Мило Ломпар
Записи бродоломника
У размишљањима о Француској револуцији, у разматрању мо-
гућности и смисла освете и одмазде које би донели одређени
облици контрареволуције, Жозеф де Местр описује чудан и
провиденцијално одређен положај емигранта. Он наглашава да
емиграцију “мучи постепено нестајање”, да она “мора да повије
главу и да се помири са судбином”, да “не мора више да чини спо-
љашње напоре”, да ће “можда… чак, бити пожељно да никада
није ни виђена у претећој улози”. 1) Из ове пројекције емиграцијске
судбине, која осмишљава улогу, домете и крах револуције у складу
са њеним провиденцијалним карактером, Жозеф де Местр – и
сам емигрант – изриче једну од најсуморнијих оцена емиграције
као такве: “Емигранти не могу ништа, може се чак додати да они
и јесу ништа.” 2) Из подручја у ком су сагледани као људи који
ништа не могу, емигранти су једним потезом преведени у стање
да не постоје, њихова практична немоћ претворена је у њихово
непостојање. Отуд реч ништа приања уз њихову судбину са
провиденцијалним смислом: “јасно је да емигранти бројем не
представљају ништа, да они ни снагом нису ништа и да ускоро,
ни по мржњи, неће бити ништа.” 3)
Овакав опис омогућава разликовање различитих нивоа разу-
мевања како конкретне тако и начелне позиције политичких
емиграната. Али, оно што се свакако очитује је – како год га
процењивали – њихов бродоломнички статус: људи без тла, обес-
корењени, лишени наслеђених моћи и угледа, готово без егзи-
стенције, они опстају у облику неке мисли о себи у временима,
као и мисли о временима у себи, оном што је било и оном што се
појављује пред њиховим очима као живо отелотворење силе која
их је – можда и у провиденцијалном смислу – изгнала из њиховог
живота.
У делу Слободана Јовановића полихисторски карактер немају
само разуђене културноисторијске синтезе и расправе него и
његови мањи чланци, изазвани политичким поводом и наизглед
намењени само тренутку у ком се појављују. Јер, полихисторска
перспектива проистиче из интелектуалне физиономије и оптике
гласовитог историчара и правника. Таква својства очитују и
чланци објављивани у емигрантском раздобљу његовог живота:
у листу Порука, од децембра 1950. до јануара 1959. године. Овај
лондонски период живота Слободана Јовановића испуњен је
проживљеним политичким искуством, кризом његових уверења,
од политичких до националних, и унеколико бродоломничким
личним положајем у високим годинама. Но, у то време је он
написао неке од својих најбољих есеја, попут оног о Богдану
Поповићу, или расправа, попут оне о тоталитаризму.
Премда писани са већим историјским и теоријским захва-
том и амбицијом, ови обимнији радови нису, по мисаоној усред-
сређености, изнад његових кратких политичких чланака. Иако су
били подстакнути актуелним појавама у животу комунистичке
Југославије, политички чланци су задржали унутрашњу корес-
понденцију са дужим расправама нашег писца превасходно због
полихисторског перспективизма у процени личности и ситуација.
Шта би чинило структуру тог тако карактеристичног начина миш-
љења у политичким чланцима објављеним у лондонској Поруци?
Њен површински слој чине политички искази. Они су пре-
васходно одређени темом, јер је готово сваки чланак био посвећен
некој од водећих политичких тема у земљи. Тако је наш полихистор
писао о уставним променама у Југославији, о историјској личности
генерала Михаиловића, о Стаљиновој политици, о титоизму,
о Конгресу КПЈ у 1952. години, о новом југословенском уставу,
о самоуправи у комунистичкој Југославији, о Титовој посети
Лондону 1953. године, о цркви и школи у Југославији, о нацрту
Закона о Универзитету, о Титовој “демократији”, о изборима, о
Ђиласовом случају, о Велебитовом предавању у Chatham House,
о титоизму и духовном животу у Југославији, о комунама, о
привредном криминалу, о Кардељевом говору у Ослу, о Титовој
ванблоковској политици, о новом уређењу срезова и општина,
о омладини у Југославији, о преуређењу државне управе у Југо-
славији, о Титу и Совјетима, о Ђиласу и Кардељу, о односу омла-
дине и комуниста, о новом закону о адвокатури, о конгресу
радничких савета, о Ђиласовој књизи Нова класа, о београдском
суђењу социјалистима, о Хрушчову и Титу, о Титу и Бугарима, о
спољној политици Милована Миловановића.
