Душка Врховац, песникиња, преводилац, новинар и колумниста, рођена је 24. марта 1947. године у Бања Луци. Дипломирала је на Филолошком факултету у Београду – група за светску књижевност и теорију књижевности. Дуги низ година радила је у Телевизији Београд (Радио-телевизија Србије) као новинар, аутор и уредник. Објавила је преко двадесет књига поезије, од којих су неке, делимично или у целини, преведене на двадесет светских језика, и спада међу најзначајније савремене ауторе. Присутна је у листовима, књижевним часописима и светским антологијама, а учествовала је и на бројним фестивалима и књижевним манифестација у Србији и иностранству.

Срби у дијаспори морају да се врате материнској мелодији, печату и коду српског народа и да све раде са српског становишта, како на индивидуалном, тако и на државном плану

Почивши Предраг Драгић Кијук уредио је две моје књиге: збирку есеја Казивања у Србици, коју је издало Удружење књижевника Србије 2005, и Од Растка до Растка: антологију српског метафизичког песништва у издању „Дерете“ 2006. године. Док смо радили на рукописима ових књига, пожалио ми се да озбиљни српски писци више немају где да објављују, нити да прате вредновање српских књига јер су завладали постмодернистички, мондијалистички кланови и самопорицање Срба. Још је трајала политиканска антисрпска пропаганда планетарних размера. То ме је мотивисало да покренем српски часопис у Торонту, на српском и енглеском језику и писму. Колико је била тачна Кијукова дијагноза о стању духа времена и народа у српским земљама најбоље говори да су часопис Људи говоре прихватили српски писци, са интегритетом својих личности, као бродоломци спасилачки брод, а мондијалисти га нападали од првог броја – каже у разговору за „Печат“ др Радомир Батуран, оснивач је и уредник двојезичног српско-канадског часописа за књижевност и културу Људи говори који излази у Торонту.

Страшан је грех наше југо-српске београдске елите, коју са радошћу дочекују тамо где неки од нас никад неће моћи да кроче.

Ко год није био у рату, у униформи и у рову, ко није гледао мртве крај себе као неизбежни део пејзажа и свакодневице што га окружује и притиска, ко није слушао заглушујући тресак експлозија од којих му се слух тако поремети да више не зна шта је лево, шта десно, шта горе, а шта доле (док се тетура као пијан), ко није осетио смрт како лети, у фијуку гранате или метка, тик крај њега… – не може да зна. колико је то тамо озбиљно и судбоносно важно

У књизи „Књижевност као институција”, коју је објавила издавачка кућа ТАНЕСИ, из Београда, Предраг Протић (1934), наш познати књижевни критичар, уврстио је осамнаест својих радова о српској књижевности, који се баве књижевном и културном историјом, од раног 19. века до Другог светског рата. Поред уводног есеја „Књижевност као институција”, по коме је насловио књигу, и завршног о „Српском књижевном гласнику”, Протић пише о личностима из нашег културног живота, које су, на различите начине, обележиле своју епоху.

ИН4С –
23 фебруара, 2017

Пише: Франц Вебер

Прошло је неко вријеме откако ме мој пријатељ, сарадник и саборац већ три деценије, прво у бици за спас Мораче и Студенице, затим за спас косовских храмова у вријеме зликовачког рата Натоа против Срба, Комнен Бећировић обавијестио да је област Мораче са њеним непроцјењивим природним и цивилизацијским добрима још увијек озбиљно угрожена.

Међутим здравствене неприлике које су се надодале мојим одмаклим годинама, спријечиле су ме да се раније огласим.

Наиме са зпрепашћењем сам сазнао да црногорска влада истрајава у старом кобном пројекту хидроелектана на ријеци Морачи који захтијева подизање брана и стварање вјештачких језера и, према томе, потапање долине Мораче. Након неколико пропалих покушаја у ту сврху код европских инвеститора, овога пута влада се окренула кинеској компанији Норинко познатој по својим џиновским подухватима, као што су сравњивање планина и прављење вјештачких острва усред мора те би за њу потапање долине Мораче представљало незнатану ствар.