Ако би се судило по понашању неколико ласта, одговор би могао да буде: Да.

Пре него што је предубоко зашао у политику, амерички председник Џон Кенеди је објавио једну запажену књигу, „Профили храбрих,“ за коју му је додељена Пулицерова награда. У тој историјској студији, Кенеди описује пример осморице америчких јавних радника који су, у тренуцима критичним по своју земљу, личним опредељењем које им никако није било на корист потомству оставили светли пример храбрости и поштења, у тренуцима када је требало доносити сложене одлуке.

Ретко би ко данас моралне категорије као што су „храброст и поштење“ повезивао са политичким деловањем, а најмање у српском политичком и јавном простору. Зато је пре неки дан, пресудом којом одбија спровођење једног од најновијих противправних диктата Валентина Инцка, Високог представника у Сарајеву, и где професионално беспрекорном анализом раскринкава Инцкове претензије изван области строго омеђене одредбама Дејтонског споразума, судија Окружног суда у Бањалуци Милан Благојевић осигурао себи место у српској верзији Кенедијеве књиге, када за њу буде сакупљено довољно грађе и када најзад буде написана. Благојевићев одважни чин блистав је пример личне храбрости којим се профил овог српског судије уврштава у категорију оних моралних челника на које се односи Кенедијева знаменита књига. Пример судије Благојевића зрачи професионализмом и честитошћу не само у окупираној Босни и Херцеговини, него много шире, све до престрашених и паралисаних апаратчика у правосудним установама суседне Србије.

Поред надахњујућег примера судије Благојевића, ових дана смо добили још један неочекиван и задивљујућ доказ личне храбрости и самоодрицања када су два водећа интелектуалца и јавне личности првога реда, проф. Мило Ломпар и редитељ Емир Кустурица, јавно одбили нешто што се у нормалним и сређеним приликама никако не одбацује, а то је кандидатура за пријем у Српску академију наука и уметности.

Проф. Ломпар је већ пре неколико месеци свој интегритет јавно посведочио када је одбио позив да својим присуством и излагањем увелича разбојнички препад на седници Светог архијерејског сабора, све са подмукло донетим полицијским досијеима владика, у намери да се омекша њихов отпор предстојећој издаји Косова.

Као што је јавности познато, и овога пута у средишту контроверзе налази се Косово. Тачније, скандалозна изјава председника САНУ Владимира Костића, која гласи да Србија „ни де јуре ни де факто“ на Косову и Метохији више нема шта да тражи. Свако ко би, из опортунистичких разлога или због личне сујете, пристао да под таквим околностима уђе у Костићеву организацију самим тим би се имплицитно солидарисао са Костићевим шокантним, велеиздајничким ставовима и својом репутацијом покривао би његову моралну беду.

У времену – и у друштву – где су љигавост и опортунизам норма, да парафразирамо Орвела, јавна честитост и принципијелност су револуционаран чин. Благојевић, Ломпар и Кустурица су светлим патриотским примером искорачили из каљуге. Својим храбрим профилом задужили су и обавезали све оне који се из страха или саможивости у њој још увек ваљају.

Reissinstitute.org

Извор: facti.org

* Члан 10. став 2 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода: Сслобода повлачи са собом “дужности и одговорности” и може се подвргнути формалностима, условима, ограничењима, казнама прописаним законом у интересу заштите: “територијалног интегритета” и “националне безбедности”

* Да САНУ има само статус неког “обичног” удружења грађана или невладине организације (а нема га), на њу би се примењивао Закон о удружењима, који прописује да циљеви и деловање удружења не смеју да буду усмерени на “насилно рушење уставног поретка и нарушавање територијалне целовитости Републике Србије

* Да ли можда, у мултиетничкој и конфедералној Швајцарској, кривично законодавство допушта отцепљење и пропаганду отцепљења дела територије? Одговор је: не. Швајцарски кривични законик предвиђа да су кривична дела велеиздаја (Hochverrat чл. 265), напад на државну независност (Angriffe auf die Unabhängigkeit der Eidgenossenschaft чл. 266) и инострани подухвати и настојања у циљу нарушавања безбедности Швајцарске

* Повеља УН фиксира међународни поредак настао победом над нацизмом, где је српски (конститутивни) народ био међу победницима, и чак даје посебна права државама-жртвама агресије да се бране у случају “агресивне политике”, чак и без одобрења Савета безбедности Уједињених нација. Обзиром да Србија има добре правне аргументе (Хелсиншка повеља и сл.), то и чини правним и дипломатским путем, па је 18 држава опозвало изјаве о “признању независности Косова”

___________________________________________________

НАКОН спорне изјаве председника САНУ у вези са Косовом и Метохијом, видео-обраћањем се недавно огласио и академик Матија БЕЋКОВИЋ.

