Субота, 26 март 2016

Ново се доба

старом песмом слави:

омладина непомјаникова

још једну цркву дави!

И барјак церско-солунски

и двe јеле и две крошње…

све, тоне са звоником;

ни крштење ни сахрану

никад више да звоно

не објави ником.

Стигло је завештано доба!

Само ће се сирене гласити,

између рођења и гроба

светско ће ропство красити.

Наступила је општа катаклизма,

врата су јој отворили

јахачи екуменизма.

Над Ваљевом удављена

Грачаница,

богомолна и под водом, стоји!

Доле, у тами, на све стране

од градића водосветлуца Србија;

као и градић, и Србија, само умишља

да још увек постоји.

Агресија НАТО пакта 1999. године против Србије (СРЈ), како је развој у међувремену јасно показао, била почетак ланца агресија и интервенционизма који је постао глобална појава праћена великим проблемима као што су разарање суверених држава, масовно избеглиштво, ширење тероризма, милитаризација међународних односа. Ако се томе додају продужена економска криза, непрекидно продубљивање јаза између развијених и неразвијених делова света, између богатих и сиромашних делова друштва, растуће неповерење и конфронтација -резултат је глобална нестабилност или, како неки аналитичари закључују, нови хладни рат.

www.nspm.rs/hronika/voja-zanetic-dnevnik-princeze-kamile.html
Понедељак, 21. март 2016.
Слетели смо у једну од ових малих балканских земаља, што их обилазимо на турнеји. Једва чекам да турнеја престане, стално нам у авиону пуштају Монти Пајтон, са образложењем да ћемо тако лакше разумети и поднети читав регион, као и људе који су нам званични домаћини. Питала сам Чарлса како се зове ова земља где смо слетели, Чарлс се неко време присећао и рекао да није сигуран, али да мисли да је то Србија, те да може да позове Њено величанство да је пита, па да будемо сигурни. Ја на то ништа нисам рекла, те је нисмо ни звали. После она треба да ми звоца што не водим рачуна куд јој син иде. Србија, дакле.

На брзину сам погледала у обавештајни бедекер који нам је доставио МИ6, тамо је за Србију којешта писало, али је масним и подвученим словима наведено да – за разлику од осталих земаља где то воле да чују – домаћинима из Србије нипошто не смемо да честитамо независност после распада Југославије. Они се томе, у поређењу са осталим земљама бивше Југославије, нешто мање радују.

Posted by Стање ствари in Судбина као политика

≈ Оставите коментар

Свјетска повијест пуна је злочина, као што је пуна добрих дјела, али злочин у који је загазио НАТО против српског народа 24. марта 1999, превазилази све злочине које познаје људска историја. Ратовала су царства против царстава, народи против народа, али до тада није било случаја под небесима да се једна коалиција од око двадесет држава – бројећи близу милијарду људи и располажући неограниченим материјалним, војним, дипломатским и медијским ресурсима – обори на један народ бројећи свега пет шест-милиона људи! И то, упркос чињеници да се тај народ налазио у легитимној самоодбрани, и да није учинио ни најмањег зла ни једној од држава зликовачке алијансе која је, по цијену уморства цијелог српског народа, хтјела да му отме најсветији дио његовог географског, историјског, земаљског и небеског простора, Косово, и да га даде на поклон његовим вјековним душманима, Шиптарима.

24.03.2016. – 7:48
ИСКРА на Фејсбуку

Кад будем још млађи

Замолићу надлежне

Да се сваке године

У одређено време

Поштујући међународно право

Бомбардује Србија