Сам избор тема показује ону разноврсност која краси и пре-
ђашње књиге нашег полихистора: појављују се правне теме, уну-
трашња и спољна политика, образовна и културна питања, по-
гледи на поједине личности и њихов удео у политици и историји.
У наизглед једноставним политичким чланцима појављују се,
истовремено, значајни културноисторијски екскурзи, па се – ре-
цимо – анализа односа између југословенских и бугарских ко-
муниста допуњује прегледом спољне политике Милована Мило-
вановића уочи балканских ратова. Чланак о тоталитаризму, из
године 1956, обликован као приказ једног америчког зборника
радова посвећених том феномену, налазио се у дослуху са аутор-
ском расправом о тоталитаризму, која је настала 1952. године.
Оваква тематска слојевитост политичких чланака нашег поли-
хистора омогућава нам да се у анализи усредсредимо на оне врсте
исказа који уверљиво назначују црте његовог интелектуалног
лика. Циљ оваквих посматрања био би везан за питање о гра-
ницама политичког и интелектуалног мишљења Слободана Јова-
новића. Јер, на тим границама се види коју врсту историјског
искуства он није желео да прихвати као обавезујућу за своје
мишљење, којих се предуверења држао упркос историјској и
политичкој евиденцији, као и који су његови судови, можда баш
захваљујући тако постављеним границама, добили историјску
потврду и далекосежну вредност. Ако се сетимо да је Слободан
Јовановић свакако био репрезентативни представник и врх српс-
ког грађанског мишљења, онда је могуће и поставити питање о
томе да ли су границе његовог индивидуалног поимања ствари
унеколико репрезентативне за грађанско мишљење код нас, као
и питање о томе зашто су одређени аспекти модерности заувек
остали на маргинама његовог несумњиво модерног поколења. У
послератним чланцима Слободана Јовановића можемо разлико-
вати, као и у његовим расправама и студијама, политичке исказе,
идеолошке исказе, културолошке исказе и антрополошке исказе.
У политичке исказе можемо уврстити извесну идеализацију
западне политике. Тако наш полихистор каже да “у западним
демократијама нема тајне полиције”. (22) 4) Очигледно постављен
као противстав у односу на комунистичку партијску државу, овај
исказ делује сасвим идеалистички: чак и ако бисмо га допунили
тврђењем да има тајне, али нема политичке полиције, он не би
издржао проверу ни у 1952. години. На други начин је редуктиван
несумњиво тачан исказ: “рећи, да под једним режимом нема
опозиције, јесте исто толико колико и рећи да тај режим није
демократски у западном смислу. Западна демократија не значи
само владу већине, него значи још и слободу опозиције.” (99)
Тачност овог описа захтевала би допуну у идеолошком и култу-
ролошком правцу: које идеолошке и културолошке претпоставке
подразумева слобода опозиције у западним демократијама?
Премда сасвим могућа у начину мишљења нашег полихистора,
ова допуна као да је изостала услед полемичког односа према
комунистичком тоталитаризму.
Политички искази били би, дакле, искази у којима основа
процене политичких околности проистиче из политичке моти-
вације нашег полихистора. Понекад, међутим, две такве мотива-
ције стварају сукоб унутар политичког исказа: “У идеолошком
погледу Тито, дакле, није неутралан између два блока: он је сав
против западног блока, иако на Западу верују да им је, ако нико
други, а оно бар Тито сигуран.” (173) Као да се у прикривеном
сукобу налазе тежња да се оцрта комунистичка идеологија
као оно што је против западног блока и тежња да се припише
_______________
1) Žozef de Mestr, Spisi o revoluciji, prevela Anđelka Cvijić, Gradac, Čačak,
2001, 135.
2) Žozef de Mestr, Spisi o revoluciji, 136.