Навео је: „Неки као и он сам /председник САНУ Владимир КОСТИЋ/ сматрају да је то његово лично мишљење на које он има право, а други да мишљење председника Српске академије наука и уметности не може бити лично. “

Обзиром да је то питање правно регулисано, али је – како ми се чини – остало недовољно разјашњено у јавности, мислим да га треба појаснити:

1. У Србији начелно влада слобода изражавања. Али, према члану 10. став 2 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода – та слобода повлачи са собом “дужности и одговорности” и може се подвргнути формалностима, условима, ограничењима, казнама прописаним законом у интересу заштите: “територијалног интегритета” и “националне безбедности”.

2. Кривични законик Републике Србије прописује нпр. у члану 306. кривично дело “Признавање капитулације и окупације, по коме се затворском казном од најмање десет година кажњава: “грађанин Србије који потпише или призна капитулацију или прихвати или призна окупацију Србије или појединог њеног дела”.

Поред тога, само у изузетним случајевима, када је друштвена опасност велика, наш Кривични законик предвиђа да је кажњиво и само припремање дела (тзв. кажњиве припремне радње).

То је случај и за ово кривично дело (из чл. 306.). Тако је забрањено и кажњиво чак и припремање дела (чл. 320. ст. 2 у вези са ст. 1 и чл. 306. КЗ), које се нпр. састоји се у: “отклањању препрека за извршење кривичног дела, у договарању, планирању или организовању са другим извршења кривичног дела или у другим радњама којима се стварају услови за непосредно извршење кривичног дела.”

Иначе, као посебна кривична дела су предвиђена још и “угрожавање независности” (чл. 305.), “угрожавање територијалне целине” (чл. 307.), “повреда територијалног суверенитета” (чл. 318.) и сл.

3. Обзиром да је уредник спољне редакције швајцарског листа “Тагесанцајгер”, Енвер БОРЕЛИ, у свом напису “Неуролог који нервира националисте” (https://www.tagesanzeiger.ch/der-nervenarzt-der-nationalisten-nervt-450399461448) критичаре изјаве председника САНУ портретисао као националисте (sic.), који му пребацују велеиздају (Landesverrat), и практично бацио кривицу за распад СФРЈ на Србију и САНУ (реченицом: “Diese hysterische Rhetorik mobilisierte nationalistische Hetzer in den anderen Teilen Jugoslawiens.”, не помињући уопште изјаве и улогу Месића, Туђмана, Изетбеговића, Геншера, Кинкела, Лончара, Зимермана и сл. и деманти), заинтересовало ме је: да ли можда, у мултиетничкој и конфедералној Швајцарској, кривично законодавство допушта отцепљење и пропаганду отцепљења дела територије?

Адвокат Момир М. Радић

Одговор је: не. Швајцарски кривични законик предвиђа да су кривична дела велеиздаја (Hochverrat чл. 265), напад на државну независност (Angriffe auf die Unabhängigkeit der Eidgenossenschaft чл. 266) и инострани подухвати и настојања у циљу нарушавања безбедности Швајцарске (Gegen die Sicherheit der Schweiz gerichtete ausländische Unternehmungen und Bestrebungen чл. 266bis, који обухвата и лажне/нетачне изјаве са тим циљем).

4. По члану 2. Закона о САНУ, Академија је највиша научна установа од посебног националног значаја која ради на основу прописа (члан 5.) и организује и обавља научна истраживања од значаја за друштвени,економски и културни развој земље (члан 6), а средства за њен рад се обезбеђују у буџету (члан 43.).

Да САНУ има и само статус неког “обичног” удружења грађана или невладине организације (а нема га), на њу би се примењивао Закон о удружењима, који прописује да циљеви и деловање удружења не смеју да буду усмерени на “насилно рушење уставног поретка и нарушавање територијалне целовитости Републике Србије, (…) подстицање неравноправности…” и сл. (чл. 3 став 2 Закона о удружењима).

5. Ако се погледа мапа Србије под нацистичком окупацијом (https://en.wikipedia.org/wiki/German-occupied_Europe#/media/File:Europe_under_Nazi_domination.png), може се закључити да је Косово и Метохија тада било отргнуто од Србије и припојено Албанији, што је вероватно био разлог за осуду изјаве једног лидера албанске националне мањине од стране ЕК (https://www.novosti.rs/vesti/politika/956047/haradinaj-najavio-ici-cemo-referendum-ujedinjenje-albanijom, https://informer.rs/vesti/politika/580485/evropska-komisija-ostro-osudila-haradinajeve-pretnje-velikom-albanijom)

Међутим, и Повеља УН фиксира међународни поредак настао победом над нацизмом, где је српски (конститутивни) народ био међу победницима, и чак даје посебна права државама-жртвама агресије да се бране у случају “агресивне политике”, чак и без одобрења Савета безбедности Уједињених нација.

