Величина научног и политичког дела Косте Стојановића (Алек-
синац, 2. октобар 1867. – Београд 3. јануар 1921) сразмерна је дуби-
Ћни заборава које сведочи да је и данас његова просветљена
мисао актуелна толико да је прави изазов и искушење следити
је. О једном веку од његове смрти прилика је да се подсетимо
да је то усуд који прати све које су се усудили да изађу изван
научних зâбрана и политичких устâва и да се баве проблемима
привидно далеким од познатих искустава и уобичајених присту-
па. 1) Коста Стојановић је кажњен заборавом јер се отео тиранији
апстракција и тако се нашао у матици правог живота да би на
убедљив начин показао путеве изласка из безбројних заплета
историје. Коста је врхунац синтезе српске научне мисли, никад
поново досегнути спој природне и друштвене теорије, политич-
ке мисли и државничког дела. Ни пре ни после српска мисао
није успела да се у овим областима вине до тако високе синтезе
која између осталог показује да је Коста Стојановић најбољи по-
знавалац и настављач дела Руђера Бошковића. О томе на свој
начин сведочи и чињеница да његова научна дела, као ни Бошко-
вићева, нису прештампавана нити је њихово проучавање наишло
на неки шири одзив у академској средини. 2) Он је направио не
само за своје време далекосежни искорак јер је делотворно спојио
механику, физику, термодинамику са социологијом, економи-
јом и теоријом историје. “У његовом делу реч је о целини термо-
динамике, систематском проучавању односа топлоте, рада, тем-
пературе и енергије, као и тражењу услова равнотеже система.” 3)
Било је сличних покушаја и пре њега, али сви су застали на
покушају усаглашавања природне и друштвене еволуције и
тражења оправдања за владајући поредак. Коста није писао
апологију “преживљавања прилагођених” као Херберт Спенсер,
кога помно чита, или “опстанка најјачих”, већ је настојао да не-
зависно од облика владавине покаже и објасни ток енергије
у основи свих токова било да се опажају као природни или
друштвени. То је јединствена усредсређеност која се не поводи
ни за каквим облицима који из дејства енергије као такве настају.
Да би до краја могао да потврди своју мисао, као ванредни
професор математичке физике 1906. напушта универзитетску
катедру. То чини јер зна да је пред њим велики задатак на који
само он може да одговори. Прихватио је изазов и прилику,
која се неком промисли ником другом осим њему није указала,
да с министарског места, на коме се нашао после напуштања
универзитета, у бурним временима и тешким околностима при-
мени и провери теоријске поставке које је развио на универзитету.
Он с универзитета заправо одлази право у вртлог Царинског
рата који је Аустроугарска водила против Србије од 1906. до
1911. и у чијем припремању је и сам учествовао откако је 1902.
објавио рад О увозу и извозу Србије, питање третирано новим
методом математичким, који је уједно прва српска економска
расправа заснована на математичком моделовању економије.
Он универзитет и напушта да би се потпуно посветио ратној
стратегији јер није било могуће бити у мирном кабинету и на
ратном попришту. Наши велики преци увек су имали смелости
и визије да изаберу рат и да уску стазу хераклитовске борбе, у
којој се налази истина вишег реда, претпоставе широком путу
привидног мира. Овај дуготрајни рат је снажно побуђивао његов
и теоријски и практични рад тако да је на темељу осмишљене
друштвене термодинамике и математичке економије Србија
неочекивано изашла као победник.
Његова расправа “Тумачење физичких и социјалних појава”
може се читати као права теоријска хроника идејног рата с
једном империјом, односно са сваком империјом као таквом, и
као својеврсни резиме његовог интелектуалног ратног искуства.
