Људи говоре: Господине Михаиловићу, цео свој стваралачки век
провели сте у емиграцији. Како сте успели да остварите своју ства-
ралачку личност у дијаспори?
Мој стваралачки век почео је на мало необичан начин. Почео сам
да пишем и објављујем за време Другог светског рата, кад ми је
било само петнаест година. Биле су то кратке приче са спортским
мотивима у недељним новинама Спорт: ”Трка у ноћи“ и ”Велика
борба“. Хтео сам да повежем своје интересовање за спорт са по-
кушајем да то изразим на књижевни начин. Потом сам објавио
кратку причу ”Тежак посао“ у часопису Коло, где сам мало иро-
нично приказао вајне тешкоће списатељског тру-да: или си рођен
да будеш писац и ништа ти није тешко, или треба да бираш да
радиш нешто друго. Можда је некима чудно што сам те ствари
објављивао за време рата, кад су се на свим странама гасили људ-
ски животи, често на најбруталнији начин. Нас су Немци прега-
зили за дванаест дана. Нешто касније било два устанка, четничког
и партизанског, што је донело страховите репресалије од стране
окупатора убијањем стотину невиних Срба за једног убијеног
Немца и педесет за рањеног. Не треба бити професор па израчу-
нати колико времена је требало Немцима да нас сасвим униште,
што су и почели у Крагујевцу, Крушевцу, Мачви и другде.
А да не говорим о несрећама Срба ван Србије, које су тама-
нили српски непријатељи као мраве. Генерал Милан Недић при-
хватио се незахвалног положаја председника српске владе под
окупацијом и – многи то и дан-данас не верују и не признају –
спасао Србе од биолошког истребљења. Као члан Белих орлова
Југословенског народног покрета (не партије) Збор Димитрија
Љотића, трудио сам се да колико-толико подржим Недићеве
напоре, прво као члан Белих орлова, а потом као добровољац и
Српском добровољачком корпусу. Пошто су комунисти победи-
ли и преузели власт, захваљујући Западним силама, морао сам да
емигрирам, заједно са хиљадама других.
Кад сам се нашао у јужној Италији, у логору, у маслињаку
код Еболија, наставио сам са писањем. Било ми је лакше, јер сам
био малтене окружен младим писцима, од којих су понеки тек
почињали да пишу. Састајали смо се редовно, читали своје списе
и објављивали у часопису Под маслинама, о чему је књижевни
критичар Милутин Деврња стручно писао. Такође, касније, у не-
мачком логору у Мунстер Лагеру, у часопису Под боровима, јер је
сав логор био под боровима. Кад су нас најзад ослободили лого-
ра и прогласили ”расељеним лицима“, јер другачије Западњаци
нису могли, пошто су већ ступили у хладни рат са Совјетским
Савезом и најзад разумели нашу борбу против комунизма, могао
сам да делујем у свету. Ступио сам у везу са новинама Американ-
ски Србобран у Питсбургу и Глас канадских Срба у Виндзору и
у њима објавио велики број прича и песама у прози, под уред-
ништвом Милутина Деврње и Пере Булата. Било ми је веома дра-
го, јер сам већ онда видео своје будуће определење постојаног
књижевног ствараоца.
Прелазак у Америку дозволио ми је да наставим са писањем
и сарадништвом, али је донео и проблеме услед борбре за опста-
нак. Морали смо да живимо од сопственог запослења, а не да
нас издржавају други. Пошто сам имао жарку жељу да започнем
универзитетско образовање, морао сам да смањим, чак и да пре-
станем са писањем и објављивањем. По завршетку студија и по-
чињању универзитетске каријере, вратио сам се својој највећој
љубави – књижевном стварању.
Није било лако да остварим своју стваралачку личност у дија-
спори. Највише због тога што је у емиграцији мало читалаца лепе
књижевности и што смо морали да финансирамо штампање књи-
га. А пара није увек било за тај ”луксуз“, с обзиром на потребе за
животно издржавање. Сем тога, временом и оно мало читалаца
су одлазили Богу на истину, а нових је било мало. У оно време
нисмо могли да објављујемо ништа у Србији, јер смо проглашени
државним непријатељима, издајницима, фашистима и шта све
још не. Наше књиге објављене у дијаспори лежале су у бункеру,
укључујући и мој превод Дучићевих Плавих легенди. Сада се све
то променило, па могу и у Србији да објављујем књиге.

