ЉУБИЦА ДАВИДОВИЋ рођ. Грковић

Љубица  је рођена 1915. године на Горанску. Њена мајка Стоја као трудница пребјегла је у Црну Гору на Горанско у близини мјеста гдје је пресељен Пивски манастир и ту је родила кћер Љубицу. Доласком Аустрије у Црну Гору и они су одведени прво у Добој а потом у Шопроњ у Мађарској. Љубичин отац Обрен био је мобилисан у Аустријску војску. Био је проглашен за најљепшег војника Бечког гарнизона и био на смотри показан Аустријском цару. Послат је на Руски фронт, успио је да пребјегне Русима и са осталим добровољцима пребачен је  на Солунски фронт. Јављено му је да  је добио кћерку Љубицу. Много се радовао дјетету и имену. Обрен је рањен послије пробоја Солунског фронта у контра нападу Бугарске коњице, смјештен је у неку  на брзину формирану пољску болницу, гдје је убрзо умро.
Оставши сироче  Љубица је имала тешко дјетињство.   Мада је имала велику жељу и све личне преддиспозиције да после заршетка основне школе школовање настави, таквих могућности није нађено. На молбе своје унучади која су много вољела да слушају њена сјећања, Љубица је записала њихов мањи дио. Овдје их доносимо у цјелини тачно онако како их је Љубица записала, јер  представљају вриједно свједочанство не само о њеном личном животу него и о животу и судбини великог дијела нашег народа и то не само у оном времену.

Збирка „Овај живот” Олге Стевновић Сјеклоће јесте магијским дахом и гласом враћање овом строваљеном животу узвишености и светости које су му намењене. Супстрат, основна подлога збирке је препознавање савечног. Језички, естетички, онтолошки, аксиолошки, свеобухватно, разноликост божанских манифестација, некад процурела из религије, овде се је на непатворен, Олгин начин, опет нашла у јединству. Религаре, поновно повезивање, основа је сваке религије. Преци и нација су тек неки жљебови овезивања, али ту су и канали енергије колективног. Наши преци нису у неслућено јакој вези само са нама већ и са својом околином, васцелом васионом, као што смо и ми сад, или како би требало да смо и ми сад. Архетипско, велике синтезе.

Олга је издвојена и усамљена, исихаста, ван књижевних клика и свита. Сва је у препознавању вертикале по којој је, несвојевољно, сишла у своју чулну стварност коју опевава из пете димензије-јединственог поља сила, менталног времена, простора и осталих својстава свести, снова, неслућеног које познаје древна мудрост:

„О чему ћути”

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

„о петом годишњем добу тајном

у сваком од четири

о петој посвудашњој страни света” (стр 118)

Извор: Србин инго

У препуној сали Србског културног центра „Ћирилица“ у Београду (Скерлићева 12) је обележења десетогодишњица часописа за културу „Људи говоре”, која окупља српске ауторе који живе и раде како у Србији, тако и широм света – од Канаде до Аустралије.Том приликом говорили су наши познати и значајни интелектуалци који пишу за тај часопис: др. Радомир Батуран, уредник часописа „Људи говоре”, др.Александар Петровић, редовни професор културне антропологије на Филолошком факултету у Београду, др.Мило Ломпар, редовни професор Историје књижевности на Филолошком факултету у Београду, иконописац Михаило Галовиц, а др. Лука Јоксимовић је гитаром и песмом додатно надахнуо присутне. Такође, глумац Лепомир Ивковић је прочитао есеј др Владимира Димитријевића, који је написан за ову прилику.

Зашто је Културном центру Србије у Паризу засметао доскорашњи директор

 Радослав Павловић о  културној дипломатији, небризи и непоштовању сопствене културе и историје

Имам много проблема и тек их очекујем!

Затекао сам закоровљеност, нерад, неодговорност. Српски културни центар у Паризу је врло активно пропадао пуне две деценије. Постоји правна нејасноћа, да ли је КИЦ део амбасаде Републике Србије у Француској или није?!

У центру Париза, на атрактивној локацији налази се Културни центар Србије. Многи наши  уметници, сликари, писци, поете су доживели пуну стваралачку сатисфакцију, тек када су били представљени, а потом и прихваћени у граду светлости. Неки од њих и светску славу. У томе им је својевремено помагао – Културни центар Србије у Паризу, који фактички постоји од 26. маја 1973. Времена су се мењала, па и политике… а Ценар је са више или мање искушења настављао своју мисију од националног значаја.То је уједно и једина званична културна институција, коју наша земља има у иностранству. Србија би у наредном периоду требало да отвори културне центре у Москви, Берлину и Пекингу…

Говори се да замрзнути конфликт није добар по интересе Србије, али се ћути да би преговорима по досадашњем шаблону Србија могла више да изгуби него да добије. Ћути се да би, судећи по досадашњем току и резултатима преговора, због дубоке системске кризе и подела унутар ЕУ, могло доћи до тога да Србија неповратно испоручи све што се од ње захтева а да не добије ништа.