Јавни предлог Удружења „Ћирилица“

 

Главним актуелним кривцима за разбијање српског језика на више језика и прогон српске ћирилице:

Господину Предрагу Пиперу, секретару Одељења језика и књижевности при САНУ

Господину Срету Танасићу, директору Института за српски језик

Господину Ивану Клајну, председнику Одбора за стандардизацију српског језика

Господину Николи Хајдину, председнику САНУ

Господину Драгану Станићу, председнику Матице Српске

 

Филолошким факултетима и другим институцијама задуженим за бригу о српском језику:

Филолошком факултету Београд

Филозофском факултету у Нишу

Филозофском факултету у Новом Саду

Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу

Филолошком факултету у Косовској Митровици

Друштву за српски језик

Вуковој задужбини

 

НАРАВОУЧЕНИЈЕ: „Језик је и средина и средство свеколике друштвености, просвете и науке у сваком народу. Језиком као ваздухом живи сав и друштвени и умствени покрет народни.“[1]

 

Предмет: Захтев за јавно изјашњење о томе да ли је „српскохрватски језик“ икад постојао и да ли су Срби икад говорили „српскохрватским језиком“?

Овај наш захтев за јавно изјашњење упућујемо данашњој генерацији српских лингвиста и научним и културним институцијама законом овлашћеним и одговорним за бригу о језику српског народа. Од њих и очекујемо одговор у разумном року сагласно природи питања које смо поставили у самом наслову овог захтева и потом у његовом садржају.

Када у овом захтеву кажемо да тражимо „јавно изјашњење“ под тим подразумевамо научно изјашњење српских лингвиста и наведених институција које би они ставили на увид српској јавности путем научних радова, стручних расправа и свих средстава образовања од предшколског до високошколског образовања у наставним јединицама (предметима) у којима се изучава наш језик, односно језик Срба као народа.

Под „јавним изјашњењем“ данашње генерације српских лингвиста о овом захтеву (питању) подразумевамо и њихово изјашњење према извршној власти оличеној у Влади Републике Србије и надлежним министарствима.

Подразумева се да су сви научни радови објављени у Србији доступни европској и светској лингвистици па и они радови на тему, односно наше питање, да ли је „српскохрватски језик“ икад постојао и да ли су Срби икад говорили „српскохрватским језиком“?

Предмет овог нашег захтева је јавно изјашњење оних на које је он насловљен о томе да ли је „српскохрватски језик“ икад постојао и да ли су Срби икад говорили „српскохрватским језиком“?

Циљ слања овог захтева је да јавно изјашњење српских лингвиста о томе да ли је „српскохрватски језик“ икад постојао и да ли су Срби икад говорили „српскохрватским језиком“ мора бити њихово разјашњење ставова из Закључног саопштења са научног скупа „Српски језик и актуелна питања језичке политике“, који је одржан у САНУ 28. октобра 2013. године у организацији Одељења језика и књижевности САНУ, Института за српски језик САНУ, Одбора за стандардизацију српског језика и Фонда „Ђорђе Зечевић“ за заштиту и унапређење ћирилице, коме су присуствовали и представници тадашње Владе Републике Србије и које је прослеђено извршној власти државе Србије, тј. држави српског народа. Односно циљ слања овог захтева је да јавно изјашњење српских лингвиста о томе да ли је „српскохрватски језик“ икад постојао и да ли су Срби икад говорили „српскохрватским језиком“ мора бити основа језичке политике у Срба.

*    *          *

                  Срби као народ помињу се почетком Нове ере.

Данас општеприхваћено мишљење је да су се Срби већ почетком 5. века са подручја северно од Карпата (област између Одре и Висле и средњег Дњепра) спустили до леве обале Дунава. Друга струја српског народа „силази на југ у 6. и нарочито у 7. веку, кад се среће с таласом који сачињавају Анти, словенско-иранска заједница, која ће се стопити са Словенима.“[2] и тад прелазе Дунав и спуштају се све до Егејског и Јадранског мора.

„На овај или на онај начин, миром или силом, непрекидни приливи Словена у овом периоду довешће до образовања треће велике групе, групе Јужних Словена. Од истока ка западу, настаниће се Бугари, Македонци, Срби, Хрвати и Словенци. Тако се данас зову, готово хиљадучетиристотине година после нагле плиме коју су проузроковали.“[3]

За Македонце Франсис Конт каже да су се као посебан народ издвојили волунтаристичким одлукама неких моћних политичара, а Бошњаке (Муслимане) и Црногорце у свом обимном делу (око 900 страна) уопште не помиње као посебне народе.

На својој карти „Покрштавање Словена 1000. године“ Ф. Конт на Балкану у том времену од Јужних Словена препознаје само Бугаре, Србе и Хрвате.

По нашем мишљењу српска историјска наука сагласна је са ставовима Ф. Конта (односно ставовима већине европских историчара) о времену и начину досељавања Срба на Балкан као и подручју одакле су дошли.[4]

Наша историјска наука прецизно и детаљно одређује простор који су Срби населили по доласку на Балканско полуострво. Срби су населили централни део Балканског полуострва уз долину Мораве све до Вардарске котлине, а на истоку њихови крајеви се граниче са Бугарима. „Ираклије им је тада препустио опустеле простране области између Саве и динарског масива, где су живели још средином X века. Населили су се у непосредном суседству области насељене Хрватима, који су такође дошли из Беле Хрватске за време владавине цара Ираклија. На планинској страни, дуж динарског масива, област насељена Србима граничила се с кнежевинама Неретљана (између Цетине и Неретве), Захумљана (између Неретве и Дубровника), Травуњана (између Дубровника и Боке), који су средином X века сви убрајани у Србе и Дукљана (у подручју око Скадарског језера и на потезу обале од Боке которске до Бојане).“[5]

*    *          *

                  Ф. Конт у својој књизи Словени каже да „тек у 6. и 7. веку, прасловенски или заједнички словенски језик престао је да се развија као заједничко биће свих Словена. Почев од овог периода, словенски језици какве данас познајемо почињу да се разилазе у  својој еволуцији.“[6] Даље он каже да се ти словенски језици и данас деле на три групе: источнословенске, западнословенске и јужнословенске језике. „Јужнословенски језици говоре се на Балкану; пишу се латиницом или ћирилицом; и ови народи имају католичку и православну традицију. У Југославији се говори српскохрватски (односно хрватскосрпски – примедба преводиоца), словеначки и македонски, у Бугарској бугарски језик.“[7]

Од европских народа само Словени немају писмо до 9 века. „У 9. веку био је довољан само један, старословенски језик за превођење светих књига са грчког језика за потребе преобраћања у хришћанство свих Јужних и Источних Словена, што је Византија себи поставила у задатак.“

„Три најбројнија словенска народа који данас настањују Балканско полуострво, Хрвати, Срби и Бугари, имају заједничке неке елементе: језичку сродност; (подвлачење: Ђ. Ј) Срби и Бугари заједничку веру (православни су, док су Хрвати католици); на крају, извесну подударност историјских токова.“[8] Нама остаје нејасно зашто Конт (па и многи други историчари и лингвисти) словеначки језик сврстава у јужнословенске, а овде изричито тврди да језичка сродност постоји само између Хрвата, Срба и Бугара. Но та нејасноћа и супротност ставова по питању словеначког језика није битна за ову расправу.

Поменута три јужнословенска народа Ф. Конт сагледава у много широј димензији. „Вера је поделила словенски свет на два дела, будући да су Словени примили хришћанство из два, непрекидно супарничка мисионарска жаришта, односно из Византије и Рима. Из ове чињенице, верска и политичка култура једних и других, схватање права, менталне структуре и уметнички изрази текли су у два супротна правца (подвлачење: Ђ. Ј).:

 –  Руси, Срби и Бугари градили су своју националну културу на источном хришћанству, у православљу; (подвлачење: Ђ. Ј).

 – Пољаци, Словенци, Хрвати, Чеси и Словаци усвојили су латински облик хришћанства, с његовим поимањем човека и његовом представом о свету.“[9] (Подвлачење: Ђ. Ј).

Од доласка Срба и Хрвата на Балкан и Рим и Византија желели су да их покрсте но „Велики део Срба и Хрвата сачувао је паганство до краја 9. века.“[10] Од краја 9. века Хрвати се усмеравају на римску цркву (католичанство), а Срби на Византију и православље. „Последице по будућност Балкана биле су велике: Хрвати католици супростављаће се православним Србима. На верске ратове надовезаће се разлика у писму: једно ће се састојати од латиничних слова, друго од такозваних ћириличних, што ће симболизовати разлику двеју култура и постепено припадање различитим световима. (подвлачење: Ђ. Ј.)“[11]

Значи Срби су у 10. веку преко превода византијских богослужбених књига на старословенски језик (превода Ћирила и Методија и њихових ученика) за писмо свог језика узели ћирилицу. За ћирилицу Ф. Конт каже да је потекла из Бугарске и да је освојила Русију у 11. веку, а Македонију и Србију у 12. веку.[12]

„Како су у 9. и 10. веку словенски говорни и писани језик на Балкану могли да разумеју сви други словенски народи, (подвлачење: Ђ. Ј.) ови преводи, приређивања и оригинална дела веома су се брзо прочула у целом словенском свету.“[13]

Први књижевни језик Словена, старословенски језик, настао на словенској језичкој основи околине Солуна „чува образац најстаријег писаног словенског језика, али нас у овој књизи занима његова судбина: то је био књижевни језик Бугара, Срба и Руса све до 18. века. (подвлачење Ђ. Ј.) Може се говорити о томе колико су заједничка азбука и заједнички језик могли да учврсте различите словенске скупине, упркос њиховим опречним токовима. Од тада је извесно животно заједништво присутно код православних народа који су имали исти образац мишљења и изражавања. Заједничка азбука, црквени и књижевни језик који су могли да користе сви образовани људи, очували су током векова осећање блискости, ако не и духовно јединство ових народа. (подвлачење Ђ. Ј.)

Поред географског удаљавања почев од 6-7. века, поред политичког раздвајања са стварањем независних и често супарничких држава почев од 9-10. века, православни Словени су имали оруђе заједничке цивилизације, које им је послужило као преносник више од осам столећа. Црквени језик који је постао и књижевни, прославио се у рукописима који су ишли од једне до друге словенске земље; он је био и говорни језик којим су се споразумевали монаси из Бугарске, Србије или Русије када би се у раном средњем веку нашли у жариштима заједничког живота, византијским манастирима, а пре свега на Атосу, и то од средњег века до савременог доба.“[14] (подвлачење Ђ. Ј.)

*    *          *

По нашем мишљењу српска историјска наука и српска лингвистика сагласне су са ставовима Ф. Конта (односно ставовима већине европских историчара и лингвиста) по највећем броју питања старословенског језика и појаве писмености у Словена, код Јужних Словена и у Срба.

Може се рећи да Срби у 11. веку говоре истим језиком као и сви остали Словени уз занемарљиве дијалекатске разлике – сви они говоре старословенским језиком. Односно, сви Словени говоре једним језиком у време када почињу употребу писама.

