ЕСЕЈ
Мићо Цвјетић, Београд
САМОЋЕ, ТЕСКОБЕ И СЕЋАЊА
Уз песнички рукопис Поглед из оштрог угла Вјекослава Вукадина

 

Знатно пре крвавог грађанског рата и распада бивше заједничке југословенске  државе, па и трагичног међунационалног босанскохерцеговачког раскола и удеса, Вјекослав Вукадин (1952) огласио се првом песничком збирком, поетски надахнутог наслова, Наслоњен на небо (Сарајево, 1978). У предратној деоници свога живота и стварања, уз већ поменуту, објавио је још четири песничке књиге, за одрасле и децу. Јавио се као особен песнички глас и  био запажен у ондашњим књижевним круговима и сарајевском књижевном животу. Међутим, ратна несрећа, као и многе друге ствараоце и обичне људе, отерала га је у изгнанство, скрасио се у Ротердаму. Иако изглобен из своје културне, духовне и језичке матрице, после извесног времена јавља се, ако је судити према његовим стиховима, из прилично хладне и депресивне холандске туђине, поново оглашава у матичној књижевној периодици.  Све активније суделује у круговима српског песничког расејања, а остварује живљу и редовнију књижевну комуникацију са матичном културом, осваја песничка признања. Објављује и неколико нових песничких збирки, међу којима је и књига Кућа пуна слика (Српска књижевна задруга, 2009), са изабраним и новим песмама.

После примерене паузе, која има дубље стваралачке разлоге, Вјекослав Вукадин књижевном свету нуди своју нову песничку књигу, Поглед из оштрог угла.  Разуђен и слојевит рукопис, најобимнији који смо досад имали у рукама.  Састављен од седам цикулса нових песама, лирских записа и прозних фрагмената, са аутопоетичним нагласцима и филозофичним искрицама. Чему је придодао посебну целину, избор песама из својих ранијих збирки, из  сарајевских и ротердамских животних и песничких деоница. Вукадин је понудио такво и толико обиље, од кога су могле бити састављене најмање две песничке књиге, са потпуним темаско-мотивским смислом и поетском функцијом. Али, песник је, очито,  имао посебне личне и стваралачке разлоге за једном овакво обликованом књигом.

Понуђено песничко мноштво Вјекослава Вукадина није лако савладати, анализирати и смисленије тумачити. Специфично по магистралним токовима и рукавцима, семантици и симболици, као и композиционој структури, од седам нових песничких целина, односно кругова. Песник је управо тако своје целине и означио, а три је и додатно теоријски дефинисао: Трећи круг / Сонети, Четврти круг / Мудре строфе и Шести круг / Лирски фрагменти.

Нумеричка ознака седам, који је и свети број, побуђује различите митске и симболичке асоцијације, од Библије и античке митологије, до симболично искристалисаног народног искуства: седам дана стварања света, седам светих тајни, седам небеса, седам грехова, седам хришћанских врлина, седам светских чуда, седам мора, седам гора, седам дугиних боја, хлеб са седам кора, корак од седам миља... Па све до познатог песничког дела Момчила Настасијевића Седам лирских кругова. Овај број се сматра и симболом савршенства и потпуности, а по Светом Августину и мером времена човековог земаљског ходочашћа, као и позив да се окрене Богу. А ова песничка књига управо се бави човековим земаљским ходочашћем, личним и општим, животом и светом у појединостима, целовитости и потпуности.

С обзиром на чињеницу да је песник у зрелим животним и стваралачким годинама, новом песничком књигом, обимном и сложеном, жели да продубљено уобличи своје крунско песничко дело. Да сумира и заокружи своје људско и песничко искуство. Као и да, експлиците или имплиците, изнесе своје ставове и погледе о песничком писању и послању. У уводном, пролошком тексту «Казивање о песнику», Вјекослав Вукадин аутопоетички маркира стварне и имагинативно-духовне, ванвременске и метафизичке ареале песника  и песништва. Указује на  перманентну окренутост свету, сложеном универзуму према коме су усмерене све његове стваралачке и духовне антене. Говори о смислу, суштини и видовима певања, улози песничког субјекта у промишљањима живота и света. Неколико песама су потпуно аутопоетички интониране, а неке друге песме, лирски фрагменти и прозне филозофеме су са аутопоетичким нагласцима и нијансама. Има песмама у којима исказује отпор према неким видовима савременог песништва и њиховим актерима.

У првој песми којом отвара ову књигу («Шта је пјесник хтио рећи»), у њеном завршном делу, Вукадин експлиците износи свој поетички став: «Истински пјесници / не пишу ради поука - / они сликају живот / и пјевају о њему». У једној другој («Нова поезија») исказује отпор према неким видовима новог и испразног  песништва и њиховим актерима, које је слушао на различитим песничким манифестацијама и сусретима. Према песничкој моди и муцаво артикулисаним мислима и порукума:

 

«Поредим овдашње стихове

са свевременим Дантеом.

И питам се:

Може ли се данас чути –

та божанствена пјесма?»

