Бела Тукадруз
УМЕТНОСТ ДИЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА (10)

II

Као што у медицини постоји уметност дијагнозе и уметност лечења, тако

и у уметности, посебно у поезији и књижевности, постоји уметност дијагнозе

и уметност лечења. Једно се зове култ ружног, друго култ лепог...

 

Прави критичари нису јалови пресудитељи, торжествени брбљивци.

Делотворни критичар је уметник који стиже други, да би утаманио, или прихватио,

да би превазишао, проширио, или срушио и покопао један облик...

Езра Паунд: Како да читамо

 

Три пуне године пре рођења Винавера, Нушић пише у пожаревачком затвору (1888) речи, којих се мало ко сетио сто година доцније - 1988. године. Иако су биле пророчке - лепа и тачна антиципација.

Биле су ми на памети те речи, док сам радио и на првом, и на другом, и на трећем издању антологије српске поезије 20. века НМ.

У другој половини 20. века, победом богоборачког покрета, оснивају се много тзв. књижевни ћепенци, које је већ прегазило време, када је почела да се оцртава прва верзија антологије српске поезије НМ (1998). Њен састављач је препознавао - паланачко осећање света, парохијално, конфесионално, секташко, уображено, непреображено, осветничко, христоборско, наметачко - волујско, једном речи. Дисхармонични стваралачки развој. Избегавање продубљивања духовног искуства...Релативно, привидно. Нихилистичко, анархистичко, редукционистичко... Ево шта је сметало, шта су желели да побију у својим аналитичким компилацијама и позитивистичким купусарама, најистакнутији викачи доминантних ћепенака.

"...'Кад нема ни вечног Бога, ни бесмртне душе, онда нема ничега апсолутног, онда - све је релативно. И збиља, релативизам је душа хуманизма. Ајнштајнова теорија релативитета је завршна, сабирна последица хуманизма и свих његових философских, научних, техничких

и политичких огранака. Но не само то, у последњој линији својој, хуманизам је -  нихилизам. Зар може човек не бити нихилист ако не познаје никакву апсолутну вечну вредност?' Због тога је 'релативизам... отац анархизма', а 'нихилизам и анархизам логични

завршетак европске културе'. - Идеје Достојевског, у тумачењу Н. Берђајева, овде се стављају у службу величања светосавске културе и апсолутног порицања хуманистичке културе Европе. Проблем слободе, који је открио Достојевски (као слободе за добро и слободе за зло, па тако и слободе за анархизам и нихилизам), проглашен је ту за европски

проблем који за нас не важи...." итд.

То је врх - нихилистичке, социјалистичке метафизике!

Један од српских богоносаца, који је у то време као старац прогнан и заточен у манастиру, представља се као мрачна фигура. Представља се, нека им Бог опрости, као заточеник паланке, светосавска култура, тј. православни богочовечански реализам, етикетира се као чист ирационализам и примитивизам! Да ли би то написао и пацијент неке психијатријске клинике, у тренуцима када му скину лудачку кошуљу? Сумњам.

То је написао - човек, који је стекао, кажу, солидно европско филозофско образовање, један од представника европске фаустовске културе, аутор низа романа које је попала прашина библиотека, промашени песник, вршњак Васка Попе и Миодрага Павловића.

Наводим овај пример, не једини, саблажњив, клеветнички, као потврду постојања - волујске и официјелне редукционистичке, књижевне критике, који на један заводнички начин укрива ствар. Као пример великог диверзантског иживљавања, пример крајности, пример плиткости тзв. марксистичке књижевне критике...

Шта је све починио, онемогућио, зауставио, омаловажио – део тзв. официјелне српске књижевне критике, делујући из моћних бункера социјалистичке метафизике? Каква је кукавичја јаја подметнуо опусима С. Стефановића, Н. Велимировића, Ј. Поповића, и другима, тражећи и налазећи у ономе што није хтео или није могао да појми - поетику

српског нацизма! Да ли су С. Стефановић, или Н. Велимировић, или Ј. Поповић, или М. Ракић, или Дучић, и други били фанатици, духовно слепи људи, занесењаци, или видовити песници и мислиоци, поклоници истине, окати у богу, богонадахнути, људи широко отвореног духовног ока? Питање је реторско. Укривене су извесне стваралачке

личности, укрили су их велики измећари социјалистичке метафизике, богоборци. Несебичан музеј открива много тога укривеног, не све. И своди на некакву меру наметане књижевне величине - од Бојића до М. Ристића, Д. Матића, В. Попе, и многих других, итд.

19. век је позитивистички. Наука је позитивистичка. Воловима одговара, посебно државним воловима, који су писмени и уз то пишу љубавне стихове, то позитивистичко, научно потискивање мистике, Бога, религиозности. У ствари, 20. век је пружио изванредну прилику, не само код нас, али посебно код нас, у култури и поезији, ћифтама, за које су највеће и најбесмртније ствари - како се Винаверу на једном месту оте - бити ћифта, доживљавати то. Много је угодније бити ћифта и необични државни во, него истински уметник и песник. Таквих је у српској култури и поезији 20. века било тако мало, најблаже речено, да се једва могу побројати прстима обе руке!

Винавер је слутио и наслутио да ће га изиграти прилике и књижевност волујска настала према приликама.

