”Курир”, Друштво 17:55, 17.01.2014.

Аутор: Дневно.рс

“Мангупи! Мангупи! Хоће да упропасте државу! Враћај паре, момче! Нека бар преполове, шта би с толиким парама!?”, рекао је Степа Степановић и послао натраг збуњеног поштара
Степа Степановић, фото Wикипедиа
Степа Степановић је због заслуга за прву савезничку победу у “Великом рату” – Церску битку, постао тек други војник који је у Србији добио чин војводе. Заслужан је и за брз пробој солунског фронта и избацивање Бугарске из рата.
Он је у дуго заслужену пензију отишао две године после величанственог пробоја Солунског фронта и краја Првог светског рата. Осим породичне куће у Кумодражу где су му браћа живела и бавила се земљорадњом, војвода није поседовао никакву другу имовину.
Одбивши многе поклоне и привилегије, по пензионисању је живео у кући свог таста Веселина Милановића у Чачку.
Савременици су забележили да Степа Степановић није трпео било какве повластице. Живео је и радио под паролом “отаџбини се даје све, а од ње се не узима ништа”.
Онда можда ни не чуди прича о војводиној првој пензији коју су забележиле тадашње новине.
Наиме, Степа Степановић своју прву пензију није ни примио! Када је поштар дошао да му је уручи, војвода га је једноставно посало назад са наредбом да се пензија смањи јер је … превелика!
Као српском војводи и истакнутом ратнику у свим дотадашњим ратовима, Степи Степановићу је припала државна пензија у вредности од 3.000 тадашњих динара.
“Мангупи! Мангупи! Хоће да упропасте државу! Враћај паре, момче! Нека бар преполове, шта би с толиким парама!?”, забележено је да је рекао Степа Степановић и послао натраг збуњеног поштара.
Три хиљаде динара је у то време била велика сума. На пример, за хиљаду динара је могао да се купи пар најбољих волова, а за један динар – седам јаја!
И тако је војвода вратио пензију. Сматрао је да му толика сума не приличи. Примио ју је тек када су је преполовили.
До краја живота је живео као скроман човек. Сам је за живота подигао себи гробницу на чачанском гробљу, супрузи оставио новац за трошкове погреба, припремио себи униформу, обући и ордење са којим ће га сахранити.
Војвода Степа Степановић је умро 27. априла 1929. године. Кажу да је последње што је рекао било: “Полазите напред!”

Над овом земљом птице певају тугом!
Јуче је у једном селу умро последњи становник, а сутра ће можда у другом.
Прођите понекад Србијом, ви што мислите да сте вeћи од ње!
Дочекаће вас непокошене ливаде, неузоране њиве и људи претворени у мермерно спомење.
Прођите понекад!
Можда вам се у срцу заломи шкрипање колевке што у хладу необране шљиве празна се њише, можда вас заболи трулеж којим угашено огњиште мирише.
Ви што носите по мери скројено одело,молим вас, учините нешто за умируће село и мотику што под стрехом труне, и вас су грејали пуловери плетени мајчином руком од најбеље вуне!
И ваша се колевка њихала у хладу шљиве, храниле вас испуцале руке црним хлебом са неплодне њиве!
Ово није обична прича! Ово је крик упућен вама што нас представљате у свету.

Јуче је у једном селу умро последњи становник, на бесповратни пут су га испратили мршави волови, пас и уплакани воћњаци у цвету.
Ви, што уплићете туђе судбине у венце као откинуте мирисне ладолеже, и ви сте убрани са неке вреже, из врта шареноликог неког села, у коме су, можда, одзвонила звона последњег опела.

На писање овог текста подстакао ме документарни филм о свечаности приликом победничког повратка србске војске у Београд после победа у Другом балканском рату (чија стогодишњица у Србији није ни поменута). Снимке ми је послао г. Радомир Батуран, уредник угледног часописа „Људи говоре“ који излази у Торонту. Било ми је дошло, кад сам филм погледао, да пољубим компјутерски екран: зар је могуће да ово постоји?

