Радован Ждрале
Манифест побуњеног

Нисмо ти дали ни небеско, ни земаљско ни смртно,

ни бесмртно да би могао да будеш слободан, по властитој вољи и части,

да будеш властити творац и неимар.

Само смо теби дали да растеш и развијаш се, по слободној вољи.

Ти носиш у себи клице једног свеопштег живота.

Пико де ла Мирандола

 

У једној давно написаној расправи млади Француз Етјен де Ла Боеси (Etienne de La Boetie, 1548-1549) Монтењов савременик, у Расправи о добровољном ропству, са необичним насловом и још необичнијим садржајем, размишља зашто се потлачена већина не побуни, зашто не устане против својих тлачитеља, на чему почива моћ господара (великих и малих), да ли се ради о патолошкој по- корности бића као таквог, или о објективној немоћи пред моћима владајућег Једнога, у спрези са класом, кастом и другим об- лицима удружене моћи друштвених група зарад потчињавања већине? Тај осамнаестогодишњи младић поставио је исто питање које бисмо могли и данас поставити: зашто опстаје Систем коме нема примера ни у једној биолошкој заједници, Систем тлачења истих једних бића над другима? Да ли је у питању психолошки поремећај покорене већине, или физичка надмоћ мањине, коју и ми можемо означити Боесијевим појмом Једнога? Боеси не да- је одговор на ово питање. Остао је зачуђен као и ми данас. У међувремену Систем Једнога је пролазио кроз многе промене, али се увек учвршћивао, да би до нас дошао у форми Система Једнога који влада целим светом.

Зачуђен, млади Боеси се пита: “Каква ли је то несрећа? Какав је то порок, односно какав је то несрећни порок то што је бескрајно мноштво људи не само послушно, већ и слуганско; не само што њиме владају већ га тиранишу до те мере да оно нема ни добра, ни родитеље, ни жене, ни деце, па чак ни сопствени живот; оно пати због пљачке, лоповлука и свирепости, и то не од неке војске, ни од варварске хорде, већ од једног јединог човека; не од неког Херакла или Самсона, већ од једног човечуљка”. То стање Боеси назива нечим што је ниже и од кукавичлука. Данас знамо да је у питању Систем и да тај Систем располаже државом, војском, системима оданих сервисера у виду разних структура и знања, путем којих Систем опстаје вековима и поред повремених потреса.

Боеси наставља са чуђењем: “Јадни они бедни, безумни народи, нације тврдоглаве у својој невољи и слепе према сопственом доб- ру! Допуштате да испред вас односе најбољи и најсветлији део ваших прихода, допуштате да вам пљачкају поља, да вам пустоше куће и да одузимају ствари ваших предака; живите тако као да вам ништа више не припада… Та несрећа, та рушевност не потиче од ваших пријатеља већ јамачно од вашег непријатеља, и то оног којег сте ви учинили оним што јесте. Онај који господари вама има само два ока, две руке, једно тело и ништа друго што не би имао и последњи становник великог и бескрајног броја ваших градова. Оно што он има велико – то су средства која му ви пружате како би вас уништио… Зар би се усудио да вас зајаши да није у споразуму са вама?” Каква горка иронија. Па наставља: “Имају ли животиње племство, богате и бедне, слободне и покорне, имају ли наследно право?” У ових неколико мисли извршена је једна од најрадикалнијих критика свих људских друштава.

Боесија су векови прећутали, откривен је тек половином XIX века, и то на кратко, да поново падне у заборав. И даље није пожељан његов слободарски спис, а његова упитаност над судбином људи остала је отворена до данас.

8.000 година – од неолита до данас - у власти Једнога импо- зантно је време моралне беде за јединог разумног становника пла- нете, џина технике и направа, и господара свеукупног света жи- вих. И бића са мање спознајних моћи схватила би колика је мера њихове неразумности, или моралне беде, или кукавичлука, да прихватају да живе у беди, страху, у страдању, у неслободи, у понижености, у слуганству и добровољном ропству под влашћу Једнога (Прихватили смо Боесијев појам Једнога као систем друш- твених односа). Једнога као: вође државе, расе, класе, идеологије, религије, морала, друштвене моћи, личне моћи. Тај систем моћи Једнога – дословно или плурално – за 8.000 година оставио је општи ужас: милионе покорених, побијених, унесрећених жи- вих, који су чекали да дођу на ред да буду жртве власти и моћи Једнога. Базајући кроз историјске ужасе, било ког времена, и било ког племена и цивилизације, пресрешће нас страва моћи власти Једнога. Поглед на историјске пределе пресрешће хиљаде разорених бивших градова и насеља; број насилно усмрћених глађу, бедом и ратовима – никада се неће сазнати (Један трагични статистичар је израчунао да је у беди, ратовима и другим су- кобима широм планете окончало око милијарду људи, жена и деце). Што смо ближи временима развијенијих цивилизација, број усмрћених је све већи јер су оружја све смртоноснија.

За 8.000 година, дакле, планета је густо засејана телима оних који нису хтели да живе и умру као бедници, али су тако умрли јер нису имали моћи да том Једном кажу: Не!, или су били кукавице, или су били судбински зависни од њега, или су само тако, својом смрћу, могли да покрију животне издатке да не падну на плећа својих наследника; понекада са надом да ће и сам постати део манифест побуњеног радован ждрале Д ЕЦ ЕМБА Р 2 0 16 7 (ексер или полуга) Система моћи Једнога, те да ће и он једнога дана бити онај који ће да замеће моћ над покорнима.

Систем личне и друштвене моћи Једнога над мањом или већом групом, све до милионских маса у једној држави, функционише као општа сила над свим Систему корисним својствима људи: над њиховом радном енергијом, над даровима ума и духа, над креативним уметничким и научним моћима. Систем је, дакле, убијао и убија само онда када је туђим смртима (туђег народа, идеологије, расе, вере, државе) требало остварити интересе Система. Те жртве – у виду целоживотног ропског (у благој или оштријој форми) раде за минималну, елементарну добит у виду крајње скромних средстава за живот. Систему Једнога жртвовани су безбројни радни дани, године и векови, физичке и духовне моћи милиона људи и жена. Њихова стваралачка моћ служила је интересима њихових господара: живели су, радили, стварали, рађали, узалуд се надали, трпели беду, неправду, неслободу, уни- жења, свакојака ограничења, као систем монструозне машинерије незајажљивог Система моћи Једнога.

Представљајући се као једини могућ рационални систем ко- лективног живота, мањина узурпатора, господарећи већином као легитимна сила, Системом Једнога, држи батину над главом сва- ког побуњеног мишљења, које би покушало да оспорава било чију власт над било којим бићем. Тај брутални догађај у односима међу људима, када су они са себичним геном постали господари, чак и својим сродницима, десио се већ у доба првобитних за- једница. Једном успостављен, тај Систем постаје историјски вла- дајући са прогресивним ширењем и учвршћивањем на све ви- дове живота. Могли бисмо ту окомиту, стрмоврату и лакоруку агресивност разумети у време док смо били дивљаци, али кул- турни и цивилизацијски развој није умањио насилне мере. На- против, увећао их је вишеструко. Није у међувремену порасла агресивност, већ су порасле потребе и могућности Система да робовским структурама обезбеђује и унапређује систем и добит, која се на тај начин остварује и у виду покорених народа, земаља и природних добара. Техничка и научна открића, увек у власти Система, било као власништво појединаца сервисера Система, или државе, настајала су и примењивана да би што ефикасније служила Једноме. Можда би се такав Систем већ урушио, распао, био оборен у бунама и револуцијама, да на страни владајућих слојева није увек била огромна моћ оружја и технике (Данас је та моћ огромна: један према 300 милиона, колико разорне смрто- носне снаге носе средства претњи и моћи употребе. Појединац више нема никакве шансе. Онемогућене су све будуће побуне).

