People Say 39/40
Поезија
14. 01. 2022
Милутин Мићовић

Кључ

Најтеже оружје имаш
Нуло

Без метка убијаш
Ало

Опака нула

Нуло

На самом почетку
Свој си мозак појела
И гладна у свијет кренула

Опасана змијом
Једеш мислима и помислима
Једеш својом сјенком

Идеш мртва гладна
Од града до града
Од главе до главе

Улудо се веселећ

Мозак попити
Твој је последњи ужитак

Из највећег мрака сањаш сунце
Загрљајем да га угасиш

Нула ако нијеси

Нуло

Подментнула си нам кукавичја јаја
Пуна змијског накота
Пуна шарених лажи

Тонемо у живи пијесак
У хиљаде нула

Не знамо ко смо
Сaм ужас нас зна
Сам бездан нас гледа

Пружи нам твоју сламку,
Пружи нам твој танки прстен

Нула ако нијеси

Гледамо се црним рупама

Освојила си нам главу
У празан круг је претворила

Порушила кућу
Ископала јаму

Пустињу показала
Гледамо се послије свега, нуло

Гледамо се црним рупама, ало

Твоја машта

Нико не зна као ти
Муке да измисли
У мртви чвор да их свеже

Знање си у мраку учила
У најдоњој од свих одаја
Нико у траг да ти не уђе

Играш се с нашим животима
У арени са слепцима

Пламса твоја машта

Твоја –
паклена башта

Не знам гдје нијеси

Нуло
На сваком кораку се рађаш
Из најмање сјенке клијаш

Сунце је на муци од тебе

Не зна нико гдје си
Гдје нијеси

Смрвићеш ме, однекуд нуло
У мраку за вечером

Појешћеш ме, ало

Памет у репу носиш

Нуло, устима понора
И репом аждаје

На све си живо кренула

Гледаш пред собом град
Гледаш хиљаде нула
Страсним језиком палацаш

Које си прогутала
Не знају шта им се десило
Живе ко у бајци

Памет у репу носиш, нуло
Рађаш се из свог огња, ало

Твој бунар смо без дна

Док си међу нама, не зна се
Ко је жив, ко није

Слова си нам појела
Идемо празне главе
Идемо као да те нема

Киша прошлих вјекова
Пљушти по нашој сјенци

Твој бунар смо без дна

Нуло, доћеш и ти на ред
Саму ћеш себе појести

Ништа – више но ишта
На твом ће гробу писати

Поезија
14. 01. 2022
Иван М. Петровић

Лапот 1)

Првенче мој, узданице моја,
И страшни суде мој…
Не могу ове ноге рањаве,
Од гажења глине, плеве и блата
Брже ходити судбини својој.
За тебе су ходиле, да наћве буду пуњене,
Брашном, из којих снага затеже мишице твоје.

Не могу ове руке дрхтаве,
Тежину задњег залогаја носити,
Јер се истргоше,
Кад ме наговараше браћа,
Да пустим волове, да те у орању погазе.
Да једна гладна уста буду мање…

Не пуче улар од Сивоње,
Али замало пуче срце моје,
Због те грешне мисли.

И одведи ме мало даље од стења овог,
Јер, ту сам ја, оцу својему, последњу погачу спремио.

И ничега се не плашим сем једног:
Плашим се да не удари довољно јако…
…као ја некада…

Стрепња

Озелењујеш ли моја
Стабла увела?

Корачаш ли мојим,
Стазама зараслим?

Сунчаш ли се на мојој
Висоравни златној?

Сакупљаш ли моје
Разбежане дане?

Голе речи, трну ли ти
Под језиком?

Живом водом, из камена
Појиш ли ловце, на жар птице?

Сунце своје, хоћеш ли дати мени,
Ако моје са изласком, закасни?

Моја река

Моја река није зелена,
Нити плава.
Ни ма којом песничком обојена
Бојом.
Моја је река обична.
И због тога је сматрам својом…

На обалама њеним
Цвркућу само врапци.
Јер једино јој они
Остадоше верни.
Можда, понеки чешљугар
Напије се са ње воде.
Понекад покрај ње
И њиве слабо роде.
Но, она ми је мила
Јер је као и ја…Обична

Остављени…

Водопадом у крвотоку,
Вређам Небо.
Громове стишавам,
Путеве прокопавам…

Отровне стреле
Као клетве бацам.
А оне, обично,
Невине погађају…
А где је ту љубав?
Љубав лети, као да сто крила има.

Али, ни једно није моје…

Не дамо светиње

Некрсти нас терају крста да се одрекнемо.
Безбожници изгоне живог Бога из нас.
Траже да сами себе порекнемо,
И да себи не нађемо спас.

Они који се клањају
Оном Чије Име Се Не Спомиње,
Отимају све свето што
У нашим срцима буја
На наше мирисно цвеће Вере,
Шаљу нам сто љутих гуја

Наши су преци, бесмртност постигли,
Што су нам прелепе светиње подигли,
И залуд им њихове халабуке и ордије,
Нико није јачи од Силе Божије.

