Бела Тукадруз
УМЕТНОСТ ДИЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА (5)

6

КОТЕРИЈЕ, ИЛИ ПОНОВО О ЈОВАНУ СКЕРЛИЋУ

Да је Бранко Лазаревић поживео дуже, рецимо, да није морао да побегне из Београда, који су окупирали комунисти, да побегне код пријатеља на Јадранско море; да му је омогућено да редовније објављује; да ли би можда написао и свог Седмог Скерлића? Питање је на први поглед хипотетичко: Седмог Скерлића је написала не само послератна српска већ и југословенска пракса, политика и критика, само што је још увек све то у рукопису…

Скерлић се увек налазио на граничној међи између литературе и политике.

То је терен тзв. новије бирократске књижевности, терен «демократије наших писаца». Скерлић је утирао пут “демократији наших писаца”, како између два рата, тако и после Другог светског рата.

Скерлић је имао своје “ученике”, како између два светска рата, тако и своје “потајне” ученике и симпатизере и после – у другој половини 20. века, чак и данас.

Послератни “скерлићевци”, као и они предратни, формирали су фронт тзв. официјелне литературе, који сам критиковао, као и негативан тзв. позитивистички утицај наших тзв. прекумановских интелектуалаца. У једној од књига (објављена у симболичном тиражу, одавно исцрпљен; ШЉАКА ИСТОРИЈЕ:ШКАРТ, Београд: Мобаров институт: Заветине, 2002, 106 стр.) изнео сам у неколико есеја суштину отпора официјелном току српске бирократске књижевности и критике (21. век. Гаталинка и шљивов видик – легенде о књижевним илузијама…, Прекумановски интелектуалац и дејтонски…), покушавајући да раскринкам вишедеценијску лаж, која се стврднула јаче од бетона, а која, на жалост, још увек доминира и српском књижевношћу и нашом јавношћу…

“…Био је један добро вођени деловодни протокол. … Кад год није био заузет после часова, при крају часа дао би ми знак да га причекам пред Универзитетом, и онда би се ишло на Калемегдан…“*

Пишући о развоју Скерлића, Лазаревић примећује да је најпре био “сентбеовац. Али је првенствено Скерлић био скерлићевац”.Ша то значи “скерлићевац”?

Скерлић је “…био рођени политичар и човек једне странке и једног правца…”

“Отварао је писце као остриге специјалним ножем, - пише Лазаревић. – Његов кључ за стварање био је кључ који отвара врло различите браве. Понекад је то био калауз; понекад и трава расковник. Имао је само једну “мрљу” на своме огледалу, само једну сенку на догледу, једну напрслину која је била и врлина: социјално до свих могућности…”

______

 *  „Једном таквом приликом, на сам дан када су га социјалдемократи, Туцовић, Душан Поповић и остали, искључили из странке, био је врло узбуђен и чак је засузио: “Тако се не поступа. Ја сам у тој странци провео толике године, своју најбољу младост “. Било је ту разговора о свим текућим стварима, а нарочито је волео да збија шале на рачун Дучићевих љубавних авантура. Нарочито је био узбуђен једне вечери кад је требало да буде сутрадан биран за ванредног професора Универзитета. Била је јака Богданова група, али је била јака и она противничка око историчара др Драгољуба Павловића, Николе Вулића и осталих. Једва је прогурао. Било је врло ружних ствари између тих котерија, али Скерлић није остајао никоме дужан. Своју котерију, “Гласникову” и Богданову, неговао је врло политички (истакао Б. Т.) . Сећам се кад ми је једне вечери рекао да напишем што пре једну критику о једној Ћоровићевој збирци приповедака. Сутрадан пошто сам му предао рукопис, рече ми у шетњи:”Допустите ми да нешто изменим у рукопису. Ударили сте мало јаче на једном месту о Ћоровићу, а ми смо котерија и морамо да се чувамо.” “Гласник” и сраднике његове сматрао је као породицу. У бедне и сиромашне две просторије “Гласника” долазило се са свих страна као у своју кућу. Скерлић је ту и примао све своје пријатеље са свих страна југословенских. Он је био и нека врста, за југословенску омладину, заставника и прегаоца, и то из дана у дан све више, а кад је завршио Историју нове српске књижевности, он је  југословенство узео, уз Народну скупштину, за свој нови циљ, и тек су онда почели, још више него докле је био књижевни критичар и историчар, паклене мржње против њега, на које је редовно топузином одговарао у “Дневном листу”.И такав је борац остао до последњег даха…”  ( БРАНКО ЛАЗАРЕВИЋ: ПОЛА ВЕКА ПО СМРТИ ЈОВАНА СКЕРЛИЋА, у књ. ФИЛОЗОФИЈА КРИТИКЕ И ДРУГИ ЕСЕЈИ, САБРАНА ДЕЛА, књ. III, стр.127 )

