Ђорђе Марковић Кодер
Сан Матере Српске
(одломци)
Свете књиге ’де премудрост лежи
Корице су у бледом Месецу
У пучини њина склонилишта
А на земљи су Свеучилишта.
До разгрева наш ум не дорасте,
Да их може знати толковати.
(…)
Кад замуца Језик и Жабица,
Светске свести падну у несвести.
(…)
Дај ми, Творче, Твоје сам одојче!
Ти близнацах родослов’е знадеш
Јер пучину шијеш, параш, чараш,
Маглиш, ведриш, траћиш и понављаш.
(…)
Дај да примим весело одело!
Моје Јело, Земско је Опело.
(…)
Почуј, Силни! чије име слави
Риба, Звезда, са Месецом Сунце,
Сво сливиште внутрено огњиште
Силмир мора! Небоблист-Громорли!
Ил’ у Звезду Ти мене претвори,
Ил’ лептира са мртвачком главом
Да се цвета усудиштем сладим.
Гојко Ђого
Црна овца
Ево црне овце, мајсторе
Црн јој отац и мајка
Под њом црно јагње
Црно млеко сиса.
И крв јој је пуна дима
И зуби јој очњаци
И очи јој разроке
И рогове има
А нема звезде на челу.
Кога она пољуби
Добиће црни пришт
Коме пред кућом осване
Смркнуће му се у подне.
Вабио је не вабио
Неће ти со с длана лизати
Ни јалове њиве ђубрити.
Више воли вука него пастира
Више кланицу од тора
И слепчовођу
Од видовита предводника.
– Пружи јој руку,
Имаћеш црно на бело.
Овидије у томима
Ко је живео у своје време
славио је његов рођендан,
ти ниси живео у своје време
– чекао си његов крај.
Тако је твоје време заувек прошло.
Јер, то је било његово време,
и боље би било да ниси ни живео
него што си живео у његово време.
Живели су мутавци и измећари,
телали и тунгузи, гмизавци и преливоде,
крпељи и гњиде,
живели су сви који су били срећни
што живе у његово време,
само ти ниси.
Не живи ко проведе живот
чекајући да неком одзвони.
Онај што броји дане
себи броји.
Толики су крстови постали тантузи,
подеране чизме и свете књиге,
круне и жезла труну по музејима
– једнога ће дана и његова звезда
пасти
и деца ће је гуркати прстом
по небеском плишу
јастука у витрини.
Само, шта ти имаш од тога?
Они што долазе неће ни знати
да је цезар имао
поткове на нози.
Епистола Вуку Караџићу
Поштовани господине Вуче,
ништа од твоје приче:
пиши
као што говориш
а читај
као што је написано.
Не могу да пишем
као што говорим
јер не могу да кажем
оно што мислим.
Уместо твоје поуке
обавештавам унуке:
ја сам писао
као што сам мислио
а ви немојте читати
као што је написано.
Аја Софија
Било је то давно, прадавно,
кад је цар над царевима
у граду над градовима
зидао цркву над црквама.
Сјатили се мајстори и аргати
из целога царства
и дарове донели моћни и немоћни.
Свак’ је доприносио колико је могао и знао
а ни цар није штедео труда ни блага.
У вечности се огледао велики ктитор
гледајући како лавра из земље израста
и како се царство око крста сабија.
Узвисила се светина и понизила властела
испод комадића небеског свода
наслоњена на стубове храма.
Само цар није могао да једе ни да спава.
Његова је задужбина била безимена,
а он није знао какво име да јој да.
Залуд су се молили часни оци,
муцали песници и мудраци,
ниједно име није било достојно
Константинопоља ни васељенског трона.
И једнога дана,
као што се све једном деси,
док је господар прерушен у мајстора
обилазио градњу и град,
угледа једну девојку
како на голим леђима
из удаљеног каменолома
вуче велики камен,
па је, зачуђен, упита
зашто толики терет носи
и да ли је неко тера да то ради.
Девојка није препознала цара,
нити је знала ко је и зашто пита
за њено бреме,
али смерно рече да је сирота
и да не може ничим другим допринети
зидању небеског двора,
па приноси овај камен
у нади да ће јој Господ опростити
што не може даровати ништа више.
Озарен снагом вере,
цар је упита како се зове.
– Софија, тихо одговори она.
А из цркве одјекну ехо:
– Софија! Софија! Софија!
Цар трипут изговори њено име
и трипут се одазва исти глас
испод озвездане куполе.
Био је то господњи знак
да се овај мали дар прима као највећи.
Надахнут Духом Светим, велики господар
узе камен са девојачких леђа
на своје раме
и поведе је у храм
да га заједно уграде у олтар
и да патријарх крсти
Свету Софију.
