Председниче Владе Србије, господине Александре Вучићу,

Удружење ”Рас” из Новог Пазара је 2002. године урадило бисту великог жупана Стефана Немање за споменик у Новом Пазару. Бистa је дело вајара Коље Милуновића. Општинска власт Новог Пазара, односно Расим Љајић, већ 14 годинa не дозвољава да српски народ постави споменик Стефану Немањи у Новом Пазару, у улици Стефана Немање број 2, испред зграде општине Нови Пазар. Подносили смо општини Нови Пазар више захтева за дозволу, на одговор последњег захтева за дозволу чекали смо 7 година. Одбили су нас, с образложењем да би Биста ометала пешачку комуникацију. За ових 14 година ниједан градоначелник Новог Пазара није хтео да нас прими на разговор јер , једноставно, третирају нас као да нисмо грађани Општине Нови Пазар, нисмо њихови.. Тужили смо Општину Нови Пазар Управном суду у Београду који је пресудио у нашу корист, али 2 године чекамо да Општина поступи по пресуди Управног суда. Иза свега стоји Расим Љајић. Нажалост ни Ви, председниче Владе Србије, нисте одговорили на нашу молбу да интервенишете да се Споменик постави, као ни претходни председници Влада Србије, ни председници Репуб-лике Србије: Коштуница, Тадић и Нико-лић. А Нови Пазар није у Албанији, већ у Србији, чији је председник Владе Александар Вучић, а Расим Љајић њен министар и подпредседник Владе више од петнаест година. Ви хоћете да Србија уђе у Европску унију, а део Србије, Рашка област, још је под османском влашћу и даље се непрестано врши исламизација, још од 14. века, а њен председник Владе је поданик султана Расима Љајића.

Часопис „Звезда“, 1912.

Има неке разлике између некадашњих и данашњих митинга, и та разлика, по свој прилици, потиче од писмености. Пре, док смо били неписмени, ми смо резолуцију коју бисмо донели на митингу, да је не бисмо заборавили, одмах извршавали; сад откако смо писмени, те можемо написати шта желимо и шта хоћемо, сад нам је већ лако. Деси нам се каква неправда или невоља, а ми се зберемо на митинг, изразимо гнушање, напишемо то на папиру и онда метнемо лепо у архиву, уверени да се то не може ни избрисати ни заборавити.

Потапање Светиње Грачанице потресно брзо надире последњих пар дана…

Потапање Светиње Грачанице потресно брзо надире последњих пар дана…
DSC01919DSC01938DSC01929

У пометњи где се не зна шта пре учинити, и данас смо морали да поправљамо сплав- морало је да се бурад замене већима како би народ безбедно могао и са стране Поћуте доћи на Литургију, на још једну Литургију- јер ко зна да ли ћемо дочекати и још само неколико Литургија уколико се државна богоборачка банде хитно не уразуми и престане са проклињањем и себе самих и свег народа…

Дан када је потпаљен фитиљ: Крвава српска свадба и спаљена српска застава – опомена заувијек

СРНА

Искра

Објављено: 01.03.2016.год.

Првог марта 1992. године у Сарајеву је убијен српски сват Никола Гардовић, отац младожење Милана и свекар невјесте Дијане Тамбур, а рањен православни свештеник Раденко Мировић, док су убице, које муслиманска власт у Сарајеву није ни покушала да идентификује и казни, спалиле српску заставу.

Путујем  Србијом уздуж и попреко, кад год ми се укаже прилика, а најчешће тзв. Цариградским друмом. На том путу, путу рата, калила се и прекалила моја отаџбина. Вековима је моју отаџбину одржавало сељаштво, из чијих се извора Србија напајала, обнављала, уздизала и сурвававала. Српско село је вековима било неисцрпни резервоар обнове и српских градова и српске државе. Данас село преживљава – агонију, можда једну од најопаснијих у српској историји?Социолози или политичари, или други онакви или некакви фактори ће покушавати да објасне, али у суштини они – како би убијен у појам српски сељак одбрусио – тупе. Јер сви ти који данас нештоп «тупе» преко медија или часописа, у суштини долазе из круга оних који су се уздигли на овај или онај начин из пропадања српског сељаштва. И тачка.
Земља нам је, еј ћорави фактори, – сиромашна зато што је сељак сиромашан!
Боље је прочитати јад данашњег српског сељака, него стотину књига.
Недавно сам чуо једну добру пословицу: «Кад се лопов дружи са попом, онда ће или поп постати лопов или ће лоп постати поп».
Окрените се око себе, отворире четворе очи, путујте, фотографишите и записујте. Обилазите и гробља српска увећана, уверите се да су на њима најнепреднији дубари и оструга.
Поново размишљам о изградњи Музеја Немогућег Ратара, којем је незаборавни песник Растко Петровић дигао леп књижевни споменик. Баш тамо бих га зидао где село нестаје, где је гробље запуштено, а читава сеоска газдинства напуштена пре скоро три деценије, и где се сеоске куће руше неповратно. Човек гради кућу и музеј, а кућа и музеј човека.  Запуштене куће које су се нахериле и срушиле, куће наших дедова и очева оптужују нас немо…Не  слушајмо више политичаре, ове којих смо се наслушали последњих деценија – то су старе девојке које сирће продају. Један песник српски ту недавно рече:
«Хајдуци,револуционари, политичари и зеленаши никада нису обрађивали земљу! Земљу је лакше бранити него обрађивати!» 

У Београду,  Свети мученици Памфил, Порфирије и други*…  29. фебруара  2016.