Редакција
Зоран Радисављевић
Компјутер је добар слуга, а лош господар
Милош Ковачевић је говорио о обиму и садржају српског језика у Вуково време и данас. Доситеј и Вук готово да су били сагласни око питања ко су то Срби, односно ко су све Срби као говорници српског језика. Ни Доситеј, ни Вук, нису желели да несрбима намећу српски језик. Српски језик је само за Србе, и то све Србе. Србљи, по Доситеју, различито се називају: у Србији – Србијанци, у Босни – Бошњаци, у Далмацији – Далматинци, у Херцеговини – Херцеговци, у Црној Гори – Црногорци. „Свуда једнако говоре, совршено се и ласно разумевају”, говорио је Доситеј. А Вук Караџић је писао: „Сви Срби, као штокавци, говоре једним језиком, али се по закону (религији) деле на троје: Србе закона грчкога, Србе закона римскога и Србе закона турскога.”
Именом, додаје Ковачевић, српски језик данас – подудара се са српским Вуковим језиком, односно – српском језику је враћено српско име, после његовог готово полувековног боравка у српскохрватском језику. Данас, више је него јасно, да ни по каквим научним критеријумима – ни лингвистичким, ни правним – не могу као посебни стандардни језици, различити од српског, постојати, нити постоје тзв. хрватски, босански/бошњачки или пак црногорски књижевни језик. У питању су искључиво варијанте Вуковог српског књижевног језика.
Наслов излагања Михајла Шћепановића гласи: „Црн српски, бос хрватски – језик у Црној Гори”. Он је подсетио на судбину 16 бјелопавлићких учитеља који су робијали због тога што су одбили да одбаце ћирилицу и српски језик за време аустроугарске окупације, као и на судбину 30 професора из Никшића и Херцег Новог, који су, бранећи име свог предмета, изгубили парче хлеба. Статус српског језика и српске књижевности, у данашњој Црној Гори, незавиднији је од било ког статуса у балканским земљама. Један од отпуштених професора у Никшићу, где није могао да предаје српски, тај предмет предаје у албанском Скадру. Овоме треба додати да су погашени сви часописи за књижевност и језик у Црној Гори („Споне”, „Стварање”, „Овдје”), да је и „Побједа”, дневни лист, полатиничена, као и стручни часопис „Ријеч”, у којем су своје радове објављивали најугледнији српски лингвисти.
Данас у српском „јавном језику” (што је одређење Дубравка Шкиљана), примећује Александар Милановић, доминира латиница, што је питање које заслужује много већи простор и далеко више пажње. Наметање југословенске културне матрице, која је од стране западне Европе увек подразумевала хрватску културу као доминантну и српску као потчињену у оквиру задатог модела, спроводи се и данас не само уочљивим форсирањем латинице, већ све чешће и типом правописа који се спроводи у оквиру дела штампаних „српском латиницом”. Тако на мала врата у српски правопис улази писање страних властитих имена у оригиналном графијско-ортографском руху, што је већ дуже време одомаћено код Хрвата. Тај компликовани, непотребни, малограђански ортографски принцип, нарочито је чест у савременим преводима. Милановић је на крају поручио: „Останимо на Вуковом и вуковском путу, преиспитајмо критеријуме који креирају савремени српски јавни језик, али и принципе његовог нормирања.”
На компјутер, истиче Душко Бабић, може се применити она народна пословица која каже да је ватра/вода „добар слуга, а лош господар”. Док нам служи, док штеди наше време и труд, док нам омогућава да тачно и брзо обавимо неке послове на које смо пре њега трошили много времена и напора, док следи нашу вољу и наше стварнепотребе, компјутер је добра, човеку наклоњена справа. Али, проблем је у томе што је та граница служење-господарење невидљива, и што не знамо када смо са добре прешли на лошу страну. Ушавши у све поре стварности, компјутер и дигитална технологија уопште, ставили су се изнад нас, завладали нашим навикама, могућностима и потребама – нашом вољом.
У низу негативних учинака „компјутеризације стварности”, додаје Бабић, налазимо и кварење језика. Притом, можемо говорити о два нивоа овог проблема: о кварењу језика уопште, и о кварењу вуковске концепције језика. Кад завлада нашим временом и навикама, интернет пасивизира и умртвљује наше моћи, укида радост сазнавања и учења кроз напор и тражење, јер се све сервира готово и спаковано.
Драган Лакићевић је о Вуковом језику говорио кроз примере из поезије Новице Тадића. Народна српска поезија била је рана лектира и духовна храна Новице Тадића. Песник урбаног света и урбаног бића, хроничар београдских топонима и њихових тајновитих закутака – хаустора, мрачних степеништа, пијаца и тргова, своје „млеко искони” нашао је у Вуковим збиркама. Из епског окриља, својим психо-емотивним склоностима и поетичким опредељењима, Новица Тадић се усмерио у лирско биће језика. Архаичне представе ђавола, тамних сила, утварних или невидљивих бића појавиле су се у раним песмама и књигама овог песника. Вукова језичка парадигма, закључује Лакићевић, испуњава поезију највећих српских песника. Тадић је један од њих.
Вукови противници
Вук је у спровођењу своје језичке реформе, подсећа Бранко Златковић, имао много противника. Јоаким Вујић, примера ради, више пута га је оштро исмејавао и клеветао. Он наводи да „г. Вук јесте свиње, прасце и малаце по Шумадији чувао докле није свињску батину бацио, пак лаког перца прихватио”. Даље наводи да је Вуков „Рјечник” – „сасвим гадан, ружан, смрдљив, бестидан, бешчастан, срамотан, неслан, соблазнителан, будалкаст, луд и безобразан како год и његов славни списатељ”.
Коментари