Стварање народа представља резултат дуготрајних, сложених и
компликованих етногенетских процеса, који обухватају заједнич-
ко порекло (или само представе о њему), а затим материјалну и
духовну културу (језик, обичаји, религија). Претежно словенски
састав становништва и успешно консолидовање државе у раном
средњем веку представљају најопштији оквир за опстанак и раз-
вој Срба као посебне етније у нареденим столећима, с многим
особеним елементима народног живота као што су, на пример,
институције крсне славе и проширене породице као специфичног
облика заједничког живота, али и успешне форме за чување и
преношење традиције. 1)
Да би опстала у дужем временском периоду етничка заједница
треба да поседује колективно властито име, мит о заједничким
прецима, заједничка историјска сећања, један или више елемената
заједничке културе, повезаност с одређеном “домовином”, осећа-
ње солидарности код значајних делова популације. Такав кул-
турно-симболички садржај у дужој перспективи ствара сродност
међу људима, без обзира на њихово старије порекло, јер их
уједињују “конститутивни митови”. Кохезија и самосвест етнија
расте или опада у зависности од субјективног значаја који за њену
популацију имају њени атрибути. Један народ може да апсорбује
друге људске заједнице, али и да се поцепа. 2)
Када су у питању Срби присутна су оба процеса, с тим да је
карактеристична веома рана самосвест о посебности. Питање
најстаријег порекла Срба као посебног народа треба разликовати
од раширености овог етнонима у прошлости који се среће
код источних, западних и јужних Словена. У сваком случају
Срби се као народ рано помињу, док су порекло, етногенеза,
“примарне” и “секундарне” миграције предмет бројних расправа,
претежно лингвистичких и теоријских, при чему су историјски и
археолошки извори веома оскудни. 3)
Оно што је сасвим сигурно, Срби су после сеобе на Балкан
у раном средњем веку релативно брзо створили своју држа-ву,
у којој су живели са осталим Словенима и затеченим романи-
зованим становништвом различитог етничког порекла. Процес
њихове словенизације текао је споро, и према досадашњих
истраживањима убрзава се тек са истеком XI века. 4) Стварање
јединственог народа било је везано и за примање и ширење
хришћанства код Срба, најпре у првој половини VII века из
Рима, а други пут у IX веку делатношћу Методијевих ученика,
православним обредом на словенском језику.
Срби су са примањем хришћанства развили свест о посеб-
ности, и оспособили се да као заједница одолевају променама
које време неминовно носи са собом. Прихвативши религију
књиге (Библије), добили су и писмо, а тиме и начин да преносе
поруке будућим генерацијама. Са новом вером дошла је и поука
о непрекидном трајању људске историје: од стварања света,
преко Христове жртве, до другог доласка Христовог и судњег
дана. У тој општој историји Спасења усађен им је и осећај да
виде и себе, као и да препознају црте по којима се разлику од
осталих народа. Хришћанско језгро у српском народу је након
покрштавања имало истрајну мисионарску делатност и успешно
је извршило акултурацију свог народа. Био је то улазак новог
народа у хришћанску цивилизацију која је постојала већ осам
векова, са јасно утврђеном и заокруженом доктрином, која је
тумачена и брањена не само канонима из Светог писма, већ
и обимном светотачком литературом и дугом и разгранатом
традицијом. Устаљени систем обичаја и ритуала утицао је на
вернике у свакој новој генерацији. Хришћанске норме и етичка
начела уобличавали су људски живот и понашање већ вековима
пре покрштавања Срба, тако да су они доласком на Балкан
прихватили већ консилидовану веру. 5)
Поред религијске, важна је и државна традиција коју су за-
текли. Досељени из подручја ретке насељености, пролазних и
нестабилних политичких творевина, без познатих имена и трај-
них граница, Срби су преласком на југоисток Европе доспели
у структурирану и стабилну зону која је столећима обликована
снажном државном управом. У њој су осим материјалних остатака