*    *          *

                  Како Ф. Конт у свом делу Словени обрађује време до 13. века о језику Срба после овог периода говорићемо према Историји српског народа.[15]

„Пажњу истраживача привлачи нарочито једна језичка међа која Јужне Словене предваја на западнојужнословенску и источнојужнословенску грану (подвлачење Ђ. Ј.). Та линија иде од ушћа Тимока преко источних подножја планина дуж српско-бугарске границе до Осогова, а затим у широком луку кроз североисточну Македонију до Овчег поља и Скопља и даље јужно од Тетова ка албанској етничкој територији око Шар-планине.“[16] По Ф. Конту једноставно и тачно речено то је граница између говора Срба и Бугара и истовремено етничка граница између ова два јужнословенска народа.

                  Павле Ивић даље о јужнословенским народима каже: „Прешавши тако преко Дунава као засебне скупине (подвлачење Ђ. Ј.), западни и источни (италиком означио Ђ. Ј.) Јужни Словени су наставили да продиру ка Јадрану и Егејском мору, што би значило да данашње оштре језичке разлике (подвлачење Ђ. Ј.) на црти ушће Тимока–Осогов–Шар-планина сведоче о некадашњем размеђу између двају етничких лавина.“

Видимо да П. Ивић Бугаре издваја и сматра источним Јужним Словенима, а Србе западним Јужним Словенима, односно успоставља веома значајну језичку разлику између ова два народа што је сасвим супротно ставовима Ф. Конта који је изричит у тврдњи да „Хрвати, Срби и Бугари, имају заједничке неке елементе“ и међу њима на прво место ставља „језичку сродност“. Сваком лингвистичком лаику јасна је блискост језика Срба, Бугара и Руса јер се ови народи чак и данас уз услов спорог и јасног говора могу међусобно споразумевати без преводиоца. Разлог неслагања ставова П. Ивића и Ф. Конта видимо у томе што је П. Ивић погрешно етничку границу између Илира и Трачана која се скоро у потпуности поклапа са данашњим оштрим језичким разликама „на црти ушће Тимока–Осогов–Шар-планина“, што су разлике између савременог говора Срба и Бугара, узео као основ поделе на западне и источне Јужне Словене још при њиховом преласку преко Дунава у 6. и 7. веку. Узрок настанка језичких разлика у говору Бугара у односу на Србе лежи у асимилацији староседеоца Трачана у Бугаре са језичким утицајем из овог процеса. Та разлика између језика Бугара и Срба настала је на Балкану после њиховог досељавања на то полуострво, а о разликама из претходног периода не постоје писани трагови.

Као што смо већ рекли Ф. Конт све словенске језике дели на три групе: источнословенске, западнословенске и јужнословенске језике, што је неспорно и за српске лингвисте. Но док П. Ивић (и српски лингвисти) дели јужнословенске језике на „западне“ и „источне“ Ф. Конт каже „Јужнословенски језици говоре се на Балкану; пишу се латиницом или ћирилицом; и ови народи имају католичку и православну традицију.“[17] Као Јужне Словене он набраја од истока ка западу: Бугаре, Македонце, Србе, Хрвате и Словенце, што је, надамо се, данас, неспорно и за српске лингвисте. Ф. Конт разлике међу јужнословенским народима успоставља по линији писама (латиница-ћирилица) и по линији религија (католичанство-православље).

П. Ивић (и већина српских лингвиста) је разлику у говору Бугара у односу на говор Срба која је настала по основу утицаја трачких говора на језик Бугара прогласио веома заначајном за увођење две подврсте у јужнословенске језике тј. „западних“ и „источних“ јужнословенских језика па по његовој логици излази да је данашњи говор Срба веома близак говору Словенаца и на другој страни веома различит од савременог говора Бугара и, наглашавамо, Македонаца. Подсећамо да је учитељ и ментор већине данашњих српских лингвиста (па и П. Ивића) А. Белић у својим радовима из времена предкомунистичке Југославије претке данашњих Македонаца сматрао старосрбијанцима (Јужним Србима, Србима из Старе Србије), ваљда због језичке сличности а не „оштрих језичких разлика“.

Биће да је П. Ивић из лингвистике закорачио у политику и да је државну границу Југославије и Бугарске посматрао као границу „запада и истока“, односно као границу „слободних“ (западних, где је сврстао и СФР Југославију) и „комунистичких“ (источних) народа и држава, што је велика произвољност у лингвистици (науци о језику) као једној од наука о култури народа. И биће да се П. Ивић са осталим српским лингвистима (на темељима учења Ђ. Даничића, А. Белића) укључио у комунистички „социополитички инжењеринг прављења нових народа“ издвајањем из старог словенског балканског народа његових мањих група по основу покрајинских разлика, а све у обланди комунистичког „мелтинг пота“ прављења такозваних „Југословена“.

Тако П. Ивић у Историји српског народа тврди да су се у 10. и 11. веку у говору Срба десиле неке значајне промене и „Од тренутка кад су се ове промене завршиле, а то је било свакако негде у XI веку, можемо говорити о посебном српскохрватском језику.“[18] (подвалачење Ђ. Ј.). И на другом месту: „Српскохрватска редакција црквенословенског језика у суштини је била старословенски језик изговорен на српскохрватски начин. Гласови који се у нашим крајевима нису разликовали по изговору, престали су се разликовати и у писању.“[19] Тако нам је П. Ивић разјаснио да је тадашњи „српскохрватски језик“ у ствари „старословенски језик изговорен на српскохрватски начин.“ (подвалачење Ђ. Ј.).

                  ВИДИМО ДА ПО ПАВЛУ ИВИЋУ ПОЧЕВ ОД XI ВЕКА СРБИ ГОВОРЕ „ПОСЕБНИМ СРПСКОХРВАТСКИМ ЈЕЗИКОМ“. 

Верујемо Ф. Конту да је старословенски језик (онај језик из словенске прадомовине незнатно промењен у 6. и 7. веку) и после 11. века остао и био књижевни језик Срба све до 18. века.[20]

Но за разумевање књижевног језика Срба није нам довољно познавање Ф. Конта па ће нам П. Ивић „много помоћи“ да обогатимо наша сазнања о нашем књижевном језику у Немањићкој епоси па га цитирамо:

„Међу средњовековним књижевним језицима црквенословенски је спадао у оне који се понајмање разликују од народног говора у средини где се употребљавају. Данас је, додуше, разлика између црквенословенског и, рецимо, живог српскохрватског језика врло знатна, али то је великим делом резултат каснијих промена у српскохрватском. У средњем веку, сам српскохрватски је био много архаичнији него данас. Наравно, човеку из народа црквенословенски текстови су и тада свакако били тешко разумљиви, али не због неке удаљености у погледу гласова, облика или основног речничког фонда, него због садржине текстова и зато што су му били  непознати апстрактни и други учени изрази, и што му је била туђа гломазна, вештачки скована црквенословенска реченица. У словенским земљама у средњем веку црквенословенски се није осећао као страни језик, битно различит од домаћег, већ као виши стил домаћег језика. Стога се у многим словенским текстовима мешају елементи црквенословенског и домаћег језика, док би таква мешавина латинског с тадашњим живим европским језицима била незамислива.“[21](подвалачење Ђ. Ј.).

Потом нам у наставку своје расправе Језик у Немањићкој епоси П. Ивић појашњава да су на том српскохрватском језику написани Мирослављево и Вуканово јеванђеље, Братков минеј, Београдски и Хиландарски паримејник, Зборник попа Драгоља и многи други текстови с краја XII и XIII века и још многи правни документи, а међу њима и Душанов законик. Појашњава П. Ивић и да се тај језик писао српскохрватском ћирилцом.[22] И на крају нам саопштава да се тај српскохрватски језик стабилизује у првој половини XIII века: „Језички споменици с краја дванаестог и с почетка тринаестог века приказују нам већ формиран српскохрватски језик, у многоме различит од прасловенског.“[23] (подвалачење Ђ. Ј.). И још саопштава да ће тад устаљена норма тог српскохрватског књижевног језика уз ограничену еволуцију важити до у XVIII век.

Тако смо ишчитавајући радове Павла Ивића из Историје српског народа сазнали четири ствари:

1. 1.     ДА ПОЧЕВ ОД XI ВЕКА СРБИ ГОВОРЕ „ПОСЕБНИМ СРПСКОХРВАТСКИМ ЈЕЗИКОМ“. 
2. 2.     ДА ЈЕ ПОЧЕТКОМ XIII ВЕКА ТАЈ „ВЕЋ ФОРМИРАН СРПСКОХРВАТСКИ ЈЕЗИК, У МНОГОМЕ РАЗЛИЧИТ ОД ПРАСЛОВЕНСКОГ“.
3. 3.     ДА ЈЕ СРЕДЊЕВЕКОВНИ КЊИЖЕВНИ ЈЕЗИК СРБА БИО „СРПСКОХРВАТСКИ ЈЕЗИК“, КОЈИ ЈЕ ДОДУШЕ „БИО МНОГО АРХАИЧНИЈИ НЕГО ДАНАС“.
4. 4.     ДА СУ „СРПСКОХРВАТСКОМ ЋИРИЛИЦОМ“ НА ТОМ „СРПСКОХРВАТСКОМ ЈЕЗИКУ“ ИСПИСАНИ СВИ ЗАПИСИ И НАТПИСИ ПО ЗИДИНАМА МНОГОБРОЈНИХ СРЕДЊОВЕКОВНИХ МАНАСТИРА И ЦРКАВА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ И ДА СУ СРПСКОХРВАТСКИМ ЈЕЗИКОМ ГОВОРИЛИ И ПИСАЛИ СВИ СВЕТИТЕЉИ ИЗ СЛАВНЕ ЛОЗЕ НЕМАЊИЋА.

Наставили смо ишчитавање Историје српског народа како бисмо се упознали са даљим развојем језика нашег народа и из рада П. Ивића Језичке прилике код Срба у раздобљу од 1537. до 1699. године сазнали да „је српскохрватски језик средином XVI века још увек био веома раширен у преписци коју су слали турски заповедници, међу њима и они највиши.“ и да из тога „произилази да је српскохрватски заиста служио као нека врста дипломатског језика у овом делу Европе.“[24] (подвалачење Ђ. Ј.).

Тако смо ишчитавајући радове академика Павла Ивића о језику Срба у Историји српског народа која се завршава са 1918. годином сазнали да Срби почев од XI века говоре српскохрватским језиком који је настао знатним променама њиховог претходног старословенског (прасловенског) језика и да је тај српскохрватски језик и књижевни језик нашег народа.

За каснији период Павле Ивић (1924-1999) лично сведочи и каже: „Догађаји који су започели 1991. године и који су довели до распарчавања Југославије, а с њом и ареала употребе српскохрватског језика, само су незнатно утицали на структуру и супстанцу стандардног језика којим се служе Срби. (подвлачење Ђ.Ј.).“[25]

На крају ишчитавања ових неколико радова П. Ивића сазнајемо да су Срби од XI века до његове смрти говорили српскохрватским језиком, а ако ћемо му веровати онда тако говоре и данас јер тешко да су се за протеклих 15-ак година десиле значајне промене у „структури и супстанци стандардног језика“.

И тако нас учи Павле Ивић у Историји српског народа да Срби никад нису говорили српским језиком – језиком по имену којим их већ две хиљаде година други народи зову.