Шта је са критичким мишљењем, да ли се и како мишљење бавило овом страхотном бедом егзистенције људи у власти Јед- нога? Критичког мишљења је увек било, у филозофији, у мо- ралистици, у мишљењу сваког појединца. Неће се наћи ниједан човек, а да не припада владајућим слојевима, који прихвата стање уместо увода 8 опште патње као нешто богом дато. Обични људи вриште против Система (без обзира какав је, демократски, диктаторски, и сл.), али та лична писка и вриска је, што се опасности по Систем ти- че, мачије кашљуцање. Филозофи и идеолози тумаче Систем и, најчешће, предлажу мере за његово поправљање, али не и за ра- дикално мењање. У укупној историји мишљења има свега не- колико смелих критичара који су посезали за променом Система. Ако се ти ретки појединци изузму, сви други се могу сматрати опортунистима, или сервисерима Система Једнога. Тај угледни опортунизам у великој мери је спасавао Систем, сугеришући да је једини могућ, да га треба само поправити, онемогућити екс- тремно у њему, учинити га подношљивим. Пређимо летимице преко кратке историје оваквих мишљења: од најстаријих кинес- ких мудраца: Шанкара, Конфучија, Лао Цеа, Рамануђа, преко Старих Грка: Анаксагоре, Сократа, Платона, Хомера, Аристотела, Еуклида, Демокрита, Епикура, Зенона; Старих Римљана: Сенеке, Цезара, Катона, Вергилија; позније: Христа, Буде, Дантеа, Копер- ника, Авецене, Макијавелија, Бекона; до: Бергсона, Блоха, Крочеа, Декарта, Дидроа, Волтера, Ајнштајна, Канта, Хегела, Вебера, Фројда, Гандија, Голдмана, Хајдегера, Хобса, Хјума, Хусерла, Јунга, Кјеркегора, Ничеа, Паскала, Гетеа… Све до Маркса, који ће рећи: До сада су мислиоци само различито тумачили свет, а он се мора мењати.

У свету опште беде највећег дела човечанства ништа није мо- гуће променити уколико се не уклоне премисе на којима егзистира. Њих је више. Најважније је право на власништво материјалних природних добара и право да се власништво и преко њега друш- твена моћ пренесе на потомке. Ти стожерни елементи у органи- зацији свих друштава определили су основне односе међу људи- ма. Појава приватног власништва као поседа разделило је све заједнице и појединце на оне који имају и на оне који немају; на слободне и зависне, на управљаче и покорне, на краљеве и робове, на мултимилионере и пролетере. Од када је приватно власништво добило законску одредницу неприкосновено, људска врста је ушла у интензивно искоришћавање од себе саме у, мутатис мутандис, највећи планетарни скандал, у дебакл врсте. То морбидно стање траје више од 10.000 година, њиме је обележено све што је човек постигао, и није постигао; све цивилизације понеле су сурове знаке власти и моћи Једнога.

Као дечак имао сам мало јато голубова о којима сам се старао и пратио њихов живот. Да бих могао што више да им се приближим, тепсију са зрневљем сам поставио на стазу испод прозора. Убрзо су схватили да у мени имају пријатеља. Храњење је био чудесан доживљај. Проницао сам у њихов живот, у њихове љубави, у глад, у потребу за храном, коју нису узимали само за себе него и за своје младе. Призор који сам са радошћу примао била је слога и јединство малог јата када би слетали на тепсију да се нахране. Ни најмањег сукоба или похлепе и јагме око хране. Имао сам доживљај дирљиве племенитости која влада међу њима. Онда манифест побуњеног се, изненада, међу њима појавио шарени мужјак, који је стао да разгони остале од хране. Били су изненађени и они и ја. Шарени голуб је употребио насиље да би растерао остале и обезбедио себи сву храну. Питоме птице су покушале да му пруже отпор, али безуспешно. Његови удари оштрим кљуном би их расплашили, те би остао сам над тепсијом. Када би се најео, а слагао је у гушу до кљуна, одлетео би остављајући им оно што није могао да поједе. Остали су чекали да се изрод наједе. Тада ми паде на ум да смањим количину оброка питајући се хоће ли доћи до промене у понашању шареног. Смањио сам на толико колико је могао да поједе један голуб. Шарени је прочитао моју тактику, па би први слетео на тепсију да спречи остале да узму макар и зрно. Иза њега би остала празна посуда. Остали голубови, видећи да је тепсија празна, гладно су чучали на пречкама у голубарнику. Неки су већ – било је пролеће – имали младе, и они су угинули. Њихови очеви и мајке нису имали излаза. Очекивао сам да ће схватити свој положај и да ће се на неки начин ослободити изрода, прогнати га или подврћи општем реду. Али они то нису знали, или могли, да учине. Предали су се судбини, понизно, немоћни пред похлепом шаренога. Тај голуб је у њиховој машти, вероватно, израстао у неко чудовишно биће, које се појавило са намером да их помори глађу. Најзада сам тог себичног и похлепног голуба ухватио и затворио у кавез.

Човек није голуб. Моје мало јато није могло да схвати шта му се дешава. Да се појавио изрод и да га треба или онемогућити, или уклонити из јата.

И људи се понашају као немоћни голубови. Човек учини више: свесно пристаје да ради и живи за свог шареног, пристаје да своје изроде храни својом крвљу и својим моћима. Иако смо свесни да су Шарени Голубови наши крпељи, пијавице, алигатори, изазивачи беде, ратова, несрећа. Добровољно смо се препустили нашим Шареним Голубовима.

Појава личне својине и права на наслеђе условила је прву не- једнакост међу људима, и одлучујуће утицала на будућа времена. Од неолита људске заједнице улазе у имовинско раслојавање, што ће утицати и на појаву неких особина, као што је себичност, похлепа и суровост у односима појединаца и заједница, и других друштвено деструктивних појава, на рат као врхунац свих зала. На црним крилима себичности и похлепе долетеће нам из нај- дубље прошлости ове три зле сестре. Себичност је истиснула чо- векову урођену племенитост и битно изменила изворне кодове људи као примарно друштвених бића. Настала је историјска утрка себичних за што више поседа, а са поседом што више друш- твене моћи, која не осваја само материјална добра, већ и људе као творце све нових и нових материјалних и цивилизацијских до- бара. Када више нису била довољна материјална и природна до- бра на територијама где је живела нека заједница коју предводе појединци са увећаном друштвеном моћи, читави народи крећу у освајања других народа и њихових добара.

