Бела Тукадруз
УМЕТНОСТ ДИЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА (12)

4
ЗНАЦИ ПРЕПОЗНАВАЊА БИРОКРАТСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Добар део српских песника 20. века (нарочито друге половине друге половине Наметнога века) – не знају за стид и за срам! Сви су дресирани и сви су прозаични. Феноменолошки гледано, то су аутори формирани на комунистичком укусу, по изопаченом укусу. И док Срби, тј. српски читаоци не науче да се стиде таквих демона – ВЕЛИКУ ПОЕЗИЈУ НЕЋЕ ДОБИТИ! Добиће многе антологије поезије, многа ср. у боји! Евентуални
читаоци и тзв. водећи песници -понављам – кљуцкају из живота бајку о модерној поезији и настављају да живе у њој. Објављују антологије које су, напросто, бацање прашине у очи – БЕЗВРЕДНЕ, ЛАЖНЕ!
Доста, заиста је доста било фарбања у боји : већина песника пошто није умела да разлучи велико и божанствено, исконско, неизбежно је прешла у кордоне сладострасника, славољубивих врло, у кордоне кокетних хвалисаваца и ћифта: и све време су препричавали своју личну осећајну еротику и при том у облицима све јаче и јаче бестидности, водили своје чувене балетске представе на попришту егзорцизма, борили су се са ђаволом, понеком се дало да га на тренутак и победи, да би га затим тријумфално пољубио у већ знате шта! ШЉАКА ИСТОРИЈЕ је заклонила видике.
То смеће треба уклонити; за то су потребни комуналци, не песници, нити песници -критичари.
Српска поезија Наметног века настајала је у оквиру савремене кризе хришћанства и човечанства уопште. Чланови партије (а многи су били, већина најистакнутијих песника друге половине 20. века, што им је омогућило успешно пењање на лествици ), нису били хришћани, нису у себи давали првенство љубави, срдачном сагледавању и хришћанској
савести, а то другим речима значи да су били склони мудровању, мудровањем руковођеној вољи, да никад нису ни стекли хришћански акт, да не говорим о хришћанском духу. Мудровања су их довела на путеве уског интелектуализма, до разорних сумњи и порицања. Јер нема разлога да се више о томе ни дана ћути – мудријашка воља изводи на путеве срца лишених љубави рачунџијског утилитаризма, практичне безбожности. И српска православна црква која се најдуже опирала погубном и безбожном комунистичком утицају временом је начета, она која је позвана да оживљава, продубљује, снажи и
очишћује религијски акт који јој је задат. На то је позван сваки свештеник, пастир, сваки засадитељ хришћанског акта, живи остваритељ и учитељ. Међу последњим песмама објављеним у овој књизи, међу оним најновијим, има једна која је посвећена моме
најмлађем сину, који је желео да упише средњу богословску школу, али се није дало. Било је то врло важно искуство, неочекивано, за мене, као родитеља: пружило ми је прилику да се реално суочим, са чињеницом каква нам је црква данас. Оно што се догађало око тога
уписа, пре него што сам написао једну песму, до које веома држим, јер је израз искуства – то нема везе са срцем, са Молитвом. Црква треба да се ослободи, а неће моћи још дуго, на жалост, оних који стварају мртву парохију и подривају постојање Цркве. Кажем то са најдубљим жаљењем. Веровао сам годинама да је то последње место у српском друштву, које није онеређено комунистичким пустошењем… Сасвим је нормално да ми очекујемо од својих пастира: молитвену силу, љубеће срце, живу хришћанску савест, фамилијарни протекционизам, жигосање среброљубља… Ако данашњи духовници не уважавају
искрени осећај, ако то не примају као нешто драгоцено, животно важно и охрабрујуће, да ли су онда они искусили светлост и топлоту духовног огња, живу доброту. Нисам никада био богомољац, али сам одувек осећао да живо срце има залиху доброте за све: утеху за невољнике, помоћ потребитоме, савет за беспомоћнога, лепу реч за свакога, срдачан осмех за цвеће и птице. Дело у цркви јесте дело духа, љубави и савести, дело молитве и сазерцања, али сам ја, то јест мој млађи син искусио нешто друго. Потребна су отрежњења…