У нашим светињама, лежи нам спас
Ми бранимо њих, они бране нас…

Не дамо светиње…
_______________
1) Насилан смрт старца (Ритуално оцеубиство)

Поезија
14. 01. 2022
Жељка Аврић

Посветна

Ми смо ти она врста
коју су скидали с крста

боли ножем и коцем
клели Сином и Оцем

Ми смо ти оно племе
којем су тровали семе

властитом крвљу шкропили
вешали дерали топили

Ми смо из оног стада
што га је војска хада

крстила огњем и мачем
глобила јауком плачем

Ми смо од оне сорте
коју су вучје кохорте

располутиле сјамиле
преклале обезглавиле

Ми смо из лагума збега
сеоба колона черга

са фреске из светиња
прогнани од аветиња

Ми смо од земље црнице
из гарежи костурнице

опростом мржњу надрасли
да би из пепела васкрсли.

Распеће

Опрости Боже опрости
што сам од крви и кости

што сам оно што јесам
гладан немиран бесан

листак чудесног ткања
од ветра светлости сања

који у крлетки жића
чезне слободу бића

уклет од радости јада
између лета и пада

од првог греха бездна
до невиности звезда

јагње у вучјем крзну
што се постањем дрзну

да разапет сад и довек
останем само човек.

Излазак

Кренусмо сити несреће спремни на невољу
упртисмо бриге огрнусмо слутње
у бисаге стависмо све што нам би
у кораке све што је испред
пођосмо у недоглед у непричаву
с црнорисцима за војском

вукли смо стоку носили гусле
у поглед нам стало остављено
устима пуним земље
опраштали се од мртвих
уз ропац не осврћући се
ишли смо да се не вратимо

уз пут смо падали устајали из блата
зазивали Бога псовали мајчицу
бежали од сабље од данка у крви
од црних кошуља и бодљикаве жице
кроз крајишта цестом петровачком
од косова поља до нове Сербије

замрсише се у топографији света
сви наши путеви вољни и невољни
тражисмо сламку спаса хлеба
сунце на изласку острво с благом
имајући само име и презиме
и то откуда смо дошли

лутасмо тако и још ходимо
у сећању у сновима у нади
жудећи дан који ће доћи
до тада избрисаће нам се траг
и заборавићемо куда смо пошли
јер свуда смо и нигде нас нема.

Реке и даље теку

у нама протичу реке без повратка
њихове воде су мутне
обале уклете
личе на наше савести
успаване узбуркане
извиру у маглама
таласају немирима
уливају у забораве

ми чекамо на подигнутим мостовима
а реке и даље теку

у нама превиру реке заблуда
пенушају страсти
ковитла бујица
валови прскају сузама
корита ћуте равнодушност
дубине прете тишином
рибе се подсмевају удици
дављеници хватају за сламку за врат

ми стојимо на супротним странама
а реке и даље теку

у нама промичу реке сећања
дани се нижу и мрсе као перле
јутра се радују буђењу
месечина несаници
у свакој речи тражимо тајни знак
ћутања постављају питања
шта је у капи на стени
под врбом у виру

ми долазимо и одлазимо
а реке и даље теку.

Сонет тишине

Тихо теку сати. Капље време. Живот…
У зрцалу звезда, вечности је лице –
колевка, па зубља и на крају ћивот;
од великог праска па до измаглице.

Тихи смо кад боли. Кад се сумња, слути,
невидљива суза у нечујност падне.
Драгоцено време а кратки минути –
за сусрете блиске и растанке хладне.

У најглувље доба кад љубимо немо.
И губимо тако. Одлазимо тихо…
Узвишеним миром звезде досегнемо

а стишане буре урамимо стихом.
Једно наспрам другог – гледамо се, само.
Не требају речи. Тишином причамо.

Тамни сонет

Oвила нас тама, непрозир је свуда.
Без вида се човек зачас стрмоглави.
Мрачни смо од једа и блатни од блуда,
па нас тмина века полагано плави.

Не чује се смеха, не пролама крика –
само мукле ћутње јека у даљину.
Глувим добом срља хорда безумника,
са слепачким штапом кроз тешку тамнину.

Утамничен ја сам у самоме себи –
само обрис мутни бившега човека,
да ме никад , нико, препознао не би!

Док нас рђа једе, остасмо без срама.
Од себе смо болни и нема нам лека.
Опијени Мраком и сами смо – Тама.