Упоређујући Скерлића са Слободаном Јовановићем, Лазаревић тврди да је Скерлић био “на другом полу и на правце, школе, људе и писце реаговао на свој социјални начин који је био, понекад широк, али често врло узак…” *

_____

* ”Инересантно је за њега забележити да га ништа метафизичко и “чисто” филозофско није интересовало. Он је сав био овоземаљски, рационалан и, донекле, медитерански расположен. Подсмевао би ми се кад бих спомињао Кјеркегора, нарочито, Сведенборга, па и Ибзена за кога је наследио мржњу од свога учитеља Богдана Поповића. Кад је Димитрије Митриновић наишао са футуризмом и са Индусима, Скерлић се, називајући га “Митом Динамиком”, грохотом смејао и све те ствари називао “ескамотажама” и бављењем око непотребних ствари. За њега је цела та литература и цела та филозофија била кич-литература и кич-филозофија. Сав савцат је био на земљи и од земље. У том смислу је потребно забележити да није био много одушевљен ни народном поезијом, јер му је она била исувише религиозна, митолошка, и такав је био и према фрескама и манастирима, и према целоме фолклору…»

“…У цркву никад није ишао. Свећу никад није палио. Славу није славио. Није посипао главу пепелом, нити ничице падао пред каквим митом. Био је добар Србин, али никад шовен. И увек поштен, отворен, искрен. Он просто није умео да се претвара и да, ма и уметнички, лаже…”

“….Умео је да цени и да поштује. Његов однос према Богдану Поповићу био је скоро религиозан. Иако је био на супротном полу од Богдана апсолутно у свим стварима, он је те ствари код Богдана ценио и поштовао и изгледало му је као да га је срамота и да му је жао што и он те особине нема. Такав је био и према Слободану Јовановићу и, сећам се, према Стојану Новаковићу: иако су то били људи и политички на супротној страни од његове. Богдан Поповић је душмански мрзео политику и политичаре, али то није сметало Скерлићу да синовски воли и цени Богдана Поповића”.

“… За њега све што није било јасно и прејасно, било је опскурантизам и мистификаторство. Скроз и скроз је био, да тако кажем, декартовац. Као и његов учитељ Богдан Поповић, као и његов професор Жорж Ренар, као и сви Французи његова кова, а то су реалисти, натуралисти и импресионисти, и он је био претерано за raison pure, за рационално, за оно што је прејасно, а све остало је било за њега, све до Индуса и до Кинеза и осталих, опскурно и магловито, а у то су улазиле све религије и, безмало, све традиције…”

Са тим сам се суочио састављајући антологију српске поезије 20. века Несебичан музеј.Са тим скерлићевским кругом интересовања који је био “мали: од социјално-социјалистичко-политичког, никад није довољно то нагласити, до “реалистичког” и “натуралистичког”, а остало је за њега било Маркови конаци и “чардак ни на небу ни на земљи”.Скерлић, нажалост, никако није имао гетеовски «цео круг»*.