Обзиром да Србија има добре правне аргументе (Хелсиншка повеља и сл.), то и чини правним и дипломатским путем, па је 18 држава опозвало изјаве о “признању независности Косова”.

Мислим да је овиме, са правне тачке гледишта, појашњено где су границе “слободе изражавања”, не само у Србији – већ и у Швајцарској.

Политика, 01/03/2021.

Костић не прави разлику између ропства и слободе, као и разлику између правде и неправде
До његове свести није допрла права истина и значај Косова.
У мандату актуелног председништва, САНУ исписује црне странице своје историје.
У свом дугом постојању доживела је САНУ да њен сопствени народ организује демонстрације против њеног понашања.
Придружујем се ставовима академика Предрага Пипера, Милосава Тешића, Милована Данојлића, Матије Бећковића, Светислава Божића…

Поштовани чланови ОЈК (одељење језика и књижевности) и и ОУ (одељења уметности),

Када Србин каже да Косово није српско његов исказ је последица застоја у развоју његове националне свести. Његова свест сукобила се са реалним чињеницама. Не прави разлику између ропства и слободе, као и разлику између правде и неправде. Зато би требало да потражи себе у простору, да види где се налази и шта је на њега утицало да изгуби сазнајну способност и оријентацију. У том процесу изостало је и право сазнање о Косову. До његове свести није допрла права истина и значај Косова. Није додирнуо косовско – метохијски простор у коме се налазе коначишта духовних ветрова неземаљских сила и по којима се шире чудновати снови испредени од невидљивих нити српске историје. Није пропутовао по том духовном бескрају и духовном пејзажу без одређених димензија и ширина, није осетио култ Косова у срцу српскога народа.

К О С О В О је завичај српскога народа

На Косову се Србија рађала, расла и борила за опстанак. По Косову је позната у свету. А „Спона са пореклом и тлом генетска је и митска. У љодским и и уметничким искушењима она антејски обнавља истрошену снагу. Ван завичаја животодавно корење се суши. Извора те обнове нема. Он постоји само у меморији, а меморија је гробље, и, као свако гробље за живот није.“ (Борислав Пекић).

Басара: Без Завичаја нестају узвишене визије, нестају имагинације, кастрира се и десензуализира племенита представа о свету и људима
Живети ван Завичаја осећај је као да се живи са два идентитета, јер Завичај нам пружа повратни креативни ефекат. Завичају дугујемо део своје величине и подстицање наше креативности. Завичај је призор ванземаљског сјаја и најдивнији извор уживања. У Завичају доживљавао врхунске екстазе. Он нам помаже да осетимо превласт над божанским делом сопствене природе. Он нас до краја стимулише и претвара у природне таленте, пружа специјалне перцепције и убрзава смисао, производи неуобичајене асоцијације. Завичај нам нуди поетске врхунце и визионарску величину. Нуди нам неисцрпну имагинацију и пуноћу осећања. У Завичају се у нама буди жеља за спознајом, за реафирмацијом древног прегениталног знања и за физичком и креативном егзистенцијом. У Завичају имамо прошлост и будућност, ван Завичаја имамо само садашњост.

Без Завичаја нестају узвишене визије, нестају имагинације, кастрира се и десензуализира племенита представа о свету и људима.

Без Завичаја остајемо на сензационалној муци тражећи илузорне просторе слободе.

Без Завичаја преживљавамо делиријумски затвор из кога нема изгледа да изађемо. Без Завичаја налазимо се у понору патњи и вечитих мука. Притиснути смо неподношљивом чамотињом, јер у Завичају налазимо срце живота, излазак из обичног света.

Без Завичаја не постоји пут у уметност јер он нам ствара предодређеност .

У мандату актуелног председништва, САНУ исписује црне странице своје историје. У свом дугом постојању доживела је да њен сопствени народ организује демонстрације против њеног понашања.

Придружујем се ставовима академика Предрага Пипера, Милосава Тешића, Милована Данојлића, Матије Бећковића, Светислава Божића….

