У ове радосне дане Васкршњег поста примио сам писмо од драгог пријатеља (име рекав), мужа и оца чесне жене и синова витезова, са којима се моја породица дружи ево више од двадесет година, у чистом, безинтересном пријатељству и проосећању. Ово писмо потресло је целокупно моје битије, али ме и мотивисало на суштинско покајање и праштање ближњима. Наречени мој пријатељ надљудском снагом, више година, подноси огромно искушење у молити и покајању па је нашао снаге да се и мени захвалаи што сам њему и његовој породици ”открио љепоту Српског језика”, како он каже, и моли ме да му опростим што је раније ”ту захвалност изражавао на незграпан начин” ословљавајући ме ништавним титулама. Овај мој брат у Христу још додаје: ”Ако сам још штогог тако глупо урадио, а ти прећутао мира ради, молим те опрости ми”, а у моје сећае навиру само племените, сада растужујуће слике наших духовних разговора у школи српског језика, на зимским и летњим камповима наше деце да ми сузе лице облише.

Уз ову срдачну и срчану захвалност, покајање и молбу да му опростим (а немам шта!), написао ми је и следећу молитву:

”Владико, Човекољупче, Царе виjекова и добара Дароватељу,

који си непријатељства преграду разорио и мир подао роду људскоме,

даруј и сада мир слугама Својим (изговори имена),

укоријени у њих страх Свој и међусобну љубав утврди, угаси сваку распру,

одузми од њих све саблажњиве несугласице.

Јер Ти јеси мир наш и Теби славу узносимо,

Оцу и Сину и Светоме Духу,сада и свагда и у вијекове вијекова.

Амин.

(Молитвеника, Светигора, Манастир Острог)”

Писмо и молитва које ми је мој племенити пријатељ послао утврдили су ме у вери и сазнању да су покајање и праштање најделотворнији лекови душа наших у којима непрестано тражимо мир да бисмо ишли за њим. После читања овог писма одустао сам од свог започетог коментара на интернету актуелне тзв. ”Сарајевске декларације о језику” коју су, у ове посне дане, дебатовали и објавили самозвани ”интелектуалци” из српског и других јужнословенских народа који дробе српски језик – печат народа и поништавају српско писмо -код народа мог. Одустајем и од јавног дијалога са њима док пост траје.

Уместо овога свог започетог коментара, пишем ово писмо искреног покајања што сам пристао на омразу са људима с којим сам претходних година градио кућу српске културе у Торонту, што сам им био поклонио часопс ”Људи говоре” који сам покренуо и уређивао, а они избацили из те наше куће и часопис и мене. Кајем се што сам на непријатељство тих ближњих својих одговорио непријатељством. Праштам им све поступке и чињења која су чинили и према часопису и према мени. Кајем се што сам мотивисао бивше сараднике часописа да ме хватају за ревере на јавним местим и да ме физички нападају и опраштам им насиље њихово. Праштам и онима који су остављали претеће поруке и псовке на кућни телефон моје породице, и онима који су ме оговарали, клеветали и завађали са ближњима.

Молим се да нам свима од Бога буде опроштено, а од мене им је суштанствено и богоугодно све опроштено.

Свом благородном пријатељу, који свакодневно пролази кроз највећа искушењ човека (Молитвено вапим Господу да га помилује!),  захваљујем се из дубине своје душе што ми је помогао, својим поступком, писмом и цитираном молитвом, да се покајем и опростим ближњима.

Православски просто, грешни Раб (Радомир Антонијев Батуран)

Боде вас у очи овај наслов, зар не?

Наравно, наслов је и смишљен да испровоцира, па морам одмах да се оградим пошто само Србе, потписнике ове декларације, сматрам аутошовинистичком багром, док ме остали савршено не интересују.

Дуго сам ћутао чекајући да умнији од мене кажу своје о фамозној декларацији коју неки сматрају темељом за стравање неке нове Југославије или можда Балканије, а могла би да се зове и Регионалија или Овокрајевија, пошто наше јавне личности обично избјегавају епитете: српски, српска, српско, осим кад пљују по нама.

Дакле, сакупила се антисрпска аутошовинистичка багра да потпишу декларацију о заједничком језику,

http://jezicinacionalizmi.com/

а заборавили намјерно неоспорну чињеницу да је то српски језик, а по њиховом ће већ сутра можда бити: југословенски, балкански, регионални ило овокрајевски, само да не буде српски.

Да није тужно било би смијешно, али пошто је тужно треба да видимо ко су људи који су потписали ову декларацију, као и ко финансира овај антисрпски пројекат, наравно и са којим циљем?

