Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд
У посети капетану Драгану у аустралијском затвору

Прошлог викенда сам имао част да упознам капетана Драгана. Наравно, сви знате ко је он. Прославио се за време рата у бившој Југославији, а стигао је из Аустралије и одмах стао у одбрану српског народа у Хрватској.
Морам да признам да сам био сасвим неприпремљен за посету. Неколико дана пре посете назвала ме Живана Јовановић, власница Српског гласа и рекла да за викенд путује у Сиднеј и да ће поред осталих обавеза, посетити и капетана Драгана, и упитала ме да ли хоћу да јој се придружим.
Наравно – узвратио сам.
Онда мораш да ми даш број пасоша, тачан датум кад долазиш у Аустралију (иначе, живим на Новом Зеланду) и кад се враћаш.
Зашто? – упитао сам.
Не знам – узвратила је – ваљда је таква процедура.
Боже – помислио сам – као да идем у посету највећем криминалцу, а не човеку који је часно бранио свој народ и који већ девет година лежи у затвору без икаквог доказа да је крив.
Али сила бога не моли, урадио сам све како правила налажу и у прошли петак одлетео за Сиднеј. Одсели смо код нашег пријатеља, професора Војислава Илића, који заступа капетана испред српске заједнице. Посета је заказана за суботу у десет сати.
Стижемо десетак минута раније, а на шалтеру нас дочекује љубазна службеница, која је, чудне ли судбине, из Србије. Питам је како се зове, а она узвраћа да ми то не може рећи, а онда нам на српском каже да морамо поштовати правила. Пошто је била киша ја сам обукао јакну са капуљачом, а то није дозвољено. Дакле скидам јакну и дајем је професору Илићу, као и кључеве и пасош и сва остала документа. Онда нам каже да уђемо на суседна врата. Тамо нас је дочекала млада, али озбиљна Аустралијанка са детектором у рукама. Прегледала нас је, а онда рекла: Морате извадити минђуше.
Минђушу? – повикао сам. И док је Живана мирно скидала минђуше, ја сам се чудио: Али зашто минђушу?
Господине – узвратила је мртва, хладна – нисте на излету, већ у затвору! Извадите минђушу или се вратите!
Господе боже! – узвикну сам, али нисам имао избора. Дакле, после ко зна колико година морао сам по први пут да извадим минђушу.
Улазимо. У великој просторији затвореници седе за столовима, сви у белим комбинезонима. Прилазимо капетану, срдачно се поздравимо и седнемо за сто. Разговор креће спонтано, као да се знамо ‘сто година’.
Па где сте бре! – каже уз осмех.
А онда осмех силази са лица и почиње озбиљна прича. Прича нам о условима у затвору, о томе како већ девет година лежи у малој соби, како су га, нажалост, већ скоро сви заборавили и како се овој борби ‘Давида и Голијата’ не види краја. Слушамо га, а ја успут стигнем да бацим поглед на остале затворенике. Већина њих су млади, истетовирани, ошишани до главе, што бисмо рекли ‘деликвенти’ свих врста.
Опасно друштво – пролети ми кроз главу.
Како се осећаш међу овим људима? – упитах га безазлено.
Погледао ме својим оштрим очима и уз осмех рекао: Ето видиш каква је судбина Срба ако бране своје!
Разговарали смо још о многим стварима, а онда је дошао стражар и рекао да разговор приводимо крају. Two minutes left – рекао је.
What? – узвикнула је Живана, не верујући да је сат времена већ истекaо.
Капетан је, као достојанствен човек и официр који поштује ред и закон, устао без речи и рекао: Хвала вам што сте дошли, не могу вам описати какву радост сте ми учинили. Живана, немам речи да ти се захвалим за подршку коју ми ти и Српски глас пружате све ове године. Бог све види, па нек суди. Пренесите моје поздраве професору Илићу, коме ћу бити захвалан док сам жив, и мојој супрузи Нади. Поздравите ми моје Србе ма где били…
Загрлио нас је, а мени је успут шапнуо: Брате, пошаљи ми неко писмо са Новог Зеланда, да знам да још неко мисли на мене.
Хоћу, брате – ракао сам. Још једном ме чврсто загрлио, онда се окренуо и нестао иза тешких гвоздених врата.

Пренето из ”Српског гласа”, Мелбурн, Аустралија:

http://srpskiglas.com.au/u-poseti-kapetanu