"...У мени више нема изненађења за мене. Моје се полуприроде не труде више толико, не муче се да изналазе начине како да придобију моје одобравање - сваки зна да ће на њега, по тајном договору, доћи ред - и у мојој се души догађа минимум гестова. Лишавају је призора. И онда, хтео бих и ја њих двоје да изненадим. Ја, преко кога прелазе, коме више не ласкају, ја, који сам њих поставио да буду саревњиви надметачи, а ког су они, договором, изиграли. Да ми је нешто да учиним да обадвоје заурлају од незадовољства. / Кад бих могао да нађем то ново стање душе, да га осетим за дуже, и да га урежем у себе

онако као што мали ђак у кору дрвета записује своју прву љубав. / Осећам ту далеку помоћ - са стране, а ипак помоћ- та помаже и бледа светиљка при чијем се дрхтавом сјају спушта, по недогледним степеницама у незнану ноћ.... / Живим у нејасној нади.... / Свете,

спољашности, околино, дајте ми то што тражим... "

На погрешном је месту, у погрешно време и од погрешних, Винавер тражио. Тако се може учинити на први поглед, али, молим вас, прочитајте и овај фрагмент (на истој страници његових сакривених, заборављених МИСЛИ, 1913):

"144. Основна је одлика нашег доба да не базирамо све на искуству предака. Мало поштујемо предке. Традиција се, често, код мислених људи, сматра као отежавајућа околност..." Традиција се, можда, код мислених волова, сматра као отежавајућа околност. Она је нужна, али треба добро знати - шта је права традиција, истинска, поготову у истинској култури и књижевности... Винавера је, ипак, избацила богоборачка тенденција у српској култури и књижевности, али он јој, тврдим није сасвим подлегао, захваљујући, пре свега, и првенствено, својим најдубљим уметничким инстиктима... Ако традиција не постоји, треба је стварати...

Теолози користе реч БЛАГОДАТ, упоређујући је са људском слободом. Важно је да поезија стреми слободи, да стреми апсолутном, да чезне за Богом, јер, како Берђајев вели, постојање Бога је "повеља човекове слободе, његово унутрашње оправдање у борби с природом и друштвом за слободу. Достојанство човека је да се не потчињава ономе

што је ниже од њега... " (Берђајев, Царство Духа и царство ћесара, стр. 24).

Зашто је толико важна Слобода ? Зашто је важнији Свечовек од Надчовека?

Волујски тумачи, робови хуманизма и прогреса погрешно схваћеног, наметнути душебрижници и велике штеточине српске књижевности, Робови Робојевићи (од Скерлића до Р. Константиновића, од Поповића до С. Петровића, од М. Ристића, од Глигорића и Д. Матића до Н. Петковића и Јеркова), поборници релативизма, разне кантарџије,

телали и ини, градитељи комунистичких и посткомунистичких и волујских потемкинових села, нека се замисле над тим: може ли човек бити самодовољан? Нека се замисле над тајном човековог постојања.

Шта је квалитативна вредност? Да ли је баш то оно што су наметали у српској култури и поезији 20. века ? Човек није Бог, али човек стреми Богу, стреми Истини и Смислу, и највишој Правди, коју оличава Бог. Европски хуманизам је довео до страшних ствари. Берђајев је дефинисао "погрешку хуманизма", што је потврдило и неколико српских

богоносаца. Поновимо још једном шта је погрешка хуманизма: "у томе што се приклонио самодовољности човека и затим сувише рђаво мислио о њему, сматрајући га искључиво природним бићем, није видео у њему духовно биће. Христос је учио о човеку као о слици и прилици Божјој, и тиме се утврђивало достојанство човека као слободног духовног бића,

човек није роб природне нужности. Слобода је могућа тек у том случају ако изнад царства Ћесара постоји још царство духа, тј. царство Божје.

Понављам - Бог није објективно биће на које су применљиви рационални појмови, Бог је Дух. Основно, пак, својство Духа јесте слобода.

Дух није природа. Слобода не може бити укорењена у природи, она је укорењена у Духу. Веза човека с Богом није природно - бивствена, већ духовно - егзистенцијална, дубинска. Ако нема бога, нема Тајне. Ако нема Тајне, свет је површински и човек је дводимензионално биће, неспособно за узлет. Ако нема Бога, нема победе над смрћу, нема вечног живота, све је лишено смисла и апсурдно. Бог је целосност којој човек не може да не тежи..."  (Берђајев, исто, стр. 25)...

Волујска књижевна критика, официјелна, марксистичка – таква је доминантна током друге половине 20. века (зар не делује прикривено још увек?) - је тоталитарна, смртоносна, отровна, она не афирмише истинске песнике и човека, већ их поробљава, и убија. (Најтрагичнији књижевни истраживач друге половине 20. века у српској култури и

књижевности није М. Ристић, већ фаустовски хуманиста Р. Константиновић. Његов тоталитаризам је више религиозна трагедија и он и не крије све своје религиозне и политичке инстикте, и властиту потребу за целовитим односом према  животу... Константиновићеве реационализације су друга страна ирационалног. Право је чудо да човек толиких знања буде заробљен бесмисленошћу и апсурдношћу живота

и једног политичког модела, који пориче смисао свему ономе што би барем у његовој старости могло оправдати бесмисленост...)

Антологичарима и официјелним књижевним критичарима, историчарима и књижевним истраживачима, да не спомињем толике наметане песнике и фарисеје, не пада на памет - шта је у ствари права независност од природне нужности и сваке власти, па и власти технике?

Како човек и уметник ступа у везу с Богом? Подцењују се духовна начела; омаловажавају као апстрактна... Прононсирани књижевни тумачи етикетирају Велимировића и Ј. Поповића као нацисте, а односе човека у друштву, у социјализму, фалсификују. Вешто. Обе метафизике су лажне, и метафизика колективизма, и метафизика фашизма. Берђајев

је кристално јасно показао лажност универзализма Хегела, Маркса и других, који су били заговорници идеје примата државе над људском личношћу!...

Антологија НМ, верујем, шири границе Слободе. То је још увек НАЈВЕЋА ДУХОВНА ВРЕДНОСТ, ВЕЋА ОД ВИТАЛНЕ.

"Духовну и интелектуалну слободу штите тек мали културни слојеви" (Берђајев, исто, стр. 77).

Рад на овој антологији, подстакао ме је, да о свом руву и круву, издајем неколико књижевних часописа. Добар део штампе и електронских медија игнорисао је њихово постојање, данас је јасно и зашто. Не допада им се трагање за истином. Шта да се ради? Ту нема помоћи...Српска култура је још увек далеко од узлета, на жалост.