Удубљујући се у однос учитељ-ученик (Поповић- Скерлић), Лазаревић пише, поновимо, да је Скерлић “знао врло мало ствари и био је потпуно на сасвим другој страни од Поповића. Скерлић се дивио многостраном образовању Поповића и ценио је код њега оно што код себе није имао.Иначе, није имао схватање за њега као што овај није имао схватања за његову “социјалну поезију”. Скерлић, сав “социјалан” и сав политичар, сматрао је за паразитска сва теоретисања “уметности ради уметности”. Поповић сам на овој страни, сматрао је онај систем за систем недоучних и разбарушених незналица. Али о томе никад ни речи није поменуто у смислу да се личност обрати на личност. Ту су се трпели учитељ и ученик, иако стварно ученик од стварних учитељевих теорија није хтео да услиши; ни хтео ни могао, јер је Скерлић вадио све из своје свеже природе и, од писања, није имао ни времена да што научи ни од кога, па ни од учитеља. И тако је учитељ волео ученика, и ученик учитеља, иако ничег заједничког нису имали...»

__

* Вреди имети на уму и ово Лазаревићево запажање:”…Богдан Поповић воли дисциплину. И воли дистанцу. Он је био pontifex maximus , папа, читаве једне организације у којој је врло мало радио. Радили су други у његово име, али сви су се морали заклињати на верност врховном рабинеру. Скерлић је имао ту место које су му дали. Богдан је волео Скерлића, волео је у њему многе особине које су биле потребне групи за њено одржање и волео га је и због тога што се овај безусловно подавао Поповићу, иако ничег заједнички идејног, сем одржавања групе, међу њима није било. Уз то, Скерлић је био морал групе и њен борац. При крају 1912, 1913. и пред смрт, стварни вођ је био Скерлић. Богдан Поповић само формални. И стварна идеократија била је Скерлићева. И “теорија ред по ред” и рационализам и “уметност ради уметности”, основни постулати Поповићевог система, били су потиснути у крај. Под Скерлићев барјак окупили су се ирационални Југословени, “социјална уметност”, демократија (подвукао Б.Т.). Све се то одржавало поштовањем, врло искреним, које је Скерлић имао за свога учитеља. Али, као што рекох, никаквих других идејних веза није било. То су била два потпуно различна света и један је почињао где се други завршавао, и обратно. Богдан Поповић је естета и књижевник, Јован Скерлић је историчар и политичар (подвукао Б.Т.). Додир им је био на историји књижевности; и то француској, уколико је Скерлић знао. Јер Скерлић је био човек од интуиције и импресије, али је врло мало ствари знао...»

7

СЕДМИ СКЕРЛИЋ. ВЕЛИКАНИ ЈЕДИНСТВЕНЕ БИРОКРАТСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Социјализам са људским лицем, титоизам, самоуправни социјализам укинувши приватну својину и приватну иницијативу зацарио је монополну својину државе, тј. монополску иницијативу јединственог чиновничког центра. И кад и данас пишу по њиховим новинама да су велики песници Давичо, Попа, Павловић, Раичковић, Лалић, Бећковић, Љубомир Симовић, то је истина :феноменолошки гледано, заиста је реч о великанима јединственечиновничке књижевности. Сви су одњихани, израсли и наметнути монополом државног издавачког послодавства, које је стварало потпуну и неповратну зависност свих чланова касте партијских чиновника. Зато овде нема нити ће бити правог покајања. Овде ће се бавити триковима, хокус – покусима, бацањем прашине у очи: као у каквом надреалном циркусу. Они који су до јуче били социјалисти или комунисти, данас су чланови Крунског савета, или истакнути чланови тзв. опозиционих партија. Сви су, при том, задржали своје виле и огромне станове, и места у значајним институцијама. Нико их неће померити, осим Смрти.

Не завидимо ником од њих. Направили су сјајне каријере, обогатили се; не бих да говорим о њиховим талентима. Само нека нам не причају они о слободи.

Јер социјализам који их је као уметнике омогућио био је антисоцијалан и убијао је стваралачку иницијативу. Приоритет социјализма је био да изједначи све у сиромаштву и зависности, да би се саздала нова привилегована каста партијских чиновника – угњетача. Пропаганда социјализма – титоизма вођена је деценијама, предуго. И људи са књижевним биографијама су допринели да се од социјализма направи некакав пријемчив сурогат религије. У суштини, комунисти су били партија суровог безумља, светских завада и освајања. Током друге половине Наметног века вођена је на Балкану анти – политика, себична, перфидна и подла, која суштински раздваја људе и распаљује њихове страсти да би их окренула једне против других. Да та политика није уједињавала људе у ономе што је свима Југословенима било заједничко, показао је крвави распад Титове Југославије!