 

*    *          *

Но морам признати и поред звучног имена академика Павла Ивића и његовог ауторитета и још поред тога што су његови поменути радови објављени у Историји српског народа, капиталном делу српске културе, у вези тог „српскохрватског језика“ неколико ствари ме збуњује:

Прво, што су ми и отац, и деда и многи старији рођаци са којима сам током дугог низа година разговарао о историји наше породице стално причали како су наши преци у Сомбору, где већ најмање три века живе, многе муке издржали да би своју ћирилицу и српски језик од „Маџара“ сачували, да су се само „ретки“ од сомборских Срба „побуњевчили“ или „помаџарили“, а од Јањатовића само Јоца „рвач“. Сећам се и како је наша мати, нас седморо деце, стално опомињала да српски језик добро научимо и читати и писати јер без тога никаквих школа нећемо моћи завршити и остаћемо сиротиња ко што су она и отац. У почетку нисам обраћао пажњу на то да се моје школовање одвијало на том „српскохрватском језику“ који ми моја неписмена мајка ниједном ни споменула није.

Друго, као члан „Ћирилице“ Нови Сад ишчитавајући последњих десетак година и књиге о језику Срба написане пре 1945. године између осталих прегледао сам и сабрана дела Вука С. Караџића (1787-1864) и установио да он тврди да Срби од давних времена говоре српским језиком и да тај народни језик треба озваничити као књижевни и државни језик кнежевине Србије. У том свом науму он је и успео и народни језик Срба прихваћен је као књижевни језик њихове елите. И нигде у својим радовима не спомиње некакав „српскохрватски језик“ као говорни или књижевни језик Срба. Нађох књигу М. Костића  Српски језик као дипломатски језик југоисточне Европе од XV–XVIII века (Скопље, 1924) и још многе друге књиге о српском језику, а све објављене пре 1945. године – пре доласка комуниста на власт.

Моје лично несналажење у лавиринтима између радова академика  Павла Ивића (и многих српских лингвиста) о некаквом „српскохрватском језику“ и радова Вука С. Караџића о српском језику је мој лични проблем али како мислимо да данас сличне проблеме има и десетак милиона Срба, међу њима посебно млади у школском узрасту, то вам упућујемо овај Захтев за јавно изјашњење о томе да ли је „српскохрватски језик“ икад постојао и да ли су Срби икад говорили „српскохрватским језиком“?

 

*    *          *

НАШ ЗАХТЕВ, ОДНОСНО ПИТАЊЕ ДА ЛИ ЈЕ СРПСКОХРВАТСКИ ЈЕЗИК ИКАД ПОСТОЈАО И ДА ЛИ СУ СРБИ ИКАД ГОВОРИЛИ СРПСКОХРВАСТКИМ ЈЕЗИКОМ У НАСТАВКУ ЋЕМО ДЕТАЉНИЈЕ РАЗЈАСНИТИ И РАЗЛОЖИТИ НА ВИШЕ ПОДПИТАЊА.

I – Па за почетак молимо Вас за јасне одговоре на следећа питања:

1. Да ли је тачно да почев од XI века Срби говоре „посебним српскохрватским језиком“ како тврди П. Ивић?
2. Да ли је тачно да је почетком XIII века тај „већ формиран српскохрватски језик, у многоме различит од прасловенског“ како тврди П. Ивић?
3. Да ли је тачно да је средњовековни књижевни језик Срба био „српскохрватски језик“ који је додуше „био много архаичнији него данас“ како тврди П. Ивић?
4. Да ли је тачно да су „српскохрватском ћирилицом“ на „српскохрватском језику“ исписани сви записи и натписи по зидинама многобројних средњовековних манастира и цркава Српске православне цркве и да су српскохрватским језиком говорили и писали сви светитељи из славне Светородне лозе Немањића како тврди П. Ивић?

II – Наука је до данас разјаснила настанак људског говора и појаву језика. За неке језике је доказано да постоје више хиљада година. У најопштијем делу разјашњена је историја настанка и гранања језика. Лингвистика тачно зна како настају поједини језици, како се гранају на више сродних језика и како нестају. Познате су и везе настанка појединих народа и настанка њихових језика. Неспорна је чињеница да се у историјским документима и другим изворницима појам „српскохрватски језик“ помиње тек средином 19. века. Имајући то у виду молимо вас за јасне одговоре на следеће питање:

1. По којим научним критеријумима академик П. Ивић у Историји српског народа која обухвата период од 5. до почетка 20. века појам (српскохрватски језик) који се јавља тек средином 19. века употребљава за опис говорног и књижевног језика Срба почев од 11. века? Зар Срби до средине 19. века нису знали говорити или лингвистика (европска и српска) све до тада није именовала њихов језик? Или је Павле Ивић открио како тај језик Срба треба исправно именовати? Или је нешто сасвим друго у питању?

 

III – Но имајући у виду да је Павле Ивић цео свој радни век провео у времену комунистичке диктатуре, дозвољавамо претпоставку да је неко на њега извршио политички притисак да појам „српскохрватски језик“ који се јавља средином 19. века употребљава за опис говорног и књижевног језика Срба почев од 11. века па Вас, ако прихватате ову претпоставку, молимо да одговорите на следећа питања:

1. Ако се појам „српскохрватски језик“ јавља средином 19. века (напомињемо, тај појам се тад још увек не употребљава у српској лингвистици) како се звао језик Срба којим су они говорили и писали од 11. века до тог времена? Подсећамо да наука тражи јасна и прецизна дефинисања појмова који се употребљавају!
2. Ако Срби од средине 19. века говоре и пишу „српскохрватским језиком“ какве су се то значајне промене десиле „у структури и супстанци“ њиховог језика које су захтевале ново именовање језика којим говоре? Нама нису познате никакве заначајне промене у структури и супстанци говора Срба током целог 19. века. Знамо да је значајно у језичкој политици у Срба да су крајем тог 19. века народни говорни језик успоставили и као књижевни.
3. Који су узроци да се крајем 19. века и у српској лингвистици за језик српског народа почиње употребљавати појам „српскохрватски језик“ иако по нашим сазнањима никавих значајних промена у „структури и супстанци“ народног говора Срба који је сад и књижевни језик није било?
4. Да ли су можда Срби крајем 19. века у свој говор унели по обиму и језичким особинама значајан фонд речи из говора суседних Хрвата (чакаваца, кајкаваца), што нама, признајемо, није познато, па су због тога неки српски лингвисти језик Срба почели називати „српскохрватским језиком“? Ако су Срби у свој говор унели по обиму и језичким особинама значајан фонд речи из говора суседних Хрвата молимо вас да то саопштите!
5. Познато је да је Вук С. Караџић 1814. године објавио Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану, да је 1818. године објавио Српски рјечник са 26.000 речи из свог завичаја (Тршић – између Лознице и Ваљева) од којих је само 400 (1,5%) са подручја данашње Војводине и да је тад објавио и Српску граматику. У свом чланку Срби сви и свуда (1849) Вук тврди да у његово време истим, српским језиком, говоре, како он каже, Срби Грчкога, Срби Римскога и Срби Турскога закона и јасно одређује говорно подручје тог језика (штокавског говора) на географски простор на којем живе православни Срби, покатоличени Срби и Срби мухамеданске вере („потурчени“ Срби). За предмет овог захтева није битно што је тај чланак био под забраном за време комунистичке диктатуре и није смео бити објављен ни у Вуковим сабраним делима јер ми од вас захтевамо научни (лингвистички и историјски одговор), а не политички став? Такође је познато да је његов ученик Ђура Даничић (Ђорђе Ј. Поповић) 1847. године објавио Рат за српски језик и правопис, а 1857. године распаву Разлике између језика српскога и хрватског. Па шта се то десило крајем 19. века (после смрти Вука С. Караџића) у језику Срба да су неки српски лингвисти од тада почели тај језик називати „српскохрватски језик“ иако је тај исти језик тих истих Срба у тад већ слободној Србији именован као „српски језик“? Није ваљда разлог за то што је творац Српског рјечника умро, па није ваљда Вук С. Караџић кад је умирао са собом у гроб понео и оних 26.000 српских речи?
6. Ако сва побројана питања не разјашњавају разлог зашто су неки српски лингвисти од краја 19. века почели језик Срба именовати као „српскохрватски језик“ молимо Вас јавно саопштите ваше мишљење о том разлогу/разлозима?

 

IV – Сигурни смо да се од краја 19. века па до 1945. године нису десиле велике и значајне промене „у структури и супстанци“ у језику Срба и да наш народ у свој говор није унео по обиму и језичким особинама значајан фонд речи из говора суседних Хрвата (чакаваца, кајкаваца) па, ако прихватате ово наше мишљење (ако ову нашу претпоставку не прихватате објасните разлоге њеног оспоравања), имајући у виду да се у правном систему Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (касније предкомунистичке Југославије) настале 1918. године, појам „српскохрватски језик“ употребљава тек од 1931. године, односно од инструкција Белићеве правописне комисије молимо да одговорите на следећа питања:

1. Који су то научни (лингвистички) критеријуми по којима је Александар Белић језик Срба почео именовати као „српскохрватски језик“ и писати „српскохрватске правописе“ и „српскохрватске граматике“? Познато је да је у првим својим радовима тај исти језик он називао „српским језиком“! Да није можда он у свом зрелом добу измислио неки нов језик, добро га научио говорити и писати именовао га као „српскохрватски језик“ и онда научио прво све српске лингвисте, а онда и све остале Србе да говоре и пишу тим језиком?

 

V – Доказали смо да је Српска краљевска академија 1893. године започела прикупљање грађе за израду речника српског језика, да је Момчило Иванић објавио Српски речник књижевнога и народнога језика (Огледно издање бр. 1, Београд 1913), да је до 1940. године (до Немачке окупације) од српских учитеља и свештеника са целокупног српског етничког простора прикупљено 699.437 листића са око 35.000 речи из народа и да је тој грађи додата обимна грађа о српској књижевности на основу чега је Милош Трифунац 1944. године објавио Речник српског књижевног и народног језика (Огледна свеска). Доказали смо и да је грађа прикупљана током целог рада у Српској краљевској академији све до доласка комуниста на власт 1945. године и сортирана на 3.038.453 проверена листића и у делу народног и у делу књижевног језика по карактеру само српска. Такође смо доказали да је по налогу комунистичких властодржаца тој грађи придодат један број књижевне грађе из хрватске књижевности почев од 1948. па до 1959. године. И коначно доказали смо да је у првој књизи овог речника из 1959. године објављена грађа само из језика српског народа (баш ништа из народног језика Хрвата) и да и поред налога комунистичких власти да се у грађу убаци хрватска књижевност она чини само 16,3% укупног броја извора за књижевни језик. Односно доказали смо да је прва књига овог речника објављена 1959. године по свом карактеру речник народног језика само српског народа и да је такође и у делу књижевног језика то речник српског књижевног језика. Доказали смо и да у тој грађи за прву књигу речника објављену 1959. године уопште нема речи народног језика Хрвата (из њиховог чакавског и кајкавског говора) и да у тој грађи нема књижевне грађе писане чакавским и кајкавским хрватским говором.[26]  

Имајући у виду да од 2011. до данас нисте оспорили ни један од горе побројаних доказа о грађи за израду речника језика Срба молимо вас да одговорите на следеће питање:

1. 1.     По којим научним (лингвистичким) критеријумима је САНУ такву и тако прикупљену грађу објавила 1959. године као Речник СРПСКОХРВАТСКОГ књижевног и народног језика? Односно, зашто је изменила дотадашњи радни назив тог речника - Речник српског књижевног и народног језика?

