Љубав је једина истинска објава рата у свемиру.
Докле год је љубав рат у свемиру дотле ће постојати и свемир.
Љубав је рат за лепоту.
Љубав рат за истину.
Љубав је рат за наду.
Љубав је рат за слободу.
Љубав је рат за смисао.
Нико ко је волео никада није волео узалуд.
Већина оних који су волели да би били вољени, остали су
разочарани.
Ко год љубављу ратује за љубав, верује да жртвом то чини за оно
друго.
Побеђује само један.
Победник је ко схвати да је то чинио да се љубав, ма и жртвом
себе, сачува.
Без обзира да ли је љубав узвраћена или не.
Љубав је начин на који волимо.
Начин на који волимо даје смисао животу.
Живот онога ко никада није волео бесмислен је.
Када љубав престане живот се обесмисли.
Када се живот обесмисли смрт задобија смисао.
Смрт тада заузима хоризонте који су припадали животу.
То како волимо нема везе са тим како нас и да ли нас уопште воле.
Љубав није нешто што је ту да служи за пример.
Љубав је ту да свемир не посрне сав у бездан пропасти.
Због свега, не треба да ме волиш у опште.
Важно је да ја тебе, без обзира на све, волим сваког трена.
Важно је да увек постојиш као једина истина, увек – моја вољена.

Полничари

Ко не жели да говори о капитализму и искориштавању –
израбљивању једне јединке од стране друге – нека ћути о сексу
и полним односима.
А нека се не јавља ни по питању вакцинисаних и невакцинисаних.

Косовсузе

Постоје сузе.
Теку из очију.
А постоје и косовсузе.
Цвили их душа.
Плачеш сузе за Косовом?
Плачеш сузе над Косовом?
Добро је, још је наше.
Ко Косово у души изгуби
душу је своју погубио.

Бројеви

Број: Таман
Свако понашање носи одређене последице.
Слободоумни су изазов за конзервативне.
Конзервативни су претња и за, иоле, слободоумне.
Увек је лакше победити непријатеља у пољу него непријатеља у
себи.
Слободоумље је често блиско распусништву.

Број: Тесан
На кога ти личиш кад ти син овако изгледа?
Зар ниси и ти могао бар мало да заличиш на своју жену?

Број: Мали
Будите привржени!
Привржени једни другима.
Препознајте у сваком поступку једни друге.
Привржени.
И тако поступајте.

Број: Србинов
Нећеш ме, мајко, никада чути да плачем.
Умрећу у болу и тузи али криву правду никада нећу – само зато
што је јачи – допустити јачем.

У ког Бога ја верујем

У ког бога ја верујем? И где је моја црква?
Само верујем у бога срушених
и попаљених цркава;
у бога који бди над Божићним ноћима
у којима се не пале ни свеће ни кандила;
верујем у косовског Бога који своја станишта
обурвана у рушевине,има по Далмацији,
по Крајини, по Славонији, по Барањи,
по Лици, по Херцеговини, по Босни, по…
верујем у Бога мога расутог народа који
по читавом свету разнесе косовске светце
да светле иконе у ноћима Новог Зеланда,
Аустралије, Огњене Земље уз Анде и Кордиљере,
преко Панамског канала и Тексашке прерије
и пустња Неваде до севера Канаде…
у Бога који своје молитве сакупља са усана
на језику својих чеда и пламичке свећа
из руку прибира себи у огањ
којим ће очистити своју творевну
да је прекали у својх дан у свој сат.
Моја је она већ
шест векова и три и по деценије
урушена црква!
Што време више своје мере ниже,
моја се, та црква, у небу све више
диже – до мог бога све ближе и ближе.
Таквог бога који милосрђем косовску
рушевину чува ја исповедам.
У тог Бога, ја верујем!
И знам, где год се и данас чује
косовске нејачи плач
ту мој Бог витла свој светлосни млач.

Бејах

бившим пријатељима
са партијском књижицом и
бившим пријатељима
у мантијама,

Бејах у Компартији.
Обећавали су свога бога.
Нашао сам: тамо нема бога.
Само сплетке, ордење, чинови…
Сребрењаци и повишице, сребрењаци и …

Бејах у цркви Христовој.
Нудили су свога бога.
Нашао сам: тамо нема бога.
Само сплетке, ордење, чинови…
Сребрењаци и повишице, сребрењаци и …

Када год сам се заседео у кафани, најчешће са Гагом, Ћосом,
Предом-капетаном, Јолетом, Салетом док није отишао… и
осталим друштвом – и осталим друштвом…
Тамо у углу просторије увек бих га угледао како седи.

Затреперио би у мом погледу, вечит у белој широкој кошуљи,
сам за столом.
Поручио би и нама туру пића.
Плаћао је и другима.
Плаћао је туђа пића, а сам је пио само чисту воду.

Пре него што пођем кући увек бих свратио до његовог стола, да
му се захвалим на турама.
Он би одмахивао руком и да то уопште није важно.
У том махању увек бих му видео, у длановима, давне рупе
зарасле у ожиљке.
Шта год да је говорио, све је гостио и увек сам само те речи чуо:
– Овде су једном били клинови, али није битно; ако се покаје, овом
роду ја сам све опростио.

А свако, то моје, опраштање од њега, препуштајући празну
кафану тами, обично згурани на излазу код врата, развесељени
би тумачили потсмешљиво:
– Ено га, опет поздравља мртвог брата.