Знате ли зашто? Читајте Нушића! Читајте Берђајева - он је знао.

"...Велика духовна култура прошлости, велики стваралачки узлети, велики стваралачки генији - све то ће бити оцењено као производ експлоатације у корист привилегованог културног слоја, заснованог на неправичности. После јунака Достојевског упозоравају и

кажу: "Ми ћемо сваког генија смрвити у раном детињству". Највећи узлети духовног стваралаштва били су повезани са признањем постојања другог света, независно од тога у каквом облику се то признавало. Искључива оностраност чини живот површинским.

Затворенот у иманентном кругу овога света је учвршћивање коначности, затварање бесконачности. Али стваралачки акт људског духа усмерен је ка бесконачности, ка трансцедентном, које парадоксално треба да буде признато за иманентно... У мом коначном и ограниченом сазнању, дата је усмереност ка неограниченом и

безграничном... " (исто, стр. 102)

Ова антологија, коначно, отвара процес духовног продубљивања у српској култури и поезији 21. века, који је започео. Она нема волујску предрасуду према мистици: а што је у њој најмање трећег ступња поезије, и мистике надисторијске и есхатолошке, мистике

крајње границе, то је, верујем зато, поред осталога, што су песници - како је већ Винавер уочио - избегли да се суоче са својим основним задацима и што нису испунили своје дужности. У новијој мистици, у савременој српској поезији, коју оличава поетски опус Александра Лукића, није нов елемент епска ширина његових поема или песама, већ

профетско - месијански елемент... Та поезија је истовремено окренута свету и слободнија од њега. Она не избегава суочења са мучним противуречјима и раздвојеностима, она стреми ка разрешењу у новој мистици која је (чини ми се) дубља од религије и која много тога обједињује...

Својом књигом Европа овај песник је показао апсурдност национализма малих народа, али и апсурдност тзв. Беле Европе. Показао је да се индивидуалне вредности изражавају пре свега у њеној култури, а не у држави. У том смислу, овај песник је далеко изпредњачио и од својих непосредних хваљених претходника. Измакавши фатуму српске културе и поезије 20. века. Овај песник, а он није усамљен у томе, зна, да су "литература и музика неког народа далеко више индивидуални и оригинални него војска и полиција, који су

повезани са интернационалном техником... " (Берђајев, исто, стр. 107).

Има зато наде за српску културу и поезију у веку који наступа, баш због тога: што се праве победе, тријумфи и успеси истински, могу постићи једино у уметности и култури...

Знајући за то, верујући у то, установио сам при крају 2003. године књижевну награду*, која би се додељивала књижевницима и уметницима трајних и правих победа, стваралачких тријумфа, успеха истинских....

АМБЛЕМ ТАЈНОГ ПИСМА СВЕТА,  - тако се зове та награда - и има своје симболично знамење : кругове. Око је први круг, а Хоризонт, коме оно даје облик, други. Тако се понавља свуда у природи, та првобитна фигура, без престанка. Она је највиши амблем тајног писма света...Свети Августин је представљао Божију природу као круг, чије је средиште свуда, а периферија нигде. То су речи једног великог мислиоца, Емерсона. Људи се читавог читавог живота баве тиме, да одгонетну загонетку многоструког значења тога пра - лика. Међутим, ова награда се не додељује само за тај установљени, циркуларни смисао карактера стваралачког рада. Награда се додељује оном уметнику коме се дало да свој рад надвиси. Наш је живот време или рок, за који треба да упознамо истину : да се око

сваког круга може повући други; да , у природи нема краја него, да је сваки крај уједно

и почетак; да иза сваког дана који пролази, нова зора свиће; да се испод сваке дубине,

отвара нова, још већа дубина, како каже Емерсон. Та дубина је - дубина бездане уметности; таквој се уметности додељује ова награда. Без обзира да ли је реч о поеми, књизи песама, роману, есејима, или опусу једног уметника. Другим речима, симбол ове награде може бити и прстен или карика, карике које повезују Стару и Нову Европу, Србију и свет, васиону и срце човечије, душу и тело. Јер све је у ствари повезано везом дубоком и нераскидивом. Душа неће да зна ни за шта ружно или болно. Васиона остаје неоштећена у срцу човечјем. Постоје уметници и дела који покушавају да одрже интелетуални живот чист и здрав, придржавајући се духовних закона, живећи животом природе и не уносећи у свој дух тешкоће и незгоде које нису његове. Ова награда се додељује онима који су прележали велики кашаљ душе. Ова награда се додељује уметницима који су принели барем неколико жртви ономе чему их је вредело принети.

То су они уметници и она уметност која је већ одмакла ОД АЛАЈБЕГОВЕ СЛАМЕ ПРЕМА ТРЕЋЕМ СТУПЊУ ПОЕЗИЈЕ И ЈЕДНОМ БЕСКРАЈНОМ МОРУ СА

ОСТРВИМА ЋУТАЊА. Песник Александар Лукић је, на крају своје књиге БРОД ЛУДАКА, додао и једну изванредну забелешку, која упућује на - бездану уметност.

Подвучене су ове речи песника, које, изражавају, суштину уметности будућности, најјасније могуће : - Кад песник може да пише све, о свему, зашто да пише којешта? Постоји прогрес душе, и у њега се морамо поуздати до краја. Оно што је у српској или

балканској поезији било лепо и примамљиво, треба и мора да се замени и истисне само нечим лепшим и тако даље све лепшим од лепшега до у вечност!

У другој половини 20. века царује волујско схватање културе, књижевности, издаваштва. Нушић је ближе исконском схватању културе и поезије, Берђајеву, од већине наших послератних философа скоро свих уображених књижевних фушера. Леонид Шејка је

оригиналнији песник и од Попе и од М. Павловића, али овај умни и даровити стваралац одлази прерано; његова се поезија објављује окаснело и постхумно. Данило Киш је убедљивији, иако не и плодотворнији песник, од Ивана В. Лалића и Бранка Миљковића.

