије коју најбоље познајем –
у књижевности – у дубоким психолошким портретима нашег
Врањанца Боре Станковића и руског и светског генија Фјодора
Михаиловића Достојевског. Из ових снажних и вечних билбиј-
ских портрета светитеља и једноставних, аутентичних лица Ко-
совца, Козарчанке и било ког српског и људског представника
пострадалог народа, ослушкујемо хук векова, аскезу, трпљење,
мук камених зидова манастирских, трептај и лелуј воштаница
и узносни мирис тамјана из кадионица, али и молитвени плач,
вапај и крик са свих крајева напаћене српске земље онда и сада.
Оваква дела духотворства оца Билбије молитвено нас спасавају од
обољења душе, те опаке савремене болести коју модерно прозваше
депресијом. Као и пој оца Воја, и његова дела трепере и лелујају се
у нашим душама као иконице сећања, а ова стамена лица наших
горштака на његовим скулптурама жаре се као угарци памћења
кроз што су све прошле њихове преосетљиве душе. Опомињу нас
да се одупремо злу које нас је сколесало са свију стране, у јагњећој
кожи или под крилима “милосрдног анђела”, и у нама и над нама.
Ма колико и како се зло маскирало, српски народ га инстиктивно
препознаје јер је генерацијски пролазио кроз катарзу, али не и
српске вође које, опет генерацијски, воле да вуку у туђем јарму.
Више него очигледно је да отац Билбија и дела његовог духо-
творства имају каталитичку моћ да делују на друге, иако то он
никада неће признати због свог духовног смирења. Знамо то
ми којима је помогао, а понајбоље српски сужњи у Хагу о чијем
духовном здрављу он брине редовно, ево, две деценије. По лич-
ном сведочењу калуђера и сарадника вајара Билбије, он не при-
пада овом свету док ваје своја дела. На каменој стени изнад
Хиландара 17 година уклесавао је, изображавао, а понајвише
духотворио лик св. Симеона Мироточивог, а 4 године кивот св.
Анастасија у Студеници. Предуго је странствовао из овог гу-
равог, потрошачког живота и света. Пренео се у живот и свет
ових светитеља. Искључио је свој его и био само медиј кроз који
Божанство посредује и духотвори њихове нерукотворене образе
попут овог у злату “Господа Исуса Христа пред Пилатом” или
“Косовског сељака“. Неизмерна је драма и динамика суспрегнута у
њиховим сабраним душама у Богу пред злом које не зна шта ради.
Иконописац и скулптор Билбија живи и ради у испосничком
ритму да би Божанству и Нади уступио место у себи као најбољој
одбрани пред побеснелим Злом. У стварању оваквог дела мо-
литва мора бити свакодневна да би се у њему духовна енергија
обнављала, пренела у дело и богоугодно довршила. Ликовна дела
оца Билбије снажно су укорењена у култури и традицији српског
народа и одишу његовим колективним бићем које предуго страда.
Као сам искон у духу народа српског, тако и божански израз у
духотворству оца Билбије дубоко је кондезован у вери коју ма-
нифестује у својим делима да је Добро неуништвиво и да, у
крајњој инстанци, тријумфује над Злом.
Као плејада српских стваралаца, од Светог Саве, преко Њего-
ша, Венцловића, Шантића, Надежде Петровић, Исидоре Секулић,
до Боре Пекића, Милана Радуловића, Предрага Драгића Кијука, и
о. Војислав Билбија зарезао је своју дубоку бразду “записа о свом
народу” у камену, дрвету, сребру, злату, кости, на платну, икони
и фресци. Као и поменути српски ствараоци, ни он није ништа
негирао у српском стваралачком духу народа и времена, него је
у њима објединио и надградио традиционално и савремено. То
могу само велики духови који убију свој его, а посредују Креатуру
да кроз њих ствара.
Ништавни су скакавци који читаво поље попасу, а трава, цве-
тови и плодови опет израсту и сазру за наредну сезону, пардон,
поколење.