3) Žozef de Mestr, Spisi o revoluciji, 136.
4) Овако обележавамо странице следећег издања: Слободан Јовановић,
Поруке и путокази, Catena mundi, Београд, 2020.
Бојан Ковачевић
Прича о диктатури
I
Где се скрива извор правила која једно друштво држе на окупу?
Одакле она потичу? Који им је смисао? Ко их је и када донео?
Истина о коренима заједничког живљења (фр. вивре енсембле)
смеје се са висина Платонове Идеје недаровитим радозналцима
који покушавају да јој се приближе усавршавајући своје научне
инструменте за мерење и класификовање оног видљивог, опип-
љивог и садашњег што повезује људе. Замарају је стармали прав-
ници што цитирају одредбе устава и пишу радове о некаквој
основној норми која сама себе доноси (нем. Грунднорм), па од
досаде заспе далеко од њихових логореичних закључака. Руга
се преозбиљним филозофима који јој се прикрадују пењући се
ка небу уз своје метафизичке канапе, чије крајеве она испрва
придржи да би их убрзо потом уз грохотан смех испустила.
Љубопитљивог човека, без научних и метафизичких склоно-
сти, истина сачекује скривена у дворцу у шуми испред чије се
огромне гвоздене капије он случајно нашао залутавши у магли.
Ту га чека уметник са својом причом. Ако је писац велики,
очарани путник зажмури и на час поверује да пролази кроз
капију, да у вртоглавом лету јури кроз велелепне одаје замка
и приближава се решењу загонетке. Онда се читање заврши и
магија престане. Нема више ни замка, ни магле, ни писца и
човек је поново у свом уређеном грађанском свету чија правила
поштује не питајући се ни одакле долазе ни ко их је поставио.
Истини о пореклу поретка на махове се приближава и непо-
корни, самосвесни живот онда када се осмели да прекорачи меру
и наруга се смислу који му постојеће друштвене норме показују.
Тако понекад изгледа живот оних младих људи које преобиље
памети и дара гурне у пустоловину преиспитивања вредности
света одраслих. Оштар прелаз између разобручене слободе
младићког доба и паланачке покорности уређеног грађанског
живота најлакше је уочити у оним друштвима која своја пра-
вила вековима подешавају и учвршћују учећи из искуства
претходних генерација. Управо у таквом занесеном добу и баш
таквом цивилизованом друштву проводио је пишчев јунак своје
студентске дане у “једној аустријској универзитетској вароши”
(Иво Андрић, “Суседи”.
II
Страсна знатижеља водила је момка из Босне различитим
испитивачким стазама. Младић у њему препуштао се разузда-
ном ноћном животу. Време је са својим бечким пријатељима
проводио по крчмама и парковима, где се ватрено расправљало
о “најкрупнијим стварима у свету и највећим вредностима жи-
вота”. Много се бдело и мало спавало па је јутрима остајао у
кревету до касно. Све док га једног дана из сна није тргао увре-
ђени глас грађанске пристојности. Служавка га је упозорила да
се у стану у којем је одсео не толерише неуредан живот. Био је
то стан госпођице Маријане, старе девојке од шездесетак година,
последњег члана угледне официрске породице. Захваљујући
доброј препоруци, након детаљног одмеравања дошљакових
добрих и лоших страна, госпођица и служавка одлучиле су да му
издају собу. Тако се момак нашао у свом аустријском смештају “у
којем ништа није за луксуз, задовољство чула и ленствовање;
све је у служби реда, одмора, здравља и дугог, богоугодног, сивог
и штурог живота”.
Примораног да из кревета устаје рано, студента је поподне
хватала дремљивост, у којој се сан и машта преплићу са размиш-
љањима о женама и сећањима на узбудљиве ноћашње разговоре
о смрти, пролазности, уметности, праву, човеку, историји…На-
мргођени грађански поредак старе аустријске вароши са пре-
кором је гледао на ово излежавање у сред бела дана. Као да хоће
да му напакости ред се оглашавао сваког дана у исто време грубо
будећи младића из угодног сањарења. Овај пут било је то у форми
гласног разговора у суседној соби који је наглува домаћица
водила са својим свакодневним посетиоцем, онижим човеком
њених година, некаквим бароном брижљиво негованих бркова и
уштиркане одеће.