Не бавимо се оним шта би Миљковић постао, да је поживео дуже. Посветимо дужну пажњу Миловану Данојлићу, као песнику. Погледајмо, али заиста реално, какве стихове до своје тридесете године објављује песник Александар Лукић, који има највише песама у овој антологији! А. Лукић је пример песника пожељнога стваралачкога развоја. Прескупом је ценом плаћен његов улазак у савремену српску поезију... Други песници су улазили лакше и на мала врата (да им не набрајам имена - али зашто и не ? Зашто бих се држао предрасуда као пијан плота и неговао сујете - када су баш оне сахраниле многе српске

песнике). Лукић је до своје четрдесет и пете године написао изузетне књиге: БРОД ЛУДАКА, ЕВРОПА, ЛЕГЕНДЕ О РАМОНДАМА И РУЖИЧАСТОМ ПЕСКУ МЕСЕЧЕВОГ СМАКНУЋА, које по снази дубини доживљаја, надилазе оно што се у најсрећнијим тренуцима дало Дису. Па ипак, волујска књижевна критика, волујски

антологичари и толике универзитетске пришипетље, н а  м е ћ у  друге песнике мањега зауста, дара и опуса... Волујска књижевна критика, дресирана у бункерима и боксовима пакла социјалистичке метафизике, специјализирала се да од мишева прави слонове, и обрнуто!

Волујске редакције толиких полумртвих тзв. књижевних часописа, и толике волујске институције, специјализовале су се за н а м е т а њ е бирократске књижевности и величина исте.

Волујски концепт је жилав: најжилавије се намеће преко псеудо - институција књижевних награда. Зна се коме се додељују ...

Што је још жалосније: унапред се зна, овде, ко је и на какве све награде претплаћен... Као што су Винавера деценијама држали у запту штампајући га на парче, тако и данас најбоље песнике Србије држе далеко од великих издавача (ако таквих уопште овде има; јер ово је

земља изузетних привида!).

Немогуће је више - сакривати. Стварати димне завесе. У том смислу четврто издање антологије српске поезије 20. века НМ, није само овидљавање већ и - ноћна мора многих волова. Ко су они?

Јавиће се сами. Препознаћете их по мукању, и по томе како ће мирно смазати

онај букет цвећа, који симболизује ВЕРУ, ЉУБАВ и НАДЕЖДУ.

Праоца и Претечу им је описао Нушић.

Одлучио сам припремајући ово издање, да изоставим РЕГИСТАР I и РЕГИСТАР III

и од тога сам спремио нову књигу Канал ФИЛТРА (која ће изаћи истовремено када и антологија). Као и да од песама које су отпале из другог или трећег издања, сачиним корпус "опалог лишћа", тако се "искључене песме" или песници, ипак укључују у корпус српске поезије 20. века.

Кроз читав 20. век, а поготову у другој половини века, професори универзитета, истраживачи, тумачи и издавачи, заобилазе, као киша око Крагујевца, битна, најбитнија питања српске културе и поезије, и, нарочито, Винаверов есеј ОДБРАНА ПЕСНИШТВА.

Зашто?

Колико је српска књижевна критика кроз 20. век била реална, стваралачка, откривалачка? Хипотетично питање. На које ће понудити озбиљније одговоре споменути волови и професори - историчари књиж.

Како би, дакле, требало започети неку макар и скромнију кратку историју српске културе и поезије 20. века? Можда баш овако ?

"Нов живот диже се на рушевинама наших кровова. На огњиштима се угасила ватра, коју је ревносно деда својим жарачем подстицао; у икони је утрнуло кандило, које је свакодневно горуцкало при молитви наше мајке. Проширили су се зидови наших домова и оно што их је некада красило - мир, вера и љубав - продато је на лицитацији као стари намештај.Ми смо на прелазу, на граници једне и друге епохе, на сукобу двају разноликих живота, патријархалности и цивилизације.Из нашег пепела нићи ће други људи, са другим навикама,другим осећајима и другим мислима. Ми их већ осећамо у себи, али ми нисмо што ће они бити. Наше је доба родило нас - полутане, а ми ћем родити Хамлете!...

Свет сматра за срећне оне који преспављују ово доба, а ја сматрам за глупе оне који оплакују ово доба.Пред нама је било поколење одлучно у идејама, истрајно у раду; за нама долази поколење које ће сумњичити. Не налазите ли да смо ми поколење које треба да се смеје?Смејмо се, то је једино задовољство! Смејмо се, та и онако је мало задовољних! Питате ли; коме? - Та прво себи, па онда оном до себе, па ономе више себе, ономе што је пред нама и ономе што иде за нама..."

Да, смејмо се - Послератним песничким 'бардовима' (...), критици (и не само официјелној) која их је више хвалила и тетошила, него што је покушавала да их разуме скроз и вреднује реалније. Ови песници су дуги низ година уредници у најутицајнијим комунистичким, наметачким издавачким предузећима. Произвођачи - као издавачи - мутаната

песника. Као издавачи, уредници, споменути уопште нису подвргавани озбиљнијем критичком сагледавању - нико их још није пропустио кроз финије критичке филтре. Групни портрет ових уредника је, верујем, антиципирао Нушић, саслушавајући, сећате се већ кога, у пожаревачком затвору 1888. године. Ја то кажем дубоко свестан да

живимо у времену "у којем се истина не воли и не тражи. Она све више уступа место корисности и интересу, вољи за моћ. Непријатељство према истини утврђује се не само нихилистичким или скептичким односом према њој, него и њеном заменом овом или оном вером и догматским учењем у име којег се допушта лаж, која се сматра добром, а не злом. Равнодушност према истини већ се и раније одређивала догматском вером, која не допушта слободно трагање за њом. (...)

