Владимир Димитријевић
Вече са губитником: Милан Ненадић или српски лирски нихилизам
О отишавшима
Када сам био дете (још увек дете), у Кулиновцима код Чачка, у
селу свог деде по мајци, обретох се са старцем, мојим уточиштем, у
њиви. Он је, на међи, причао са комшијом Перишом. Играо сам се,
крајичком ока гледао дединог познаника, седог и ситног. И Периша
је изненада нестао. Нисам ни приметио кад је завршио разговор и
отишао. Осетио сам, одједном, чудну празнину – био, па га нема.
Шта то значи? Његов нагли одлазак је одјекнуо празнином, оном
што се скривала у празном бурету дединог подрума.
А после неког времена чуо сам да је умро.
И то ме је додатно збунило. Покуњио сам се као покисла
кокош. Чини ми се да је то био мој први доживљај смрти: неко
изненада оде из њиве, и онда, заувек, оде одавде.
Као у детињству, изгубио сам се када ми је Драган Хамовић
рекао да треба да коначно завршим текст за краљевачки зборник
о поезији Милана Ненадића у духу песничког “in memoriam”. Шта
то причаш, Драгане? Какав “in memoriam”? Да ли се ти стварно
правиш или ниси чуо? Шта? Да су Милан и његова Илеана умрли
заједно, од тровања гасом, у свом стану…Немој ми то причати,
Хамовићу. Кад је то било? Како кад? Има већ петнаест дана…
Ниси читао?
Нисам читао, наравно да нисам. Купујем новине сваки дан,
али их не читам. Гомилам их, па после изрезујем чланке. А то је
било у новинама које сам купио, али их нисам прелистао.
Збуњене мисли после вести о Ненадићима
1. Неко ишчезне пре но што се појави, пре него што постане ства-
ран. Ненадићи нису. Они су се појавили до краја. И тада је дошао крај.
2. Таван је гроб куће. Гроб, симболично, плете своју мрежу на крову.
Мемљива је тама горњих гробница. Да ли је смртоносни гас стигао
до тавана куће Ненадића? (Био је стан. Нема тавана. Али је тавно).
3. Предмети које више нико не користи добијају функцију под-
сетника; њихова празнина дејствује као сећање. Шта је се њихо-
вим предметима?
4. Треба избавити звук из прашине у коју је потонуо… Зашто су
њихови гласови отишли у прах?
5. Уметник у детету расте брже него што оно слути. Али том умет-
нику треба дати правац. Ненадић је, тетурајући се, успео у томе.
6. Смрт нас лагано опкољава, и онда наједном искрсне из таме. И
што је веће наше незнање о томе шта нам се спрема, то је смрт све
ближа и спремнија за напад. Тако се и десило, мада је Ненадић
имао знање о смрти. Опасно, песничко. Као онај који се кроз ад
гласио лиром, како каже Рилке.
7. Атеисти су тврдили да је Бог наличје смрти. Али, нису били
доследни у праћењу своје формуле. Јер, ако је Бог наличје
смрти, он је и лице живота. Каткад сав у теомахији, Ненадић је
потврђивао Божје присуство…
О чему ја причам?
Потоњи сусрет
Зашто се све то десило?
Вече у Краљеву, одржано у јесен 2020. године, после дуготрајне
“ковид паузе”, уочи научног скупа о стваралаштву Ненадићевом
било је, што би рекао Доситеј, “преизрјадно”: песник међу нама,
наоштрен као сечиво ума, Желидраг Никчевић, ја. О нама, о
нашим страдањима…Рекао сам да сам смислио и назив за свој
ненаписани оглед – “Вече са губитником/Лирски нихилизам
Милана Ненадића”…
После, на вечери, песник се задржа кратко (не осећа се
најбоље), а ја остадох у најпријатнијем разговору са његовом
супругом, поносном на сина Филипа, психолингвисту у Канади,
и кћи Марију, која, како чујем, повезује нашу и румунску књи-
жевност у земљи Елијадеа, Сиорана и Јонескоа. Илеанина љубав
према мужу – апологетика његове етичности; он је, вели госпа
Илеана, у доба Титотопије, пио само да би могао да прича шта
хоће, као Вук Исакович што је пио код оног бискупа само да не би
пристао на унијаћење… Ненадићев нихилизам је, тако испаде,
Црњансковог Исаковича; пијан, Вук пориче постојање Божје и
Његов промисао само да не би постао верник оне конфесије са
чијег се грба на бискуповој палати у Печују спушта паукова нит,
а српски официри, док улазе на вечеру, ни не примећују замку…
Тако…
Умрли Милан и Илеана.