8

ПРИСЕЋАЊА

…. У првој половини 1957. године Шејка ствара свој текст ПУТ, кога се вреди овде присетити. Годину дана, пре тога, Васко Попа објављује другу књигу својих  песама Непочин – поље (Матица српска, Нови Сад, 1956) . Миодраг Павловић је већ био објавио 87 песама (1952) и Стуб сећања (Нопок, Београд 1953), а те 1957. године објављује Октаве (Нолит). И Милован Данојлић објављује прву књигу Урођенички псалми ( Нолит, Београд, 1957). Почетком августа, те 1957. године, у селу Мишљеновцу на Пеку, некадашњи срез Звишки округа пожаревачког, Наталији и Михаилу Лукићу, рађа се друго, здраво мушко дете, Александар. Он у том тренутку уопште не мисли о будућности, јер је актуелнија сиса. Он лежи у корпи од прућа под белим сводовима породичне велике магазе, уљуљкиван или буђен циликом ласта и блесковима августа…

Да ли је случајно то, што Шејка свој ПУТ започиње стиховима из Дантеовог Пакла : „Па зато устај, савладај своју клонулост духом што у свакој побеђује борби“. Ја устадох, и показавши се јачи но што се збиља осећах, рекох : “ Хајдемо, ја сам одважан и јак“ ?

Није.

Вреди ли описивати то време и на шта оно највише личи? Милован Данојлић има песму Ваљајте бурад, у којој, већ на њеном почетку, вапи :

Ваљајте бурад.

Ваљајте их рукама и ногама / Котрљајте бурад друмовима истока и југа / Нека се затресу, нека изломе плеснива врата складишта... (истицање Б. Т. )

Јован Христић, у песми Федру вели : И ово још хоћу да знаш, драги мој Федре : живели смо / У временима сасвим очајним. Од трагедије / Правили смо комедију, од комедије трагедију ; // А оно право : озбиљност, мера, мудра узвишеност, / Узвишена мудрост, увек нам је измицало. Били смо / Негде на ничијој земљи, ни ми сами // Ни неко други ; увек текза корак – два удаљени / Од оног што јесмо, оног што је требало бити … (истицање Б. Т.  )

Певајући о људима античких времена, Федру или Сократу на бојишту, Христић на најсажетији могући начин проговара и о свом времену, том времену у коме живи и ствара и Шејка, и које по много чему подсећа на пакао. И они уметници и песници којих се вреди сећати, сада, налазе се, тада, у мрачним боксовима пакла, или својеврсног Лавиринта царства Ћесаревог.

То време је налик на Лавиринт, велико Складиште (песник Данојлић, видели смо, као врло млад, сања да неко други, бурад, провали „плеснива врата складишта“).

…Борхес је написао сонет о лавиринту : Унутра си, а знаш – нигде, никад врата, / лица и наличја овај дворац нема, / нит спољног зида нит’ центра скривена : / грађевина ова свемир обухвата. // Не надај се да ће тачност пута твога / који се упорно у два правца рачва , / твом одвести циљу. Судбина је строга // као и твој усуд : тврђа од бронзе је. // Не очекуј напад бика што је биће / људско чије грознои бројно обличје // у сплету бескрајном камена страх сеје…

Мотив Лавиринта опседао је и Шејку, али и песника и есејисту Србу Игњатовића.

Спомињем овде Игњатовића јер је написао, поред осталога, и књигу есеја о књижевности и новом миту, у којој је зналачки и подстицајно „проинвентарисао“ понешто од онога што се тиче Минотаура и Лавиринта наше послератне књижевности. Како изаћи из тог Лавиринта? Јуришањем на  слаба врата?

Не, разобличавањем оних који су настојали да придаве поезију, варвара, барбара , који надиру„Одозго,одоздо, / споља, изнутра“ , ослушкивањем крикова у тами Лавиринта, Складишта или бројних боксова пакла.

(Поезија) Криком спасена / бесциљно постоји. Поезија и уметност уопште, поготову она одбачена на маргину или на отпад, понаша се као птица феникс : она се тамо рађа поново из властитог пепела.