 

Исказује критички став према немуштом срицању песма, књижевним лаицима и певању без духа и надахнућа. Посебна критичка оштрица усмерена је на певање постмодерниста, можда и претерана. Које назива «виртуелни блеферај» («У таквој поезији не обитује ни разум ни душа»). Вукадинов суштински  поетички став исказан је у завршним стиховима мелодичне и лепе песме  «Све су пјесме духовне»: «Сва поетска руха, / С биљегом су духа».

У песничкој књизи Поглед из оштрог угла, Вјекослав Вукадин у комплементарним песничким деоницама самерава  и промишља живот и свет из различитих углова и евоцира своје и опште време из различитих ситуација. Креће се кроз шири простор и време који су му доносили сласти и усхите, али и велике болове, искушења и горчине. Исписује и своју сетну кантилену о пролазности. Као по песничким и душевним партитурама Иве Андрића, из књиге Знакови поред пута: «Што не боли – то није живот, / Што не пролази – то није срећа». Међутим, за разлику од славног  претходника, који је ово књижевно дело исписивао на маргинама великог прозног опуса, па га и насловом, бар привидно, означио успутним, Вукадин се у своме новом песничком делу креће по средини пута, плови хировитом и неретко непредвидивом матицом живота.

С обзиром на обим и сложеност његовог књижевног дела, није лако изабрати најфункционалнији књижевнокритички поступак по коме би га, у примереној дужини, анализирали и тумачили, како бисмо предочили бар оне најрелевантније поетичке, мисаоне, духовне и душевне, тематско-мотивске и друге параметре. Одлучили смо се, ипак, да укратко прођемо кроз свих седам кругова, од којих је ова по свему мозаична песничка књига компонована. Неки су и веома обимни. У првом су чак 54 песме и лирска фрагмента, што представља готово једну целу песничку књигу. Као и у другим целинама – круговима - разнородне су интонације; исказују различита емоцијална и друга стања лирског субјекта. Који говори у првом лицу, из плуралне или неутралне позиције, са широким тематско-мотивским регистром.

Реч је о песмама, најчешће, тамних тонова, са суморним сликама живота и света, заснованим на личним и колективним пређашњим искуствима, али и обесхрабрујућим призорима из времена које живимо. Препуног различитих замки и искушења, као и злослутних знакова на небу који не предсказују извеснију будућност. Песнички субјекат поставља питања и нуди одговоре; понекад се спори са својим добом. Међутим, свестан је да је то узалудни посао и бунт, «безнадежних пјесника» и «протестне пјесме». Пред глобалним моћницима, који: «Умјесто Вишњег / одредјују нам судбину». На планетарној позорници, на којој влада театар апсурда.

Живећи у таквом времену и приликама, Вјекослав Вукадин исписује опоре и горке песме, у коме ни његова властита поезија не личи на ону некадашњу. Због тога је песников ововремени глас о младалачкој поезији исповедно сетан, само са понеким евокативним и умилним звуком некадашње љубавне лире. Али, и понеким стиховима и песмама, попут Хорација и Вергилија у еклогама, у којима слави свет и живот. Као у песми «Здравица Сунцу», у којој слави тренутак рађања најсјајније небеске звезде и сваки дан, слави небо, бескрајна и непрегледна пространства, птице, цвеће и лековито биље, Слободу, изворе и плодове, «и све што наш живот снује». Из које издвајамо ове стихове:

 

«Поменимо и човјека,

кад љубав сије,

у чаробној природи;

кад кроти гнев

и питоми звијер у себи».»

 

У суморним и хладним сверним пределима, пева о илузијама и изгубљеним надама, пролазности, животу и смрти. И бездушном, обезличеном и отуђеном свету, у коме је једина нада и поуздање у Господа, пред којим се исповеда. О тескоби, «у коју је запао мој дух». Неодољива је чежња за сунчаним и опојним мирисима Југа, какве су елегичне песме «Јужњак» или «Моје очи». Ротердамску самоћу најбоље дочаравају почетни стихови песме «Унутрашњи монолог»: «Кад пожелим присан разговор, / удобровољим се / и попричам сам са собом». Јављају се, као и у другим деловима књиге, елегична сећања на завичај, на оца, мајку и друге ближње, на оне којих више нема, на научене лекције живота, смисао и пуноћу давно минулих година. Преноси лична искушења, унутрашње драме и исповести, апострофира универзална егзистенцијална стања и социјална питања.

Из првог песничког круга издвајамо кратку песму «Канцона», којом је ефектно ухваћен један ротердамски тренутак. Она је, како би рекао Богдан Поповић, цела лепа:

 

«Уличном свирачу

не смета ледени дах

долазеће зиме.

 

Његове ноте и риме,

умјесто сунчаних зрака,

грију овај хладни град».

