Крај Одељења друштвених наука или почетак краја САНУ
Поводом изборне скупштине САНУ

• Процес затирања друштвених и хуманистичких дисциплина, који је доминантно обележио Академијин живот и рад у 21. веку, интензивирао се и у огољеном виду пред та одељења, академију, друштво и државу поставио питање њиховог опстанка, али и питање будућности Академије.
• За фaталан исход избора нових чланова у ОДН-у, по академику Чавошком, криви су чланови Академије, сви осим њега, а дакако најкривљи су академици Баста и Оцић чије је „зло било јаче од наших добрих намера“.
• Чавошки као највећи грех Басте и Оцића сматра то што су проблеме, с којима се Одељење друштвених наука већ више година суочава, изнели у јавност. Према њему, САНУ би требало да буде у најмању руку устројена као тајно друштво
• Случај академика Оцића и Басте не представља никакав изузетак, него светао пример интелектуалне храбрости
• Чавoшки се залаже за праксу тајности, интелектуалном животу потпуно неприхватљиву
• Аутошовинисти (који су преплавили САНУ) или популарно називани сорошевци, нису никаква новост, они су наследници ранијих комуниста који су седамдесетих година прошлог века служили Јосипу Брозу Титу
• Готово све институције националног значаја, од САНУ па до обичне сеоске школе у Србији, одавно живе по принципима тајних друштава, у коме се добро води рачуна да кршење закона, мобинзи, намештање конкурса, непотизми и друге малверзације не угледају светлост дана

Не само за психички растројену особу која управља Србијом него још више за цео српски народ, недавни састанак у Вашингтону између вођа контролисане „опозиције“ и високих званичника САД врло је лоша вест. Порука непомјанику је мене мене текел упарсин (Дан. 5:26-28), да му се замена припрема и да ће ускоро бити најурен на исти манипулативан начин као што је био постављен. Али порука коју ово зборовање упућује српском народу много је значајнија и озбиљнија. Та порука гласи да српски народ не располаже никаквом организованом, политички довољно моћном снагом да у његово име говори, ради у његовом интересу и преузме управу у држави. Народ је пуки посматрач, док страни фактор скида и поставља своје гарнитуре, за које сматра да су му тренутно најпослушније и најподобније.

”У лажи су кратке ноге”, или: ”Ко с ђаволом тикве сади о главу му се разбијају”, или: ”Зло рађење готово суђење”, кондезоване су вечите истине мудрости српског народа. Њих потврђује деценијско лагање, сађење тикава са ђаволом и злорађење председника Србије, нареченог АВ.
Пођимо редом:

Слава српско-канадског двојезични часопис за књижевност и културу ”Људи говоре”/”People Say” из Торонта је српски светитељ, православни теолог, философ и књижевник Св. Николј Српски (Николај Велимировић). Данас, на Васкршњи Понедељак, 3. маја 2021. године, не дају нам белосветски тровачи и властодршци у обе домовине да Славу обележимо као претходних 13 година, за славским столом са сарадницима и читаоцима нашег часописа. Зато ћемо славску радост поделити са вама, драги пријатељи, онако како једино можемо – да заједничаримо у мислима нашег заштитника:

”Ако се у душама људским погасе кандила и свеће, и миомир постане загушљив дим, и срце престане бити олтар љубави и постане хладно и тврдо као стена, тада Богу нису мили ни зидани храмови.”

Ето, ономад, на ”Фејсбуку”, појави се један занимљив коментар, којег никако нисам могао да нехајно пропустим. Уосталом, и тај коментар је само једно мишљење које се (да ли случајно?) много разликује од осталих да просто завређује пажњу да се мало анализира.
Наравно, не пада ми на памет да ја будем тај који ће да анализира текст, јер имамо за то већ довољно приученијих и самопрозванијих ”политичких” аналитичара.
Како рекох, на ”Фејсбуку” се, ето, појавио текст са насловом ”Србија читавог дана прича о свом патријарху, а за то постоји и те како добар разлог”. Уз текст је, наравно, и фотографија, за софром Његова светост и градска сиротиња. Многи су, неки и не читајући текст, лајковали, неки су ставили срца, а појавило се и неколико коментара. Један од тих коментара, заслужује да о њему бар мало поразмислимо. Цитирам, а вама остављам да о свему реченом размислите:

”Лепо је што је његова Светост Патријарх окупио око себе део градске сиротиње и бескућника. Лепо је што је са њима поделио васкршњи ручак, проговорио понеку реч утехе и охрабрења. Све је то лепо, али….увек има неко али око којег се саплићемо. То ми помало личи на недавно прање ногу, кад је папа, ритуално, за сликање, опрао неоге неком мигранту, а после тога се вратио у своје изобиље. Волео бих да нисам у праву што овако размишљам, с обзиром да је Србија мала и плодна, а опет довољно велика да у њој не буде незбринутих, да не буде бескућника и гладних, да се људи у Србији не смрзавају током зиме и да не одузимају себи животе због неплаћених рачуна за струју, а да се оболели не лече новцем прикупљеним од СМС порука.
Све ми то помало смрди на Запад. Протествује се против нарушавања ЕКО система, убијања животиња ради крзна, а нико се не буни што се руше државе и градови, убијају цивили, бацају бомбе, уништава инфраструктура, и све вредности народа укључиујући ту и споменике, који су заједнички, и припадају читавом човечанству. Нико се није потрудио да израчуна колико се кисеоника утроши за сагоревање једне биомбе, или једног пушчаног метка па да из тог извуче раћуницу о нарушавању ЕКО система. Пожелео бих Његовој светости, да се потруди, да Србима поврати пуно поверење макар у једну институцију, у Цркву, како би она, као што је у прошлости, била и буде поново тачка ослонца, и успона једног доброг напаћеног народа. Пожелео бих, да дигне свој глас против садашњих и свих бивших, да се заустави то како се нама малима чини, бесконачно пропадање. Пожелео бих му да нас подучи како да разликујемо пријатеља од непријатеља, и дакако да не будемо ЗАПАД”