Са становишта здравог разума неразумљиво је право наслеђивања имовине, власти и друштвене моћи. По том праву краљица би могла родити крме, њему припада престолонаследнички трон. То се, на срећу, није десило, али се десило да се роде кретени (два пута у енглеском и у једном случају у руском царству) и били су владари! То је више од божанског права. Тамо где нема краљевине, где су се одомаћиле тзв. демократије, кретен- наследник наслеђује стотине милијарди вредну имовину и са њом огромну моћ над милионима нормалне деце. Данас има наследника који могу купити четврт планете заједно са становницима. Дакле, човек сам по себи више није никаква вредност, моћ је посед, новац, злато, оружје. Ми вредимо, појединачно, пет долара на сат, то- лико би ММФ вредновао свакога свога роба, што је, у односу на цену роба у античкој држави, по ценовнику из 395. пре нове ере – пет пута нижа цена (тада се могао купити добар, јак, млад роб за 10 драхми). Након 2.500 година ропског Система цена роба је драстично пала, са тенденцијом даљег пада. Кроз 2.500 година роб ће морати да плаћа свој живот корпорацијском робо- власнику, по садашњем курсу, 1.000 долара месечно; ко хоће да живи, мораће да плати газди који је у међувремену купио све, све што је материја и енергија, земља, ваздух, вода, сунце, небо и друго. Ви који у томе нисте успели, гледајте где ћете да живите. Планета ће бити власништво десет породица и заувек у њиховом власништву путем наследног права. Уздати се да ће то бити породице без наследника.

Стварајући државу као освајачко-одбрамбени Систем Једнога, себичних и похлепних (нација, раса и појединаца), довршена је врхунска организација друштва владајућих слојева о неједнако- сти људи унутар државне структуре. Класично дело о државном устројству, Платонова” Држава”, постало је теоријски и филозоф- ски основ савремених држава. Идеја о људским заједницама као неједнакима много је старија од овог узора. Платонова “Држава” робова и господара, газда и слугу, обесних и бедних, похлепних и себичних, оних који гину у ратовима за своје господаре, оних који бивају физички и духовно унакажени бедом и прекомерним радом, оних који нису никада осетили радост живота, слободу и правду. Рече ли Луј XVI: “Држава, то сам ја!” Када се овако поброје истине о држави (иако нису све исте, основна структура и идеологија увек је – иста) као озакоњеном темељу насиља над својим становницима, насиља над једнима и чувар добара и при- вилегија мањине ради које и постоји. Основни задатак сваке државе је да обезбеди насиље мањине над већином. У савременим државама насиље прелази из руке у руку, од једних до других структура економске и политичке моћи. То су тзв. демократске државе, где је моћ власничких структура тако поуздано утеме- љена да додатно насиље није потребно, осим у случају када се масовно појаве криминалци и терористи. Тада та држава звизне по зубима из све снаге. И древне и садашње државе штите при- ватно власништво и власнике власништва. Човек гоља нема заштиту своје беде од државе, он сам по себи је пука, и за државу, случајна биолошка појава, чији је задатак да увећава и штити власништво и друштвене привилегије управљача. Сви други видови његове укључености у државне системе (лична слобода, демократска права, заштита живота и сл) тичу се његове коже и никога више.

Све цивилизације формиране у државе, како каже филозоф Ману, створиле су свет општег непријатељства народа и раса: “Све државе са којима се граничимо и њихове савезнике морамо сматрати за своје непријатеље. Из истог разлога опет морамо сматрати све њихове суседе за своје пријатеље.” Имамо ли ми Срби неког суседа пријатеља? Окружени смо са све четири стране непријатељима, као и они са својима. И они исто. Нигде два суседа пријатеља. И тако спучисмо планетарни прстен непријатељстава. И то називамо човечанством. Нигде две суседне државе нису једну ноћ спокојно преспавале. Прича о сулудости. Историја су- лудости. Од Платонове “Државе”, као класичне основе и филозофије удруживања људских заједница, све је већ 2.500 година исто. У Платоново време непријатељства су огрезавала у све новијој и новијој крви. Мржња се камари до запенушености од националних идеологија до геноцидних острашћености. Те је све теже разумним људима да том стеченом капиталу мржње на суседе можемо ишта супротставити. То су менталне атомске бомбе. Кратко трају беневолентна стања мира и спокојства. Дето- натори су у коферима појединаца, онога Једнога. Страх од тих лудака нас је паралисао. Више немају никаквог обзира према нама. Већ сутра две државе (или више њих) једна другој побиће милион, десет, педест милиона, можда све… Таква могућност се очекује; она је интересно регулисана. Један ће притиснути дугме смрти. Ми пасивно чекамо тај час. Ми смо одувек на чекању за једну од могућих смрти, смрти о којима одлучују наши владари. Ниче каже: “Држава је организовани неморал… Изнутра: као полиција, казнени закон, класе, трговина, породица; споља: као воља за моћ, воља за ратом, завојевањем, осветом.” Маркс државу види као организовани систем за искориштавање већине од стране мањине.