Војска славна, победничка, витезови наши осмехнути, са лицима тежачким, али обасјаним сунцем, па коњица која јаше као најбоље бињеџије из десетерца (а коњи поигравају, научени на сваку вештину). Испред свију, престолонаследник Александар, мршав, сав од мишића, прави „динарски тип“; и он осмехнут, са својим народом, који баца цвеће на победнике, кличе слободи, освећеном Косову…У свечаном дочеку угледни Срби, од Николе Пашића, преко Љубе Стојановића, до Бранислава Нушића; сликају војводу Радомира Путнника, седобрадог челника витешке војске; види се тријумфална капија од цвећа. На Калемегдан стиже, између осталих, руски посланик Хартвиг, који је волео Србију као и своју земљу…А затим краљ Петар, краљевић Ђорђе и други чланови славне куће Карађорђевића. Открива се споменик бесмртном вожду Првог србског устанка – и опет се кити венцима цвећа србијнаског, у Београду, граду на ушћу Саве у Дунав, вековној „капији ратова“…А онда сниматељ иде од Калемегдана кроз Кнез Михаилову улицу, наткриљену славолуцима. На једном од њих пише оно што ми је деда Радомир помињао кад сам био мали, и што ми је душевна попудбина из детињства:“За Косово – Куманово, за Сливницу – Брегалницу“ (Газиместан 1389. смо наплатили 1912, на Куманову, а пораз од Бугара на Сливници 1885. победом на Брегалници 1913 ). Пошто је те, 1913, била стогодишњица Његошевог рођења, она је прослављена заветним победама, па је на славолуцима било много стихова из „Горског вијенца“… Гледајући филм, осунчан неком тајном светлошћу, решио сам да напишем текст о нашим неотпразнованим славним датумима…За православне Србе, који славе празнике по црквеном календару, 2013. се завршава тек уочи Светог Василија Великог, то јест за „србску Нову годину“. Пошто смо, дакле, још увек у 2013, ред је да се подсетимо јубилеја који су у овој години, углавном, остали необележени, или су обележени на погрешан начин.

Драга господо,

Подигли смо на сајт часописа ”Људи говор” адресу сајта на коме можете погледати освежени фим из 1913. ”Долазак победоносне Српске војске у Београд”:
http://www.europeanfilmgateway.eu/sites/all/modules/efgws/video.php?serial=YToxOntzOjM6InVybCI7czoxMDg6Imh0dHA6Ly9hcGkucGljdHVyZXBpcGUubmV%E2%80%8B0L2FwaS9odG1sL3dpZGdldHMvcHVibGljL3BsYXlvdXRfY2xvdWRmcm9udD90b2tlbj0xZTgzNjYwZjM%E2%80%8B3NGI0NWUyYTQ4YzM3NDg2MTA3YjUwMSI7fQ==&KeepThis=true&TB_iframe=true&height=400&width=600
Молимо вас погледајте овај филм о доласку победоносне српске војске у Београд 1913. у патриотски Београд пре 100 година. Све је у патриотском, националном духу: српско писмо, српска музика, српске изворне народне песме, српске патротске песме, српске униформе, српске народне ношње…
А данас? Све је у туђем писму, у туђој музици и песми, у туђим ношњама, са подсмевањем патриотизму и традицији…
”Дајте Београђанима сваке пете године по један мост и да могу слободно да путују у Европу и њих више ништа не интересује јужно од Авале”, поучи ме недавно један Нишлија.
Је ли то Београд изгубио кредибилитет да слови за главни град Србије?
Приличи ли му више да буде оно што јесте: главни град бизниса и забаве, као Њујорк и Торонто, на пример?
Молимо вас оставите своје мишљење у коментарима на сајту часописа ”Људи говоре”: www.ljudigovore.com?
Захваљујемо вам се.

С поштовањем,
Радомир Батуран,

Подигла се прашина на два континента у вези једне књиге! За књигу „Свети Никола у Торонту“ и њеног аутора Небојшу Милосављевића наизглед то је велики успех, за издавача такође, као и за књижару која књигу продаје у Торонту. Наизглед, књига је створила читалачки мост између Срба у матици и оних у расејању. Али какав мост и по коју цену? По цену „сензационалног“ интервјуа са аутором у „Политици“ са бламантним насловом „Свесно сам се обрушио на Цркву“. Поднаслов: „Људи који су отишли из Србије и стекли сигурност згртањем новца, мисле да имају право да деле лекције о патриотизму, задојени великосрпском идеологијом“ није у кореспонденцији са насловом и за мене је у великој мери прихватљив, за разлику од наслова. Право писца је да своје окружење посматра, изучава, сагледава и тумачи из свог сопственог угла, да га прелама кроз призму своје стваралачке имагинације.