Поезија
14. 01. 2022
Радован Гајић

Љубав је рат

Љубав је једина истинска објава рата у свемиру.
Докле год је љубав рат у свемиру дотле ће постојати и свемир.
Љубав је рат за лепоту.
Љубав рат за истину.
Љубав је рат за наду.
Љубав је рат за слободу.
Љубав је рат за смисао.
Нико ко је волео никада није волео узалуд.
Већина оних који су волели да би били вољени, остали су
разочарани.
Ко год љубављу ратује за љубав, верује да жртвом то чини за оно
друго.
Побеђује само један.
Победник је ко схвати да је то чинио да се љубав, ма и жртвом
себе, сачува.
Без обзира да ли је љубав узвраћена или не.
Љубав је начин на који волимо.
Начин на који волимо даје смисао животу.
Живот онога ко никада није волео бесмислен је.
Када љубав престане живот се обесмисли.
Када се живот обесмисли смрт задобија смисао.
Смрт тада заузима хоризонте који су припадали животу.
То како волимо нема везе са тим како нас и да ли нас уопште воле.
Љубав није нешто што је ту да служи за пример.
Љубав је ту да свемир не посрне сав у бездан пропасти.
Због свега, не треба да ме волиш у опште.
Важно је да ја тебе, без обзира на све, волим сваког трена.
Важно је да увек постојиш као једина истина, увек – моја вољена.

Полничари

Ко не жели да говори о капитализму и искориштавању –
израбљивању једне јединке од стране друге – нека ћути о сексу
и полним односима.
А нека се не јавља ни по питању вакцинисаних и невакцинисаних.

Косовсузе

Постоје сузе.
Теку из очију.
А постоје и косовсузе.
Цвили их душа.
Плачеш сузе за Косовом?
Плачеш сузе над Косовом?
Добро је, још је наше.
Ко Косово у души изгуби
душу је своју погубио.

Бројеви

Број: Таман
Свако понашање носи одређене последице.
Слободоумни су изазов за конзервативне.
Конзервативни су претња и за, иоле, слободоумне.
Увек је лакше победити непријатеља у пољу него непријатеља у
себи.
Слободоумље је често блиско распусништву.

Број: Тесан
На кога ти личиш кад ти син овако изгледа?
Зар ниси и ти могао бар мало да заличиш на своју жену?

Број: Мали
Будите привржени!
Привржени једни другима.
Препознајте у сваком поступку једни друге.
Привржени.
И тако поступајте.

Број: Србинов
Нећеш ме, мајко, никада чути да плачем.
Умрећу у болу и тузи али криву правду никада нећу – само зато
што је јачи – допустити јачем.

У ког Бога ја верујем

У ког бога ја верујем? И где је моја црква?
Само верујем у бога срушених
и попаљених цркава;
у бога који бди над Божићним ноћима
у којима се не пале ни свеће ни кандила;
верујем у косовског Бога који своја станишта
обурвана у рушевине,има по Далмацији,
по Крајини, по Славонији, по Барањи,
по Лици, по Херцеговини, по Босни, по…
верујем у Бога мога расутог народа који
по читавом свету разнесе косовске светце
да светле иконе у ноћима Новог Зеланда,
Аустралије, Огњене Земље уз Анде и Кордиљере,
преко Панамског канала и Тексашке прерије
и пустња Неваде до севера Канаде…
у Бога који своје молитве сакупља са усана
на језику својих чеда и пламичке свећа
из руку прибира себи у огањ
којим ће очистити своју творевну
да је прекали у својх дан у свој сат.
Моја је она већ
шест векова и три и по деценије
урушена црква!
Што време више своје мере ниже,
моја се, та црква, у небу све више
диже – до мог бога све ближе и ближе.
Таквог бога који милосрђем косовску
рушевину чува ја исповедам.
У тог Бога, ја верујем!
И знам, где год се и данас чује
косовске нејачи плач
ту мој Бог витла свој светлосни млач.

Бејах

бившим пријатељима
са партијском књижицом и
бившим пријатељима
у мантијама,

Бејах у Компартији.
Обећавали су свога бога.
Нашао сам: тамо нема бога.
Само сплетке, ордење, чинови…
Сребрењаци и повишице, сребрењаци и …

Бејах у цркви Христовој.
Нудили су свога бога.
Нашао сам: тамо нема бога.
Само сплетке, ордење, чинови…
Сребрењаци и повишице, сребрењаци и …

Када год сам се заседео у кафани, најчешће са Гагом, Ћосом,
Предом-капетаном, Јолетом, Салетом док није отишао… и
осталим друштвом – и осталим друштвом…
Тамо у углу просторије увек бих га угледао како седи.

Затреперио би у мом погледу, вечит у белој широкој кошуљи,
сам за столом.
Поручио би и нама туру пића.
Плаћао је и другима.
Плаћао је туђа пића, а сам је пио само чисту воду.

Пре него што пођем кући увек бих свратио до његовог стола, да
му се захвалим на турама.
Он би одмахивао руком и да то уопште није важно.
У том махању увек бих му видео, у длановима, давне рупе
зарасле у ожиљке.
Шта год да је говорио, све је гостио и увек сам само те речи чуо:
– Овде су једном били клинови, али није битно; ако се покаје, овом
роду ја сам све опростио.

А свако, то моје, опраштање од њега, препуштајући празну
кафану тами, обично згурани на излазу код врата, развесељени
би тумачили потсмешљиво:
– Ено га, опет поздравља мртвог брата.

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2022