Дуге нечовечне историјске околности учиниле су нас болес- ницима, несрећнима, суровима, себичнима, похлепнима, бићима стрепње. Такву моралну репутацију стекли смо пролазећи кроз најсуровија бивствовања као верни поданици сурових господара, племенских, националних, технолошких и верских вођа. Од бак- терија до слонова нема створа коме је мање пристајало слуган- ство, а ми га прихватисмо као судбину. Човек кроз своју слу- ганску историју опстајао је на мањку духовне и физичке моћи да овлада слободом коју је осећао као иманентни део свога бића. Живот је проводио у негвама свога господара. Иако је господар античовек, силник, неморалан, наказа похлепности, битанга. Ко- лико смо потонули у глиб слуганства, изједначили смо се са оним псом који је угинуо верно чувајући до смрти капут свог уместо увода 12 умрлог господара. Тај пас је диван, али човек као пас није диван. Слуганство је ушло у крв, постало друга природа. И најумнији, од Конфучија и античких мудраца, до савремених филозофа и идеолога, уверавају нас да људи морају бити вођени, да није могуће устројити и усмеравати људске заједнице него успостављањем власти над њима. Запањујуће чудна идеологија! Којом је уништен човек као слободно биће, и претворен у чисту физичку енергију у служби чувања капута свога господара. О, да смо само чувари, ми за свог господара ратујемо, гинемо, градимо му пирамиде и велелепне дворце, и бомбе правимо, да би наш господар могао да господари и побије друге народе. Онај слободни, непокорени, део човековог бића остао је донекле слободан да се бави културом и уметношћу; науку је увек усмеравао господар, да служи њего- вим интересима. Могу ли се порећи ове сурове чињенице? Ко је наредбодавац такве историје? Да ли су је условљавали наши животињски инстинкти? Да ли је то та подела људи на господаре и слугане природна, па према томе једина могућа организација друштва? Да ли су господари надљуди па им припада вођство над имбецилима? Да ли је иједан од наших вођа и господара (краљева националних и версих вођа и др) био Сократ, Спиноза, Гете, Тесла, Ајнштајн? Или су се звали: Џингис Кан, Атила, Нерон, Ричард Лавље Срце, Хитлер, Клинтон… Каквих је наказа и минораца било на челу и најбројнијих народа! Најумнији – претпоставимо да су такви и најчовечнији – и не могу да буду вође у Систему Јед- нога, јер умност и човечност нису критеријуми да би некоме било поверено вођство. Вођа се постаје по друштвеној моћи, или по наследном праву. Ако тиме располажеш, можеш бити и кретен (последњи кинески цар је био кретен, два енглеска краља, један српски). Човек одвајкада води две судбинске битке: за покоравање при- роде и – они наши господари – за покоравање људи. Наша битка за покоравање природе – унапредила је покоравање људи, на жалост. Огроман технолошки арсенал за црпљење природних сила и добара не би био могућ без људи који учествују у све већим масама. Крајњи резултат биће тотално подређивање свих људи интересима оних који су власници средстава за производњу. То ће бити и крај човекове Одисеје. Човечанство ће убрзо бити то- тално покорено. Ако властодршци не буду задовољни својим произвођачима, посегнуће за 'кибордзима', или им чак ни они неће бити потребни. То ће бити време без историје, о чему је, пре- рано, писао Фукијама. Хоћемо ли, пасивни, сачекати такав крај? Колико нас мисли о том тужном крају? Систем моћи Једнога претворио је свет у перманентну кла- ницу народа и раса, у планетарну арену немилосрдних. Сукобе воде најјачи, увек у циљу да загосподаре другима. То су чинили Асирци, Вавилонци, Персијанци, Стари Египћани, Грци, Римља- ни. Сада то чине Амери. Сутра? Неко ће већ предузети крвави освајачки рат. На челу тих освајачких похода ношене су заставе: ми смо најбољи, нама припада право да владамо светом. Систем моћи оствариван је безбројним људским жртвама, али никада није победио човекову мисао да смо сви, појединци и расе, на овом свету једнаки. Прва забележена мисао о једнакости народа и раса дошла је из Старе Грчке. Анаксагори су Римљани пребацивали што није шовиниста већ грађанин света, на шта је он одговарао: “Сви људи су једнаки. Орао може цело небо да прелети, племенитом човеку цела земља отаџбина јесте”. Демокрит, супротстављајући се освајачкој Платоновој држави господара и робова: “Мудроме човеку свака земља је проходна, јер је домовина честите душе цео космос.” Један софист протестује против атинског робовског освајачког друштва: “Бог је све људе учинио слободнима, при- рода никога није учинила робом.” Еурипид ће на више места у трагедијама, као круцијалну мисао, истицати да је поробљавање, појединачно или групно, дело насиља над људима, а не природно право неког свемоћног појединца или друштвене групе. Хипија из Елиде устаће против робовског уређења: “Ја сматрам да смо сви сродници и пријатељи по природи, а не по закону. Јер је једнако сродно једнаком по природи, а закон као тиранин људски приморава нас на многе ствари мимо природе.” Антифонт, атин- ски реторичар и политичар, 422. п.н.е: “По природи смо сви у свему једнаки. Свим људима су потребне исте ствари. У свим тим стварима нико се не разликује, било Атињанин, Тројанац, племић или роб. Та, сви издишемо ваздух кроз уста и нос, једемо рукама…”

И поред тих племенитих мисли, Систем је опстајао и све више се и у свести људи учвршћивао као једини могућ, па ће позни Шекспир у “Млетачком трговцу” завапити: “Има ли Јеврејин очи? Има ли Јеврејин руке, удове, памет, склоности, страсти? Истом храном се храни, истим оружјем повређује.” Да би Дарвин тим истим Енглезима дошаптавао да су надраса и да им припада природно право да покоравају “дивљаке” по Африци, Азији и Америци. Тог старог и неправедног националисту и шовинисту демантоваће потоња наука о заједничком ДНК код свих људи.

Где леже кости нашег првог праоца, чији ДНК још сви носимо, да му кажемо како смо се разделили и завадили на народе и расе, на културе и идеологије, на господаре и покорне.

Ратови, то најстрашније збитије, иманентни су Систему Јед- нога. Систем се храни ратом, опстаје ратујући, потврђује се ра- тујући, рат је његово срце, желудац и анус. Без рата систем би атрофирао, урушио би се, исцрпео би своје нуклеарно гориво, и од њега би остало само пепелиште. Државе морају да ратују јер су због тога и настале; ратови су лабудова песма, украс, ловоров венац, споменик, понос Система. Која се то држава и нација не хвали својим победничким ратовима!

Мали и немоћни народи у Систему Једнога нестају у ратовима. Без милости. Мали народи су исто што и ситне рибе међу мор- ским предаторима. У том односу јаки – слаби нестала су чак и име- уместо увода 14 на истребљених или асимилованих. Насилни човек бројнијег народа са националним или религијским предзнаком, убија мало- бројне и слабије суседе да би се домогао њихових пашњака и река, лепих жена и масних чанкова. Поход на нејаке приреде, као какву светковину пред масакр – вође. Систем за убијање има своје изви- ђаче који их обавештавају о снази жртве и о могућностима пле- на. Џингис Кан је слао своје извиђаче у Европу да истраже има- ју ли Германи пуне амбаре и богата крда стоке; па када су га обавестили каквих чуда тамо има, подигао је своје Монголе, који ће му убрзо послати на дар девет џакова поодсецаних ушију. У Самари лешинама је блокирао излазе из града, а потом пустио војску да пљачка. Много је примера погибељи малих. Систем никада није затајио, у супротном би се урушио. Историја људи је историја ратних убијања као најважнијег збивања. Филозоф Бертранд Расел тврди да на Земљи није прошао ни један дан без рата. Систем држава постоји са тим циљем. Са државом се боље убија. Да ли су то Американци желели да гину у Вијетнаму; морају; мало патриотизма, мало страха, и Јенки притеже опасач са гранатама, као и сви ратници широм света. Човечанство убија само себе – служећи својим властодршцима.

Систем друштвене моћи Једнога (називао се феудализам, ка- питализам, демократија, диктатура и др) није се битно мењао ни у једној историјској фази. По ономе што је починио у дугој историји, могли бисмо га назвати неизлечивим раком наше врсте. Слобода и једнакост међу људима остао је сан свих 17.000 генерација.

Нема примера у животињским врстама које су структуриране на повлашћене и покорене, богате и сиромашне, на господаре и слуге, на Једнога чије богатство и моћ може бити већа него реална моћ 15 мањих држава. Само је човек путем моћи посегао да по- корава другог човека и потчини га као роба. Налазимо ли да је то природно? Да ли нешто у нашем бићу одређује да се једни рађају као господари, а други као слуге? Физиолошки и филозофски аспект ове појаве упућује пре на криминалитет извесног броја појединаца у сваком времену, којима се никада нисмо одлучно супротставили, па је та појава добила статус – легитимно. Ти от- падници, моралне мизерије, похлепни, патолошки типови, крво- жедни манијаци, властољубиве вође овладали су читавим наро- дима чинећи од њих своје прћије. А шта ми, потлачени и не- моћни? Шкргућемо зубима, јадамо се једни другима, сањаримо о друкчијем свету вековима. Немоћ? Кукавичук? Препарирани?

Препарирање човека у покорно биће трајало је хиљадама година. Од природног слободног бића настао је данашњи по- слушник, понизни слуга својих господара. Препарирање је обав- љано под дејством насиља од стране разних друштвених елита и Система. Из наших душа и глава одстрањено је све што нас је чинило слободним бићима. Сада смо маскоте у пословној игри наших власника, оних из фабрика на крају града и главних газда на челу државе и нације. Слободни човек, разумни човек – препариран!