Академик Светомир Арсић БАСАРА

Мала Моштаница, 28. 02. 2021. године

Поносни смо на професоре Мила Ломпара и Емира Кустурицу што одбијају да буду чланови Сорошове, Вучићеве и Костићеве Академије наука и уметности у Београду. Научници и уметници, високих стваралачких остварења, с етичким ставом и родољубивим осећањем, неће да вуку у туђем јарму. По томе су дали до знаља свом народу да се разликују од квази-научника и уметника који немају ни обичног људског ни интелектуалног поштења па пију из свих сливника. Нема ни науке, ни естетике без етике! Одавно овенчане венцима академика од свог народа професоре Ломпара и Кустурицу грађани Србије деценијама и слушају, и гледају, и читају и поступају према њиховим ставовима, с пуним поверењем, јер су умни, креативни и часни. Овим поступком они су се солидарисали и са честитим академицима који су иступили, јасно и одлучно, да се професор Костић повуче са позиције председника САНА који јој је урушио углед као ниједан председник до сада.
Ево шта су изјавили професори Ломпар и Кустурица поводом јучерашњег предлога САНУ да их прими у своје редове:

МИЛО ЛОМПАР: НИСАМ ПРОМЕНИО МИШЉЕЊЕ

– У вези са вашим текстом о овогодишњим кандидатима за чланство у САНУ, које је евидентирало Одељење језика и књижевности, молим да – и у електронском и у штампаном издању – објавите следећу изјаву, будући да је поменуто и моје име.
Као особа која је именована као кандидат још 2015. године, написао сам писмо тадашњем секретару Одељења (19. 3. 2015), у коме сам тражио да се моје име уклони са листе кандидата. Ништа се у мом понашању и мишљењу није од тада променило.

ЕМИР КУСТУРИЦА: БРИШИТЕ МЕ СА СПИСКА

Прво: Тешка срца сам донио одлуку да се захвалим Одјељењу језика и књижевности САНУ на кандидатури за чланство у угледној установи и да, ево, љубазно замолим брисање мога имена и презимена са поменутог списка. Требало би да будем и слијеп код очију, па да повјерујем како осветољубиви Костић нема већину својих људи у Одјељењу језика и књижевности и контролу над армијом академика у другим одјељењима код којих ће издејствовати све што замисли. Ускоро би могла да услиједи његова оставка која неће бити прихваћена. Он неће, они хоће.
Друго: Овај корак не чиним потцјењујући истину да су се степеницама САНУ пели Миланковић, Пупин, Тесла, Андрић, Екмечић и ко све још важан и судбоносан за нашу Србију. Ја сам филмски редитељ, па онда тек млади писац и времешни музичар (што не значи да нисам архитекта, градитељ и да нећу, једне ноћи, у свему бити бољи и старији). Ипак, данас у Србији има млађих писаца који, по мом увјерењу, заслужују да буду академици прије мене.
Треће: Предсједник САНУ, Владимир Костић, је телефонским разговором обавјестио Одјељење за језик и књижевност како би требало они да ме предложе за чланство, а не новостворено Одјељење за умјетност гдје су кандидати сценски умјетници и што представља медиј у којем сам постигао највеће резултате. Таква кандидатура би одговарала здравом разуму и читавом поступку дала смисао. Овако, та су врата отворена вредним умјетницима, али онима чија политичка коректност је јачи израз, него њихово дјело.
Четврто: Не вјерујем у добре намјере господина Владимира Костића, а најмање у његово виђење будућности Косова и Метохије које се разликује не само од ћутљиве већине у САНУ, него је потпуно у складу са сорошевским виђењем окупираног Косова и Метохије, али и будућности Србије. Дуго ће се чекати одговор на позив Бећковића, Пипера, Тешића, Данојлића о неопходности истицања става САНУ у вези са статусом и будућношћу Косова и Метохије.

Извор: Српски културни центар ”Ћирилица”

1. Живимо у строго контролисаном свијету у коме се свијест усмјерава на врло рафиниран начин, путем лажних култова којим су праве вриједности замијењене лажним, што обесмишљава сваку потрагу за истином, елиминишући могућност преиспитивања наметнутих догми и ауторитета. У времену смо када се путем ријелити-програма промовише концепт логора као врхунски вид савременог човјека; у коме не изазива контрадикторност што назив српски Бошњаци – не може, а босански Срби – може; или што су комунисти 1944. године стријељали 72 пилота само зато што су служили Дражи, да би потом усташки командант ваздухопловства постао предводник Титове, партизанске ескадриле.
Наша свијест пуна је ужасних заблуда, посебно оних везаних за Хрвате и генезу геноцида над Србима почињеног од стране квислиншке НДХ, а осмишљеног још у вријеме Хабсбуршке монархије; плана који је отпочео да се проводи са првим свјетским ратом, да би у раздобљу 1941-1945. добио размјере великог покоља. Тај помно планирани и по фазама провођени геноцид окончао се 1995. године егзодусом Срба из Хрватске који је имао размјере етничког чишћења. Упркос овим разорним промјенама деведесетих година чини се да ни до данас није довољно расвјетљена генеза фабијанског пројекта затирања Срба којем је циљ био и остао стварање етнички чисте велике Хрватске.