Објављено у ПРАВДИ: 13. децембар 2014, 20:30

НОВИ САД – Учесници округлог стола „60 година након Новосадског договора: Српска језичка политика данас“,  закључили су да је до Новосадског договора, латиница је у Србији била у масовнијој употреби само у време аустроугарске и усташке окупације.

Излагање заменика председника Треће Србије др Андреја Фајгеља (Фото: Правда)

– Захтевамо од државних институција да чувају ћирилицу, да примењују Устав, а не Новосадски договор, да примењују српски а не хрватски филолошки програм – поручили су учесници округлог стола.

Скуп је одржан тачно 60 година од потписивања Новосадског договора 10. децембра 1954, на којем је договорено да Хрвати науче ћирилицу а Срби латиницу. Хрвати договор никада нису поштовали, а Срби га поштују и данас.

Уместо потписане двоазбучности, 1954. је започело једносмерно ширење латинице које и данас траје. Новосадски договор је погрешним схватањем равноправности допринео одумирању ћирилице – стоји у саопштењу са скупа.

Прочитајте Закључке скупа округлог стола „60 година након Новосадског договора: Српска језичка политика данас“.

1) Лингвистичка србистика је негирала кључне тачке Новосадског договора и истакла штетност њихове примене током протеклих шест деценија:

а) термин српскохрватски није лингвистички утемељен – он представља преименовани српски језик и у србистици га треба задржати само у подсећању на време доминације политичких над лингвистичким критеријумима;

б) Новосадски договор је погрешним схватањем равноправности писама суштински допринео одумирању српске ћирилице;

в) Данас је и у српској филологији и у институционалној српској политици неопходно поштовати уставну одредбу (члан 10) о ћирилици као о једином српском службеном писму;

2) Српска филологија и институционална српска политика морају се држати трију начела српског филолошког програма:

а) Српски језички и културни простор је недељив, из чега проистиче да је сва штокавска књижевност књижевност српског језика;

б) ћирилица је идентитетска карактеристика српског народа и као таква мора се сачувати;

в) ијекавски и екавски изговор су подједнако српска наречја.

Учесници округлог стола (Фото: Правда)

На скупу су учествовали проф. др Данко Шипка (укључење путем видео-линка), проф. др Драгољуб Петровић, проф. др Миланка Бабић, проф. др Драгиша Бојовић, проф. др Петар Милосављевић, проф. др Дејан Ивковић, проф. др Иван Клајн , проф. др Ненад Крстић, Синиша Стефановић, проф. др Милош Ковачевић и заменик председника Треће Србије доц. др Андреј Фајгељ.

Српски језик озбиљно угрожен у Републици Српској и БиХ

Професор Филозофског факултета у Источном Сарајеву Миланка БАБИЋ: Интелектуална снага српског народа у Републици Српској није сазрела, а неће ускоро ни дозрети, да самостално брани српски језик

ПРОФЕСОР Миланка Бабић са Филозофског факултета у Источном Сарајеву тврди да и српски представници у заједничким институцијама БиХ угрожавају ћирилицу, јер никад не траже да им се радни материјали за седнице достављају на писму српског народа.

„Српски представници у заједничким институцијама БиХ, за разлику од хрватских и бошњачких, не само да не траже да им се радни материјали достављају на ћирилићном писму, него их чак хвата нелагода због тога, а некима то што је нормално изгледа чак непристојно“ – истиче Бабићева и напомиње:

„Хрвати Бошњаци реагују и на саму помисао да би нешто могло да не буде написано латиницом“.

Бабићева је на Округлом столу „60 година након Новосадског договора: Српска језичка политика данас“, који је одржан у Новом Саду, изразила бојазан да би српски језик, у не тако далекој будућности, могао да ишчезне „под стравичним и агресивним притисцима хрватског и такозваног босанског језика“.

„Ситуацију погоршава и чињеница да интелектуална снага српског народа у Републици Српској није сазрела, а неће ускоро ни дозрети, да самостално брани српски језик“ – сматра она.