Основна идеја је да се превазилажењем рационалистички намет-
нуте поделе стварности на сфере субјекта и објекта, res cogitans
и res extensa, што битно повећава мисаону ентропију, зидањем
теоријског моста између њих повећава мисаона и укупна друшт-
вена енергија. Ова идеја поделе која данас чини структуру мо-
дерне свести у основи је колонијалне природе, док је идеја њи-
ховог сједињења по својој природи ослободилачка. Исте године
и на истом трагу Стојановић објављује такође капитални руко-
пис Основи теорије економске вредности који из свог угла та-
кође сажима његово искуство државничке борбе. Милутин
Миланковић, његов наследник на Катедри примењене математи-
ке, за ово дело каже да се њиме “сазидао први мост између тео-
ријске физике и социјалних појава. То је био велики и снажан
скок”. 4) Преко тог моста “Коста Стојановић је прешао на другу
страну јер је друштвену теорију извео изван оквира ‘воље’ по-
јединца, конфесија, редова, класа, нација… које нечему ‘теже’
служећи се при том ‘историјом’ као апологијом својих намера”. 5)
Тако је Стојановић својим примером показао да теорији
ослобођења, а његов опус то извесно јесте, треба да претходи
мисаона слобода о којој сведочи његов чин изласка из академског
оквира разумевања подељеног света. Миланковић то потврђује
речима: “Математичка физика бави се мртвом природом, а то је
било мало за живи дух Косте Стојановића. Њега је интересовао
цео свет, њега је интересовао у првом реду живот. И зато је ка-
тедра Примењене Математике била сувише уска за његов рад.
Велики државни проблеми пред којима се наша држава нашла,
одвели су га на шире поприште рада. Универзитет га је изгубио
као наставника, али се је научник оличавао у њему и даље у свим
бурама јавног живота”. 6)
Тај Царински рат, осим практичног, историјског значаја има
и битну симболичну димензију враћања истог, јер велике силе
ће у векове векова и економским средствима приморавати мале
на покоравање. Рат је, како каже Хераклит, отац свему који једне
чини робовима, а друге слободним људима, и он је једини пут ка
слободи. Поновно објављивање, после више од једног века, овог
практично до сада недоступног дела треба да посведочи да рат још
траје, да се заправо никада неће завршити. Тако се отвара друга
раван разумевања судара супротности, бољи увид у структуру
догађаја коју до сада историчари махом нису били спремни да
схвате. Како Стојановић није био прихваћен, нису ни могли да
се изведу добри закључци, не само поводом његовог дела већ и
српске културе у целини. Разлог је Стојановићево одбијање да
историјске токове схвати кроз набрајање и описивање догађаја,
већ као потрагу за дејством енергије у току времена. Насупрот
описивању историје и историји као описивању, он открива ме-
ханику која превазилази идеју људске воље као покретача друшт-
вених токова.
Историографија прати трагове у времену, али оптерећена вре-
меном не може добро да види енергију која побуђује мисли и
идеје. Те идеје нису оне које се узвикују на трговима и шире
кроз пригодне списе. Идеје о којима говори Коста сплетене су
с математиком и физиком. И нису ограничене на субјективну
односно друштвену сферу која не може, сама по себи изолована
у свом појму, да споји догађаје у целину. Када би неко историчару
казао да Сунце игра главну улогу у историји, он би са неверицом
завртео главом. А управо је то mutatis mutandis рекао Коста
Стојановић јер се свако термодинамичко дејство може овако
или онако свести на операције Сунца као јединог извора топлоте
у свим равнима и свим видовима потенцијалног и дејствујућег
постојања.
__________________
1) Овим поводом библиотека “Вук Караџић” из Алексинца објавила по
први пут друго издање једног од Стојановићевих најважнијих дела
“Тумачење физичких и социјалних појава” (Београд, 1910) до кога се до
сада могло доћи само у националним библиотекама. На жалост, тираж
је само 200 примерака што је један од мотив да се објави овај текст.
2) “Реч је о чињеници да је главно Бошковићево дело Теорија природне
филозофије, до краја ХХ века доживело само неколико издања… Мали
број издања и закаснели преводи изгледају сасвим несразмерни
значају које Бошковићево дело има у очима научних великана.”
(Александар Петровић, Бошковић и speculum infinitatis, Триста
година од рођења Руђера Бошковића, Српска академија наука и
уметности, Београд 2014, стр. 115)
3) Александар Петровић, Аналогија и ентропија, Матица српска,
Нови Сад, 2005, стр. 282. У овој књизи дати су и опширни подаци о
Стојановићевом животу и његовом научном и државничком делу тако
да је читалац који жели више да сазна упућен на ову студију.
4) Заоставштина Милутина Миланковића, Архив САНУ у Београду, рег.
бр. 10.131.
5) Александар Петровић, Коста Стојановић, Срби 1903-1914. Историја
идеја, Клио, Београд 2015, стр. 606.
6) Заоставштина Милутина Миланковића, Исто.