Непролазна песма

Песник је који исписује молитву, свештеници је само понављају.
Песник је који исписује историју проницањем у оно што долази,
хероји само извршавају већ опевано.
Постоји песма коју је сваки песник у једном језику писао али је
још није ниједан исписао.
Постоји, у језику Срба, земља слободних људи, Србија.

Разне су личности више пута варале народ Срба да су осветили
онај велики дан, да су задобили слободу.
Године 1918. – превара; удруживање са лажном браћом, који-
ма је краљевска породица здружена са југо-масонеријом “забора-
вила“ зверска клања и убијања десетина хиљада Срба, паљења
и отимања њихове имовине по свој тадањој Босни, кроз месец
дана, после Видовдана 1914. године од стране комшија, Хрвата,
којима је убијен њихов цар (?) и Муслимана који су се солида-
рисали са својим “сусједима“. Домаћи издајници, Срби, ротари-
јанци и масони, са челником који је српско месо продавао на
киле, Миланом Стојадиновићем, нагнали су Српски народ у
“одушевљено“ збратимљење. Стојадиновић ће, као љубљеник пап-
ске босе ноге, са куријом утаначити и потписати вероиздајнички
Конкордат, 1936. године, а његова улога, као и улога ложа по којима
се тутумрачио, у убиству краља Александра Карађорђевића тре-
нутно је предмет интензивне претраге.
Године 1945. – братствојединствена превара ванумних разме-
ра. Непомјаник, маршал Хрват убедио је Србе да су победили
тако што грле и воле оне који су починили Јасеновачко зло и не
мања у Јадовну, Прибиловцима, Међугорју и по свој Херцеговини,
Лици, Славонији… над њиховим рођенима и нерођенима (бук-
вално су убијане труднице са бебама у утробама и деца вађе-
на из њихових утроба). Српски мученици ђенерал Михајловић
и генерал Недић, по наредби Маршала, морали су своме народу
да буду издајници. И нико као ми, луди Срби, није славио Мар-
шала, мага безбожних превара.
Али, све то припада дану који још увек траје, дану који је за-
почео још живи кнез српски, свети Лазар. Видовдан који је осва-
нуо 1389. године још није прошао. Траје дан, ево, куца шест сто-
тина и двадесет година! Кључеве српске слободе, од Турака, при-
грабили су Злоенглези и папска курија. И данас у рукама ових,
кључеви српске слободе, кључеви су српских тамница. Амери-
канци су у овом послу као и у свим пословима у минулом веку,
само прислужници, батлери англо-ватиканских ложа.
Једина победа зазорила је 9. јануара 1992. године када је про-
глашена Република Српска. По први пут је, после шест векова,
створена слободна српска држава на територији Балкана. Била
је то највећа песма коју је, своме народу, могао да спева њен први
председник, песник Радован Караџић. Како Радован није пре-
варио свој народ, тако није ни сународе на територији његове
државе. Али није ни викао да је победио. Богомолно је говорио
да је све то дело нужде да се народ, народи, сачува/ју. Народ је
жртвовао свога песника и створен је државник чија песма, иако
је он лично у белосветском “проклијетом Лијевну“, ђе се бијели
Хашка кула, ипак ни данас не престаје. И данас Радован Караџић,
славно и поносно пева своју Републику Српску са усана сваког
грађанина ове државе, где муслимани уживају равноправнији
третман са другим националним мањинама, него што, у оста-
лом делу Босне, имају третман равноправности муслимани
међу собом.
Био је то једини излаз из зла које су закували Ватикан и Енгле-
зи, а спроводиле америчке војне и обавештајне службе, што нам је
недавно и јавно признала, садашњи државни секретар САД, су-
пруга тадашњег председника исте квазидемократске, а уистину
непотистичке светске силе, мадам Хилари Клинтон, када је изја-
вила: “Балкан је у опасности да постане део заборављене прош-
лости, не сме се дозволити да незаршени посао остане такав.“
(The Sun, 1. јун 2009.) Они нису завршили посао који су они почели!
Само будали није јасно ко је започео рат 90-тих на Балкану, а
свакоме ко има ум мора бити јасан Радованов говор када је упо-
зоравао, а не претио, да то може довести до потпуног нестанка
муслимана у Босни за које ће историјску одговорност сносити
они који иду путем покретача ове, “made in USA“, крваве послов-
не авантуре.
Радован колико и Радовање наш су усуд. Један поносан, је-
дан стидан. Народ Срба зна како ће са тиме, без обзра на пресуде
квази-суда који заиста има легитимитет само, као и сваки инкви-
зицијски суд, да суди монтираним процесима оптуженим Срби-
ма, који никакав злочин нису починили, док истовремено треба
да, и ослобођа све који су помогли и помажу искорењивању и
анационализцији народа Срба.
Никада ниједан суд није пресудио ничијој поезији, тако ће,
ма каква пресуда, па чак и могуће убиство Радована Караџића,
чему је овај суд склон, а што је доказао у своме досадашњем раду,
остати без икаквог значаја по историјско-поетско дело овог српс-
ког великана.
Што нам је било писано нас је и запало. Речено нам је пре три
века: “из тог рата, тамо, на крају велике воде биће установљен
високи суд на коме ће се судити српским царима и јунацима,
али најкашње од тога ништа неће бити и све ће то пасти у воду“.
Као и што нам је писано то нас чека: “када најкашње сва зла
овога свијета прођу и сви на свијету који су Срби подигну главе,
занијемиће свијет од чуда колико је Срба на свијету.“
Наше је да где можемо тријумф зла спречавамо, да где не
можемо од зла се склањамо, а где морамо да зло подносимо. Ни
у првом ни у другом ни у трећем случају, не предајући се, већ као
синови Вујадинови, као наши сужњи у Хашком казамату, под-
носећи борбом овај Видовдан који још увек траје, као Радован
који уз Светог Кнеза никада више неће проћи.
Своје место, у песми уз њих, свако мора сам да испева.