Мирјана Булатовић
Залог
Шта Србију за Небеса веже
те још није отпала са свода?
Да ли видиш, наш Честити Кнеже,
докле нас је довела слобода?
Кога има на Небу, јунаци?!
Чија жртва није потрошена?!
Јавите се! Требају нам знаци
да нас гледа војска покошена.
Творци речника
У руднику језика седам рудара
сложно рију по најдубљем копу.
О њима се сам Господ стара,
анђели их прате у стопу.
У руднику језика нико не хаје
да ли то надире запаљиви гас.
На улазу се сав живот предаје
и уноси се једино глас.
Глас је светиљка рударева
да боље види из даљине
кад златни грумен језика сева
у темељима отаџбине.
Сад знам да живим
Сад знам колико спавати,
чиме хранити тело, а чиме душу,
колико ходати, кога волети,
који ваздух дисати
и да ли присан са сунцем бити.
Сад непогрешиво знам
тренутак кад ипак треба признати ноћ
и час у који је важно поклонити се јутру.
Знам, рецимо, колико трња
треба повадити из душа пријатеља
и шта не дирати
како би душе досегле сјај.
Сад знам и тајну
зашто је важно да све ово
човек научи касно.
Предосећање
Знала је да ће умрети.
У последње време често је
спомињала смрт.
Чак је и дан предвидела.
Ох, сигурно је осећала!
Да кажем док могу:
смрт спомињем целога живота,
али не верујем да ћу умрети
икада.
Одвећ потресна свечаност уз одар
није крај.
Смрт је ушће.
Ту се набујала људска река
у океан љубави улива.
Понеко на ушћу пева:
смрт је моја кратког века.
Људска запрега
Нашим пределом један песник
стално за својим песмама иде.
Кажу да је тежак болесник.
Речи му се кроз кожу виде.
И друге песнике њихове песме
у неизвесне шетње воде,
но нико као овај не сме
толико неповратно да оде.
Једва се врати. Да преноћи.
У авлији га стадо чека.
Малене речи велике моћи
поново прежу свог човека.
Гордана Симеуновић
Последње писмо Кнезу
Не схватам твоју равнодушност, Кнеже,
док коњ твој се пропиње
и губи потковицу.
Сагињем се,
лакома као свака жена.
Златну потковицу качим
о робовски ланчић
да поткујем мајушно срце своје.
Између две грбе своје трпељивости
покушавам да умирим потковано срце.
Сахара
После бродолома
пустиња прва је радост.
А шта су олује пучинске
наспрам ветрова сахарских?
Ја знам
камен мудрости.
Ја видим еликсир младости.
На врху пешчане дине
чека ме плави човек.
Језик
Црвени јарче у кошари,
притаји се.
Дошло је време ћутања,
тог убојитог злата
од кога дрхте
и аждаја
и њен страх.
Светосавски аманете,
јави се.
Пробуди уснулог звонара,
да нам аждаја,
тешким ћутањем рањена,
срце не поједе.
Ватра
На рану своју прометејску
привиј ме, Оче.
Орлу сам се у кљун сакрила
и долазим ти
с првим сумраком
да ми раном својом
пламен излечиш.
Ранко Р. Радовић
Страхор
1
Стравич
Боже, који у Слави ходиш,
По дјелу бројни! Ти све памтиш
Прволиком низ који сходиш
У ум из кога Христом пламтиш.
Промислитељу свих Закона,
Свега живога и свег мрлог;
Ти који гледаш с мудрог Трона
На овај мрачни – плачни брлог –
Одбрани ловца – од ловине!…
Нек душа, срцем, к Теби крене
Из тијела – као из рова…
Да се у Твоју свјетлост вине
Прије но предам мраку мрене,
Оче, од Оца… Сине – Слова…
2
Окошт
Оче од Оца… Сине Слова!
Трисвети штите – од грд крила:
Од глувог духа – лудог лова,
И пута који слави сила…
Пас Твој спаси од Себе сама,
Јер да нијесмо – длаковиди!
Познали би Те кроз плаз плама
Кад не по коби, ил застиди.
Помислим ли на Твој свет окошт
Којим дарива слуге сала…
Отежа душа – од јекова!…
А прогрије ли Твој глас немушт
Бјежим, ко некрст од гусала,
Лиро, од срца – човјекова.
3
Сухор
Лиро… од срца – човјекова…
Трско – на којој – суше дишу!…
Ведра ријечи!… пророкова…
Из које жедник – чека кишу…
Покај вај мој пред Царем Славе,
Смрзавам! Па сам црн дан згробљен!
Стрављен од слуха – сухор траве –
Свјетлослов иштем! за зрен здробљен.