Препарирање је у разним епохама имало различите методе, али се циљеви нису мењали: од слободног природног бића ство- рити биће које ће служити интересима властодршца. Систем Јед- нога (ма како га историчари називају) држи појединца у положају инфериорног и неспособног да решава, тобоже, сложене друшт- вене проблеме, које могу да решавају само одабрани, зналци и “стручњаци”, што увек значи – вође, одабрани, чобани за стадо. На тој премиси засновани су сви друштвени системи, од родовских заједница до капитализма, социјализма, демократија и олигархи- ја. Сви системи искључују масе из непосредног учешћа у кре- ирању услова живота. Створене су државе, закони, органи, сис- теми преко којих се управља и замењује живи ум и интерес оних којима се влада. Још је Платон написао у “Држави” и “Законима” како се влада. Ум већине на тај начин је кастриран, а тиме и све што би могло да буде интерес развлашћеног појединца. Искљу- чен из непосредног учешћа и одлучивања о најбитнијим пита- њима живота; развалшћени и покорени појединац сведен је на објекат виших друштвених класа. Укажите на систем у коме пра- ва и слобода људи није изманипулисана. Аутострада којом да- нас шибају аутомобили свемоћи над људима никада није била тако темељно и широко изграђена. Газде су нас утуцале да друк- чије и није могуће. Ево, добили смо препарираног човека, жи- вог али препарираног! Срећно – препарирани! Видимо се у живот- ном овчару у коме су живели и наши преци, а живеће, изгледа, и наши потомци.

Сва душевна стања, искључујући она која имају корене у фи- зиологији, формирају се под утицајем друштвених (мање природ- них) услова. Психолошка патологија аналогна је друштвеној па- тологији. Егоизам, похлепа, анксиозност, религијски механизам, мазохизам, садо-мазохизам, садизам, неурозе, покорност, агресив- ност, сервилност – настају под утицајем друштвених односа. Опш- те бекство од слободе потлачених појединаца и класа оставља психолошки ршум у душама људи. Ово рашчовечавање себе са- мих, које је увек бекство од слободе, овако описује Достојевски у “Браћа Карамазовим”: “… нема мучније бриге него да нађе онога коме би што пре могао пренети тај дар слободе, с којим се то несретно биће рађа”. Бранити слободу (за коју Шантић каже: “Бог је слободу дао за човека”) у свету поробљивача сулудо је хте- ње. Ко да се, зар тај сићушни човек, успротиви савременом кор- порацијском систему који држи у непосредној власти милионе људи. Та, поклопиће те и пре него помислиш да можеш одбити од те колосалне грађевине и један микрон моћи. Сва та психолошка вегетација израсла је у човековој души и глави у свету човекове неслободе, било као поремећај, било као механизам у борби за опстанак. Савремени човек се пита: лична слобода – шта је то? Ја – “трун међу вихорове”. И шта ти остаје? Неуроза, или учлањивање у неку партију – нацију, религију, под кров омраженог газде, да постанеш део неке моћније средине. Та средина те дефинитивно уместо увода 16 апсорбује, завршио си у мишоловци, са тобом сада могу као са сваким уловљеним.

Људи ипак никада нису, у души, издали идеал правде и сло- боде. Та птица феникс не може бити засвагда спаљена. Заносе нас ликови хероја и хероина: Прометеја, Спартака, Жане Д’Арк (Јованка Орлеанка), Обилића…, незнаних, али ми нисмо спрем- ни да их следимо. Ми кукавице, ситни калкуланти, а хероји су усамљени и немоћни против Система Једнога који наступа са великим моћима, према којима снага херојства није довољна. Систем се усавршава и збира снагу из опортунизма и кукавичлука нас угњетених. Јунаци су узалудни; јунакова мајка прва заплаче. На једног хероја дође 200.000 антихероја и 2.000 топова.

Ако ове фаталне особине схватимо само као моралну беду, нисмо разумели човекову ситуацију. Он је то што јесте јер не разуме у чему је Грешка мислећи да против Система ништа не може. Човеков ум је заробљен сазнањима која сабира из пене океана збиље у којој се дави као непливач.

Систем је победио човека, побеђује га већ 10.000 година. Про- тив њега написане су хиљaде књига, изговорене су безбројне речи осуде, било је побуна и проливања крви. Резултат?

Настајале су цивилизације огромне раскоши за једне и за беду других; тек понешто од тога припало би презренима, оно што би претекло и што би отишло на депоније као отпад. Пош- то би египатски феласи и робови саградили пирамиду хранећи се зељем из Нила, отишли би у своје колибе од блата да умру од исцрпљености. Ми за ту причу не знамо, или смо равнодушни и када нам је кажу. Дивимо се и славимо суровост фараона насилника над 100.000 бедних, колико се мисли да је градило Кеопсову пирамиду. За њих немамо емпатије. Славимо фара- она. Историчар који нас обавештава, нема смисла да осуди на- сиље над 100.000 смрти. Исти је случај са стотинама великих и малих маузолеја и сличних објеката, за које су страдали не- дужни безимени. Да ли то одобравате? Кажете: о томе нисмо размишљали. Морате размишљати, да други не мисле уместо вас.

Испоставља се да смо бића “са срцем од меса”; све друго о чему говоримо је променада фингираног духовног срца, као идеализам, као идеал о срцу сазданом од емоција вишег са повременим до- током танког млаза душевне, коју убризгавамо културним, умет- ничким и цивилизацијским инфузијама, готово илегално, као луксуз у свету сурових.

У историјској перспективи човек није одмакао далеко од неандерталца; још је сурова, себична и похлепна животиња ко- ја тек наговештава појаву Човека. Морамо сачекати дан када неандерталце више неће рађати наше мајке, или ћемо их склонити са пута за ољуђивање, а наш пут је неповратан и један: очовечење до божанске савршености. Замолимо Господу неандерталце да нам се склоне с пута. Неће ли, е, па – доста. Доста смо пропатили због вас. Даћемо вам отпремнину и укрцати вас у воз за прошлост. Ако нас дотле не средите.

Неједнакост изазавана Системом иде до биолошке супре- мације једних и онемогућености других да имају потoмство; јед- ни су у положају да биолошки умноже потомство, а другима је онемогућено да га имају. Повлашћени може да има онолико по- томака и жена колико може да издржава. Многоженство једних и принудна апстиненција других, прати историјске токове свих народа. Породице богатих могу да имају велики број потомака, други или померају брачне односе до у позне године, када је биолошка репродукција прикраћена или онемогућена. Данас ниже друштвене класе имају једно дете, све ређе двоје, многе породице остају без потомства. Радник и нижи службеник не могу да имају осморо деце, колико их је у последњој генерацији Кенедијевих. У друштвима која су још у y знаку феудалних ус- тројстава, неки Фарух ел Сабах има 151 потомка, сви принчеви и принцезе! Њихови потомци ће се и даље масовно множити. Мушкарац који има четири жене, по “закону”, оставља у про- секу четири пута више потомака. Тај не само да је уживао у рас- кошном сексуланом животу, већ је себе четири пута више мул- типлицирао од једноженог. И на тај начин човечанство губи, и губило је, могућност да се оплођује генерацијама које нису биолошки супериорне, већ онима које су донеле поделе на имућне и сиромашне. Ко зна какво бисмо човечанство данас имали да су се рађали биолошки најспособнији.