урбаних центара, комуникација, утврђења и хришћанских сре-
дишта и култова, затекли имена насеља, провинција и предела, које
је сачувало проређено становништво. Срби су по доласку у нову
средину постали изложени трајном утицају другачијег животног
простора, културно и верски уобличеног током претходних не-
колико векова римске владавине, што је све заједно утицало на
постепено стварање посебног идентитета. Мешање са другим
етничким скупинама, словенским и несловенским, додатно је по-
јачало овај процес. На тај начин античка цивилизација и хриш-
ћанска вера постали су важни чиниоци и за етногенезу Срба,
упоредо са словенским културним наслеђем. 6)
Треба истаћи да је за све Словене нарочито важна традиција
настала деловањем Ћирила и Методија у IX веку, која је имала
јасну поруку засновану на уверењу да су пред Богом сви језици
равноправни, односно да сваки језик на коме се служи хришћанска
литургија постаје посвећен. Стога се и сваки народ који стекне
свети језик уздиже до статуса народа посвећеног за служење Богу,
са својим одређеним легитимним местом и посебном мисијом у
породици хришћанства. Словени су добивши литургију и свете
књиге на свом матерњем језику добили и “реч”, дар који им је
помогао да разумеју и објаве праву веру. Семантичка и мистична
веза између “речи” која означава освештани народни језик, и
оваплоћену Реч или Логос – то јест самог Христа – представљала
је важно место у делима многих средњовековних православних
теолога. 7) Посредно и изградњи идентитета.
За Србе је прихватање нове религије био улазак у једну
другачију цивилизацију у односу на словенско-паганску тради-
цију, али на свом језику, што је омогућило и особено повезивање
са раније христијанизованим и романизованим становништвом
Балкана. После црквеног раскола 1054. године Срби су у политич-
ком и културном погледу постали ближи Византији (већина
српских земаља), што је у верском погледу значило окретање
источној (православној) цркви. Међутим, све до стварања српске
аутокефалне цркве 1219, Срби нису имали јединствену црквену
управу. Становништво које је живело уз обалу Јадранског мора,
у њеном залеђу и у унутрашњости, било је под јурисдикцијом
неколико архиепископија (Сплит, Дубровник, Бар, Драч, Охрид),
са различитим црквеним обредима (на латинском и старословен-
ском). Хришћанство је у сваком случају било значајано за инте-
грацију народа, што се може пратити и преко опстајања старих
хришћанских култних места из раносредњовековног периода
све до државе Немањића, што говори и о прожимању “старог” и
“новог” становништва. 8) У сваком случају формирање јединствене
српске етничке заједнице на Балкану није био једноставан и брз
процес, и трајао је вековима.
Када се расправља о континуитету живота на некој терито-
рији треба имати у виду да трајност културних области не мора
да зависи само од етничког континуитета на том простору.
Под културом се у овом случају подразумева организован и
делимично интегрисан начин живота, систем наученог или услов-
љеног људског понашања, процеси и обрасци преношења основ-
них вредности сустема покољењима која следе. Такве културне
области задржавају своје специфичности захваљујући географ-
ској одвојености, упркос променама технике и традиције, па
чак и приливу новог становништва. Унутрашњи контактни сис-
теми, као и условљавања природне средине који утичу на
појаву регионалних културних разлика, увек изнова потврђују
своју делотворност. Културна област је заправо подручје чији
становници поседују исти скуп друштвених и културних струк-
тура – заједнички систем трансформација који сам себе дотерује
_______________
1) Влаховић 1978, 86-118; Живковић 2002, 77-91; Kazer 2002, 65-270;
Тодоровић 2005, 449-467.
2) Smit 2010, 40-41, 44.
3) Будимир 2014, 74-82; Новаковић 2014, 930-935; Тодоровић 2015а,
144-147, 164.
4) Живковић 2000, 173-177.
5) Ћирковић 2016, 56-60.
6) Ћирковић 2004, 3, 10-23.
7) Оболенски 1991, 75-76, 84.
8) Калић 1976, 27-52; Ћирковић 2004, 18-23; Пириватрић 2014, 103-124;
Пентковский 2016, 35-61; Пијановић 2018, 128-132.