Милеана…
Тако…
Причасмо, на њиви овога света, и они одоше…
Шобот празнине, као у дедином бурету…
Не могу да пристанем на такав исход…
А већ сам пристао.
И сада пишем да не бих издао успомену на отишавше.
Тако је говорио Милан Ненадић
А Ненадић говораше: “То све иде у категорију врло свесног
самоубиства. Почињу да ме сустижу оне страшне море попут
Миљковићеве максиме: “моје песме траже моју главу”. Имам
на уму наша три Бранка – Радичевића, Миљковића, Ћопића;
Радичевић болестан насмрт, Миљковић и Ћопић самоубице.
Сви су принели главу на олтар поезије.
Уосталом – ватра је мој највернији читалац: прогутала је толи-
ко мојих глупости и о њима није реч проговорила.”
И још, и још: “Никола Кољевић сматра да је смрт средишњи
мотив најбогатије извариран баш у мојим стиховима. Једном
сам, у необавезном разговору с њим у Матици српској рекао
да бих се најрадије одрекао свих речи које сам написао, на шта
је он застао, погледао ме и рекао: “Да то нисам чуо!” Он је тај
ход бридом бритве чак поредио, као што је већ речено, са оним
возачем мотора који се, турирајући свој мотор, смртоносно
сурвава у вашарско буре. То канда личи на оно познато – смрћу
против смрти. Али, пре бих рекао да је то покушај да се некако
завара смрт, да се настани животом. Некаква врста несебичне
људске жудње, да се тамо негде далеко пресели човеково дисање,
дамарање, топлина, да се у бесконачност насели нешто људског
бића.” Победити смрт – подухват достојан сваког човештва.
Али, али – не може свако ка смрти, мишљу или песмом. Да
покуша да победи смрт или је, макар, завара.
Један од највећих разлога због којих је данашња уметност рас-
лабљена јесте недостатак свести о томе да се мора у сусрет смрти.
У уметности ничег узвишеног не би било да није суочавања са тај-
ном међе, оним Дучићевим да се очи морају држати на оба света.
Ненадић је ишао ка метафизичкој тајни пречицама смрти.
Ненадић и српска поезија краја
Наравно, испуниће се реч Божја дата у Светом Писму. Историја,
која је имала свој почетак (а почетак је био пад прародитеља у
смрт, испадање из гнезда љубави Божје, из Очевог загрљаја), и
свој крај (Други Христов долазак, када ће огањ љубави Божје
показати да није исто бити Свети Јован Крститељ и Ирод, Вука-
шин из Клепаца и Жиле Фригановић).
Српска песничка реч је, од Средњег века, сведочила о томе:
о потоњем у Космосу и Граду, у историји и свагдашњици.
Песничка реч нам је, у ово доба брбљивости од које се постаје
немушт, право, насушно богословље. Оно што виде песници,
професионални теолози углавном не виде, обзидани својим
ученим фуснотама и заточени у слоновачу хартије, прекривене
словима хладним и равнодушним. Песничка слова горе, као
што је горела српска Босна и Херцеговина под НАТО бомбама
1995, као што је горео воз у Сићевачкој клисури 1999, као што је
горео Девич 2004, као што је горела Косовска Митровица 2008.
Хартија се пали од важних стихова. Из пожара јауче Србија
крваве кошуље, силована по ко зна који пут у историји…
Ненадићева поезија је антологија јаука…
Или: “Ко о чему, Ненадић о потоњем.”
Визије космичке пропасти, али и пропасти човековог света,
неспремног да изађе у сусрет Небеском Женику, Ненадић
Данко Камчевски
Речник технологије: дијамантска сутра
Aleksandar Petrović and Aleksandra Stevanović (eds.). Orthodoxy and Artificial Intelligence. Dictionary of Technology and a Double Logos: A Contribution to the Dialogue of Science and Religion. Athens: Institute of Historical Research; National Hellenic Research Foundation, 2019.
Читање Речника технологије неизбежно производи утисак да
он има све одлике дијаманта. Као и овај драги камен и Речник
технологије је од чврсте грађе која је преживела заплену, забрану,
идеолошку анализу и упорно тродеценијско прећуткивање. Ту
страну Речника осветлио је први зборник Повратак из земље
змајева. 2) Он се састоји од радова са скупа поводом тридесет
и три године од појаве Речника. Уследио је и други зборник,
Хептадекагон 3) , који је Речник технологије сместио у контекст
расправе за и против анти-утопија. Трећи зборник, који су при-
редили Александар Петровић и Александра Стевановић, а о
којем је овде реч, ништа мање не указује на дијамантску природу
Речника од претходна два. Наиме, свака страна дијаманта одбија
једну те исту светлост, али увек под другачијим углом. Ако се дати
драги камен стави под духовну светлост, добијамо различите
одсјаје који спајају, односно, приказују нераздвојивост вечног и
лепог. Радови у овом зборнику су гледање у одсјаје које су разне
стране дијаманта произвеле. Аутори ових чланака запалили
су и свећу православља, ону исту о којој је речено: “А нико не
поклапа судом свјетиљку кад је запали, нити је меће под кревет,
него је поставља на свијећњак да они који улазе виде свјетлост.”