Почећемо од Борке Павићевић директора центра за културну деконтаминацију. Ова сподоба која је, види чуда, на Сорошевом платном списку, добија оспице чим се помене нешто што је српско. За њу добро информисани у Србији кажу:

Борка Павићевић – једна од активисткиња и србомрзаца на платној листи Џорџа Сороша и разних фондација, испостава страних обавештајних служби. Велики борац против „српског национализма и СПЦ“, а као шиптарски лобиста у Београду је организовала изложбу слика шиптарског терористе Адема Јашарија. Као подршку организаторима Геј параде организовала срамну изложбу фотографија на којој су Господ Исус Христос и православни светитељи приказани као хомосексуалци. Као вишеструки плаћеник страних структура у Србији, ужива заштиту свих проевропских режима и никада није изведена пред лице правде.

Дивана жена ова Борка зар не, па није ни чудо да је њен потпис веома значајан на списку потписника декларације којом се српски језик претвара у чудо које се назива „заједнички језик“.

Послије баба Роге, упс, баба Борке, ту је и „књижевна величина“ Владимир Арсенијевић оснивач удружења ”Крокодил”. Човјек са карактером морског краставца, што се код њега види и голим оком, за њега у Србији кажу:

Владимир Арсенијевић – књижевник који је стекао славу деведесетих пљувањем по режиму Слободана Милошевића, а и свему што је српско, паралелно фанатично величајући „Запад“. Чувена је његова изјава: „Србија је данас тужна, заостала, десничарска, паланачка државица, ксенофобична, неповерљива, дозлабога конзервативна, скучене, таблоидске свести, дезоријентисана изнад свега понекад се чини да из овог ковитлаца заиста нема правог излаза.“ Један од квази-интелектуалаца са израженим комплексом ниже вредности у односу на „Запад“.

Наша позната глумица Мирјана Карановић, жена која је добила политичку награду у Берлину, заједно са Јасмилом Жбанић, а касније опет политичко мућкарску награду у Локарну, са Андреом Штаком. Упознао сам је те године када је снимала филм „Госпођица“ у Цириху. Боље да не износим овде своје личне утиске, јер мање су гадни они које су написали из удружења НАШИ:

Мирјана Карановић – некада позната глумица, а сада промотер антисрпских филмова, квази-културе и геј идеологије. Снимила филм о силованој муслиманки и узела учешћа у том пројекту који као и низ других сличних пројеката за циљ има да у јавности створи утисак о Србима као дивљацима и геноцидном народу. Ова глумица је активна као геј лобиста и бесрамни је носилац титуле „геј икона“. Један од симбола послератне квази-културе у Србији.

И да завршимо са овом женом за коју, на основу њених интервјуа које сам видио на телевизији, одговорно тврдим да је психопата и то опасан или је то само последица конзумирања наркотика?

Биљана Србљановић – у народу позната као драмска списатељица и кокаински зависник. Од окорелог националисте постала је заштитник „грађанске Србије“, промотер америчке НАТО демократије и поборник паланачких погледа на „западни свет“, борац за права ЛГБТ популације. Залаже се за сорошевски тип отвореног друштва, мењање друштвене свести код Срба и кроз јавне наступе често се на највулгарнији начин односи према српском народу, цркви, српским великанима, итд. Реализовала позоришни пројекат о Гаврилу Принципу који је финансиран од стране аустријских фондација са све премијером у Бечу, а који за циљ има да замагли једноставну истину о Францу Фердинанду као окорелом диктатору и окупатору српског народа. Један од симбола послератног квази-интелекта и примитивизма у Србији.

Иначе још један од потписника је и ментор Биљане Србљановић, књижевник Филип Давид, широј јавности ипак познатији као њен ментор него као књижевник, премда је добио НИН-ову награду која је одавно обазвријеђена као и све остало у Србији, поготову кад знамо да горе наведени и њима слични владају културом у Србији.

Декларација, онако како је написана може да превари наивне и добромјерне људе, па претопостављам да ће још много Срба ставити потпис на декларацију којом се одричу српског језика у корист заједничког, али можда до тога и не дође ако они умни Срби, чији је посао да то раде, устану у одбрану српског језика.

Но да видимо ко финансира ово, што некима изгледа као маргинална појава, док ја поуздано знам да је то озбиљан пројекат да нас једном за увијек дотуку и створе од нас људе Новог доба, каквих на жалост у Србији има поприлично.

Кажу на њиховом сајту, мислим на сајт ових србомрзаца:

http://jezicinacionalizmi.com/donatori/

Projekat “Jezici i nacionalizmi” omogućili su:

Allianz Kulturstiftung – Berlin

Forum ZFD – Beograd

Чуди ли некога да ове двије њемачке фондације финансирају овај пројекат?