Марко Билбија
У сусрет свеобухватном пројекту Бањалучана
Огромни опус ликовних радова проте Војислава Билбије, на-
жалост, у највећој мјери непознат је широј јавности. Имао је
једну већу изложбу, крајем 80-тих у Музеју примењене умет-
ности у Београду, под називом “Бог и човјек”, а посљедњих
година у Паризу и Луксембургу. Међутим, ове посљедње су биле
ограниченог обима, прије свега ради простора, али и програмски,
јер многи радови нису у могућности да се транспортују. Стога
смо годинама планирали једну свеобухватну изложбу која би
његов рад представила у цјелости, највише из разлога мулти-
дисциплинарности приступа и простог обима радова који нису
доступни свијету. Прије неколико година се преговарало са
институцијама у Бањалуци о поставци изложбе, али стварни
корак је настао када се укључио г. Александар Стјепановић са
кључним рјешењима која би премостила логистичку сложеност
овакве поставке, а која до сада нису била могућа.
Тиму се прикључио и Срђан Иванковић, као дизајнер и фо-
тограф, те смо формирали кор који по потреби укључује и друге
сараднике.
Идеја о изложби је покренула основне процесе који таквој
изложби претходе а то је, прије свега, архивирање и катало-
гизација комплетног протиног опуса ради системског комплети-
рања, поготово у сврху израде монографије животног дјела.
Одлучили смо да све радове дигитализујемо, кроз фотографије.
сачинимо дигиталне архиве.
Сама изложба би подразумијевала кустосирану селекцију
која би укључила, сем покретних радова, и оне непокретне, у
различитим видовима поставке (фотографије, модели, и још не-
ки други видови који користе савремене технологије, као нпр.
3D скенирање и сл.), као и документарни фото, аудио и видео
материјал. Изложбу и монографију би пратили и текстови исто-
ричара умјетности, као што је, нпр. Рад Анике Сковран.
Радећи на свему овоме, у Бањалуци, Ротердаму, Београду,
Книнској крајини, ман. Студеници и ман. Хиландару, наметнула
се и идеја о посебној публикацији, везаној стриктно за ман.
Хиландар и Атос, те Светог. Симеона, као протину примарну
инспирацију и водиљу у раду.
Разлог за ову публикацију је сличан као и почетни разлог за
цијели пројекат, а то је недовољна експонираност ових радова и
непостојање систематичне архиве,или било какве базе података.
Као најбоља илустрација потребе за овим је податак да ни сами
монаси у Хиландару не знају са сигурношћу шта се све налази
представљено на кивоту Св. Симеона.
Сложеност и мноштво наратива, везаног за овај и оволики
опус, просто захтијева неку врсту хронике и архивске систе-
матизације.
Пројекат би се, дакле могао сврстати у сљедеће активности:
1. Архивирање, каталогизација и формирање јединствене ди-
гитализоване базе података;
2. Припрема и поставка изложбе животног дјела, под називом
“Бог и човјек” (Изложба би била постављена у Културном центру
Бански двор, у галерији на тврђави Кастел у Бањалуци, која би
потом била постављена у Требињу, Новом Саду и Београду);
3. Израда каталога изложбе;
4. Израда свеобухватне монографије;
5. Израда публикације, под називом “Хиландарац ван Хилан-
дара: стопама Светог Симеона”, са радовима везаним за Хилан-
дар и Атос;
6. Медијско праћење цијелог пројекта – веб сајт, друштвене
мреже итд.
Појавом глобалне пандемије поставка изложбе је одложена на
неодређено вријеме, с тим да се рад на пројекту наставља.
Актуелно је завршавање публикације за ман. Хиландар, али су
и остале фазе пројекта у току.