ЉГ: Да ли је долазило до подвајања ваше личности према стварању
на два језика јер су то, неминовно, и два система мишљења?
Свакако. Испрва то није био проблем, јер сам писао на српском.
Касније је мој енглески напредовао, па тако и писање на енгле-
ском. Иако сам енглески добро савладао, још увек немам потребно
осећање, или слух, за тај туђи језик кад су у питању приче. Можда
и не желим да тако буде, јер хоћу да останем у свом језику, у коме
сам се родио и на коме најсуптилније пишем. Ипак, у дилеми да
ли да пишем на материњем језику пролази ми цео дијаспорни век.
Можда је моја кривица што за писање на енглеском до дан-данас
немам слуха потребног за писање песама, прича итд. Чини ми се
да се упорно држим свог језика јер ми то остаје као једина поис-
товетност са родбином. Писање критике, приказа, есеја и слично
лакше ми је на енглеском, те сам зато осличио да пишем на оба
језика: лепу књижевност на српском, а критичку на енглеском.

ЉГ:  У емиграцију сте отишли као противник комунистич-
ке идеологије и њене власти која се била успоставила у Србији.
Данас више нема ни те идеологије ни те власти у Србији, а Србија
је и даље разапета између Истока и Запада. У коме или у чему је
проблем: у нама Србима што смо Срби такви какви јесмо или у
западној демократији – онда и сада?
Политичка ситуација у Србији је деценијама била непожељна,
због чега су нас људи на западу гледали попреко. Данас се, међу-
тим, то доста променило, мада још има остатака диктаторског
начина мишљења, идеолошког фанатизма или грчевитих напора
да се задрже привилегије. Биће тога вероватно док та генерација
не изумре. Међутим, има и неповољних карактеристика у нашем
менталитету. Нисам аналитичар психологије, али верујем да смо
народ, као мање-више и многи други народи, који превише држи
до себе и свога (понекад то зову инат, мада мислим да је по среди
понос, заслужен или не). Зато се други тако понашају према нама,
углавном неправично. Док се ми држимо истине, правде и дате
речи, остали мисле углавном на своје интересе. Има примера тога
доста. Тако је то у случају нашег живља у Хрватској, Босни и на
Косову. А ми, опет, остајемо несавитљиви и у питању живота или
смрти. Све док не променимо своје понашање (ако уопште треба,
како и када), биће тако, на несрећу свих нас.
Као српски писац у туђем свету, суочавам се са судбином
нашег народа, радујем се кад нам је добро и тугујем кад није. И
тако ће остати док не испишем и последњу реч – надам се, на
српском језику.

Пролеће четрдесет друге почело је чисто и лепо. После јесени
испуњене страхом и крваве зиме, ово је био велики дар Божји.
Свуда се нереди бејаху примирили и људи одахнули душом.  Јер
ако је и устанка и борби било, много је било, и сви се зажелеше
затишја и предаха.
Али некако пред Ускрс навукоше се са југа облаци и кише су
неколико дана лиле над Западном Србијом.  Беше и захладнело.
Но људи се томе порадоваше, јер, кажу, нема априла без кише, а
ради усева они су је у ово доба и благосиљали.
Станоје Петровић био је у то доба начелник пограничног
среза на Дрини. Тежина окупације и ветрометина на граници
према усташкој Хрватској дуго су га ломили да ли да се прихва-
ти тог положаја.  После дужег размишљања одлучи се да прими
на себе терет службовања под окупацијом.  ”Неко мора да служи
овом несрећном народу”, мислио је. ”Није ово петнаеста”.
Три дана пред Ускрс јавише гранични стражари, да се с оне
стране Дрине окупља мноштво народа, а највише деце, да неки од
њих скачу у реку, гоњени од усташа, и да пливају ка Србији.  Но
народ се нећкао.  Одраслих мушкараца било је мало, а жене које
су знале да пливају нису хтеле без деце. Тако се на оној страни,
казивали су граничари, чула непрекидна кукњава и запомагање
жена. А врисак деце, танак и неуздржив, допирао је овамо попут
пушчаних метака и заривао се у срца посматрача.