Наша епоха се одликује изузетном лажношћу, и то посебне врсте. Учвршћује се лаж као света дужност у име виших циљева. Зло се оправдава у име добра. То, наравно, није новост. Историја је увек волела да оправдава зло вишим циљевима (лукавсттвом ума код

Хегела). Али у наше време, то је попримило огромне размере... "  (Николај А. Берђајев, Царство духа и царство ћесара, Нови Сад, Светови, 1992, 136 стр. - стр. 5 ; Гносеолошки увод - БОРБА ЗА ИСТИНУ)

Споменути издавачи - уредници делују дуги низ година, у "збрци ", у којој водећу улогу има политика, једна сасвим одређена и погубна, у збрци у којој су бачене словенске земље, од Русије до Србије (нарочито после Другог светског рата)...

Хвала Богу, написао сам РЕЛИГИЈУ ПОЕЗИЈЕ, 1 - 2, у којој сам, у оквирима студија о књижевној истини и о српској култури и поезији 20. века, изнео доста детаља, доста аргумената о – погубности дејства волујског концепта. Та књига је објављена 2002. године, у оквиру мојих ДЕЛА, а затим је публикована и на Веб сајту ЗАВЕТИНА . Та књига је објављена и на компакт диску УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА (ДЕЛА Мирослава Лукића у 40 књига, плус 3 студије - децембар 2003. )

... У споменутој студији изнео сам доста тога што расветљује ову и овакву антологију...

"Човек је биће које вреднује, које одређује квалитет. Одређене вредности и уређење њихове хијерархије је транцендентална функција сазнања. Чак и дивљак вреднује. Али у нашем свету хијерархија вредности је изврнута, ниже је постало више и више је угушено..." (Берђајев, исто, стр. 57).

То се понавља у српској култури и поезији током читавог 20. века, а нарочито у другој половини његовој.

У српској култури и поезији тога времена влада царство лажи, у које је загњурен човек. Терор је примењиван и у култури. Терор је примењиван и другим перфиднијим средствима у културном и јавном животу. Послератну књижевну критику, марксистичку, треба одбацити, шкартирати. Пре ће нас разумети волови, ако проговоримо о хијерархији вредности, него марксисти, "јер они не прихватају само постављање питања о вредности, за њих постоје само нужност, корист, богатство" (Берђајев, стр. 59).

Критичари су постајали - после Другог светског рата – они који су прошли темељну дресуру марксистичких претходника. Шкарт је производио Шкарт.

Колико у српској култури и поезији, уопште у стваралаштву духовне културе, религиозних, спознајних, моралних и естетичких вредности има духовне аристократије?

Ако признају Л. Костићу маестралност, због његове Лабудове песме, написане на почетку 20. века, зашто кроз читав век затим лажу сами себе и доводе у питање песничку и човекову тежњу према апсолутном? Зар нису знали шта значи ишчезавање духовне

аристократије?

Увек је са највиших места власти аминовано - све - па и у уметности. Велики песници, који не беху близу власти, у другој половини века, завршавали су у паклу (попут Винавера, рецимо).

Једино се Црњански под старост вратио из емиграције у Титославију, али - коју је то нову књигу поезије написао после тога? Не може се ишчезавање квалитета надоместити наметањем стваралачких пораза!

Југословенска револуција није била интегрална, целовита измена човека, људског друштва, већ промена одеће. И на томе је изгубљено толико година... Она није дала и избацила велике ствараоце - индивидуалне, никоме и ничему неподчињене.Културна елита у Србији је смрћу Винавера преживљавала тешку кризу, ишчезавала је, док није скоро сасвим ишчезла. Тзв. послератни модернисти и њихови критичари и тумачи никада нису били културна елита !

Формираће је ствараоци који пре свега и изнад свега знају своју дужност: значи, знају да чувају своју стваралачку слободу.

Треба ли да наведем њихова имена? Било би контрапродуктивно по те ауторе.

... Већ сам навео имена оних песника који су прихватили чињеницу да стваралаштво духовне културе увек означава поштовање хијерархије вредности, јединствене хијерархије вредности која може бити оправдана !...

Антологија Несебични музеј Плус ултра, не тражи од света, спољашности, околине, тј. не тражи од необичних "државних волова", оно, што јој они не могу дати. Песме песника, или стваралаца полиграфа, нису биране према једном аршину, већ према ономе што стоји у наслову избора, називу ове антологије.

Извесне песме одређених песника 20. века указују на пут од Алајбегове сламе, коју још увек жваћу или на којој леже, необични државни волови, према Истини, и према трагизму живота, који, зар не, постоји, од тренутка када је онај пожаревачки во смазао Нушићев букет до тренутка када све ово записујем. Сигуран сам да ово неће разумети ни

најмисленији и најхваљенији државни необични волови! Ја ово не пишем због њих. Ни због критичара и песника мутаната, којих има, више него плеве, у српској култури и поезији. Ни због псеудо - историчара српске књижевности! Ја се радујем што ово пишем, нема ниједан разлог да будем тужан, ни да буде ико тужан, јер је свака туга, како је подвлачио Винавер, изговор за нову тугу. Српском културом и књижевношћу доминира кроз читав 20. век известан фатализам и туга: чини се да су многи били рођени да буду тужни, а толики међу песницима нису умели да то буду како треба, и многи су, многи,

тражили ма какву ситницу за изговор. Туга је у многим песницима а не у ономе што јој служи...

Песништво је пут ка правди... Поезија је виша врста правде... Писаће Винавер 1913. године. Да ли у поезији најхваљенијих српских песника 20. века има тога?За какву су то они уображену целину у свему и свачему били свој бој?

Јесу ли испунили своје задатке и дужности?

Нису...Нису победили судбину. Нису је победили ни она послератна два песника, које су предлагали за Нобелову награду (...)

Је ли унапред записана судбина свакога човека, птице, пса и вола?

Ако јесте, ако је унапред задата, може ли се победити?

И ко ју је победио?

Да ли је ово једно од оних хипотетичких питања, на које не треба одговорити? Да ли је ово једно од оних погрешних питања? Ако јесте, које је право питање?

