Ево црне овце, мајсторе
Црн јој отац и мајка
Под њом црно јагње
Црно млеко сиса.

И крв јој је пуна дима
И зуби јој очњаци
И очи јој разроке
И рогове има
А нема звезде на челу.

Кога она пољуби
Добиће црни пришт
Коме пред кућом осване
Смркнуће му се у подне.

Вабио је не вабио
Неће ти со с длана лизати
Ни јалове њиве ђубрити.

Више воли вука него пастира
Више кланицу од тора
И слепчовођу
Од видовита предводника.

– Пружи јој руку,
Имаћеш црно на бело.

Овидије у томима

Ко је живео у своје време
славио је његов рођендан,
ти ниси живео у своје време
– чекао си његов крај.

Тако је твоје време заувек прошло.
Јер, то је било његово време,
и боље би било да ниси ни живео
него што си живео у његово време.

Живели су мутавци и измећари,
телали и тунгузи, гмизавци и преливоде,
крпељи и гњиде,
живели су сви који су били срећни
што живе у његово време,
само ти ниси.

Не живи ко проведе живот
чекајући да неком одзвони.
Онај што броји дане
себи броји.

Толики су крстови постали тантузи,
подеране чизме и свете књиге,
круне и жезла труну по музејима
– једнога ће дана и његова звезда
пасти
и деца ће је гуркати прстом
по небеском плишу
јастука у витрини.

Само, шта ти имаш од тога?
Они што долазе неће ни знати
да је цезар имао
поткове на нози.

Епистола Вуку Караџићу

Поштовани господине Вуче,
ништа од твоје приче:
пиши
као што говориш
а читај
као што је написано.

Не могу да пишем
као што говорим
јер не могу да кажем
оно што мислим.

Уместо твоје поуке
обавештавам унуке:
ја сам писао
као што сам мислио
а ви немојте читати
као што је написано.

Аја Софија

Било је то давно, прадавно,
кад је цар над царевима
у граду над градовима
зидао цркву над црквама.

Сјатили се мајстори и аргати
из целога царства
и дарове донели моћни и немоћни.
Свак’ је доприносио колико је могао и знао
а ни цар није штедео труда ни блага.

У вечности се огледао велики ктитор
гледајући како лавра из земље израста
и како се царство око крста сабија.
Узвисила се светина и понизила властела
испод комадића небеског свода
наслоњена на стубове храма.

Само цар није могао да једе ни да спава.
Његова је задужбина била безимена,
а он није знао какво име да јој да.
Залуд су се молили часни оци,
муцали песници и мудраци,
ниједно име није било достојно
Константинопоља ни васељенског трона.

И једнога дана,
као што се све једном деси,
док је господар прерушен у мајстора
обилазио градњу и град,
угледа једну девојку
како на голим леђима
из удаљеног каменолома
вуче велики камен,
па је, зачуђен, упита
зашто толики терет носи
и да ли је неко тера да то ради.

Девојка није препознала цара,
нити је знала ко је и зашто пита
за њено бреме,
али смерно рече да је сирота
и да не може ничим другим допринети
зидању небеског двора,
па приноси овај камен
у нади да ће јој Господ опростити
што не може даровати ништа више.

Озарен снагом вере,
цар је упита како се зове.
– Софија, тихо одговори она.
А из цркве одјекну ехо:
– Софија! Софија! Софија!

Цар трипут изговори њено име
и трипут се одазва исти глас
испод озвездане куполе.
Био је то господњи знак
да се овај мали дар прима као највећи.

Надахнут Духом Светим, велики господар
узе камен са девојачких леђа
на своје раме
и поведе је у храм
да га заједно уграде у олтар
и да патријарх крсти
Свету Софију.