За сваку личност постоји граница коју човек не би преживео. Срећом, тај сплет околности догоди се тек понеком. Јер, таленат је и вид ускраћености, интерни паразит који нагриза личност, тражећи од ње све више и више – каже Александра Мокрањац, ћерка композитора Василија Мокрањца.

Српски сабор удружењâ „Матица српског језика и ћирилице“ основан је 19. марта 2015. а озваничен је регистрацијом у АПР-у Решењем од 16. априла 2015. године. – Председник Скупштине је проф. др Зоран Милошевић, председник Управног одбора Немања Видић а генерални секретар је Драгољуб Збиљић. – Злонамерници не треба да поистовећују славну Матицу српску (1826) и тек основану Матицу српског језика и ћирилице (2015) јер је ова друга српска народна асоцијација специјално основана само за српски језик и ћирилицу, а не за друге језике и њихова писма, јер су данас (и) у Србији највише угрожени српски језик и, посебно, његово ћириличко писмо. – Историја је непобитно показала да очување српства по свим основама на туђем (латиничком) писму није било могуће.

После више од пола века објављене су у Бањалуци сабране пјесме „Смрт своју преболео“ песника Риста Кременовића који је искасапљен у Загребу 1960. па прећутан, годину дана пре Бранка Миљковића, и за њихову смрт није нико одговарао.
”Ноћ дугих ножева” још траје на Загребачкој цести…
На нашем сајту објављујемо само три, од зоставштине од 176 песама које су сачувала његова браћа.
У наредном издању часописа на папиру посветићемо му целу рубрику ПРЕЋУТАНА КЊИЖЕВНОСТ.

Ристо Кременовић

У З А В И Ч А Ј У
Цвјетају дланови поља.
Заодјели су се стидљиви врбаци
и поточићи весело пропјевали
као бећари на пољу.
Небо за капу задјело
неколико бјелоруких облака
па пјева шевиним цвркутом.
Да ли ичије руке сањају о мом доласку?
Јесу ли траве заборавиле увреде?
Да ли ће трешња ранка процвасти
сусретима?
Једном сам изгубио очи у овом шумарку
што се огрнуо прољећем.
У лишћу сам заборавио дланове,
нечија марама опила се росом,
нeчије стадо дуго је у житу било.
На плот се попео велики црвени пијетао
и зажелио ми добродошлицу са:
«Кукурику».

Март 1955.

ПОДНЕ
Под глогом дријема тишина.
Из крчага неба
котрља плаво вино.
Негдје звецка ланац
шевиног цвркута
и бијели кос
звиждуће бећарске пјесме.

Јули 1955.

НЕДОПЈЕВАНО
Кажеш себе,
а ипак кажеш мало
и осјећаш
требало је још нешто рећи;
задња ријеч се измигољила
и остало је празно
па боли
а лијека нема.

Септембар 1955.

4
ЗНАЦИ ПРЕПОЗНАВАЊА БИРОКРАТСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Добар део српских песника 20. века (нарочито друге половине друге половине Наметнога века) – не знају за стид и за срам! Сви су дресирани и сви су прозаични. Феноменолошки гледано, то су аутори формирани на комунистичком укусу, по изопаченом укусу. И док Срби, тј. српски читаоци не науче да се стиде таквих демона – ВЕЛИКУ ПОЕЗИЈУ НЕЋЕ ДОБИТИ! Добиће многе антологије поезије, многа ср. у боји! Евентуални
читаоци и тзв. водећи песници -понављам – кљуцкају из живота бајку о модерној поезији и настављају да живе у њој. Објављују антологије које су, напросто, бацање прашине у очи – БЕЗВРЕДНЕ, ЛАЖНЕ!

Песници из српског расејања се не самопоричу. Певају они моћно и данас са српског становишта.
Осведочићете се у то и сувише стварно ако прочитате само три песме српског песника из Париза, Саше Мићковића, који је рођен у крагујевачкој Рачи.