У периоду 1988. - 1998, покушавао сам да одговорим на право питање (наравно, оно што сам ја сматрао да је право питање једног песника!), у амбијенту црвеном, фаталном, апсурдном...

Записивао сам своја размишљања белим, тајним мастилом. Најчешће речи у тим забелешкама беху: ЉУБАВ, ВЕРА и НАДЕЖДА. Те речи исписују на лецедерским срцима, која се продају на вашарима.

Да ли су лецедерска срца наш симбол непрекидног континуитета, традиција која траје?

Продавали су се на вашарима док је робијао Нушић, зна се где; продају се и сто година доцније, данас. Више и боље се продају него књиге и књижевни часописи... Немам ја ништа против лецедерских срца и вашара, и народа у најширем смислу речи; чак бих могао да потврдим како га волим; али - на даљину! У ствари, где је народ? Не види се народ, већ црвена боја "која једино не годи биковима, калуђерима и ћуранима... боја од које се гради републиканска застава и жандармска униформа" (Нушић).

Не годи ни мени, иако немам никаквих сродности са биковима, калуђерима, ћуранима, републиканцима и жандармима...

У пожаревачком казненом заводу Нушић је запитао стоку, по упутству старозаветног Јова, да би га стока научила - о прошлости, садашњости и будућности. Неверне Томе, а већина Срба је таква, поготову усмени типови или нечитаоци, нека потраже Нушићеве Листиће писане у ћелији бр. 11. Писца је, наводно, посетила извесна госпођица и поклонила му "букетић као успомену на нашу љубав". Ево шта се збило после са тим букетићом:

"Ја сам букетић метнуо на прозор, међу решетке. Хтео сам да спојим љубав и чежњу, то је у овом моменту расположење моје душе! И заиста, ако је крст израз вере, ленгер наде, а срце љубави,то ништа лепше не може да буде израз чежње до апсанске решетке.

И замислите, - јутрос је пришао моме прозору један во. То није био обичан во, јер је, верујте, својом озбиљношћу стекао од прве моје поверење, но које је он проиграо. Кад се већ приближио моме прозору,дочепао је са највећом халапљивошћу онај букетић који је

изражавао успомену на нашу вечиту љубав. И ја сам морао својим рођеним очима да гледам како он прежива моју веру, љубав и надежду. Оно истина, то се троје често прежива, али ипак - проклет био цео волујски род!..."

Нушић је први писац који је саслушавао - вола!

Питао га је ко је и како се зове, али во је ћутао и бацао га у очајање. На крају га је ипак натерао да проговори - ко је по опредељењу? " Државни во" . Питао га је и да ли је писмен. "Јесам, и пишем љубавне песме! " Државни во је признао писцу да му је савест

притисло сало, и да га уопште не мучи чињеница што хиљаде хиљада његове рогате браће још увек носе јарам и једу огризину. Нушић се ишчуђавао, а необични српски или државни во, који је уз то још и писмен и пише љубавне песме, изнео је своју аргументацију...

" - Немојте се ишчуђавати, послушајте ме! Будите миран грађанин, скидајте капу сваком ко је ма и мало виши од вас, па макар вас и роговима престизао у висини ; научите се да се дубље поклоните; научите се да помало и колена савијете, па кад вас грбача заболи, немојте се тужити, већ каж'те сваком да је то од назеба. Великим људима немојте истину у очи говорити, а најмање смете ту погрешку учинити према владаоцима и женама. Власт и пуницу немојте вређати; немојте заборавити да често дарујете

жену и оне који су старији од вас у служби. Кад вас ко удари песницом, ви се насмешите и чешите се тек кад одете кући. Ако се с вашом женом забавља какав велики чиновник, ви се правите као да не видите. Научите се да баш онда ћутите кад вас савест гони

да говорите, па ћете се убрзо уверити да је ћутање - злато. Кад вам хоће да скину капут за какву дажбину, ви реците да имате још један код куће. Кад вас ко похвали реците да нисте заслужили, а кад вас изгрди, насмешите се. Будите увек спремни да кажете

владаоцу да је племенит, жени да је лепа, пандуру да је мудар,списатељу да је генијалан. У новинама читајте само огласе, а да би вам се мало разгалио дух, можете читати и општинске објаве што се по угловима лепе. Ето, то вам је мој савет, радите тако и ви се

нећете кајати; имаћете мира и на небу и на земљи, и гојићете се!

- А не би ли се огрешио према самом себи?

- То је мањи грех но огрешити се према приликама. Човек сам себи може и да опрости, а прилике кад се о њих огрешите, не праштају!

- Хм!...

- У том нам неко прекиде реч. Дође један чувар и муну ногом мог саветодавца у трбух. Он се окрете погледа га мирно, па затим мигну мени левим оком.

- Али, то вас боли? - прошаптах ја.

- Та да, боли ме, - отшапута ми он - али овај ме тера да идем у шталу, јер ми је положио лепо и чисто сено а не огризину..."

Дакле, државни во, који је писмен и пише љубавне песме, становник штале и таманитељ сена а не огризина, има своју волујску филозофију живота и судбине. Она се, удубите ли се дубље, поклапа са суштином бирократске и модерне књижевности, једине књижевности,

или владајуће овде, настале према приликама. Најпознатији њени представници представљени су у свим историјама српске књижевности објављене на српском последњих сто и кусур година. Те историје су написане за образовање и едукацију потомака државних волова, то је заједничка црта свих тих историја књижевности, од Скерлића и Деретића до Новице Петковића...

У другом, допуњеном и заслађеном издању НАЈНОВИЈЕ ПАНТОЛОГИЈЕ српске и југословенске пеленгирике (Београд, 1938) - занимљивој грађи за једну студију о неволујском приступу српској култури и књижевности 20. века, Винавер даје у додатку, у

Личним подацима, и пародије: медаљоне - портрете гласовитих ... писаца бирократске књижевности, па и - Др - а Бранислава Нушића (стр. 187).