 

ИМАЈУЋИ У ВИДУ СТРАТЕШКИ ЗНАЧАЈ ПИТАЊА КОЈЕ СМО ВАМ ПОСТАВИЛИ У ОВОМ НАШЕМ ЗАХТЕВУ СИГУРНИ СМО ДА СРПСКА ЈАВНОСТ С НЕСТРПЉЕЊЕМ ОЧЕКУЈЕ ВАШ ОДГОВОР.

 

ИЗОСТАНАК ВАШЕГ ОДГОВОРА ЈЕ ЗА НАС НЕПОЈМЉИВА НЕОДГОВОРНОСТ И БАХАТОСТ НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ ИНСТИТУЦИЈА ОДГОВОРНИХ ЗА ЈЕЗИЧКУ ПОЛИТИКУ У СРБА КАО И ПОЈЕДИНАЦА КОЈИ ТИМ ИНСТИТУЦИЈАМА У ОВОМ ВРЕМЕНУ РУКОВОДЕ.

 

За Удружење ”Ћирилица”,

Ђорће Јањатовић, секретар

 

 

*       *       *

 

НАШ СТАВ О УПОТРЕБИ ПОЈМА „СРПСКОХРВАТСКИ ЈЕЗИК“ У СРПСКОЈ ЛИНГВИСТИЦИ, односно наш одговор на питање „да ли је „српскохрватски језик“ икад постојао и да ли су Срби икад говорили „српскохрватским језиком“?

 

У разјашњењу појма „српскохрватски језик“ логично је да се прво разјасни језичко значење самог тог појма. Значење тог појма може се овако одредити:  „српскохрватски језик“ означава да је језик о коме расправљамо „српски и хрватски“, односно језик ова два народа: Срба и Хрвата.

Како расправљамо о томе да ли је „српскохрватски језик“ икад постојао и о томе да ли су тим језиком Срби икад говорили мораћемо се позабавити границама између Срба и Хрвата, границама између та два суседна народа, и њиховим језицима још од првих њихових помена.

Да не би улазили у питања на која савремена историја још није дала одговор (питања прве појаве Словена западно и јужно од Дунава) поћи ћемо од неспорне чињенице да Срби и Хрвати на Балкану сигурно живе почетком 7. века и да се међусобно граниче с тим да Хрвати живе западно од Срба. Прихватићемо став Ф. Конта да оба ова народа говоре „старословенски језик“ и да су „у 9. и 10. веку словенски говорни и писани језик на Балкану могли да разумеју сви други словенски народи“ иако су постојале неке дијалекатске разлике. Надамо се да је неспорно, да у 11. веку Срби имају своје државе, да сами себе препознају као посебан народ у односу на суседне Хрвата, Мађаре, Бугаре, Грке и Арбанасе. Како нас у овој расправи не интересују границе према осталим српским суседима прихватамо да је у 11. веку граница између Хрвата и Срба иста (без значајних промена) као и у 7. веку када је потврђено да ту у великим масама живе и да је то граница коју Константин Порфирогенит описује у свом делу О управљању царством. Та етничка граница између Хрвата и Срба је и граница између чакавских и штокавских говора, што је такође неспорно.

Сагласни смо с Вуком С. Караџићем да су границе штокавских говора границе српског језика (Срби сви и свуда, 1849) и да су подручја чакавских говора подручја хрватског језика што потврђује и словеначки филолог и лингвиста Франц Миклошич, те тврдимо да су у 11. веку Срби говорили српским језиком (штокавским говорима) а Хрвати хрватским језиком (чакавским говорима) и да су ти народи у том времену препознавали и међусобну етничку и међусобну језичку разлику.

Нетачна је тврдња академика Павла Ивића у Историји српског народа да „почев од XI века Срби говоре посебним српскохрватским језиком“ јер они тад говоре својим српским језиком који је посебан у односу на њихов претходни старословенски и јасно се разликује од хрватског језика на западу и бугарског на истоку Балканског полуострва.

Нетачна је и тврдња академика Павла Ивића да је почетком 13. века „већ формиран српскохрватски језик, у многоме различит од прасловенског“. У 13. веку су већ потпуно јасне и значајне разлике између српског језика као језика Срба и старословенског језика који је тад књижевни језик Срба и књижевни језик осталих православних Словена. Та разлика између говорног и књижевног језика се временом повећала па је зато Вук С. Караџић средином 19. века тражио да се за књижевни језик у Срба узме њихов народни говор.

Није тачна тврдња академика Павла Ивића да је књижевни језик Срба био „српскохрватски језик“ већ тврдња Франсиса Конта да је књижевни језик Срба старословенски језик настао на словенској основи околине Солуна. Односно, тачна је тврдња Ф. Конта да старословенски језик „чува образац најстаријег писаног словенског језика, али нас у овој књизи занима његова судбина: то је био књижевни језик Бугара, Срба и Руса све до 18. века.“ (подвлачење Ђ. Ј.)

Није тачна ни тврдња академика Павла Ивића да су у епоси Немањића Срби говорили и писали „српскохрватским језиком“, односно да су „српскохрватском ћирилицом“ на „српскохрватском језику“ исписани сви записи и натписи на зидинама многобројних манастира и цркава Српске православне цркве (српског народа) и да су „српскохрватским језиком“ говорили и писали сви светитељи из Свете лозе Немањића. У епоси Немањића сви Срби су говорили српским језиком, а своје богослужбене књиге писали старословенским језиком старословенском ћирилицом.

После пажљивог ишчитавања радова академика Павла Ивића у Историји српског народа, иако економиста по струци, саблазнио сам се (баш саблазнио) какве је све глупости он написао о „српскохрватском језику“ у говору и књижевности средњовековних Срба: да Срби од 11. века говоре и пишу „српскохрватским језиком“, да су богослужбене књиге Немањићке цркве (православне цркве Срба) написане „српскохрватским језиком“ и да су правни списи српских владара из лозе Немањића написани на том „српскохрватском језику“.

Саблазнио сам се и није ми било јасно како је тако велики зналац лингвистике могао такве глупости да напише? Донекле сам се утешио чињеницом да су радови осталих писаца (нелингвиста) Историје српског народа на нивоу који захтева ово, ипак, капитално дело и до сада најсвеобухватније написана историја Срба.

Прво сам помислио да је академик Павле Ивић у време писања радова за Историју српског народа можда имао помрачење ума типа „кетман“ (оног из есеја Чеслава Милоша Заробљени ум) па зато крши законе науке или му је неки моћни удбаш држао пиштољ на слепоочници па је јадник морао све те побројане глупости да напише те је ред да за такав његов поступак имамо неко разумевање!

Но схватио сам да је у питању нешто много озбиљније и много погубније што није везано само за тачно сагледавање научног доприноса академика Павла Ивића, већ је од пресудног утицаја на српски национални идентитет и будућност српског народа. Нешто што није повезано само са академиком П. Ивићем већ са неколико генерација српских лингвиста и неких других српских интелектуалаца. Па да онда разјаснимо шта је то понукало П. Ивића да у Историји српског народа напише све те побројане глупости.

Мило Ломпар је „дух самопорицања“ као културни образац српске елите одредио као порицање српства (српске националне идеје) било југословенством, комунизмом или данас европејством (тачније евроатлантизмом), при томе дао приказ спровођења хрватске културне и језичке политике у Србији, али се ограничио на период титоизма и његове данашње следбенике окупљене око Латинке Перовић. Он се није осврнуо на један веома битан, дугорочнији, узрок, а и чинилац преовлађујућег културног обрасца наше интелектуалне елите. Наиме, није разматрао претходни процес удаљавања српске грађанске елите од Српске православне цркве, као дотадашњег вишевековног духовног предводника српског народа, који је започет у другој половини 19. века, настављен у време владавине Карађорђевића када се већ претворио у отворени сукоб да би се по доласку комуниста на власт велики број интелектуалаца јавно или прикривено укључио у прогон српског свештенства и супростављање православљу и његово омаловажавње поставио као принцип понашања српске елите. Следствено таквом принципу ћирилица је посматрана као знак српског православља и „бизантизма“, те је се као неподесне српска елита масовно одриче и своја дела штампа на хрватској латиници. Већина данашњих академика и професора свих факултета у Србији и даље се руководи тим принципом и своје књиге и факултетске уџбенике штампа латиницом, јер, по њима „савремене потребе културе и науке и комуникације (с доминацијом латиничких култура) – учинили су да сигурно владање латиницом и у писању српским језиком постане наша свакодневна потреба.“ (Правопис српског језика, Матица српска, 2010, 15). Зар се комуникације међу различитим народима и културама не обављају преко језика, па чему онда превођење са једног језика на други ако се то просто решава узимањем туђег (хрватског) писма? Зар Србија не може комуникацију са свим другим народима (и онима из бивше СФР Југославије) обављати ћирилицом, на свом, српском језику и на енглеском језику?[27]

Тај лингвистички ток спровођења хрватске језичке политике успостављен Новосадским договором из 1954. и данас влада српском културом и разара је исто онако како канцер разара здраво људско тело. За такав културни образац М. Ломпар оправдано каже: „Он је ту, дух самопорицања, најмрачнији покрет српске културе...“[28]

Тај „дух самопорицања“ је оно што се десило академику Павлу Ивићу кад је писао радове за Историју српског народа и од те заразне болести и данас болује већина српских лингвиста. Како се у временима ширења заразних болести (куге, колере..) у овим крајевима као једна од мера примењивао карантин препоручујемо држави Србији да све „заражене“  издвоји у један контумац (уклони са јавних функција) и предузме озбиљне мере излечења, разуме се без икаквих притисака, само уз сагласност оболелих. У супротном зараза се може толико раширити да доведе у питање и сам опстанак српског народа.

 

Крајем 19. и почетком 20. века српска грађанска елита (српски лингвисти као предводници) је за један од најважнијих својих задатака поставила борбу против православља и Српске православне цркве како би смањила и ако је могуће потпуно отклонила њен утицај на српски народ. Данашњим жаргоном речено они су своју визију и мисију одредили као свој задатак да Србе удаље од Истока (православља и Русије) и привуку Западу (унији и римокатолицизму).

У тим оквирима потпуно је разумљиво П. Ивићево дељење јужнословенских језика на западне и источне те је по њему данашњи говор Словенаца много ближи говору Срба него говору Македонаца, Бугара и Руса и његово преименовање нашег српског језика у некакав „српскохрватски“. У својој приљежности на извршењу задатка П. Ивић је и Светородну лозу Немањића ретроактивно поунијатио и похрватио.

Но да се вратимо „српскохрватском језику“, односно у време кад се овај појам стварно појавио и када га почињу употребљавати српски лингвисти за именовање језика којим Срби говоре, а то је друга половина 19. века. Шта се тад десило?

