Послије саопштења Архијерејског сабора Вучић више нема могућност да спроведе у дјело оно што му је била намјера – да називајући ствари лажним именима потре српску државу, и да, ако којим случајем успије, не буде упамћен као челник Србије који је свјесно предао своју земљу.
Дан послије обзнањивања саопштења Светога архијерејскога сабора у четвртак 10. маја, којим је јасно речено да је Српска православна црква против признавања отцијепљења Косова и Метохије и против размјене територије са Шиптарима, према „принципу“ српско за српско, огласио се предсједник Србије, који је, устврдивши најприје да највиши орган Цркве не предлаже „рјешење“, јавно упутио противпитање: „Колико ће нас бити“ када наступи погодније вријеме за рјешење косовскога питања – „5 милиона или 3 милиона“?

     Повремено чујемо у јавности да Србији нико није понудио поделу Косова, да Србија чека шта ће јој ,,Квинта” или неко други са Запада понудити и сличне тезе. Такође, да су раније власти учиниле безумне грешке и „печатирале коверту независности“ Косова и Метохије.

Нема никакве сумње да је предлог Устава Српске Православне Цркве – Пећке Патријаршије од далекосежног значаја за нашу Цркву и српски народ, те да је због тога заслуживао да, као нацрт, најпре буде упућен на јавну расправу, у којој би учествовало како свеколико свештенство тако и лаици, па да тек потом, као предлог за коначно усвајање, буде упућен Светом Архијерејском Сабо

Чињеница да је посреди предлог а не нацрт сведочи о томе, да је Свети Архијерејски Синод донео одлуку да се не проводи никаква јавна расправа о њему. Свети Архијерејски Сабор наравно може променити ту одлуку и упутити нацрт Устава на јавну расправу.

Најбољи живи математичар, Рус Григориј Перелман, пронашао је срећу која не зависи од новца. Одбио је заслужену награду од милион долара.
Шта је то што он за те паре може да купи, а да већ нема у својој глави?

Свештеник Срђан Јаблановић пуних 17 година служи у цркви Успења Пресвете Богородице у Прагу, окупља српски народ, организује бројне културне манифестације, негује сећања на наше претке, који су своје животе остављали на овим просторима, личност која зближава Чехе и Србе, и још јаче збратимљује Русе и Србе. Говори о православљу, српској дијаспори у Чешкој, о нашим развејаним стратиштима, о спонама чешког и српског народа.