Владимир Димитријевић
О једном двопеву из срца Србије/ поводом књиге “дует” Раденка Ђурчића
Значај музике за људску душу
О значају музике за људску душу много се знало још у древна
времена. Стари народи, који су покушавали да ускладе живот са
својом савешћу и природом у којој су обитавали, велику пажњу
су придавали музици. Она је била саставни део верских обреда
и васпитања омладине. Платон је веровао да се понашање доб-
рих и рђавих људи може посматрати према ритмовима и хармо-
нији за које се опредељују. Музичар може да одреди какав такт
одговара нечијем начину живота; такође, и плесови изражавају
унутрашње настројење душе. Једном речју: какву музику слу-
шаш – такав си. У свом кључном дијалогу “Држава”, Платон
је многа места посветио музици. У његово доба музика је би-
ла неопходни елеменат школовања. Следбеници мистичара и ма-
тематичара Питагоре, код којих је и Платон образован, сматрали
су да је музика израз божанственог склада у космосу, хармоније
сфера. Лепа душа васпитава се мелодијом која је учи лепоти.
С обзиром на чињеницу да је “Држава” посвећена могућности
устројавања ваљане друштвене заједнице, Платон је у том ди-
јалогу музику ставио у средиште своје педагошке пажње, као
и физичко вежбање, гимнастику. Музика васпитава душу, а
гимнастика тело. Мудри Грк је говорио да онај који душу храни
само музиком, а тело запоставља, постаје или мекушац или нер-
возни свађалица; а ко упражњава гимнастику занемарујући ду-
шу, постаје необразовани грубијан и силеџија. Два су основна
тона у којима се мелодијски развија: благ, молитвени, нежни,
који позива на узвишена, побожна расположења; други је пак
снажан, ратнички, који крепи јунаке спремне за бој. Дужност
државе је да обезбеди непроменљивост музике у коју су унета
градитељска начела. Ако се ова буде неконтролисано мењала, ста-
ње у друштву биће хаотично. Омладина се обавезно учи матема-
тици, астрономији и музици, пошто су ово области људског
делања у дослуху са космичком хармоничношћу више него остале.
У различитим друштвеним уређењима разни су видови му-
зике. За демократију, у којој побеђује и власт има духовно нај-
нижи слој друштва, Платон, не без ироније, вели да је она
“дивно државно уређење, анархично, шарено, које свима без
разлике, и једнакима и неједнакима, дели некакву једнакост”.
Демократски тип човека угађа себи, испуњавајући све своје
прохтеве; све жеље и сва задовољства за њега имају једнаку
вредност. У демократији млађи не поштују старије… Музика
овог друштва је груба, сирових ритмова и као таква она је
израз варварске, простачке душе, душе која није у стању да се
обуздава, него се сва предаје дивљој помами. У Платоново доба
постојао је оргијастички култ бога вина и полне разузданости
Диониса. Тај култ је Платон нескривено презирао. У току дио-
нисијских ритуала учесници су се препуштали суманутој му-
зици, плесу и пијанству, после чега су следили сви могући ви-
дови разврата… Насупрот разорном дионисизму, Платон је ис-
тицао начела реда и склада, у којима човек пројављује своју
сродност са Божанством.
Што се Конфучија тиче, музика је за њега кључни израз
људског срца, који настаје кад срце дође у додир са спољним
светом. Када је човек тужан, звуци које производи, гласом или
инструментима, сетни су и изгубљени; кад је задовољан, звуци
су чежњиви и лагани; радост изазива жарке и широке одјеке;
љутња – оштре и јаке; сажаљење је мелодијски једноставно и
чисто, а љубав – нежна и умилна.
Конфучије истиче да су древни кинески цареви увек водили
рачуна о музици, пошто она има великог утицаја на душе њи-
хових поданика. Земља која напредује и развија се поседује
мирну и радосну музику, земља која превире у бунту – музику
незадовољства и беса, а уништена држава пуна је тужних, нос-
талгичних песама које сећају на прошлост… Животиње познају
звуке, али не и музику. Човек који је схвата, близак је моралном
савршенству.
Музика људе сједињује – у добру или у злу, зависно од тога
каква је и шта изражава. Ако је велика и истинска, она изражава
хармонију свемира и скупа са верским обредима омогућује
здраво постојање појединца и заједнице. Конфучије, слично
Платону, сматра да се народни карактер препознаје по музици
и плесовима. Где је музика светла и нежна, народ је срдачан и
саосећајан; где је раскалашна и узнемирујућа, народ је развратан
и диваљ. И у његово време било је простачких мелодија и ритмова.