Сва та дивна уметничка дела, тај чудесни геније човекове има- гинације, ти велики људи невероватне даровитости, ти големи научни умови – све то није донело срећу људима – оно рашта су стварали. Они просто верују да ће уклето стање опште несреће – престати, или бити неким чудом уклоњено, под дејством лепоте и сазнања. Узалуд. Тим творевинама човековог духа није могуће уклонити неједнакост међу људима, ни последице којима је забијен глогов колац у срећу људи. Ни ти велики људи понекад нису разумели да је још Хамурабијев закон од пре 3.500 година озаконио неједнакост међу људима и данас на снази. Тешка збиља одражавала се у тим делима, патили су ти духови због тога, патиће и убудуће, али се пуком саосећајношћу не може решити ова квадратура круга.

* * *

Дугачак је списак оних који нису знали да нам помогну. Могао би се од тих имена начинити лексикон. У антологијски избор ушло би око 2.000 имена. Није у питању немоћ њиховог умовања, већ што су сви потицали из Система Једнога, њихово класно порекло (Само један се отео томе проклетству), због ограничености миш- љења друштвеним пореклом. Били су део Система, ма какав да је, робовски, феудални, капиталистички, социјалистички. Не знамо како је било пре појаве писмености. Али ни тада није мог- ло бити антисистемских мишљења, јер ум је зазидан класном свешћу и условљен општим својством људске природе. Једно је мислити колико је атома у граму уранијума, или о гравитацији, уместо увода 18 о замајцу на машини за производњу трактора, о егзактном у- опште. Ту наш ум научно опсервира; наше друштвено биће ни- је изневерено нити доведено у питање. Социјални ум је збир карактерне а не математичке моћи. За изум из термодинамике потапшаће те по рамену, а ако се бавиш неправдама, клепиће те, свакако. Познати мудраци у прошлости припадали су Систему у коме су живели. Конфучије је био царев саветник (Где би он на цара!). Платонов чукундед је био атински краљ, а отац племић; Платон је бранио државу робова. Аристотелов отац се као лекар старао о здрављу атинских управљача; његов син је био учитељ младом Александру Великом. Тацит је био сенатор у Римском царству, као и Сенека. Бекон је енглески племић, Гете је Фридрихов штићеник, богат човек; Свети Августин је био добро ушушкани црквени великодостојник, али су његови људи спалили Коперника, а Галилеја су присилили да се одрекне својих открића. И побуњеног Савонаролу су удесили. Бертранд Расел је лорд, Бергсон је члан Француске академије наука, где сервисира капиталистички систем. Нежни принц Буда се згрозио над човековом бедом и напустио двор; схватио је да је “човек наследник властитих дела” и основао властиту светску религију бекства из живота. Бенедето Кроче је министар просвете и председник Либералне партије Италије. Дарвин је члан високог енглеског друштва и отуда његова расистичка теорија. Волтер је гроф. Ниче је са презиром писао о “нижим сталежима” као о нижој врсти људи, које морају да воде одабрани. Шопенхауер се згадио над светом, али му ничим осим песимизмом није узвратио (Маркс је апсолутни изузетак, чудо друкчијег мишљења, али његови многобројни следбеници широм света нису доследно следили учитеља, управо су га искомпромитовали за дуга века). Свуда наилазимо на мишљене условљено животном ситуацијом онога који га изражава.

* * *

Земља је заједничка мајка свих људи и свих живих бића.

Лешници припадају свим веверицама и народима.

Банане – свим мајмунима и свој деци.

Пашњаци – свим срнама и лептировима.

Небеса врапцима и облацима.

Глад – никоме.

Имаш ли шта против, пријатељу?

Зашто није тако? И зашто ћутимо?

 

Систем Једнога, како га је први назвао Етјен де Ла Боеси, систем је огромних вишевековних разарања. Вековима градимо циви- лизације да бисмо их разорили за неколико дана или часова. Да ли то у нама делује нека циклична рушилачка сила? Да ли је ру- шење сопствених дела иманентно нашој природи, или је услов- љено постулатима на којима су изграђена сва људска друштва?

Одговор на ово питање може бити само један: Систем, на ко- ји и у овом погледу указујемо. Човек Система остварује најбру- талније бестијално дејство да се Систем одржи. Да није тог им- ператива иманентног Систему Једнога, данас би панорамски друкчије изгледао свет. Да су остали да трају, макар и напуштени, градови, грађевине и други објекти из времена Асираца, Вави- лоњана, Астека, Персијанаца, Египћана, Старих Кинеза, многи од тих објеката могли би да се користе и данас. Колико бисмо животне енергије мање утрошили када бисмо дела предака мог- ли да користимо, уместо што се над њима надносимо као архе- олози. Колико је знања и вештина наших праотаца завршило у рушевинама, колико је генија побијено у ратним сукобима! Ко- лико је рат и разарање као догађање усмртили даровитих, нео- стварених научника, уметника, људи од користи; колико Сократа, и Бетовена – можда и већих него што су они – погибе у безбројним ратним сукобима.

Шта изазива рат и разарања? Да ли то чинимо из урођене по- требе, да посежемо за убилачким ножем и топом на суседе, на други народ, расу, веру? Ту тезу никада нико није доказао, иако је било и таквих тумачења; такве филозофеме иду у ред идеологија, а не сазнања. У прилог таквих тумачења људске природе наводе се примери из животињског света. Али када се неки чинилац у- меша у живот неке животиње, чак и она мења понашање и ко- ригује себе до извесне мере. Корекцију у нашем случају изазива систем друштвених односа. Значи ли то да су људи једина бића која опстају на праксису аутодеструкције? Ако се већ поредимо са животињским врстама, не постоји ниједна која живи на ауто- деструкцији. Постоје борбе врста, постоје и свађе међу гру пама. Код људи сукоби унутар једне заједнице, особито сукоби између различитих заједница, наметнути су Системом.