Носио сам предуго Крст, и сасвим је очекивано да се он врло често спомиње у мојим сабраним песмама. Позајмио сам наслов за трећу књигу својих сабраних песама из старобалканског наслеђа, из редукованог обреда Русаља, тј. елеусинских мистерија. Моја поезија чезне за враћањем у живот. То је можда могло некоме да се учини патетично, ако се ствари површно посматрају, ако се површним, плитким погледом гледа на све оно што се Србима и српској књижевности догодило у 20. веку. Дакле, Повратно коло је – оно обредно, мистеријско коло које враћа у живот, онај прави, без страха и поробљавања… У српској поезији 20. века има превише беспомоћности, недовршености, као и у минулом 19. веку. Много шта је остало у траљама. Беспомоћност највише слична импотенцији! Хтели су многи песници да се покажу, али им се није дизао! И то недизање је доводило до беса и странпутица, ћорсокака, до – врага! Тако мало има слободне, ненаметнуте и неконтролисане поезије.Лалић, кога овде неки још увек сматрају бардом, велики је пораз : он је стално мрмљао неке стихове који су били највише налик на солидније преводе великих светских песника. Не Попа, Не Миодраг Павловић, нити онај певац из Шумадије, не они, никада нису сишли у дубину Србије! Пут у дубину Србије обрастао је маховином и гљивама великим као кравље уши. Унутрашњост Србије се састоји од испреплетаних жица паганства, недовољно укорењеног хришћанства и безбожништва. Тамо је најуочљивије одсуство усправног држања. Има много страшила; најстрашнија су страшила тзв. модерне српске поезије 20. века и сва су као по правилу напуњена влажном струготином. Ако је и постојао и један песник друге половине Наметног века који се запутио пут дубине Србије, то је био један самоук, један сељак, један скоро јуродиви, и то пред крај свога краткога живота (С. Митић). Тзв. модерна српска поезија се у другој половини 20. века претворила у нешто налик на фолклорни ансабл под управом З. Мишића и комп. Тзв. модерна српска поезија друге половине 20. века је права егзотика!…

5
ШТА ЈЕ УБАЧЕНО У СРПСКУ КУЛТУРУ?
Срби су примили хришћанство пре скоро хиљаду година, и први познатији српски писци дошли су из кругова владарских српских породица. Тако је било на почетку.
Како је на крају?
Потоњи српски писци, хваљени као велики српски писци Наметног или 20. века, наметнути су од стране богобораца, христобораца… Убачени су – нарочито у другој половини ХХ века - цинични авантуристи, каријеристи, које никада није мучила помисао : Када ће се обновити истинска (нећу написати : велика) српска поезија?
Па је некако природно и разумљиво, да се у српској књижевности друге половине Наметног века нису појавили велики јасновидци и песници…Такозвани модерни савремени српски песници - нећу им спомињати имена – ћутали су о великом и скривеном, певали су на старе испеване мотиве. Историја се понавља; и у пређашњим вековима било је људи који су жудели за славом и богатством – због чега су чинили злочине. Међутим, на почетку Наметног века руски комунисти су задобили власт и богатство и брзо су створили “оригиналност“, предузели су истребљење најбољих људи у земљи.
Реално гледано, са дистанце, њихова власт је представљала злочин за човечанство. Богатство кога су се домогли насилно, представљало је свеопшту опасност и беду.
О најистакнутијим песницима , послератним нарочито, писао сам наизглед жестоко : тачније би било рећи – по савести. Јер тамо где има савести могућ је препород једне земље, Србије, препород културе и поезије. Хвала Богу што је у мени очувао Савест, јер она „живи само у искреној и нетакнутој души, где се оглашава као глас Божији.“
Захвалан сам Богу, властитом стваралачком развоју, горком искуству кроз које сам пролазио. И жудњи за истином, коју ми је удахнуо мој отац Михајло Лукић(1925), још док сам био дете, а и касније. (…) Мој отац је непоткупљиви сведок, и он је од младости видео како се уместо Вечне Србије почело градити у Београду тзв. ново, безбожно, неприродно, тоталитарно, комунистичко друштво. Код тога човека, писца самоука, било је више тежње да се Србија ослободи и препороди, него код његових вршњака, који су добили све важније књижевне награде у овој несрећној земљи и наобјављивали се књига… Српску поезију друге половине 20. века, елем, видео сам својим очима. Колико се и ко од најистакнутијих српских песника друге половине 20. века одвикао од свих гадости које им је наметнуо Наметни век (комунисти) – од тзв. револуционарних и тобож модерних критеријума, од класних мерила, од безбожништва, од “дијалектичког материјализма“, од погрешних погледа на отаџбину, породицу, културу, науку и својину? Иако је све те гадости требало одбацити као мртве и ништавне, прочистити их из душе и погледа на свет, то се није догодило.