Њих је Конфучијев ученик Цешиа звао “новом музиком”. При-
ликом њеног извођења, људи су се савијали напред-назад уз
читаву поплаву развратних, неуздржаних звукова, безобличних и
вулгарних, док су глумци и кепеци одевени као мајмуни залазили
међу присутне и мешали се са њима, а да то ником није сметало.
Да сажмемо ставове два велика древна философа када је
музика у питању:
1. Човек је музичко биће, које своја осећања (“додир срца са
светом”, рекао би Конфучије) уме и воли мелодијски да искаже;
2. Стање музике у једном народу показује стање духа тог
народа; стање музике у држави одражава стање државе;
3. Благе и умилне, чврсте и ратничке мелодије показују да је
народ уравнотежен, осећајан, али храбар и одлучан;
4. Пренаглашавање ритма и помамног, неусклађеног играња
у музичком понашању човека и народа указују на декаденцију и
слом, раздешеност и раштимованост душе;
5. Лоша, разуздана музика квари карактер и ствара распусне
мекушце и развратнике, за живот неспособне;
6. Ако се хоће напредак заједнице, мора се водити рачуна о
музици;
7. Музика је израз човекове сличности са Божанством и ње-
гове призваности да буде узвишен…
О културотворству народа
Сваки народ има оно што је велики србски песник Момчило
Настасијевић звао матерњом мелодијом, говорећи да, ако чо-
век не зна одакле је, па пође да тражи своје порекло, на коју
мелодију задрхти, те је мајке син. О томе је велики руски фи-
лософ, Иван Иљин, говорио: “Сваки народ има инстинкт, ко-
ји му јс дат природом (а то значи – и Богом), и дарове духа, које
у њега излива Творац свега. Код сваког народа инстинкт и
дух живе на свој начин и стварају драгоцену својеврсност. Та-
кође, сваки народ на свој начин ступа у брак, рађа се, болује и
умире; по своме ленчари, труди се, газдује и одмара се; по своме
тугује, плаче и очајава; по своме се смеши, смејс и радује; на свој
начин хода и игра, на свој начин пева и ствара музику; по свомс
говори, декламујс, прави досетке и беседи; по своме посматра,
сазире и слика; по своме истражује, сазнаје, расуђује и доказује;
по своме сиротује, твори милостињу и прима госте; по своме
гради домове и храмове; по свомс се моли и поступа херојски;
по своме ратује… Он се по своме узноси и не пада духом; по сво-
ме се организује. Сваки народ нма другачије, сопствеоно осе-
ћање правде и правичности; други му је карактер, другачија дис-
циплина; другачија представа о моралном идеалу; другачији
политички снови; другачији државотворни нагон. Рсчју: сваки
народ има друкчије и особено душевно устројство и духовно-
стваралачки акт. И сваки народ има нарочиту, национално-за-
чету, национално-порођену нацнонално-одстрадану културу.
Тако је због природе и историје. Тако је и у инстинкту, и у
духу, и у свему културном стваралаштву. Тако нам је свима
дато од Бога. И то је добро. То је прекрасно. И никад није било
осуђено у Светом Писму. Различите су траве и цвеће у пољу.
Различито је дрвеће, вода и облаци. “Друга је славу сунцу, а
друга месецу, а друга звездама; и звезда се од звезде разликује
у слави” (1. Кор. 15, 41). Богат је прекрасан врт Божји; изобилан
врстама, блиста у облицима, сија и радује нас многоликошћу. И
сваком народу приличи да постоји, и да се украшава, и да Бога
слави на свој начин. И у самој тој разноликости – већ се поје и
узноси слава Творцу. И треба бити духовно слеп и глув да се то
не би схватило. Мисао да се угаси та многоликост хвале, да се
разори то богатство историјског врта Божијег, да се све сведе
на мртав једнолики калуп, на “униформу”, на једнакост песка,