Осим сталних сусрета са старим пријатељем Србином, мој први прави контакт са Србијом био је позив председника Удружења књижевника Србије, који ми је понудио поетски азил, након што је швајцарско удружење одбило да ме прими у своје редове. То је био изванредан потез. Дакле, још постоји земља на свету где се људи подсмевају слици о њима сервираној у свету, земља у којој се људи ангажују за унапред изгубљене ствари и негативце попут мене, не хајући за потенцијалне реакције; дакле, изван Швајцарске још постоји земља која пружа отпор! Било је то довољно неуобичајено да ме нагна да постанем члан Удружења књижевника Србије. Отад, Србија и ја чинимо један необичан пар. Пар везан узајамном фасцинацијом, у којој свако представља у очима оног другог нешто што никад неће бити.

Једини од савремених српских интелектуалаца који је изабран међу 100 највећих слободних мислилаца у свету, Предраг Р. Драгић Кијук, прелетео је постхумно Атлански окен својим делом ”Хришћанство без Христа” које је допутовало у Севрерну Америку пошто његовом аутору за живота то нису дозволили светски моћници. Нaиме, као члану Редакције двојезичног часописа ”Људи говоре”, који који већ 5 година излази у Торонту, више му је пута упућиван позив да дође у Канаду, али никада није добио визу јер је био стављен на некакву фамозну листу забрана путовања америчке и европске администрације нтелектуалцима који им нису по вољи.

Најављујемо да ће ускоро изаћи нови двоброј часописа ”Људи говоре” и у њему две нове рубрике: ”Дух самопорицања” и ”На изворишту културе: Лепенски Вир и Винча”. У рубрици ”Дух самопорицања” објављујемо приказ најзначајније есејистичко-полемичке српске књиге која је изашла у последњих 20 година, по којој смо дали име овој рубрици, и интервју са њеним аутором, проф. др Милом Ломпаром. У рубрици ”На изворишту културе: Лепенски Вир и Винча” преносимо излагања др Божидара Митровића из Москве, академика Драгољуба П. Антића из Београда, са научног скупа који је недавно одржан у Бограду, и интервју са академиком Анатолијем Кљусовим из Москве.
Док не стигну класично и електронско издање јубиларног 19/20. двоброја нашег часописа, прочитајте изузетно актуелан и пунозначан интервју са проф. др Милом Ломпаром:

Када је НАТО пакт у Бриселу 24. марта 1999. донео одлуку да изврши агресију на Србију, готово сам сигуран да нико од натовских заговорника овог напада није могао до краја да сагледа све последице агресије, као ни да предвиди шта ће све догађати после те агресије. Понајмање је могао било ко из НАТО-а да помисли да ће се пуних четрнаест година касније, поново у Бриселу, водити преговори о Косову и Метохији. Али баш тај лук од одлуке у Бриселу, престоници НАТО-а, да се изврши агресија на Србију, до ових садашњих преговора у Бриселу, престоници Европске уније, сведочи, заправо потврђује да је западни, евроатлантски пројекат стварања независности Косова започео са војним нападом НАТО-а на Србију.

Молим се Небеском Сведржитељу, да ми подари снаге те да и даље смем да се надам и верујем у претпоставку, да су српски представници у Бриселу ипак одговорни национални политичари, који заиста заступају интересе свог народа, који знају шта је Света српска земља Косово и Метохија.

И који познају Божији суд и суд историје.

Делајмо стога у смислу светосавског православљања Творца и

помозимо им да кажу – не!