Следећег викенда ће немачки Устав бити значајно редукован одредбама о немачким оружаним снагама и свим оним што је савезна канцеларка постигла својом наредбом о учешћу немачке војске у контигенту у Ираку.

Када госпођа Савезна канцеларка на променади у Минхену изађе из свог тенка како би одржала слово на тзв. Конференцији о безбедности у хотелу БАЈЕРИШЕР ХОФ морала би да баци поглед на зграду преко пута. Тамо се налазе канцеларије заменика председника Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ) и савезног посланика др. Петера Гаувајлера. Њега је Бундесвер позвао да одржи предавање полазницима Универзитета Бундесвера уХамбургу на експлозивну тему: УСТАВ И БУНДЕСВЕР. Др. Петер Гаувајлер је говор одржао 4. Јуна 2014. који мирне душе можемо да уврстимо у тзв. ”велике говоре” зато што је овај адвокат из Минхена и пријатељ Франца-Јозефа Штрауса потпуно отворено изложио корене и curriculum војске у уставној држави.

Бранко Лазаревић оставио је подстицајну грађу за писање историје најзваничније књижевности коју су Срби имали током 20. века, Историје тзв. српске бирократске књижевности, а да ли ће неко такву историју започети, завршити и објавити, велико је питање. Имајући у виду то – каква је средина данас у којој српска књижевност и култура тавори. У поређењу са оном у којој је живео, рецимо, Скерлић и генерације пре њега, може се рећи да је данашња Србија у некој врсти мрачног тунела (транзиције, тражења, системског онемогућавања налажења, погубне негативне селекције, болесног наметачког злодуха…) коме се не види крај.

У Српској књижевној задрузи представљена је књига Мире Радојевић и Љубодрага Димића „Србија у Великом рату 1914–1918” (кратка историја), коју су објавили СКЗ и Београдски форум за свет равноправних. О књизи су говорили епископ бачки г. Иринеј, Живадин Јовановић, Михаило Војводић, Милош Ковић, Александар Животић и аутори, а одломке из дела казивао је Срба Милин.

На српском језику прошле године појавило се Историјско писмо патријарху Вартоломеју митрополита Пирејског Серафима.
Ово многозначајно писмо које има обим и карактер теолошке студије, усталасало је својом појавом грчку црквену јавност. По први пут су јавно и званично изречене одређене ствари, од стране једног митрополита Грчке Цркве. Митрополит Пирејски у свом писму бави се претежно односом према Папизму и Протестантизму. Управо оним питањима које и данас муче Цркву и саблажњују многе Православне. У дијахронијском светлу приказан је став Православне Цркве према овим јересима. Са друге стране осликан је став појединих православних Архијереја, а пре свих патријарха Вартоломеја, у честом и скоро свакодневном општењу са наведеним јересима.

Да је Бранко Лазаревић поживео дуже, рецимо, да није морао да побегне из Београда, који су окупирали комунисти, да побегне код пријатеља на Јадранско море; да му је омогућено да редовније објављује; да ли би можда написао и свог Седмог Скерлића? Питање је на први поглед хипотетичко: Седмог Скерлића је написала не само послератна српска већ и југословенска пракса, политика и критика, само што је још увек све то у рукопису…