Извор: danas.rs

Био сам последњих неколико година, а и остао критичар који је јавно указивао на раширену појаву плагијата на српским универзитетима, па и у “докторској дисертацији” кандидата Синише Малог.

Давно, у вријеме када сам трагао за разлозима зашто смо преко ноћи постали најомрженији народ на свијету доспјела ми је у руке књижица Тајна Атлантиде. Читао сам тада неселективно све што ми дође до руке, вјероватно да побјегнем од Шварца који је тврдио да српски љекари усађују псеће ембрионе у материце муслиманкама и касније Шарпинга који је без стида изјављивао како се Срби на Косову сладе на роштиљу печеним фетусима извађеним из трудних Албанки, а кад се засите играју фудбал одсјеченим албанским главама. Књижица са насловом Тајна Атлантиде изгледала ми је као кратки роман па сам заронио у штиво не бих ли се барем на кратко ослободио од размишљања о свемогућој лажи која се свакодневно ширила кроз медије.

Србија и српски народ налазе се по ко зна који пут у великим искушењима, али имајмо на уму да без страдања нема ни спасења. И таман када сав српски род мисли да смо дотакли само дно и да нам нема излаза из окупације, као благослов са неба стиже „СПАС“ односно Српски – победнички – антиглобалистички и антинатовски-савез, на чијем је челу српска јунакиња са анђеоском душом и јуначком снагом проф. др Мила Алечковић.

У разговору са главним и одговорним уредником руско-српске информативне агенције „Газета“ Велимиром Ремићем, открила је ко држи светске конце у рукама, ко је власник медија у Србији, када ћемо победити окупаторе, какво је стање српске нације са психијатријске тачке гледишта али и то када ће нам Русија помоћи да ослободимо Косово и Метохију.

Данас, када су се “и ала и врана” завериле и ујединиле против свега што је србско, у времену у коме су србска нацио­на­л­на мисао и родољубље (патриотизам), под вишедеценијским ути­ца­јем несрбског (и антисрбског) школског си­стема у Србији и притиснути колонијалистичким парола­ма о не­пре­вазилазној вредности западне демократије, по­ти­снути као срамотни и прогла­ше­ни “последњим уточи­штем лопо­ва”, дошло се дотле да је постало срамотно гово­рити србски и користити ћирилицу.

1. Основано се може предпоставити, да су Нова Година и Божић (Рождество/Рађање) некада били један празник, али данас у руском и српском народу у Србији (и у свим сувереним државама Црне Горе, Босне и Херцеговине, Хрватске, Македоније) и у расејању по целоме свету:

a. Божић – је породични празник, који се слави:

i. 7 јануара (по новом, Грегоријанском календару)

ii. а почиње обележавање Божића са Бадњим вечером претходно вече 6 јануара.

b. Нова година се прославља у друштву пријатеља и почиње да се слави 31. децембра (по новом, Грегорианском календару), но как и в России

c. встречается сербский, православный Нова година в ночь 13 января (по новом, Грегоријанском календару), односно 31. децембра по Александријском календару, који је прихватио и Гај Јулије Цезар, пошто Римљани никада нису имали прецизан календар јер је Рим био трговачка цивилизација за разлику од КолоВенске/слоВенске, која је била од Винчанске епохе – пољопривредна цивилизација, за чији је опстанак битан услов био тачан каленДар.