(Лк 8, 16). Потом су одразе те светлости у Речнику технологије
прикупили у радовима пред нама.
Речник технологије је у својој суштини брушен на дубљим
слојевима мисаоног искуства. То је различито од технолошког
поимања света и у Речнику неочекивано надилази обрасце “бу-
дућности” и “прошлости” проничући да је “прошлост” заправо
“будућност”. Тако Татјана Паунеску у раду “Пад увида: Речник
технологије као предвиђање будућности” (“The Fall of Insight:
Dictionary of Technology as a Prediction of Future”) помоћу Речника
увиђа дихотомију праве вере и технологије као сурогата вере,
религије модерности. На почетку беше реч, али то је био по-
четак људског света; на почетку машинске цивилизације сто-
ји бинарни код, алгоритам, прецизан термин. Може се тако
речи да Божија реч може да се поједе; технолошка у тело улази
инјекцијом (вакцином?) или у виду таблете (ивермектин, хидро-
ксихлорокин?). Паунеску опажа да су “облаци небески” низ које
се спушта Син човеков сада “cloud”, информациони облак. Дах
којим Бог оживљује глину и прах, стварајући човека, у свету
технологије јесте биотехнологија, спремна да ствара хибриде
човека и машине, штампа и мења органе и усавршава човека у
његовој спољашњости док не заборави на духовни развој и тиме
и сам појам савести.
Технолошко смењивање Божијих творевина сурогатима за-
тим под другим углом исијава из рада Александра Петровића. У
чланку “Средњи век и вештачка интелигенција” (”Middle Ages
and Artificial Intelligence”) oн примећује да је амерички магазин
Тајм 1982. за “Човека године” прогласио лични рачунар. Људски
лик више није део појма личности. Аутор се осврће и на наводно
“нејасан”, а у ствари високо симболичан језик Речника. Наиме, он
је нејасан управо са становишта тог истог “Човека године” из 1982.
Лични рачунар без личности превазилазе и вишесмисленост и
чињеница да је рукопис заиста писан руком, а не штампан. Он 4) не
зна шта би са њима радио. Петровић кључ види у картезијанској
догми субјекта и објекта, у којој рачунар брже и ефикасније
од човека уме да да се постави у односу на објект, те је према
томе надмоћнији субјект од човека. Отуда, Речник технологије
спасава човека од претапања у робота. Робот никад неће чути
реч; у речи човек пребива човек; напустивши станиште логоса,
смисленог језика, дијалога, постаје машина. Речник технологије
је заправо етимолошки речник у правом смислу те речи. 5)
Првобитно значење речи етимон је истина: етимологија је по-
трага за истином. Технолошки свет етимологију оспољава, сво-
дећи је на фонетске законе, на основу којих ваљда намерава да
докаже “еволуцију” језика од скичања мајмуна до данашњих
говора. Такву етимологију рачунар може да изводи и без чо-
века, јер му за њу није потребно никакво духовно искуство. С
друге стране, Речник технологије даје нам корене појмова које
користимо у свету идеја, чија је спољна, звучна форма тек при-
ближна и све мање поуздана манифестација.
Рад Сузане Полић, “Речник технологије и електронска
личност” (“Dictionary of Technology and Electronic Person”) такође
уочава средишње питање личности, што је и једна од одредница у
Речнику. Поново смо суочени са преображајем човека у машину;
_______________
1) dkamcevski@gmail.com
2) Душан Бошковић и Александар Петровић (ур.). Повратак из земље
змајева: Речник технологије – 33 године после. Београд: Универзитет у
Београду; Институт за филозофију и друштвену теорију, 2015.
3) Димитрије Вујадиновић (ур.). Хептадекагон. Речник технологије као
антиутопија: pro et contra. Београд: Институт за европске студије, 2017.
4) Или она? Оно? Све оне савремене дилеме око заменица заправо доби-
јају смисао тек када се према рачунару треба односити као према жи-
вом бићу а у исто време немати представу ког пола или рода је то биће.
5) На ову идеју је писца приказа упутио приређивач овог зборника
др Александар Петровић, професор на Филолошком факултету
у Београду. У тренутку када се Речник појавио у нема ни једног
етимолошког речника српског језика.