Винавер је, донекле, неправедан према Нушићу! Ако и постоји, у Срба, некакав бледи траг модернизовања књижевног израза, у последњих сто двадесет и коју годину уназад, онда су то Листићи Нушића, писани у казненом заводу. Нушићев во, елем, није обичан во,

то је необичан во - то је симбол и метафора, истовремено, који на најтачнији начин изражава, суштину књижевности настале према приликама. Ако би се, напокон, неко прихватио да напише историју српске културе и поезије последњих стотинак година, морао би да се позабави необичним државним волом, који је у ствари заклонио нашу

књижевност, која је, само наша, која још увек, ни на крају 20. века, није - књижевност у једном светском смислу. Можда је Нушић последњи српски писац, представник примитивних људи, који је имао јасну свест о томе? Имао је, увиђајући разлику између државног вола и себе, дакако.

Није, чини ми се, важно одговорити на питање: Ко је модернији ? Нушић, или Андрић и Црњански? Винавер или Васко Попа, Миодраг Павловић, Стеван Раичковић, Иван В. Лалић? Нушић или Марко Ристић, Душан Матић?... Винавер је, као издавач, објављивао Настасијевића, Растка Петровића, Црњанског, - сви су они добили Сабрана или изабрана дела, а Винавер ни огризине!

Винавер, дакле, као ни Нушић, није био државни во! Винавер је, понављам, неправедан према Нушићу!...

Традиција "државних волова", необичних, у српској култури и књижевности апсолутно је неподстицајна. То је традиција сала, сена или огризина... То је традиција ПРТЉАГА.

Може ли се победити судбина? Винавер се надао 1913. године да ће човек победити судбину.

"163. Има двојаког фатализма: најпре, онај глупи, леност мозга, очајање после свршеног факта. А има и један други. активни.

Ако је човеку досуђена, бар у најопштијим потезима, нека судбина, он не треба никад да клоне, никад да очајава. Он мора себи рећи :Ја не знам своју судбину, ко зна колико пријатнога и одброга она још крије, треба само чекати.

Мислим да је судбина одређена у толико што нам је избор ограничен, т. ј. немамо да бирамо између много живота и начина,него између једног доста малог броја.

Зато и мислим, да треба што више радити и стварати, како би нам и избор могао да се прошири, како би број могућности које нам стоје на расположењу, постао што већи.

Мислим, да је то осећање када се има пуно могућности за избор, да је то поносно осећање духовног, судбинског богатства, оно, што највише охрабрује човека да живи и ради.

Сви ми живимо за то, да достигнемо што веће богаство могућности за стварање нашег живота; тако, да се једнога дана скала та толико попне, да нам се учини да ми стварамо наш живот. И заиста, ми ћемо га стварати...

Надам се, да ће човек победити судбину...” (Винавер, МИСЛИ, Београд, 1913, 160 стр.; стр. 82 - 83. Пишчево издање.)

Тако Винавер пише са непуне 23 године!

Упоредите Мисли са Андрићевим Еx Понтом и Немирима (1918, 1920), поређење неће ићи

на штету Винавера, напротив! Погледајте у МИСЛИМА о чему је и како писао 22 - двогодишњи Винавер, и погледајте, проверите, упоредите - шта је са двадесет и три године писао Андрић, Црњански, Настасијевић, Растко Петровић, или Васко Попа, Миодраг Павловић, Стеван Раичковић...Провера не кошта много; пар месеци читања...

Винавер се већ са 23 године дисциплиновао, како сам вели, па су се његове мисли и жеље знале... скромнога држати скровишта.

Поновићу, по ко зна који пут, Винавер је био уметник пожељнога стваралачкога развоја. Осећао је и познавао музику, уметност уопште, оставио несумњиве трагове и доказе о томе. Све га је упућивало на то да постане - полиграф, што је и постао. Сакрили су га и још увек га скривају и искључују из српске културе и књижевности - себични и

мање даровитији и мање плодоноснији. Није Винавер сав и најјачи у хумору. Са 23 године он је налик на реку што још није корито издубила, што не зна границе своме току; са 48 година (1938), већ су се у Винаверу кристалисали кристали бића. Својом вештом руком и

проницањем, Винавер је пред Други светски рат постао оно што треба да буде. Задихана локомотива будућности. Ту чудесну справу створио је самопрегор, на почетку и на крају. Не знам ни једног другог српског књижевника који тако приљежно своје ризнице припрема попуњава као Винавер. Чинио је то већ као аутор МИСЛИ, изванредне књижице,

као што је и Берђајевљева Религија стваралаштва, а обе те књиге је затрпала лавина страшних догађаја:Балкански, Први светски рат, Октобарска револуција...

Размишљао је Винавер о будућности, родитељски јој остављајући слободу да се определи. При уласку у живот не постављам јој услове. / Ту свесну и дрску будућност не само чежњиво волим,ја је и мрзим дубоко. / Како је понижавајуће бити роб, ма и себи самом (Мисли, стр. 87).

Смешно је тражити рехабилитацију Винавера као песника!То може само пасти на ум будаластим бирократама. Треба штампати критичко издање Винаверових Сабраних дела, што пре, прво, зарад укључивања овог великог писца и интелектуалца у културу и

књижевност коју је веома задужио; друго, због нараштаја који надолази, и који није отрован незнањем и свим предрасудама својих дедова (оних рођених после 1925!).

Винавер је, понављам, победио судбину, оног тренутка, кад је ово записао: Нек се развијам и нека пропадам, та то и јесте живот. И само то јесте прави живот. / И сваки развитак и свако пропадање, свако раштење и опадај, величина и декаденца, свако пупљење и сваки спарушај постоје, дишу, живе својом егзистенцијом (Мисли, стр. 89)

Централна фигура модерне књижевности српске, Винавер, ево шта вели о модерном уметнику: Модерном уметнику дају понекад и сувише помоћних средстава и он се навикава, поред својих здравих ногу, на штаке. Природне науке, математика, психологија (Мисли, стр. 90 - 91, 1913. године!)