Професор Бабић тврди да и Устав Српске доприноси агресивној кампањи хрватског и „босанског језика“, јер је избегао да именује српски језик:

„Устав је избегао да именује српски језик, па је уместо њега наведено да у Српској постоје језик српског, језик хрватског и језик бошњачког народа.

То је створило простор и Бошњацима и Хрватима да оспоравају постојање српског језика, јер, како они резонују, ако већ није именован у Уставу – онда га и нема“.

Она наглашава да Србија мора помоћи очувању српског језика у Српској, зато што се он налази у крајње деликатној ситуацији.

„Србија има начина да институционално и кадровски, путем специјалних веза, помогне очувању, односно опстанку српског језика у Репубици Српској. Уколико то не учини на време, српски језик могао би постати прошлост у Српској и БиХ, чиме би у питање био доведен и сам идентитет српског народа“, упозорава Бабићева.

На округлом столу посвећеном Новосадском договору говорили су истакнути зналци српског језика и његове историје Драгољуб Петровић, Драгиша Бојовић, Синиша Стефановић, Петар Милосављевић, Дејан Ивковић, Ненад Крстић, Милош Ковачевић…

„Новосадски договор“ потписан је у Новом Саду на данашњи дан пре 60 година.

Договором, који је потписан између српских и хрватских представника, у Србију је званично уведена латиница. Њиме је утврђено да су оба писма ћирилица и латиница равноправна, „као и да треба настојати да их и Срби и Хрвати подједнако науче“.

Упркос „Новосадском договору“, Хрвати су наставили да пишу латиницом и никад нису усвојили ћирилићно писмо.

(Факти)

Језик је домовина народа ,писмо фамилија. Језик је бивство , видјело, живот, памћење.Наше вјековно писмо којим смо оно што јесмо, у својеврсном је прогонисању.Томе су допринијеле идеолошке платформе анационалног и наша малаксалост, болећивост и некадрост да се боримо , да би се пред огледалом ћирилице видовнице загледали у дубину наше православне душе. Питање језика је питање одговорности, колико смо брижни према прецима, језичком завјештању.

Поводом 60 година Новосадског договора

Резолуција Европског парламента о Војиславу Шешељу била је, између осталог, повод да председник Српске владе упути прекор Хрватима да “нису у стању да сачувају десет табли на ћирилици.“ На другој страни, истако је да Србија има 10 000 латиничних табли и да није ниједну уништила. Вероватно је ову другу бројку премијер Вучић метафорички употребио, јер је сигурно да латиничних табли у Србији има далеко више и оне доминирају у сваком граду у Србији без обзира што је по Уставу и закону ћирилица писмо у службеној употреби и подразумева употребу на таблама институција, предузећа и слично.

Главним актуелним кривцима за разбијање српског језика на више језика и прогон српске ћирилице:

Господину Предрагу Пиперу, секретару Одељења језика и књижевности при САНУ

Господину Срету Танасићу, директору Института за српски језик

Господину Ивану Клајну, председнику Одбора за стандардизацију српског језика

Господину Николи Хајдину, председнику САНУ

Господину Драгану Станићу, председнику Матице Српске

ЗАКОНОПРАВИЛО: „Језик је и средина и средство свеколике друштвености, просвете и науке у сваком народу. Језиком као ваздухом живи сав и друштвени и умствени покрет народни.“[1]

НАРАВОУЧЕНИЈЕ: „Узмеш ли туђу реч, себе си потуђио!“[2]

Предмет: Захтев да се при изради и штампању новог тома Речника српскохрватског књижевног и народног језика тај његов назив, који је САНУ договорила са комунистима (или је то под принудом урадила?) замени изворним називом Речник српског књижевног и народног језика, односно захтев да се у складу са општим начелима Резолуције Парламентарне Скупштине Савета Европе 1096 о мерама за уклањање наслеђа бивших комунистичких тоталитарних система (усвојена 27. јуна 1996) пониште ефекти комунистичко-лингвистичког инжењеринга над српским народом и његовом културом