До ове опште деструкције дошло је са појавом власти и моћи Једнога. Тај Систем настао је са појавом приватног власништва и озакоњеног поседа, чиме се и данас постиже лична моћ у односу на друге у групи. Та моћ настаје на више начина: радом, присвајањем, повлашћеним положајем или просто – срећом и сл. Цео тај процес прате и психолошке промене. Уместо природног алтруизма и племенитости (Нико још није порекао да су људи друштвена и племенита бића), јавља се себичност и похлепа као психолошки одзив и услов на такву човекову праксу и односе. Људи који су доживели такав преображај, и данас, и у прошлости, осмишљују и обезбеђују живот кроз стицање, имовином или интелектуалном тековином постижу личну и друштвену сигурност и надмоћ над другим људима. У ономе што назвасмо себичношћу и похлепом има прималног егоизма, али он је ескалирао до извитоперавања самог бића које, сада, са том рак-раном у души, живи да би даље увећавао посед и тиме надмоћ над другима. Бавећи се питањем човекове подређености другом човеку, Ниче пише како је “увек неко други и нешто друго, ван човека (појединца) одређивало уместо увода 20 његов пут. Човек није био дело своје воље него извршилац туђих воља и туђих намера.” Тај туђи звао се друштвени однос човека и његових господара. Трагајући за одговором: како вратити човеку одузету слободу и право на сопственост, Ниче је имао идеју о надчовеку, о надмоћним људима, који ће човечанство повести новим путевима, они које је живот очеличио и очовечио, људи велике љубави и моћи, који не узмичу пред опасностима и болом, носиоци стваралачког духа, које сила сопственог духа успиње до планинских висова на којима дувају оркански ветрови.” Тај Ничеов пројекат Спасиоца сличан је Гетеовој визији, али он је тог Спасиоца видео у човековом духовном усавршавању, чему су тежили антички и грчки мислиоци, пре свих Сократ. За разлику од ове две круцијалне мисли у европској филозофији, која се пита како да се спаси Човек, стоји Маркс који види исход у економско- друштвеном ослобађању човека испод власти фаталних сила унутар Система неједнаких. Унутар овог трагања за узроцима човекове трагедије Стари Грци су се са њоме измирили као са елементарном условљеношћу живота уопште – у два смисаона поларитета, који се могу свести на опортуну паралелу – Дионис – Христос, што се показало као јаловина, а не рудача у спознајном смислу. Ни једна ни друга концепција човека: уживање или апстиненција од живота, не даје одговор на питање: зашто је човек човеку вук, пас, слуга, господар, а не брат, пријатељ, једнакост, љубав. За одговором на ова питања трага се од првог мислећег човека. Било је много тумача и практичара око ових питања. Христос стоји као критика живота и његово божанско решење, које се не дешава, нити се може десити, али ни оно земаљско: да људи остану христо-бића; свет и даље остаје на позицијама: како употребити Другога? Онај други препоручилац решења за човеково страдање нуди хедонизам (Дионис); али се поставља питање ко може да буде хедонист ако немамо ни довољно перива за кошуље за све људе? Дакле, та двојица – Дионис или Христос, нису пронашли врата из земаљског пакла.

Ниче је одговор о чевеку потражио у његовој Вољи за моћ: “Овај свет је воља за моћ – и ништа друго”. Снимио је његово све- дено искуство са светом у коме моћ обезбеђује његове животне потребе и циљеве. Ово подразумева појаву великог (и јаког) чо- века, који стоји за себе и говори за себе, са правом да се надреди другим људима. Велики човек је оправдање и сврха човечанства јер сублимира све врлине и моћи људи, па му, према томе, припада право да њима и господари, и поступа без моралних обавеза. Овим мишљењем Ниче је само кодификовао историјско искуство свих друштава којима су владали “моћни” појединци, представници Система Једнога, а не система подједнаке једнакости и слободе за све људе. Историја нам је, пак, испоставила најтрагичније при- мере примене овог принципа (чудовишна злодела Џингис Кана, Атиле, Хитлера, Стаљина итд). Тај принцип апсолутне моћи “великог” појединца (Ниче ће утицати на немачке фашисте који ће по њему изградити немачког иберменша), који одузима сву слободу и моћ људима који су потпали под његову моћ. У функцији је он и данас, само на суптилнији начин, закамуфлиран тзв. демократским законима, по којима председник државе, реци- мо, може да објави рат, да у њему, по његовој вољи, изгину стотине хиљада, који нису ни упитани – да обују ратне цокуле и пођу на усмрћење. То још увек чини тај свемоћни Ничеов надчовек, који је у савременим друштвима и законски регулисан. Ма како поја- ву свемоћног покушали да ограничимо, то једноставно није могу- ће, јер је свемоћ једнога иманентна Систему. То што у савременим демократским друштвима нема грубе присиле, насиља и других драстичних испољавања моћи, није суштински изменило поло- жај развлашћеног анонимног појединца. Систему само нису нео- пходне мере драстичне присиле, али ако Систем дође у питање, владајуће структуре ће ударити немилице по побуњенима. Могли бисмо навести много примера како “демократски изабрани пред- седник” већ сутрадан кеси зубе на своје противнике, иако је по- ложио заклетву да ће бити свима једнако госа. То једноставно и није могуће. Систем моћи Једнога доведен је до крајњег циља, чему је тежио вековима: притисни кажипрстом на дугме за усмрћење целог света. То, наравно, није циљ Система, али извршилац ње- гове тоталне “демократске” моћи неће имати избора ако му за- прети председник друге државе из другог Система Једнога.

Ни сада, када смо се на корак приближили физичком уни- штењу света, чему нас је привео Систем, не видимо где је та фа- тална грешка, да се она налази, пре свега, у нашем мишљењу, које нас је привело на жртвеник Богу моћи Једнога – свемоћном појединцу и свемоћној друштвеној елити.

Године 1915. Французи и Немци на фронту. Божић. Изашли су из ровова и упутили се на ратно пољанче које их је делило, да одиграју фудбалску утакмицу. Пушке су оставили у рововима. За стативе су поставили празне топовске чауре. Судија, француски државни фудбалер, Жан Пардије. Снег је управо стао. Лопта права али намочена и тешка као топовско ђуле. Резултат изједначен 6:6. Гацају по глибавом игралишту, обилазе рупу на средини терена, у коју је јуче рукнула граната. У једном тренутку у терен улеће немачки официр и наређује да се утакмица прекине. Виче, прети. Али они и даље играју, играју као да никада неће престати. Снег тих као тишина у шуми. Немачки официр виче на своје, покушава да прекине игру. Вади револвер, пуца у ваздух неколико пута. Они и даље играју. Убрзо долази генерал, висок снажан Прус, Ханс фон Фибер. И он испаљује из револвера неколико хитаца у вис и наређује да сместа прекину утакмицу. Они и даље играју. Разјарен је. Међу француске фудбалере утрчава њихов официр. И он наређује да сместа прекину утакмицу. Они играју. Још један пуцањ, овога пута у немачког бека. Игра стаје. Центарфор једног и другог тима се сашаптавају. Француз пуца преко глава својих војника. Немачки генерал наређује тројици војника који су ушли на терен. Наређује: пуцајте, или ћу пуцати у онога ко не гађа.

Још један пуцањ и игра стаје. Глас немачког официра развејава снег: “У ровове! Сви ћете пред војни суд!” Неко од Француза разочарано шутну лопту у кратер на средини игралишта. Игра је прекинута код резултата 6:6. Стрељан је и један и други тим.

Ратни резултат на Марни, где се играла утакмица: 280.000:320.000.

Систем је учинио људе неосетљивим за Другога, рашчовечио нас је. Кажем суседу: “Ви вашем псу вучјаку купујете сваки дан килограм меса, тако сте ми рекли. Могу ли да Вас упитам: видим да сте поносни на вашег пса и да га волите, као да сте га ви правили.” “Да, лепо изгледа”. “А, да ли сте икада купили грам меса за девојчицу која станује до ваших врата и гладује? Она не изгледа тaко добро као ваш пас.” Зарежао је: “Ви ме провоцирате!” “А ма, не, само питам, не верујем да нисте.”

Удаљио се подвијеног репа.