Модерна српска књижевност, вуче са собом свој мучни пртљаг. О томе је у српској књижевности Винавер једини оставио разборитије наговештаје, дискретно указујући на злочинце и ћифте: "Злочинци и ћифте (а под овим именом подразумевам све злочинце против лепоте) и ако згазе под ноге извесне принципе, кају се. Они су успели да промене свој живот али им није пошло за руком да промене свој морал простих људи. Почели су да се пењу на беле, на студене Алпе самољубља и самоискључивости али су претоварени

пртљагом ког не могоше оставити на дну. Многе тако мучи пртљаг “

(Мисли, стр. 91).

Пишући о целинама, Винавер долази на мисао: 198. Поезија је виша врста правде. Жалимо оно што изгледанеправедно са гледишта једне више целисходности... (исто 95)

У послератној српској култури, књижевности, књижевној критици, царује један погубан и кратковид неморал. Кад хоће да представе неког тобож великог писца, критичари потегну аргументе и фусноте које ни дон Кихот не би разумео, или се представљају јасним

стилом, који је једино добар, како је Винавер запазио, за математику и минерале! Само пре неколико недеље запрепастио ме је случај једног књижевног критичара (објављен у «Борби»), срочен у хвалидбеном клишеу, који на сва звона хвали Сабрана дела Миодрага Павловића!

Да иронија буде већа, тај је критичар докторирао на Винаверу, и пристао на лаж. Јер није уопште реч о Сабраним делима М.П. , већ о делима по избору писца, а то је нешто сасвим друго! Исти критичар је саставио, не тако давно, и једну купусару тзв. религиозне поезије, иако је не тако давно бивао чест гост на трибинама тзв. марксистичког центра београдског градског комитета...

Опет Винавер: Онај чија искреност није лепа, требао би да лаже за љубав лепоте. Али ништа страшније но ружна лаж (Мисли, стр. 97)

Винавера је, као младог човека, болело што имам у себи нешто непознато, што ће да надвлада. То непознато биће даљи живот мој јер је овде све познато, све досадашње - смрт (исто, стр. 99).

Винавер је дао и једну - светлу и прецизну импресију селења душа (стр. 109. Мисли) (Можемо да замислимо да има у човеку више разломљених душа и да свака разломљеност гради свој мост и да се свака после јавља у новом облику ( у друштву других, нових

делова) да мост настави. Сваки део наставља за себе...)

Винавера су после рата представљали и настављали парцијално, дајући на кашичицу само неку од његових разломљених душа - и то је највише што су дали. Целовитог Винавера нису видели. Бирократски писци - песници, приређивачи, критичари, назовимо их винаверовски -друмски људи, нису помагали Винаверу да победи судбину, они су стварали нешто друго. Оно што једино могу - друмски људи. (Друмски људи, који су се бојали опасности прелаза између две познате и примљене мисли, рушећи стално, начинили су

у себи празнину. Све је близу, јер ничега нема, стр. 108 Мисли.)

Винавер није најдубљи у хумору, већ у мистичном. Мистично га је упућивало на богочовечански реализам. Као 23. дишњак Винавер записује:

247. с. Понеки пут, пошто смо наставили прошлога себе.....(Добијате ли вртоглавицу: замислите, сплет мостова разне конструкције и изгледа, кроз бескрајност простора!.... сусрећемо се са самим собом, на сопственој линији која се укрштава. Тада имамо

мистично осећање себе. Тада нам се учини залудан сваки нови повратак - јер смо се вратили у себе. У ствари има само укрштања. Идеалан случај : вратити се истом затвореном кривуљом. Али наша линија бића никада се не затвара. Ми се са самим собом

дотичемо, сударамо, сукобљавамо, али се никад сами у себи не губимо, сами у себе не утичемо. Ми нисмо море нас самих... (исто, стр. 109 - 110).

То је све записано после размишљања о сеоби душа, тј. у контексту размишљања о бесмртности.

Не постоји једноставан и кратак пут према уметничком опусу Винавера и уопште према српској поезији 20. века, а посебно оној, која припада високој поезији, оној која извире из култа и која лебди изнад мора са острвима ћутања (музике).

Колико је послератна култура и књижевност подлости учинила према људима и  покојницима без одбране, на пример - према Св. Стефановићу и Винаверу!

Антологија НМ, ово издање, допуњено, пристало је на обалу, поспремивши 20. век српске поезије. Она је прикупила оно што понајмање припада бирократској књижевној целини тога века. Сва претходна издања, у Првом Регистру, имала су предговоре, у којима је, поред свих објашњења, дато и низ битности, и свака је од њих  на први поглед везана - за небитност, некарактеристичност, која нас привлачи по извесним законима. Најпре имамо дејство на небитно. Оно нам је тајни помоћник у јуришу на битно (Винавер). Начелно гледано, у коначном издању НМ, нису нашли места они песници који само константују и који само објашњавају, који се играју са осећањима без њихове подлоге. Поготову нису нашли места они песници, које стваралачки развој није ни повео пут богочовечанског

реализма.Суштину тога осећања изразио је двема реченицама Винавер: У свакој ствари, кад упловимо у мистични час, боли нас претња обратног (кога и не знамо). Тада, тиме, боли нас све незнано (Мисли, стр. 105).

Традиција бездане књижевности је немодерна. Она никада није имала упоришта у бирократској књижевности, међу преживарима и заводницима. Ту књижевност не мучи пртљаг, и она увек и отворено прича ћифти о смрти као фараону његове слуге.. Нека се плаши сам себе. Бога је смео лагати јер је бог велик, племенит и добар. Себе неће смети, јер се познаје. Тешко ћифти: пре му је господар био бог а сад је он сам...

 

Децембар, 2003 - јануар 2004-  јануар 2011.

У Београду

Коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

*

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Милана Сувачаров
Београд

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2017