Врло брзо после победе Вуковог концепта по коме су Срби променили дотадашњи књижевни језик и почели своја књижевна дела на народном језику објављивати између српских и хрватских књижевника и лингвиста отворила се расправа о „језичком заједништву“. У српској књижевности се после Вукове реформе ништа значајније са аспекта језика није дешавало док су се међу хрватским књижевницима и лингвистима неколико деценија водиле расправе које су се завршиле тако да су крајем 19. века Хрвати за свој књижевни језик узели  вуковски српски језик (народни језик Срба).[29]

Како је на чин крађе српског језика реаговала тадашња српска интелектуална елита, лингвисти и књижевници. Немушто, најблаже речено. Идеје југословенства и заједничког српско-хрватског ослобођења од Аустро-угарске већ је широко прихваћена и код Срба и код Хрвата и само мали број српских интелектуалаца је достојанствено реаговао тражећи да се наш језик и даље зове српски и да се са Хрватима у том погледу не чине никакви компромиси, а већина се определила за ћутање и избегавање расправе на тему крађе језика. У наредним деценијама српска елита све више почиње да за књижевни па и народни језик Срба употребљава појам „српскохрватски језик“. Српска првославна црква, кнежевина и краљевина Србија и српске научне институције тог времена још чувају целину српске културе и достојанствено и даље наш језик називају српским именом. И коначно после доласка комуниста на власт српска елита је искористила време диктатуре и на Новосадском договору из 1954. правно потврдила своју сагласност на „крађу српског језика“ тврдњом да је „српскохрватски језик“ „народни језик Срба, Хрвата и Црногораца“. Тај свој договор са Хрватима о „подели власништва“ над нашим српским језиком српски лингвисти су потврдили и каснијом заједничком одлуком о издавању два правописа и два речника: Правописа српскохрватског језика и Речника српскохрватског језика оба екавски и ћирилицом (оба у Матици српској) и Правописа хрватскосрпског језика и Рјечника хрватскосрпскога језика оба ијекавски и латиницом (оба у Матици хрватској).

Но на Новосадском договору српски лингвисти су решили да и они „нешто украду од Хрвата“, да им узврате сличном мером, па су донели одлуку да у Србији српску ћирилицу замене хрватском латиницом и у наредних неколико деценија су ту своју намеру и остварили. Тако је Србија постала источна провинција хрватске латинице за коју Ф. Конт неспорно тврди да је хрватске културана баштина.

Остало нам је интересантно сведочење Анонимуса из 1955. године[30] о томе како у то време комунистичке диктатуре српски родољуби нису смели ни да писну (ОЗНА је чак обезбеђивала учеснике тог чувеног Новосадског договора) у коме сведочи да су на Новосадском договору 1954. српски лингвисти свесно и намерно пристали да се одрекну српског имена нашег језика зарад увођења екавице уз напуштање ијекавице од стране Хрвата и уз додатни уступак са српске стране у виду одустајања од ћирилице и увођења латинице у Србију.

Хрватски лингвисти су памтили време кад су за свој књижевни преузели вуковски српски језик, памтили су и ћутњу тадашњих српских лингвиста и знали су да је преко школства у многим њиховим крајевима српски потиснуо чакавске и кајкавске говоре и да већ и прави Хрвати говоре штокавски па се нису посебно бунили што се њихово писмо шири по свим српским крајевима, а ми мислимо да су чак ликовали. Засад још нису подигли оптужницу пред неким „језичким судом“ у Хагу за отимање културне баштине ваљда што се надају да ће, као што се у претходним вековима дешавало, полатиничени Срби врло брзо постати Срби Римскога закона, а њихови потомци Хрвати као они данашњи штокавци по бившој Војној крајини те да ће карта хрватског језика бити као она Томе Матасића.[31]

Мислимо да су ликовали и многи српски лингвисти јер су се латиничењем Србије веома приближили остварењу своје „визије и мисије“ – удаљавању српског народа од своје Цркве, од Истока (православља и Русије) и његовог привлачења Западу тј. латинчењу и покатоличавању. О последицама својих поступака приликом потписивања Новосадског договора на српску културу и српски национални идентитет, сигурни смо, бригу нису водили. Тако је резултат њиховог пристанка да Хрватима дозволе да наш српски језик по преузимању назову „хрватским језиком“ по свом националном имену врло брзо довео до појаве „бошњачког“, „црногорског“ и „буњевачког“ јер су и ови народи узели себи право (по узору на ранији поступак Хрвата) да својим националним именом називају језик којим говоре.

Имајући у виду да су српски лингвисти у време комунистичке диктатуре на Новосадском договору прихватили да се наш језик преименује у „српскохрватски“ не бисмо се изненадили да данас, у време НАТО диктатуре, њихови следбеници Европској унији предложе „српско-хрватско-бошњачко-црногорско-буњевачки језик“ као назив језика Западног Балкана. Да онај „бхс језик“ о коме се распреда у канцеларијама Бриселске администрације није можда њихов предлог? Можда ће у својој превеликој жељи да покажу инвентивност у именовању језика српски лингвисти предложити Енглезима да свој језик назову енглеско-америчко-аустралијански јер се он стварно говори и употребљава и у САД и Аустралији, а Шпанцима да свој језик назову шпанско-аргентински?

 

Међу данашњом српском интелектуалном елитом раширила се социолошка торија о првој, другој, трећој и ко зна којој и каквој Србији. Но ово су само најобичније обмане српске јавности – постоји само једна и јединствена (особита, изузетна, изванредна...) Србија. Чињеница је да још од првих помена Срба као посебног народа постоји и отпадништво од српства, како појединачно тако и групно. Појединачна отпадништва од српства најчешће су била резултат жестоких удара судбине на појединца-отпадника док су групна отпадништва по правилу резултат напада моћника и агресора на цео српски народ: отпадништво у мухамеданство у временима турског терора над српским народом (Вукови Срби Турскога закона), у римокатолицизам у Војној крајини (Вукови Срби Римскога закона) и најновије отпадништво у антисрпство комунистичке провенијенције оних који су одједном проговорили „црногорским језиком“.

Но да поставимо још нека питања о том „српскохрватском језику“ и сагледамо га са још више аспеката.

Прихватимо као тачну, привремено за даљу анализу, тврдњу Павла Ивића да су Срби у 11. веку говорили и писали „српскохрватским језиком“. Како Ф. Конт и европски лингвисти и историчари тврде да Хрвати тад говоре и пишу својим хрватским језиком то произилази да су Срби тај „српскохрватски језик“ пажљиво чували и одржавали до друге половине 19. века када су га Хрвати свесрдно прихватили, а одрекли се свог ранијег хрватског језика. Очекујемо да српски лингвисти ово наше питање размотре?

Но шта ако Ф. Конт и европски лингвисти нису у праву и ако нам Павле Ивић имплицитно поручује да су и Хрвати у 11. веку говорили и писали „српскохрватским језиком“? Е онда је то велико откриће овог нашег академика – ни Срби ни Хрвати пуних осам векова нису знали којим језиком говоре већ су то срећно сазнање доживели њихови потомци рођени у академиковом времену. А незналице, Ф. Конт и европски лингвисти, ни данас то не знају јер вероватно радови Павла Ивића из Историје српског народа (па и та књига) нису преведени на француски или енглески или неки други европски језик. Па ред је да српски лингвисти радове П. Ивића што пре преведу бар на француски и посмртно траже од нпр. УНЕСКА посебно признање за његово поменуто научно откриће.

А ШТА АКО САНУ И МАТИЦА СРПСКА ТЈ. ЊИХОВА ЛИНГВИСТИЧКА ЕЛИТА ЗАШИЉИ ОЛОВКУ ПА НАМ ЦРНО НА БЕЛО ОДГОВОРИ ДА ЈЕ СРПСКОХРВАТСКИ ЈЕЗИК СТВАРНО ПОСТОЈАО (КО СМО МИ ДА У ЈАВНОСТИ ШИРИМО СУМЊЕ У ТВРДЊЕ АКАДЕМИКА ПАВЛА ИВИЋА).

И ЈОШ НАМ ПО НАУЧНОЈ МЕТОДОЛОГИЈИ (БАШ ПО НАУЧНОЈ МЕТОДОЛОГИЈИ КАКВА СЕ У ЕВРОПСКОЈ ЛИНГВИСТИЦИ ЗА СВАКИ ЈЕЗИК ПРИМЕЊУЈЕ), НЕ ОНАКО ПЛАГИЈАТОРСКИ КАО НЕКИ „ДОКТОРИ“ СА „МЕГАТРЕНДА“ (ШТА ТО ПИШЕМО – КАКО УОПШТЕ НОВО ОТКРИЋЕ МОЖЕ БИТИ ПЛАГИЈАТ?), ОБРАЗЛОЖИ:

-       Кад је тај језик настао, у ком миленијуми или веку ако нису још утврдили деценију, годину и дан његовог рођења?

-       И саопште на ком подручју је настао, овде на Балкану или негде у Закарпатју или још ближе Индији?

-       Па изведе и докаже његово гранање у оквиру индоевропских језика, можда нас изненаде саопштењем да су из тог „српскохрватског језика“ произашли сви данашњи словенски језици? Па нам још саопште да су сви словенски народи говорили тим „српскохрватским језиком“ али су га заборавили, а једино га Срби и Хрвати чувају као светску баштину (Који би други народи ако је име тог језика изведено из имена ова два народа – па знате и „да се дете роди потребно је двоје, кажу различитог пола“?! И шта се онда чудите „рађању“ једног језика од два народа.)? А што не би из тог језика могло произаћи толико мноштво језика кад нам српски лингвисти сваке 2-3 године саопште да су из тог језика проистекли и српски и хрватски, па македонски, па бошњачки, црногорски, буњевачки, војвођански...све са својим посебним „стандардним структурама и супстанцама“.?

-       и још детаљно прикаже „структуру и супстанцу стандардног српскохрватског језика“ у моменту настанка па све његове промене кроз векове векова до данашњих дана кад се ми о томе распитујемо?

-       И још све то преведу на енглески језик да буде доступно светској и европској лингвистици, а не само нама који им стално досађујемо са неким питањима? Замислите питамо их како су Срби и Хрвати говорили од како се помињу и којим писмима су писали од како су писати научили? Баш свашта питамо?

И ПОСЛЕ ТОГА, ЗАМИСЛИТЕ, ПОЈАВИ СЕ У ЕВРОПСКОЈ ЈАВНОСТИ ПРЕДЛОГ НЕКОГ ИНСТИТУТА ЗА ЛИНГВИСТИКУ (Немачког, Француског...) ДА СЕ ТОМ СТРУЧНОМ ЛИНГВИСТИЧКОМ ТИМУ ДОДЕЛИ ПОСЕБНО ПРИЗНАЊЕ, А ШЕФА ТИМА ПРЕДЛОЖЕ ЗА НОБЕЛОВУ НАГРАДУ ЗА ТО ЕПОХАЛНО ОТКРИЋЕ?

Ма какви, ништа од тога се неће десити јер у Европи се за глупости какве су писаније о „српскохрватском језику“ никакве награде и признања не додељују већ само за озбиљан научни рад. И немојте случајно губити време да пребројавате докторате о „српскохрватском језику“ одбрањене у Србији и „региону“ и да нам тим бројем доктората доказујете некакав „научни допринос“ САНУ и Матице српске у европској лингвистици?

Ред је да се у овој расправи о „српскохрватском језику“ осврнемо и на улогу појединих великана српске лингвистике на извршењу „визије и мисије“ коју су они себи одредили.