Из хумља под трним крилима
Зовеш ме у пусте свјетове!
Као да кроз прах происходиш!
Бар сунцем са неглед ћилима
Васкрсни уснуле цвјетове,
Искро над тамом коју плодиш.
4
Неумље
Искро над тамом коју плодиш,
Зрако којом си свјетлост сково,
Лучо ријечи!… Троисходиш! –
Кроз богомрачје – страхорово…
Све да си сјенка – првомрака
Смрт је жив очај: њен пад лети!…
Јесам ли суша – сред облака?…
Ко нам се Спасе Тобом свети?
Како Те наћи с овим умљем,
А препознати простим видом,
И ословити – без муцања?!
Злим смо учени чим безумљем
Служимо Слави лажним стидом
Сушти, на ушћу – свију знања.
5
Ограна
Сушти, на ушћу свију знања,
Погледни с небног свевидника,
Низ омраз људског поимања –
Тебе и Твога зарног лика.
Пред вражјим вратлом, изнад ђатла!
Мрежи – од лажи и обмана…
А урлик, који чујеш са тла –
Није мој поклич! већ ограна –
И грцај из тог грозног гротла:
Зар се пуст свеждер сит не накла?…
Има ли стари крвник трему!
Коме се кези изнад котла!
Спава ли мирно на дну пакла?!
Творче! поновљен – ни у чему.
6
Тихоход
Творче поновљен ни у чему,
Првослављени кроз крик твари,
Ти који дајеш свелик свему
И дух, што се у души зари –
Сачувај ме од умне глуме:
Насити срцем зорне лаве!
Не буди ме сред страхор шуме
Која расте – из моје главе.
Пјевам од страха – а пун плача,
Да надвичем Твоје ћутање!…
Као да лутам, луд, по њему.
А што је моја ријеч – јача,
Све су тише Твоје путање…
Раздијељен… а сав – у свему…
7
Јез
Раздијељен, а сав, у свему –
Преблаг си и кад брз јез јеси:
Обругани смо на јачему…
Не препуштај нас адској преси.
Жежен лон жуди о злом вјетру
Дух зла прибира – ко вјекове…
Ревноме савјест кљује јетру;
Сваде нас страсти човјекове.
Ако смо кост из лудог брака
С камеником – што грми на Те! –
Савенућемо – без клијања.
Гром си у смутном рогу мрака,
Сузом чекани – Живи Сате!…
Анђеле – лишен пропадања.
8
Вај
Анђеле, лишен – пропадања,
Боре – прерушен, у човјека;
Славом измољен, од предања;
Злобом однесен из вијека…
Предајем душу и дах – духу,
А дух – у Твоје руке, Свети!
А овај кај у грешном руху –
Таштини коју бол просвети.
Измирен са свим од чег страдам,
Не кријем Те и кад Те скривам
Граде! од земље незидани!
Твом се премилу крилу надам,
Црв Светом стаблу које снивам,
Храсте успети… невидани!
9
Замрак
Храсте успети – невидани!
Твој лист не жедни, нит сув пада,
Бесмртан зри на мишљен грани
Храни плод од ког род мој страда.
Пред пупољцима Твојим ведрим
Тежам од смрти: зар већ трулим?
На валовима сумње, једрим –
По лобањи – из које хулим.
Мјесто Твој олуј да нас згрије,
Однијеће нас – ко трун трине –
Прволакомством – жигосани!…
Враж је муж лажи – а зној змије…
У замрак оку – трн си – Крине!
Опрани смо… у Твојој… рани…
10
Нард
Опрани смо у Твојој рани…
Из каже рже љут хат – тмине,
Седла га, пред пут зачарани –
Озебло сунце – мјесечине…
Онај што Те је – предрекао!…
Њиме си, кроз смрт – избавио –
Живот – ког си се одрекао –
Да би нард пред злим прославио.
Сувом се сунцу нада – мртви:
Црн нежид пут нас мраком краче,
Низ ноздрве му цури пламен.
А милосно се клања жртви
Кад Ти подигнеш зарне маче!
Руком на којој стојиш стамен.
11
Дверник
Руком на којој стојиш стамен
Сатвори двери анђел Дверник,
А над небесјем пурпур пламен
Угледа прво, први вјерник.
Над огњем видје јасног Бога!
А у анђелу позна брата,
И смотри сјен од нечистога –
Одбјеже враже с царских врата.
На сунцу срца – Сунце Оца!
У дому Духа: и лаж згасну –
Ко молитва… и ријеч… јетка!
Сва прожубори твар за Творца:
А она Свјетлост, као на сну –
Отвори… двери – свепочетка…
12
Вил
Отвори двери свепочетка,
И вил је мрак кад умом горим,
И не сачувај ни споменка
На ову жеђ којом Те дворим.