Да ли сте некада били потресени бедом милиона да бисте ви могли имати аутомобил, удобан стан, хране за ждерање и др? Да ли сте сагласни да ваши наследници имају два аутомобила, два авиона на располагању, два стана, брдо хране за ждерање, све то под условом да поднесете два крвава рата? Срам што ваши суседи, које сте победили и побили, немају ни свећу у колиби? Да ли сте у толикој мери рашчовечени, себични, похлепни, да ли вас мучи та одрвенела савест, да ли је вашу душу узела сурова похлепа за раскоши и по цену мртвих суседа? Имате ли још смисла за стид, савест, племенитост? Или сте сву ту демоде моралну машинерију оставили у подруму ваше личности да рђа и отруне? Да ли сте одиста добровољно пристали да будете послушник ваших вођа, шрафић, слуга, беда, крпа под ногама малог, великог, политичког, економског, духовног газде? Зашто се мириш да управљачи твоје земље вршљају по теби и чине од тебе гњиду, пацова, зеца? Да ли си својој слободи отпоздравио: збогом, драга, сигурнији сам под Његовим кишобраном? Да ли ти је лепше у производној јами у којој боравиш 12 сати дневно, да би твој похлепни власник што пре ископао још две јаме за још двојицу који у мемли понижености траже комад белог, али горког хлеба? Да ли си збиља тим својим рукама, које су од тебе створиле јединствено космичко биће, задавио оно биће слободе и достојанства, љубави и бриге за другога, ма где живео, ма које расе био? Да ли ћеш сутра када ти уруче позив за рат, отићи да убијаш, да залегнеш за митраљез и пуцаш – пуцаш – пуцаш; или да откачињеш бомбе из авиона, јер су те уверили да си само тада патриота, добар грађанин и слично? Хоћеш ли се дичити медаљом на чијој другој страни је уписан број оних које си побио? Да ли ти је мирна савест што радиш у фабрици хране која трује планету и ствара од ње беживотну пустињу? Мислиш ли збиља да твоја држава, идеологија, религија, устав, закони, вође – нису против тебе? Немогуће је да у то још верујеш ако знаш, а знаш, да су то и твоји сурови господари, ако свлаче са тебе до бесрамности и оно мало частољубивог и достојанства, које иначе држиш у некој затуреној фиоци моралних вредности, где си одложио многе своје младалачке идеале и наде? Да ли си своју децу научио да буду честити, или их већ помало учиш да је живот курва и да треба да му се поклоне до земљице црне? Чему их учиш? Да ли си некада размишљао да је могућ један сасвим друкчији свет? Да, такав свет је могућ! Он ти је у сваком тренутку на дохват руке, само треба да је пружиш и – убереш га. Али ти то нећеш, или не смеш, плашећи се оних који ти могу одсећи ту дрску руку? Шта је, зашто се премишљаш? Зашто одлажеш свој улазак у царство слободе? У том царству ћеш коначно наћи себе какав јеси, какав желиш да си, какав си позван да будеш.

Ни једно од ових питања није наишло на одговор. Живимо и даље узнемирено, у неком полустраху. Очекујемо дневне вести, као да ће космички судар светова, или општи рат, имајући пред очима Некога или Нешто како држи прст на обарачу: да ли ће данас потегнути, да ли је већ потегао, или ће потегнути најкасније сутра? Ишчекујемо, ишчекујемо, цео живот. Ниједан дан без страха: процењујемо прст на обарачу; то је апсурд; јер анђео мира је одавно одстрељен. Голуба са гранчицом мира у кљуну одавно су убили ловци на спокој. Радости живота су се повукле у илегалу, спокој је дан у коме још није потегнут обарач. Живот је тамница страха без зидова. Убиће нас, то је извесно; то више није у питању; мучи нас још једно преостало питање: да ли ће сутра? Или су господари одложили за пролеће?

О “новом врлом свету” ових дана група деце написала је Бајку о крају страшног света. Доносимо Декларацију на који начин би би- ло могуће остварити древне снове човечанства.

Члан 1: Скасвет Јачиде Калипубре (Светска Дечија Република) заснована је на слободи, правди, једнакости свих људи света. Наша СЈК је замишљена као заједница слободних и једнаких људских бића.

Члан 2: Земља је заједничка мајка свих људи и свих живих бића, те сва њена добра – земља, ваздух, вода, реке, мора, стене, минерали и метали, све што је у њој и на њој, познато и непознато – припада свим људима и народима подједнако, никоме као лична својина. Све што наше небеско тело има и јесте – братски се дели са свим живим бићима – међу људима, међу животињама и међу биљкама, како су то овоземаљске и космичке силе одредиле.

Члан 3: Сходно Члану 1 и 2 укида се приватно власништво над свим што је материја и енергија ма које врсте. Приватно, или лично, може бити само оно чиме као личним уделом доприносимо заједничком добру свих људи света.

Члан 4: Сви људи су слободни од припадања некоме. Слобода је свето и неповредиво начело.

Члан 5: Укида се право на наслеђе, право да деца наслеђују имовину, добра и заслуге родитеља. Свако дете је рођењем равно- правно и слободно од онога што су његови родитељи. Укидањем уместо увода 24 наследног права, неће бити себичних очева и мајки, који су до сада бринули само о својој деци и на тај начин свој живот претварали у трку за стицањем да би деци обезбедили предност над другом децом.

Члан 6: Рад је слободан и служи општем добру. Сва добра, природна и она која стварају људи, распоређују се свакоме по потреби, а свако доприноси према способностима. Члан

7: Укида се себичност и похлепа. Себичност ће се у нашој калипубре кажњавати презиром а похлепа одузимањем части.

Члан 8: Човечанство је једно и недељиво. Све расе су братске.

Члан 9: Забрањују се ратови и други сукоби. Успоставља се вечни мир.

Члан 10: Руше се фабрике за производњу оружја и оруђа за рат, као и сва војна утврђења, муниција, техника и опрема. (У том циљу Зеленоока ће поништити моћ људског ума да икада може смислити и произвести било какво оружје.)

Члан 11: Уништавају се сви изуми који су служили за ратовање, покоравање, мучење и убијање људи.

Члан 12: Стављамо ван снаге све државе, установе, законе, повеље, декларације и друга државна и правна акта на којима је заснован ваш свет себичних и похлепних.

Члан 13: Пред суд части изводимо устројитеље и вође вашег света: злогласне краљеве, цареве, диктаторе, војсковође, црквене достојанственике и све оне који су им служили и починили злочине и разна недела. Лишавамо их ореола части и славе. У уџбеницима које ћемо писати за нашу децу, назваћемо их правим именима: злочинцима. Лишавамо части и све оне који су на било који начин сервисирали ваш свет.

Члан 14: У СЈК нико неће моћи да личним богатством држи друге људе у зависности и покорности, и да на тај начин вла- да њима. Нашим устројством нестаће себични и похлепни ка- рактери; алтруизам и племенитост красиће људе.

Члан 15: Научници! Наука која покорава људе законски ће бити забрањена. Неће бити могућа техника која од људи ствара своје привеске и зависнике. Уместо машина за искоришћавање, какве су се правиле, ствараће се машине за срећу људи. У том смислу отварамо први конкурс за машине среће. (Обавештавамо вас да је прву такву машину већ створио наш чика-Тесла.)

Члан 16: Жао нам је, драги Очеви, што вам морамо рећи и ово: Ви сте живећи у болесном свету постали болесна бића. Болесни од себичности, од похлепе, од међусобне мржње, од равнодушности према ближњима, од злочина, од ратова, од потчињавања моћ- нима, од блуда, од среброљубља. Како се ради о веома тешким де- формитетима ваших карактера, принуђени смо да вас све – осим часних изузетака – ставимо у карантин до прездрављења. манифест побуњеног радован ждрале