Јесте да се Вук С. Караџић оженио римокатолкињом и да је сву своју децу крстио у римокатоличкој цркви (поунијатио) и јесте да је многе српске средњевековне богослужбене књиге и записе из српских манастира и цркава (фрушкогорских и овчарско-кабларских, Студенице, из Македоније и Босне...) на непознат начин изнео (за неке кажу да их је просто речено украо) и по багателној цени продао Јернеју Копитару, па се они сада налазе у његовој збирци словенских рукописа у Љубљани уместо у Народној библиотеци Србије у Београду, где им је по њиховој природи место, али и једно и друго (унијаћење и крађа) су његов лични чин и као такви саставни део његове биографије без значајног утицаја на будућа дешавања у српском језику и српској култури. Вук, чињеница је и неспорно је, има огромне заслуге за упознавање европске јавности са српском културном баштином (епском и лирском народном поезијом, народним обичајима и српском историјом), значајно је допринео ширењу истине о Карађорђевом устанку, а његова језичка реформа којом је народни језик постао књижевни језик у Срба одлучујуће је допринела просветном развоју Србије и каснијем масовном описмењавању народа. И Вук током целог свог живота ништа није урадио противно српским националним интересима и наглашавамо, није се одрекао имена свог српског језика.

Но понашање његовог ученика Ђуре Даничића има већ погубне последице по српску културну баштину, будућност српског језика и српске културе. Писац Рата за српски језик и правопис (1847), Српске синтаксе (1858) и О разликама српскога и хрватскога језика (1859) по одласку у Загреб за тајника ЈАЗУ и по примању огромних синекура и привилегија напрасно је заборавио своје дотадашње лингвистичке ставове и цео фонд речи из Вуковог Српског рјечника (26.000) унео у Rječnik hrvatskog ili srpskog jezika (JAZU, 1882) и своју књигу Облици српског језика (1863) касније у Загребу објавио под новим именом: Oblici hrvatskoga ili srpskoga jezika. Не знамо да ли се тад почео изјашњавати као Србо-Хрват или Србин Римскога закона али смо сигурни да су ти његови поступци нанели велику штету српској лингвистици те се као такви могу окарактерисати као антисрпски?

Александар Белић који је прве научне радове објавио о српском језику, касније давао савете српским политичарима како да учврсте културни и национални идентитет код Срба у Старој Србији (предака данашњих Македонаца), одлучујуће је допринео да се грађа за Речник српског књижевног и народног језика која је у Српској краљевској академији прикупљана педесет година за време комунистичке власти почне објављивати у свескама Речника српскохрватског народног и књижевног језика како САНУ и данас ради. Није Белић ни размишљао шта о тој његовој намери промене имена речника српског језика мисле М. Иванић, М. Трифунац (њега додуше не би ни могао питати јер су га већ 1944. комунисти убили) и сви они бројни сарадници на прикупљању и сређивању грађе за речник српског језика већ је тај договор безобзирно и бахато са комунистима усагласио. Подсећамо и да је А. Белић био главни организатор и извршилац директиве Централног комитета КП Југославије да се Новосадски договор о српскохрватском језику и увођењу латинице у Србију потпише. По нашем мишљењу објашњење је једноставно. Његови лични интереси да му комунисти забораве активности из времена Краљевине Југославије и потпис на Апелу српском народу из 1941, а на другој страни привилегије које су му нове власти у виду значајних материјалних давања и доживотног председниковања САНУ дале надвладали су и лингвистику и етику и родољубље. Већина данашњих лингвиста ћути о тим његовим великим огрешењима о српски језик и српску културу, ваљда да не би укаљали морални лик овог великана.

Белићев ученик Павле Ивић није више ни имао прилике да још неку већу штету нанесе српској лингвистици па се прихватио српске културне баштине и у Историји српског народа, како смо приказали, средњовековни српски језик и књижевност епохе Немањића, као да је његова лична оставина, поделио са Хрватима, а Светородну лозу Немањића ретроактивно поунијатио. У ствари П. Ивић је рођен и живео у времену у ком су српски лингвисти одступили од закона науке и прекршили етичке кодексе и српски језик називали измишљеним именом – „српскохрватским језиком“.

Следбеници тих великана, данашњи српски лингвисти, завршавају започето и „визију и мисију“ приводе крају па сад пишу факултетске уџбенике о српском, хрватском, бошњачком, црногорском и буњевачком језику, а све на хрватској латиници. 

И тако је вишедеценијска борба српских лингвиста против Истока, православља и Русије, односно тако је њихово западњаштво и европејство родило обиљем „заперака“  нашег језика и „богатством двоазбучја“ па Срби да им није њихове Српске православне цркве која их је сво то време и окупљала и у тешким временима утеху давала не би знали ни како се зову ни којим језиком говоре. Како је било у прошлости тако је и данас – наша Црква једина чува име српског језика и српску ћирилицу! 

*          *          *

Тврдимо да „српскохрватски језик“ никад није постојао и да Срби никад нису говорили „српскохрватским језиком“?

Срби говоре данас као што су говорили њихови очеви и као што су говорили њихови прадедови, чукундедови.... језиком који се значајније није мењао у последњих неколико стотина година – говоре српским језиком.

 

 И свој језик српски народ је у својим кућама увек називао „српским језиком“, а само су се српски лингвисти  поигравали његовим именом и силили више генерација српских ђака у школама и на факултетима да га називају „српскохрватским  језиком.“[32]

Наша Српска православна црква је од свог постања наш језик српским именом називала и ћирилицом га писала и обоје за српско потомсто сачувала.

И тврдимо да „српскохрватским језиком“, како сигурно није постојао, никад није говорио ни један народ већ је тај појам измишљотина хрватских и српских лингвиста направљена са циљем да се пред светском научном јавношћу и посебно српским народом прикрије „крађа српског језика“ коју су крајем 19. века извршили Хрвати.

Тим „српскохрватским језиком“ никад ни један народ није ни говорио ни писао јер он једноставно никад није ни постојао - о српском језику се ту ради.

Нешто пред смрт, после 1992. и распада СФР Југославије П. Ивић је одједном почео да говори и пише српски, а пре коју годину руководство Матице српске почело је да у новим издањима његових дела у насловима израз „српскохрватски језик“ замењује са „српски језик“ ваљда да би сачувала „његов велики допринос очувању српске културне баштине“ (можда онај о српскохрватском језику епохе Немањића у Историји српског народа?).

Срам их било – плагијатори једни! Толике деценије писанија разних правописа, граматика, речника и уџбеника „српскохрватког језика“ и још приде многобројних доктората из „српскохрватског језика“ све угледних професора чланова Матице српске, и сад су одједном почели преписивати наше тврдње да се ту, у ствари, сво време о српском језику и радило и говорило и писало!

Срам их било – фалсификатори једни! Усуђују се да оригинална дела академика Павла Ивића мењају у поновљеним издањима!

Или то они, у ствари, покушавају да прикрију и срамоту Павла Ивића и срамоту Матице српске о разноразним писанијама о непостојећем „српскохрватском језику“.

 

ЕВРОПСКА УНИЈА И НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТИ ЊЕНИХ ЧЛАНИЦА

У поменутом Закључном саопштењу српски лингвисти констатују „Проблеми се испољавају у одсуству јасног државног програма језичке политике као саставном делу идентитетске, културне, образовне и васпитне политике у Републици Србији“ или краће речено признају да важећа језичка политика не води рачуна о српском националном идентитету. Сагласни с том констацијом допуњавамо је чињеницом да је српски национални идентитет, на ниво српског народа као заједнице, растурен скоро до непрепознавања због склопа историјских дешавања у 20. веку и значајним делом због вишедеценијске хрватске језичке политике коју су протежирале САНУ и Матица српска. На жалост, ми смо у ситуацији да наш национални идентитет морамо поново изграђивати јер су Срби данас у великој већини заборавили да су Срби.

НАТО је пријемом нових чланица у последњој деценији опколио Србију са свих страна па се карта Балкана скоро у потпуности поклапа са оном из почетног периода Хитлерове окупације овог полуострва. Та чињеница је сама по себи довољна, за прихватање разумног става да је једино питање времена када ће Србија „милом или силом“ постати чланица Европске уније и да се може и мора озбиљно расправити са каквим ожиљцима ће тамо бити увучена и како ће се то одразити на будућност српског народа.

То је разлог да размотримо актуелно питање односа Европске уније према националним идентитетима њених чланица.

Сведоци смо тектонских померања на светском плану у ком процесу се стварају мегаимперије по узору на САД.

Ту првенствено мислимо на изградњу и учвршћење државности Европске уније, па затим на империјалне амбиције Русије, Кине, Индије, Бразила и Јужноафричке уније у односу на њихове суседе као и на пратеће савезе ових држава: Евроазијску унију и БРИКС групу.

Са овим политичким процесима преплићу се економски сукоби глобалних размера (односи цена сировина и високотехнолошких роба, цена капитала и радне снаге, извозно-увозних цена, односи курсева валута богатих и сиромашних...) изазвани растућом диспропорцијом између раста продуктивности који се у процесу такозване глобализације из САД и ЕУ заједно са капиталом пренео у густонасељена подручја земаља у развоју (Кина, земље Индокине, Индија..) где питање незапослености постаје због тога нерешиво и стварају се велике социјалне напетости. На глобалном плану те мегаимперије се полако деле на групу богатих и групу сиромашних а насељених што се огледа у најавама клиринг обрачуна у међусобној трговини групе сиромашних мегаимперија (Русија-Кина), оснивању посебних финансијских берзи и банака за развој као и посебних рејтинг агенција (БРИКС). Економски интереси тих империја стварају два политичка мегаблога: богате и сиромашне империје. Та кретања су у ствари на глобалном нивоу отворила питање распореда и коришћења ресурса богатстава који су људском роду на располагању било да су она природна или су производ човека (културе, знања, технологије и њихови производи...) и пратеће етичко питање односа према будућности потомака на нашој планти.

Велики политички савези (мегаимперије) тражећи начин решавања дугорочне глобалне економске кризе праћене њиховим супростављеним економским интереса све чешће решења виде у великом расту војних буџета у нади да ће ови издаци повећати тражњу и покренути њихове економије. Расту потенцијали за избијање рата глобалних размера.

На подручју културе и науке савремени процеси се готово у потпуности одвијају према према предвиђањима Самјуела Хантингтона у књизи Сукоб цивилизација.

 

Заоштравање сукоба мегаимперија фактички је већ суспендовало досадашње међународно право и вишедеценијску међународноправну праксу ОУН које су сада у истој позицији као Лига народа после Хитлеровог успона. Већ више од деценију САД грубо крше све одредбе међународног права и војно и политички делују супротно повељи ОУН што се види из аката бомбардовања Србије 1999, изградње „независности Косова“ под НАТО кишобраном, њихове агресије и окупације Авганистана, Ирака, спровођења тзв. „меких револуција“ на северу Африке све до ове последње изведене у Украјини. Русија је прва узвратила присаједињењем (анексијом према још увек формално важећим међународноправним актима) Крима отевши га од Украјине, а „припремају се“ Кина, Индија... Неке од економски најмоћнијих земаља (Немачка и Јапан) инсистирају да буду сталне чланице Савета безбедности ОУН, а друге као Бразил и Индија траже исто то по основу величине територије и природних богатстава којима располажу или броја становника. Исламско становништво које чини 1,6 милијарду, односно 23% укупне светске популације нема, а ни не истиче свог кандидата за сталног члана Савета безбедности јер се битка за „шефа“ „исламске мегаимперије“ тек распламсава.