Разговори су неиспаваног дошљака у први мах испунили мрзо-
вољом да би га потом привукли. Наиме, младићева љубопитљивост
закачила се за неподношљиву баналност њиховог садржаја. Из
дана у дан понављао се исти ритуал. Почињало би са причом о
времену. Потом би гост наставио да препричава вести из новина
и то увек оне са последњих страна “које се односе на материјални
живот човеков”, свакодневни и банални. Обавештавао би госпођи-
цу Маријану о ценама племенитих метала, о паду акција друштва
Монтана, о курсевима хартија од вредности, јеврејској банкарској
завери, о ценама на пијаци или о новом леку против рака. Монолог,
који се увек кретао у “најнижим областима свакодневице”, у
неком тренутку би прелазио у хвалисање. Кочоперни времешни
барон наглас се присећао својих наводних планова за унапређење
практичне стране заједничког живљења људи. Ефикаснији начи-
ни штедње, лакша производња електричне енергије, успешније
лечење туберкулозе, све су то били проблеми за које је он имао
тобоже генијална решења и предлагао их својевремено градским
властима. Наглува жена му је у свему повлађивала. Из ње је
проговарала сива старачка равнодушност. Гласно пискање, ка-
рактеристично за људе оштећеног слуха, увек је давало за право
барону и његовом нападном самољубљу “да да!…сећам се сећам!…
тако је заиста било!…”.
У каквом су односу ово двоје људи? Да ли су они стари
љубавници, можда рођаци или пријатељи? Које невидљиве нити
повезују њихов заједнички свет? Из испразности тог свакодневног
дружења одговори се нису могли чак ни назрети. Али да се испод
ње, закопана дубоко у мрачним угловима њихових живота скри-
ла, нека тајна, осећао је то слушалац из суседне собе. Због тога је,
као по навици којој се не види смисао, настављао да из месеца у
месец прати ту необично досадну радио драму. Онда је и заплет
коначно стигао.
Било је то једног спарног летњег поподнева, пред олују, када
је човечуљак у уобичајено време стигао у госте. Читање новина
тога дана донело је вест о неком италијанском градићу чије су
власти одлучиле да свим девојкама из места обезбеде потребну
спрему за удају. Барон се тада присетио да је он још пре двадесет
година сугерисао општинској администрацији да обезбеди мираз
девојкама из сиромашних крајева. Почело је детаљно распредање
планова за организовање установа и начина функционисања…и
онда се десило нешто неочекивано. Изузетак се разгоропађено
успротивио беживотно углађеној форми заједништва то двоје
људи. Домаћица је планула. Била је изван себе. На госта се сту-
штила олуја њеног изненадног и неконтролисаног беса. Живот
је као набујала река порушио све бране и обзире грађанског
реда и пристојности. Тајна је полетела на површину. “Говориш
о ономе што знам и о чему ти не би требало да започињеш раз-
говор! Ти који си мој мираз прокоцкао и појео и попио… ти
знаш шта је било са мном…” Увреде су поплавиле собу. Истина
о безвредном, лењом хвалисавцу, нераднику који је век провео
лицкајући бркове и негујући своју смешну личност, пљуштала
је по избезумљеном лицу као неконтролисани шамари. Занемео,
понижен и збуњен човек је отишао из стана. Млади слушалац из
суседне собе напокон је дочекао кулминацију. Онда је за пар дана
дошао и расплет.
Човек се у свом уредном оделу поново појавио на капији.
Госпођица га је срдачно примила. Покуњена баналност вратила
се на трон који је ситуација ванредног на час оставила празним.
Стара увређена форма тихо се спустила на живот који ју је у
силовитом изливу беса на мах отерао од себе. Ритуал је настављен
као да се ништа није ни догодило. Разговори о времену и здрављу,
читање новина, провинцијална критика света и његових несрећ-
них прилика, бароново бесрамно хвалисање, домаћичино тупо,
беживотно повлађивање, “да, да… сећам се, сећам… тако је
заиста било…”