 

Након оваквих и сличних тема и мотива, други песнички круг на читаоца делује некако релаксирајуће. Састоји се од 59 лирских фрагмената, блиских природи  песника. У кратким песничким минијатурама, краћим песмама, најчешће римованим, проговара озарена песничка душа о чарима пролећа, заносима медитеранског пејзажа, звезданим осмесима, огледалу јутра, играма, жељама и надама, навикама, поукама и искуству, али и о сети, тугама и несаницама, животу и пролазности. Динамичан, акустичан и широко развијен лирски мозаик, преплет бившег и новог. Са уверљивим сентенцама, од којих су неке искаазане у једном даху: «Са њиском разноврсних боја шарена коњица запосјела небо»; «Добротом се људскост мјери»... Или, у дистисима: «Више не постоје чуда, / јер чуда су свуда»; «Топио се, горио, висио и давио, / увијек га неко у животу давио»; «Наша стварност - / ружан сан»; «Можеш бити господар, краљ, највећи лаф, / остаје само епитаф» ...

У трећем кругу је 21 сонет, са  насловима који сугеришу изворе надахнућа и просторе певања: «Лирски сонет», «Историјски сонет», «Сунчев сонет», «Сонет о суштини», а  неки су са посветама ближњима: «Сестрин сонет», као и песничким сродницима: «Сонет за Десанку Максимовић»  и «Сонет о Дучићу».  Песме су дучићевске инспирације, са озарјима Дучићевих медитеранских струна, славе   «свечаност стиха». Испевани су сонети и о балканским шумама, тајнама, надама и духовном богатству поезије, али и бездушном устројству и дисхармонији света, који је «по мери Луцифера».

Четврти круг садржи 20 римованих катрена, са песниковим атрибутивом «Мудре строфе», које поседују извесну поетичку сродност са претходним. То су својеврсне игрице ума, са фрагментима уграђених, изворних, латинских максима. Према овим древним образцима, проговарају мудрост и искуство, промовишу се етичка начела, нуде универзалне поуке и поруке, промишља савремени живот и свет. Наводимо само неколико истргнутих фрагмената: «Од свјетине ништа превртљивије није»; «Пјев славуја не приличи сови»; «Гдје је леш, ту је орао лешинар»; «Гдје је слога, тамо је побједа»...

У петом кругу је више десетина песничких минијатура и лирских прозних записа, означених насловима или звездицама. Феноменолошких промишљања природе и свеколиког живог света, наглашене поетичке и мисаоне носивости. Призори, слике, знакови, промене у природи, годишња доба., дах бокељског лета. Отисци душе, стања и расположења лирског субјекта. Унутрашњи космос; човек у универзуму и универзум у човеку. Зов прошлости и даљине, јављање гласа који се сећа. Животни кругови и лекције живота. Странствовања, самоће и тескобе; реферисања о чудима и пошастима савременог света. Примери зла и племенитости, национално и етичко. Певање о судбинским тренуцима, болести, смрти и суморним стањима у Холандији. Онострани разговор са пријатељем на ротердамском гробљу. Посебно уверљиве су песме «Руска виолина», «Музикант»  и «Трубадур». Издвајамо и поенту овог песничког круга: «Поезија је тајновита звијезда савршеног Космоса».

Лирски фрагменти, тако је песник ближе појаснио Шести круг, који блиско кореспондира са претходним. Широког је региста мисли и осећања. У коме пева о ропству и слободи, врлинама и манама, глупости и мудрости, свевременом и пролазном, вери и Богу, поезији и музици, животном часовнику,  избеглиштву и туђини... Са искрама мисли, филозофемама, понекад само у једној или две реченице и стиха: «Сачувати главу, а остати без душе – то није спас»; «»Живот је драма. Смрт је њен завршни чин»; «Свилен гајтан око врата – украшава смрт»; «Ко види пут иза брада, томе је циљ јасан»; «У дивљим очима и питомост постаје дивљина»; «У сваком дјетету видим себе бившег, / у сваком старцу – себе будућег»...

Изводни, Седми круг, састоји се од десет песама, лирске прозе и кратких расправа: о одликама нашег рода, националном, етичком и етничком, истини и малом човеку... Доноси и расправу о антологији песништва ...

Новој песничкој књизи Из оштрог угла, Вјекослав Вукадин је додао и  репрезентативан  избор од 20 песама из својих ранијих књига. У коме се поетички функционално преплићу две његове песничке деонице, бивша и ововремена. Промишљају савремена цивилизација и исконска људска природа («Препарирани човјек»), апсурдни и бесмислени тренуци и ситуације, заноси, илузије и губици. Говори о вођама и манипулантима, о савременом канибалу, који ће на крају појести самог себе. Исказује снажна  жудња песника, али не за Златним руном и другим сластима и почастима, већ за правим, људским разговором. Листају стари хербаријуми, са лековитим биљем, које је брала мајка. Читамо песме са поукама и порукама. И сетну и дирљиву песму «Станице и путници»; о звиждуку кондуктерове пиштаљке на ротердамској станици и минијатурном «ћири», који, као дечја играчка, у родној Сјетлини, «милио је кроз моје детињство».

Вјекослав Вукадин је написао уверљиву песничку књигу о животу, који, по Меши Селимовићу, «није светковина већ најчешће трпљење». Свој сложени стваралачки тестамент. Књигу о самоћама, тескобама, сећањима и много чему другом.

 

 

 

 

 

 

 

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Милана Сувачаров
Београд

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2017