Путујем Србијом уздуж и попреко, кад год ми се укаже прилика, а најчешће тзв. Цариградским друмом. На том путу, путу рата, калила се и прекалила моја отаџбина. Вековима је моју отаџбину одржавало сељаштво, из чијих се извора Србија напајала, обнављала, уздизала и сурвававала. Српско село је вековима било неисцрпни резервоар обнове и српских градова и српске државе. Данас село преживљава – агонију, можда једну од најопаснијих у српској историји?Социолози или политичари, или други онакви или некакви фактори ће покушавати да објасне, али у суштини они – како би убијен у појам српски сељак одбрусио – тупе. Јер сви ти који данас нештоп «тупе» преко медија или часописа, у суштини долазе из круга оних који су се уздигли на овај или онај начин из пропадања српског сељаштва. И тачка.
Земља нам је, еј ћорави фактори, - сиромашна зато што је сељак сиромашан!
Боље је прочитати јад данашњег српског сељака, него стотину књига.
Недавно сам чуо једну добру пословицу: «Кад се лопов дружи са попом, онда ће или поп постати лопов или ће лоп постати поп».
Окрените се око себе, отворире четворе очи, путујте, фотографишите и записујте. Обилазите и гробља српска увећана, уверите се да су на њима најнепреднији дубари и оструга.
Поново размишљам о изградњи Музеја Немогућег Ратара, којем је незаборавни песник Растко Петровић дигао леп књижевни споменик. Баш тамо бих га зидао где село нестаје, где је гробље запуштено, а читава сеоска газдинства напуштена пре скоро три деценије, и где се сеоске куће руше неповратно. Човек гради кућу и музеј, а кућа и музеј човека. Запуштене куће које су се нахериле и срушиле, куће наших дедова и очева оптужују нас немо...Не слушајмо више политичаре, ове којих смо се наслушали последњих деценија – то су старе девојке које сирће продају. Један песник српски ту недавно рече:
«Хајдуци,револуционари, политичари и зеленаши никада нису обрађивали земљу! Земљу је лакше бранити него обрађивати!»
У Београду, Свети мученици Памфил, Порфирије и други*... 29. фебруара 2016.
Коментари