Чим је ово чуо, Станоје пожури Дрини. Успут обавести све
војне јединице у свом срезу да дођу на то место.  Убрзо за њим
стигоше и они и запосеше обалу дуж читавог тог предела,
кријући иза жбунова тешке митраљезе спремне за паљбу.
Уто одјекну неколико пуцњева с оне стране и неки човек ста-
де нешто да виче. Од силне граје, мало се шта могло разговетно
чути.  Граничари разабраше неке гадне псовке упућене на српски
рачун, али како је онај човек још увек викао, Станоје поверова
да има нешто важније да каже. Најзад разумеше на једвите јаде
и уз прекиде:
– … ову српску жгадију… да их превезете како знате, иначе…
све побити… до мрака…
Кад Станоје ово чу, као без душе разасла људе уз воду и низ
воду, да пронађу све сплавове и да их довезу овамо што брже мо-
гу. Војницима строго заповеди да се нико главом не шали да опа-
ли који метак, јер их је било таквих који су хтели да препливају
Дрину и да се залете међу усташе и направе покољ. ”Која вајда од
тога”, објашњавао је Станоје, ”кад ћемо побити и невин народ!”
Војници су бесно шкргутали зубима и одвраћали псовке још пог-
рднијима, али им се очи приковаше за несрећне жене и децу на
удолини преко реке, па се напослетку затајише, тешко дишући.
За то време и на овој страни се беше прикупило мноштво на-
рода и све их је више придолазило. Дођоше и калуђери из оближ-
њег манастира, нудећи начелнику своју помоћ. Сељаци су нетре-
мице посматрали непрестано вршљање преко воде, усветлелих
очију и стиснутих зуба као ловци који чекају да дивљач сваког
часа излети из грма.
При руци се нађоше два сплава. Сплавари се жустро дадоше
на посао и развезаше конопце. Станоје се претходно распита
путем викача, како ће се вршити превоз.
– Не шаљите никако људе с оружјем овамо – одвратише они – јер
ће бити крви! Било би тешко наћи људе који би голоруки отишли
звери у чељусти, мишљаше Станоје, али сплавари, и не чекајући на
његово питање, већ одгурнуше сплавове низ воду.  С њима скочи
на сплав још по неколико момака који се затекоше најближи.
Нису могли да чују шта се тамо говори, само видеше како се
сплавари нешто дуго расправљају с усташама, док најзад не сту-
пише прве жене на скелу, свака водећи са собом по двоје-троје
деце. Вика на оној страни појача се још више и уздиже као олуја
пут ниска неба. Сви су хтели да се што пре докопају спасења, али
су их ударци усташких кундака немилосрдно одвраћали. После
неког времена први сплав беше натоварен и пође натраг.  У томе
наново поче да лије киша.
Небо је било поцрнело од облака, који су, натоварени кишом,
јурили брзо и бесмислено. На моменте указао би се на понеком
месту мали бледоплави отвор и тада би над реком заблистало,
као да се рађа сунце. Плаховида Дрина, набујала од силних ки-
ша, заносила је сплав, али су се људи на њему, учени старим ис-
кусним сплаварима, напрезали свом снагом да га отправе на ову
страну, побадали велике кочеве у мутне прљаве таласе и викали
гласно и оштро као избезумљени. Тако се први сплав великом
брзином залете и зари у стрму обалу. Људи се слетеше и прихва-
тише конопце.
Жене и деца похрлише на обалу. Нагло, без пажње, гурајући
једни друге, скакали су на шљунак, не гледајући где и како. Опет
се проломи врисак деце. Жене су и даље запомагале, но сада ви-
ше од радости, падале ничице на земљу и љубиле мокру траву
покрај обале, вичући као махните:
– Србијо мајко! Благословена земљо!  Спаси нас!
Тек тада Станоје и људи видеше, да је много мање жена него
што су мислили, а много више деце, нејаке, малолетне деце из-
међу четири и десет година. Многе жене водиле су по неколико,
иако нису била њихова. Но чим би прешли на обалу и људи при-
хватили децу, прокислу и прозеблу, увијајући их у ћебад, гуњеве
и губере, оне би се враћале води, пиљиле влажним очима у
гомилу преко реке и запомагале:
– Милошууу! Станко, срећо моја! Радеее, кућо мајчина!