Проћи ће деценије, а можда и цео овај наш 21. век док се не усагласе начини решавања поменутих глобалних политичких, економских и војних сукоба па и сукоба цивилизација и постигне глобални „друштвени договор“ мегаимперија тј. док се не обнови међунарондо право као темељни оквир живота свих људи. До тада велике силе (империје) ће све више кршити међународно право а мале државе (народи) сносити све веће и горе последице њиховог насиља.

ЕУ се у свим овим мегасукобима (политичким, економским, културним, правним...) понаша себично и бахато као и остали учесници. И то је држава у коју ће Срби бити „угурани“ и у којој ће чинити само око 1,5% њеног укупног становништва.

Чак и да Влада Србије на челу са новим премијером одмах сутра призна независност Косова оно неће постати пуноправни члан ОУН јер ће вето на то ставити Русија која је већ саопштила: Косово може у ОУН само заједно са актом о признавању присаједињења Крима Руској федерацији и истовременом поделом Украјине на два дела од којих онај са већинским руским становништвом мора бити директно под њеним утицајем. Кина ће из нешто другачијих разлога, сигурни смо, такође ставити вето на чланство Косова у ОУН јер не жели да Шиптарски модел отцепљења и остварења независности примене Ујгури (исто исламски народ) из њене велике западне покрајине Синђанг или Тибетанци који већ деценијама траже оно што је НАТО у јужној српској покрајини урадио.

Коначно решење питања Космета може трајати деценијама те Србија исто толико дуго може бити у некој врсти државноправног ЕУ провизоријума у НАТО окружењу.

Поставља се питање реалних опција које у ЕУ у временима описаних глобалних дешавања Србима стоје на располагању имајући у виду, с једне стране, да су у време комунизма у бившој СФР Југославији у којој су живећи са малим народима чинили релативну већину њеног становништва изгубили осећај српства и сад треба да национални идентитет обнављају и учвршћују у мегаимперији у којој ће чинити само 1,5% њене популације и с друге стране, кад је већина њихове интелектуалне елите или анационална или чак делује антисрпски и супротно државним интересима Србије.

Пре него што изнесемо наше мишљење и наш предлог укратко ћемо се осврнути на „илузију Европљанина или Новог Европљанина“ преовлађујућу код интелектуалне елите српског народа, а потом и на „квалитет“ те српске елите. Зашто? Па зато што све социјалне и културне процесе, какав је и обнова српског националног идентитета, увек и код свих народа предводи елита – тако тврди савремена социологија.

Тек кад се у ЕУ створи окружење у коме ће се Немци одрећи својих државотворних амбиција и своје економско-културне надмености (било кад да се распадне ЕУ, кроз коју деценију или кроз који век, већ сад се наслућује да ће резултат тог распада бити неки нови Немачки рајх), тек тад ће се они „преобразити“ у Европљане. Е то никаква сила (ни војна, ни политичка ни било која „културна идеја“) никад од Немаца неће учинити! Тај „филм“ ни наша такозвана друга Србија ни „њени потомци“  никад гледати неће! Па зар разуман човек добрих (хуманих) намера може замислити процесе који би Грке (баштинике најстарије европске културе), Италијане наследнике Рима, темпераментне Шпанце и њихову културу, слободољубиве Французе или храбре и достојанствене Пољаке претворили у неке Нове Европљане. Фашизам би био дечја игра прем спровођењу таквих процеса. Никад бар у неколико наредних векова (пре ће бити миленијума) неће се формирати никакав Нови Европљанин по узору на „Американца“ јер Европа је заједница великих култура, а САД су настале окупацијом индијанских територија и геноцидом над тим народом. Пре ће бити да ће се у САД тек испољити сви прикривени расни сукоби и социјалне тензије између неколико по броју доминантних етничких група: потомака англосаксонских колониста, афроамериканаца, мексичких усељеника и у најновијем таласу придошлих азијских народа.

Оно што ће се у Европској унији сигурно дешавати су притисци на бројчано мале народе како би се асимиловали („интегрисали у ЕУ“) у највеће културе те мегаимперије (немачку, француску, италијанску...) у што краћем времену по доласку у те земље у таласима сеоба радне снаге који већ „теку од југа и истока“ ка њеним економским центрима. И то могу очекивати сви они Срби који се из било којих разлога (економских, личних...) преселе из наше државе на запад ЕУ. Ускоро ће, за већ покренутим токовима капитала од запада на исток и југ, кренути и појединачна и потом све бројнија и бројнија пресељавања средњих слојева из богатог економског центра ЕУ (да буду ближе свом капиталу) – но они ће бити изоловане оазе највиших слојева, односно „оперативни владари на терену“ над сиромашним слојевима становништва малих земаља (управљачи капиталом богатих народа и спроводиоци њихових интереса). И то се већ дешава у Србији: немачки капитал прате немачки управљачи, француски француски и слично, а за коју деценију отворено ће се спроводити групна пресељавања (долазак група на своје земљиште као власништво), могуће веома слично моделима колонизација у 18. веку на територији данашње Војводине. Процеса супротних описаним, сигурни смо, неће бити.

Илузија о Новом Европљанину укључује и све оне силне жалопојке о „старој доброј Југи“, новом „западном Балкану“ и његовом регионалном повезивању, као и разноразне титоистичке и комунистичке нове „социјалистичке идеје“ и поготову идеје о „потреби промене свести у православљу и прошлости заосталог српског народа“.

То су разлози због којих се НВО и „другосрбијанска“ пропаганда о Новом Европљанину  слободно може упоређивати са ширењем комунистичких илузија и обмана преко АГИТПРОП-а и уједно разлози зашто такво европејство треба јавно разобличавати и показивати његову праву суштину.

 

Европска унија је за све мале народе, међу којима су и Срби, прихватљива једино као заједница народа којима је чврсто гарантовано очување националне културе, језика и обичаја као и граница у којима приступе ЕУ и, подразумева се, право на иступање из те мегадржаве у било ком моменту сагласно вољи народа, односно њихових потомака. Но таква ЕУ се не изграђује нити видимо намеру њених најмоћнијих предводника да она таква постане!

„Квалитет“ савремене српске елите нећемо оцењивати са аспекта количине и квалитета знања из области активности појединаца, чланова те елите, којима се они баве, већ са аспекта способности и жеља да спроведу програм свеукупне обнове и напретка Србије и српског народа.

У НАТО окружењу економски и сваки други напредак Србије и српског народа могућ је само у условима њене војно-политичке неутралности онако како ју је дефинисао др Војислав Коштуница и Демократска странка Србије усвојила за свој циљ, уз примену модела српског економског патриотизам по узору на „француски економски патриотизам“ како га је дефинисао и у својој књизи Made in France приказао Арно Монтбур министар економије, привредног опоравка и дигиталног развоја Француске, као и српског економског и културног регионалног повезивања на нивоу Западног Балкана као подручја нашег етнојезичког заједништва формирањем међудржавних српских економских и културних региона за чије остварење је потребно обновити, учврстити и стабилизовати српски национални идентитет – обновити осећај српства првенствено у нашој елити.

Обнова српског националног идентитета подразумева и захтева да САНУ и Матица српска престану да кроз квазилингвистику, просвету и школство спроводе хрватску језичку политику, односно захтева нову језичку политику на темељима србистике и примену концепта потпуне и свеобуватне службености српске ћирилице у Србији и у међунарондом праву.

„Квалитет“ савремене српске елите оценићемо са аспекта способности и жеља да примене наведени сет стратегија и мера за остварење економског и сваког другог напретка Србије и српског народа.

Као кратки тест „квалитета“ савремене српске елите узећемо њене бројне оцене Првог светског рата и учешћа Србије у њему које су јавно изношене у последњих годину дана, јер ће се, по нашем мишљењу, из тога верно моћи видети и њене способности и жеље да допринесу напретку Србије и српског народа.

Према оцени Роберта М. Хајдена, професора историје и права на Универзитету Питсбург, (и многих других) Први светски рат је почео агресијом Аустроугарске империје на малу Србију[33], произвео је велика разарања и вишемилионске људске жртве. Рат је окончан Версајским споразумом којим су поражене стране признале (Немачка, Аустроугарска) своју ратну кривицу, а крајњи резултат су нестанак Аустроугарске и Турске империје, ослобађање неколико малих европских народа од туђе владавине и почетак стварања међународног политичко-правног поретка који је неколико деценија касније довео до укидања колонија у Африци и Азији па се 20 веке данас оцењује као век ослобађања малих народа од моћних империјелних владара и век њиховог економског и свеукупног напретка.

Први светски рат као и каснији Други светски рат започињале су велике силе јер мале државе и мали народи нису способни за тако „велика“ дела.

Изгледа, се империјална царства у 21. веку поново изграђују али сад прикривено под велом „глобализације“ и мали народи, опет, ништа не могу учинити како би та глобална кретања преусмерили или зауставили.

Део српске елите, који је на жалост у већини, и који узроке Првог светског рата види у „терористичком“ чину „неурачунљивог“ Гаврила Принципа, чију је групу атентарота организовала и финансирала мала Србија с циљем уништења велике Аустроугарске империје, не поседује ни способности ни жеља да примени предложени сет стратегија и мера за остварење економског и сваког другог напретка Србије и српског народа, па његов „квалитет“ оцењујемо као незадовољавајући и на њега извршна власт не треба и не сме да рачуна већ овај део треба искључити из обављања државних јавних послова, барем на високом и средњем нивоу свеукупног државног апарата (државне управе). Овој групи, показало се у јавној дискусији о Гаврилу Принципу припадају и АГИТПРОП-овци илузије Новог Европљанина. Ту спадају и они који у чину сахрањивања освештаног „пепела“ Николе Тесле испред Храма Светог Саве не виде чин свесрпског покајања за оскрнављење његовог гроба и спаљивање његовог, по православном обреду сахрањеног тела, које су комунисти и група безбожника, даљих сродника овог великана, извршили слично како су Турци спалили светитеља Саву, с том разликом што су ови последњи у свом „великом милосрђу“ српству бар оставили Теслин пепео. А требало је, и људски је било, и етика је захтевала да се тело тог нашег највећег научника само пренесе и по правилима Цркве којој је припадао сахрани у Београду. Ова два српска „спаљена“ великана баш треба да су један крај другог. Они који чин сахране Тесле близу Храма Светог Саве (слично као што се при крају свог овоземаљског живота тај визионар науке вратио очевом православљу) сагледавају као „бацање прашине у очи“, „јефтину спектакуларизацију свакодневнице“ и „краткотрајну инверзију стварности“ такође не задовољавају захтеве „квалитета“ српске елите.[34]

За ову анализу је много интересантнији „квалитет“ другог, мањинског, дела српске елите који Гаврила Принципа види као хероја и гласника слободе.

У прилогу дајемо беседу Веселина Ђуретића, неспорно и великог историчара и великог српског патриоте изговорену на Видовданском уметничком програму на Грахову 2014,  у част Гаврила Принципа, под називом „Гаврило – Принцип и Судбина“ (Прилог 7).

