Искуство геноцида је неупоредиво са било којим искуством тешких српско-хрватских размирица пре њега.

Искуство геноцида је неупоредиво са било којим искуством тешких српско-хрватских размирица пре њега.

Професор на Филолошком факултету у Београду Мило Ломпар интересантан је али и захтјеван суговорник у првом реду зато јер су његови ставови о култури, хисторији и политици, углавном оштро и дијаметрално супротни од уобичајене средње струје погледа на друштво и односе међу јужнославенским нацијама некад и сад, какво у доминантној мјери постоји још од југославенског искуства све до данас. Ако су урбани козмополитизам и лијево либерална оријентација друго име за тај средњи пут који је широко распрострањен у ex-Yu земљама данас, онда се највећа већина заступника таквих либералних схваћања неће сложити са ставовима овог професора.

Његове књиге Дух самопорицања, која је била тематска подлога овом разговору, као и Похвала несавремености и Полихисторска истраживања, примјери су једног мишљења, уз пуно цитата, библиографских референци и хисториографских аргумената, које је на концу на јавној сцени у Србији и регији свакако мањинско, у културном смислу традиционално и у политичком смислу национално оријентирано. Вјеројатно је да се овим ставовима неће сложити заговорници неких других националних оријентација, али генерално сви они који имају значајан одмак од такве врсте ставова наћи ће пуно разлога за неслагања с тврдњама професора Ломпара у овом разговору.

С друге стране, те тврдње ће многе опоненте – надамо се – потакнути да размисле о другачијим аргументима и супротним хисторијским доказима. За рашчишћавање болних мјеста новије хисторије, што још увијек представља нашу садашњост, као и времена и културе у којој данас живимо, таква могућа полемика крајње супротстављених ставова била би, рекли бисмо, више него корисна.

24.12.2016. у 12 часова у Дому синдиката у Београду одржана је Оснивачка
скупштина покрета СПАС ОТАЏБИНЕ у Србији.

Овај покрет постоји већ две године у иностранству. a основали су га
наши људи који живе изван Србије са циљем да помогну Отаџбини.

Сада је покрет СПАС ОТАЏБИНЕ основан и у Отаџбини.

За такве људе треба чинити све како би се прошириле њихове земаљске могућности и како би им се олакшао процес њиховог стваралаштва. (…..)… Људима из његове околине се управо због тога чини да је он „одсутан” и да не види ништа око себе; али то само значи да је он присутан негде на другим „местима”. Они га неретко сматрају „сањаром” или „фантазером” и сврставају га у „песнике маштаре”.

Само малобројни, који су повезани са духовним искуством, знају шта он доживљава и шта се у њему збива, зашто му је преко потребна слобода и чиме он испуњава своју доколицу. Јер, у ствари, његово спољашње ослобађање и његова привидна „расејаност” служе некој унутарњој спутавајућој нужности, и његова драгоцена доколица, коју је Пушкин волео да означава речју „лењост”, испуњена је напрегнутим сазрцавањем или духовним ослушкивањем.

Управо је публикован најновији троброј НОВИБУСУРА. Оснивач и уредник: Мирослав Лукић, књижевник

Целовита и илустрована верзија се може прочитати на уобичајеној адреси: 2017НОВИБУСУР 417 – 418 – 419 / 20. децембар .2016 – 7. јануар .

Нисмо ти дали ни небеско, ни земаљско ни смртно,

ни бесмртно да би могао да будеш слободан, по властитој вољи и части,

да будеш властити творац и неимар.

Само смо теби дали да растеш и развијаш се, по слободној вољи.

Ти носиш у себи клице једног свеопштег живота.

Пико де ла Мирандола

У једној давно написаној расправи млади Француз Етјен де Ла Боеси (Etienne de La Boetie, 1548-1549) Монтењов савременик, у Расправи о добровољном ропству, са необичним насловом и још необичнијим садржајем, размишља зашто се потлачена већина не побуни, зашто не устане против својих тлачитеља, на чему почива моћ господара (великих и малих), да ли се ради о патолошкој по- корности бића као таквог, или о објективној немоћи пред мо-ћи- ма владајућег Једнога, у спрези са класом, кастом и другим об- лицима удружене моћи друштвених група зарад потчињавања већине? Тај осамнаестогодишњи младић поставио је исто питање које бисмо могли и данас поставити: зашто опстаје Систем коме нема примера ни у једној биолошкој заједници, Систем тлачења истих једних бића над другима? Да ли је у питању психолошки поремећај покорене већине, или физичка надмоћ мањине, коју и ми можемо означити Боесијевим појмом Једнога? Боеси не да- је одговор на ово питање. Остао је зачуђен као и ми данас. У међу- времену Систем Једнога је пролазио кроз многе промене, али се увек учвршћивао, да би до нас дошао у форми Система Једнога који влада целим светом. Зачуђен, млади Боеси се пита: “Каква ли је то несрећа? Какав је то порок, односно какав је то несрећни порок то што је бескрајно мноштво људи не само послушно, већ и слуганско; не само што њиме владају већ га тиранишу до те мере да оно нема ни добра, ни родитеље, ни жене, ни деце, па чак ни сопствени живот; оно пати због пљачке, лоповлука и свирепости, и то не од неке војске, ни од варварске хорде, већ од једног јединог човека; не од неког Херакла или Самсона, већ од једног човечуљка”. То стање Боеси назива нечим што је ниже и од кукавичлука. Данас знамо да је у питању Систем и да тај Систем располаже државом, војском, системима оданих сервисера у виду разних структура и знања, путем којих Систем опстаје вековима и поред повремених потреса. уместо увода 6 Боеси наставља са чуђењем: “Јадни они бедни, безумни народи, нације тврдоглаве у својој невољи и слепе према сопственом доб- ру! Допуштате да испред вас односе најбољи и најсветлији део ваших прихода, допуштате да вам пљачкају поља, да вам пустоше куће и да одузимају ствари ваших предака; живите тако као да вам ништа више не припада… Та несрећа, та рушевност не потиче од ваших пријатеља већ јамачно од вашег непријатеља, и то оног којег сте ви учинили оним што јесте. Онај који господари вама има само два ока, две руке, једно тело и ништа друго што не би имао и последњи становник великог и бескрајног броја ва- ших градова. Оно што он има велико – то су средства која му ви пружате како би вас уништио… Зар би се усудио да вас зајаши да није у споразуму са вама?”

Господине Николићу,

На вашем столу ће се ускоро наћи један репресиван, дискриминаторски текст члана 387 (5) Казненог закона Србије који је пре неки дан изгласала заблудела Народна Скупштина. Ви сте највиши јавни функционер чија је уставна обавеза да надгледа доследно и ефикасно спровођење закона и да реагује у случајевима кршења или неспровођења. Највиши од тих закона који би требало да вас руководи у вашем раду је Устав Србије.