Буди злу гост, а мост над замком!
У теби сви су пути скрити,
Засјени свемир свелом сламком…
Причести кап коју ћу пити…
И остави ме у тој жести –
Њоме се клањах Твојој стопи:
И глад зажедни сном зачетка!…
Сасуд си из ког треба јести,
Ја суд, који сам себе пропи,
Вапим ко душа – злога претка.
13
Узма
Вапим ко душа злога претка,
Обијељех од Светог Лова!
На клинима Распетог Петка
Цвиле времена – ихорова!…
Узме ли узма – млад хлад глога
Видим Срам Друмом убог крачеш!
А из појања – Завјетнога –
Чујем Господе! – за нас плачеш.
Са слабим дахом, ко у опни,
Грљен од неког вишег страха
Пузи кроз зној мој грешни пламен.
У нетраг Спасе траг Твој копни,
Похристи овај грумен праха;
Испењи ме на жедник камен.
14
Возглас
Испењи ме на жедник камен,
Што видјех духом, вјенчах вјером,
Завадио ме Твој лик пламен
С огрублим срцем, с гордим звјером.
Рођено из мог празнословља,
Зарежа – гажење светиње! –
Бос возглас уз глас славословља
Врати ме – у очи – дјетиње…
И при злој власти – умне коме
Тражи Те, зебно – ријеч моја –
Јер и кад лутам, Ти ме водиш!
Спомени ме у Царству Твоме,
И нека буде воља – Твоја –
Боже!… који у Слави – ходиш…
15
Страхор
Боже, који у Слави ходиш,
Оче од Оца, Сине – Слова.
Лиро, од срца – човјекова,
Искро над тамом коју плодиш!
Сушти на ушћу свију знања,
Творче, поновљен ни у чему,
Раздијељен, а сав, у свему;
Анђеле – лишен пропадања.
Храсте успети – невидани;
Опрани смо у Твојој рани –
Руком на којој стојиш стамен.
Отвори двери свепочетка,
Вапим ко душа злога претка;
Испењи ме на жедник камен.
Aлександар Петровић
Комшије
Смајо засигурно зна да је он био у логору, али он о томе није
никад ништа причао. Не само њему, него никоме. Кад је изашао из Тарчина, прво вријеме је толико причао о батинама и патњама да му се смучило и више никад није ни ријеч проговорио о томе. А свако се јутро будио и сваку ноћ би заспао с истим оним дрхта-
јем с којим је спавао у логору. Колико год би се умотао, скупио, увијек му је било хладно, увијек је осјећао хладан бетон затвора на коме је преспавао рат. И страх и неизвјесност што вребају иза свакога звука, иза сваког гласа и шума што би се чуо у глуво доба ноћи, били су увек ту. Путем не може нико проћи а да га Жара не
чује, да се не тргне и пробуди, да не осјети, поново, барем на прву
помисао, да му можда долази крај.
Зоран Б. Ивановић
Mi son fermato
Следећих дана открих невероватне ствари: не само да сам знао шта и како ће се десити са свима нама, него сам знао и какав ће бити исход рата. Да ће Мусолини завршити обешен као стрвина, да ће Руси ући у Берлин. Да ће се наши идеали прометнути у нешто што нисмо желели и хтели. Бар ми, партизани идеалисти. Најтеже ми је било што сам видео смрт неких мојих другова. У зависности од тога када сам на то помислио, моју будућност сам видео на два начина: како гинем од минобацачке ватре у кањону реке Мораче, као командир чете, и како умирем од старости у Београду.
Радомир Путниковић
Суд правде
После суђења волу, дошао је процес једном орангутану. Кенгур
који је председавао овом процесу, нарочито је био киван на мајму-на. Овај је, кад је улазио у судницу, показао кенгуру на торбу у ко-
јој је држао мобилни телефон, а онда је, мимиком, десним кажи-прстом направио неколико кругова у ваздуху, сугеришући председнику Суда, да позове телефоном своје налогодавце и добије инструкције за његов случај. Због непоштовања Суда, као и због тога што је алудирао да Суд у поступку прима инструкције са стра-
не, Председавајући је, одмах после прочитане оптужнице, позвао неколико заштићених сведока, између осталих, једног јарца и јед-
ну овцу.
Александар Станковић
Повратак
С главом међу шакама, осећао је тежак ваздух у салону и гу-
шио се, као да је, са ваздухом, удисао и тмулу тишину ових тренутака и горку самоћу. Пролебдело му је пред очима безброј слика из детињства, и младости, све до онога дана када је последњи пут видео оца, а тајна његове смрти остала је запретеном. Горчина му је плавила душу и потапала је у језеро невидљивих суза.