Ђуретићеву беседу прилажемо не толико због његовог дубинског сагледавања целокупне нововековне српске историје, почев од узрока југословенства и комунизма до њихових последица и распада Југославије и реалног сагледавања руско-српских односа у 20. веку, већ да бисмо приказали његову илузију „руске алтернативе“ као пута за излазак из „страшног свестраног ћорсокака„ како он пластично описује данашњу позицију српства. Ђуретић спољни ослонац, без кога, како он сматра, Србија не може напредовати, види у „конфедералном савезу“ са Русијом што је супротно свим досадашњим геополитичким догађањима. Србија је у потпуном НАТО окружењу и тај савез не би ни по коју цену дозволио никакву конфедерацију Србије, државе у дубини његове територије, са Русијом која је његов највећи геостратешки такмац – доста им је Калињинградска област као део Русије и као једна таква оаза.

Поставља се питање и да ли ће НАТО и ЕУ дозволити Србији избор војно-политичке неутралности за њену дугорочну стратегију или ће у неком тренутку заоштравања сукоба са Русијом и другим мегаимперијама једноставно извршити окупацију наше државе баш како је то урадио Хитлер 1941. године.

Ова илузија „руске алтернативе“ на теоријском нивоу везана је и за заблуду В. Ђуретића коју он „братски“ дели са Радошем Љушићем[35], такође врсним историчарем и доказаним родољубом, да су Срби у 19. веку пропустили прилику да „окончају интегративни процес српске нације“ на „етнојезичком јединству“ свеукупног народа до тада расцепканог идентитета по верској основи на Србе православне вере и оне Римскога и оне Турскога закона (вере) како их Вук С. Караџић препознаје. Такву прилику никад Срби нису имали јер им то нису дозволили центри две велике религије – Ватикан и Стамбол. У свим ранијим временима (тако је и данас, сигурни смо) један од циљева и римокатоличанства (Ватикана) и ислама (Стамбола) био је разбијање српског народа и асимилација његових отпаднутих делова у друге католичке или исламске народе. Доказ да се овде ради о заблуди је што данас не постоји пример значајног учешћа православног становништва у супстанци неког народа, који је у својој историјској и културној димензији превасходно римокатолички или исламски, а да сви ти верски различити делови имају осећај припадности истом народу – то не постоји чак ни у по броју становника много већим земљама него што је Србија. Добар пример да се овде ради о заблуди, по нашем мишљењу, је и поступак „католичке“ Европе када је у Великом бечком рату 1683-1699. године Турке протерала само преко својих граница, односно до православних земаља и народа који су још век и по били под окупацијом ове исламске империје.

Српска елита мора реално оценити домете односа које Србија, осуђена на дуготрајно НАТО окружење, може успоставити са Русијом.

По нашем мишљењу, циљ Србије у односима са Русијом треба да буде остварење по квалитету и обиму што је могуће јачих економских и културних веза (због истородне православне културне традиције) потврђених међународноправним уговорима, слично моделу у нашем блиском окружењу који смо назвали „српско економско и културно регионално повезивање на нивоу Западног Балкана“. Остварење оваквих односа са Русијом биће сигурно много теже јер су подручја учесника (Србије и Русије) у две мегаимперије овог века и у њега је неопходно укључити Бугарску и Грчку, и као земље које граниче са Русијом, и као оне које припадају истом културноцивилизацијском кругу (православљу), а простора за међусобни економски интерес увек има. НАТО и ЕУ ће се и оваквим културним и економским везама Србије са Русијом противити за шта је добар пример аранжаман „Јужни ток“.

Сагласни смо са В. Ђуретићем да је јачање свих веза са Русијом једна од најбитнијих мера за обнову српског националног идентитета.

Нажалост и на несрећу српског народа, реализација једног оваквог пројекта, имајући у виду садашње потенцијале САНУ и Матице српске као и извршне власти Србије, у овом моменту су исто као амбиције фудбалера Србије да буду светски прваци. Но правом циљу увек треба тежити, а време ће донети и људе и околности погодне за његово остварење.

Сматрамо да је неопходно укључивање српске елите из ове друге групе која задовољава захтеве „квалитета“ српске елите како их ми видимо, у што већем броју у све државне стратешке пројекте и у извршну власт (бар на вишим и средњим нивоима, а модалитети за то се могу пронаћи), сагласно потребама политике, привреде и културе. Без њиховог ангажовања неће бити ни нове језичке политике (у оквиру програма идентитетске, културне и образовне и укупне државне  политике) као првог услова обнове српског националног идентитета. Пројекте који су на линији нове језичке политике као што су Десет векова српске књижевности и Српска енциклопедија држава мора максимално финансијски подржати.

Озбиљан проблем Србије и Срба у овом времену је што ова друга група, која је способна и жели да српски народ оствари и економски и културни напредак, и у САНУ и у Матици српској представља мањину без утицаја на одлуке које се доносе у овим најзначајнијим институцијама. То се може променити једино организационим променама у овим институцијама кроз државну интервенцију и јасно утврђивање обавеза и одговорности САНУ и Матице српске за допринос развоју Србије и добробити српског народа.

Нова језичка политика мора се заснивати на србистици и потпуној службености ћирилице у свим сферама деловања државе било у њеној управљачкој улози кроз државну управу, било као власника капитала.

Јединство српског језичког простора се мора изграђивати на садашњем срспком етничком простору (Србија, Космет, Црна Гора, Република Српска и сви они простори где Срба има у значајном броју у Хрватској и Федерацији Босне и Херцеговине), односно штокавском говорном подручју екавског и ијекавског изговора, са јасним одређењем данашњег хрватског, бошњачког, црногорског и буњевачког као варијанти српског језика. Научно утемељење овакве изградње јединства српског језичког простора мора се заснивати на томе да тај простор у времену (историји) обухвата све покрајине где Срби данас живе и све просторе где су некад живели па су или асимиловани у друге народе (покатоличавањем у Хрвате, исламизацијом у данашње Бошњаке, однарођавањем у данашње Црногорце) или су са тих простора протерани.

Јединство српског језичког простора могу изградити и очувати само они српски лингвисти који научну истину неће заменити идеолошким манипулацијама (као у језичкој политици Правописа српског језика, Матица српска, 2010), а интерес српске културе подредити личним амбицијама и приватним материјалним интересима и они државници који власт доживљавају као служење српском народу и највећу част од народа даровану, а не као бахатост, самовољу и улизништво страним моћницима ради личне каријере и богаћења.

Државном интервенцијом Институт за српски језик мора се поставити као центар спровођења нове језичке политике, кадровски ојачати и финансијски максимално подржати, а његови најважнији пројекти морају бити израда новог правописа српског језика уз укључење лингвиста са свих српских простора и наставак објављивања речника САНУ као речника српског језика. У циљу остварења ове организационе промене политичка власт је дужна да предузме све мере без икаквих компромиса са личним интересима појединих лингвиста који сада имају клановску моћ – оне који нису спремни да спроводе нову језичку политику треба уклонити са државних и јавних послова. Неодговорно је, и политичка власт не сме да не реагује на антисрпске активности у САНУ (изјаве и докази које су пружили „инсајдери“, академици Дргослав Михаиловић и Василије Крестић[36]) и мора престати финансирање антисрпских пројеката ове институције па нека поједини академици своје антисрпске намере даље остварују на терет својих личних буџета ако се већ не могу из те институције удаљити.

Матица српска мора као основни задатак добити ширење мреже друштава пријатеља и чланова Матице српске и у врло кратком времену мора основати таква друштва у сваком месту ван Србије у коме живи више од 20.000 Срба и у региону и у дијаспори. Показало се да је садашње руководство неспособно да било шта заначајније на том пољу уради и то се мора променити. И мора се кроз ту мрежу спроводити нова језичка политика.

 

*        *       *

Можда се српски лингвисти осећају „намагарчени“ после вишедеценијске „братске сарадње“ са хрватским лингвистима на пројекту непостојећег „српскохрватског језика“[37], али тај њихов осећај је њихов лични проблем и проблем њихових ситних сујета. Па тај њихов осећај „намагарчености“ резултат је њихове вишедеценијске мржње на православље и наопаке намере да Србе са Истока (православне културе) преведу на Запад (римокатоличанство), да им промене свест и историју, а требало је да у сарадњи са Хрватима у заједничкој држави само примене научне принципе лингвистике. Све се завршило баш по оној народној „како радили тако им Бог дао“.

Проблем Срба и Србије је што лингвисти који су спроводили антисрпску хрватску језичку политику, чији резултат су „заперци српског језика“ изникли из темеља Новосадског договора, нису сносили никакве последице, а њихови следбеници и даље „коло воде“ у српској лингвистици.

И проблем је што вишедеценијски дух самопорицања већинског дела српске елите за резултат има да су Срби једини европски народ чија елита је свом сопственом народу натурала туђе (хрватско) писмо (Новосадски договор) уз помоћ комуниста и принудом с циљем да се уништи наш језик, наша религија и наша култура.

И отуда проблем да се сада мора обнављати и српска лингвистика и српски национални идентитет – све због њихових грешака из наше прошлости.

Но највећи српски проблем данас је што ни садашња политичка власт ништа не чини да утврди нову језичку политику и донесе нов закон о службеној употреби језика у чијим темељима мора бити дугорочна политика потпуне службености српске ћирилице. Садашњи политички моћници, баш као и претходни (на чијем челу је био син једног академика) безобзирно се оглушују на упозорења српског Патријарха и Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве о „угрожености ћирилице, у Србији и Републици Српској због нашег неопростивог немара и неодговорности, а у Хрватској и Црној Гори због бруталног прогона српског писма“[38] и ништа не предузимају.

Последице понашања данашње српске политичке и културне елите, односно последице њихове опструкције уставне одредбе о ћирилици као једином службеном писму српског језика су даље разбијање српског етничког, културног и духовног простора и асимилације нашег народа у региону, у друге, нама суседне народе (Хрвате, Црногорце, Бошњаке, Македонце..). Статистика становништва западног Балкана показује смањење броја Срба у Хрватској и западно од Дрине које, изгледа, добија карактер трајног процеса те постоји могућност да се оствари вишевековна намера Ватикана да тамо Срба не буде, а оно што преостане да буду Срби католици.

 

На место поздрава:

Писано у овом смутном времену да остане траг за сва будућа времена коме смо све о српском језику и писму писали и шта је ко радио кад је на власти био.

 

П. С.

Молимо српске лингвисте да свој одговор (можда у виду новог „закључног саопштења“)   на наше питање да ли је „српскохрватски језик“ икад постојао и да ли су Срби икад говорили „српскохрватским језиком“ ни случајно јавно не читају на трговима и центрима српских градова и села како би о томе обавестили и оне Србе који су неписмени и неће знати да прочитају оно што нама одговоре. Па ти неписмени Срби су имали велику срећу, да их нико никад није слуђивао и убеђивао да не знају којим језиком говоре и ком народу припадају, за разлику од оних који су да би се описменили ишли у школе, а тамо их српски лингвисти убеђивали да они не говоре српским језиком већ некаквим „српскохрватским“ па јадни нису знали да ли су Срби или Хрвати или нешто сасвим треће, неки нов народ, кад им је ето језик нов, те су многи од њих озбиљно оболели од „шизофреније у националном идентитету“. И сад ви, српски лингвисти, у свом Закључном саопштењу Србима држите слово „о угрожености српског националног идентитета“??? Да нисте можда на тај скуп где сте Закључно саопштење донели позвали Мила Ломпара да говори на тему „духа самопорицања“ код српских лингвиста, а он одбио да дође?

 

У Новом Саду, 17. јула 2014. године.

 

С поштовањем,

За Удружење ”Ћирилица”,

Ђорђе Јањатовић, секретар

 

 

---