Мене не чуди, а очекујем да ускоро сазнам колику улогу у свему овоме играју фондације које су нам до сада „помагале“, поготову Сорошева.

Циљ ове ујдурме која личи на лакрдију, а нажалост, само јендио једно великог пројекта: да нас као народ дотуку, у чему ће им, наравно, помоћи наши познати аутошовинисти, како они који су већ потписали декларацију тако и они који ће тек да је потпишу, али и они који је неће, због тренутних политичких интереса, за сад потписивати.

Занимљиво је да су већина потписника умјетници или псеудоумјетници, а кад се умјетници дочепају власти, знамо из историје шта бива. Умјетник је или псеудоумјетник био и Хитлер, сликао је боље од многих својих савремника, само није одабрао стил који је одговарао духу времена, па је послије стварао свој дух времена, а спаљивао дјела оних који су препознали на вријеме дух времена па успјели да постану славни, премда нису сликали ништа боље него он, а сумњам да су били психички здравији од њега.

Дух времена у Србији одређују баш они који су потписали декларацију, па можемо да сасвим исрпавно закључимо да у сваком од њих чучи по један мали Хитлер, барем Србе мрзе као што их је и он мрзио.

01.04.2017

http://www.il-verlag.com/autoren/luki%C4%87-miodrag/

http://www.ljudigovore.com/2017/01/m-m-d-ko-je-miodrag-lukic/

http://www.tragovi-sledi.com/dijaspora/2435-ko-je-miodrag-luki%C4%87 

Објављено 23 март 2017

27-30. априла 1999. у Њујорку било је одржано редовно заседање Архијерејског Синода Руске Заграничне Цркве, под председавањем приснопамјатног митр. Виталија (Устинова). Једна од главних тема заседања је био положај Србије под бомбама. Заиста, вјечнаја памјат митр. Виталију и осталим архијерејима РПЗЦ, који се нису убојали да пред лицем целог света исповеде истину и покажу се истинским пријатељима србског народа, иако им је седиште у Њујорку. Вјечнаја памјат!

ИЗЈАВА АРХИЈЕРЕЈСКОГ СИНОДА РПЦЗ ПОВОДОМ ВОЈНИХ ДЕЈСТАВА НА БАЛКАНУ
“Христос Воскресе!

Војна дејства која трају на Балкану већ више од месец дана, само су појачала давнашњи етнички сукоб на територији многострадалне Србије. После педесетогодишњег предаха, поново падају бомбе на европске градове и села у име лажно представљених „људских вредности“, изабраних пристрасно и лицемерно. Право и истина се бестидно и некажњено газе. Државе НАТО пакта заснивају своја дејства не на савести и моралу, већ ускључиво на голом насиљу.

Милету Медић

Двоструки опасач од тврдих и дебелих градских зидова отварао је своје вратнице и капије да кроз њих прође свита часне браће и седих отаца, пристиглих из манастира Хиландара. Предводио их је Свети Сава. Утихнут говор који су понели са Свете горе, а који се није узнемирено појачавао ни кад им је пловило, по Егеју, западало у невремена и буре, могавши тако да се разбије о стење и мраморје, овде, на улазу у Никеју, град који је чувао Царство Византије, још се више стишавао. Најчујнији беху одјеци дрвених комада о калдрму, мада се и са њима пажљиво, и још тише, подштапало.

Знатно пре крвавог грађанског рата и распада бивше заједничке југословенске државе, па и трагичног међунационалног босанскохерцеговачког раскола и удеса, Вјекослав Вукадин (1952) огласио се првом песничком збирком, поетски надахнутог наслова, Наслоњен на небо (Сарајево, 1978). У предратној деоници свога живота и стварања, уз већ поменуту, објавио је још четири песничке књиге, за одрасле и децу. Јавио се као особен песнички глас и био запажен у ондашњим књижевним круговима и сарајевском књижевном животу. Међутим, ратна несрећа, као и многе друге ствараоце и обичне људе, отерала га је у изгнанство, скрасио се у Ротердаму. Иако изглобен из своје културне, духовне и језичке матрице, после извесног времена јавља се, ако је судити према његовим стиховима, из прилично хладне и депресивне холандске туђине, поново оглашава у матичној књижевној периодици. Све активније суделује у круговима српског песничког расејања, а остварује живљу и редовнију књижевну комуникацију са матичном културом, осваја песничка признања. Објављује и неколико нових песничких збирки, међу којима је и књига Кућа пуна слика (Српска књижевна задруга, 2009), са изабраним и новим песмама.