Проф. др Петар Милосављевић о значају Новосадског договора, о путевима и странпутицама српске националне филологије

    Политичком присилом по српском идентитету

Све указује на то да је Новосадски договор био у функцији будућег расцепа и да је то био присилан политички чин са вешто смишљеном замком за нарушавање идентитета српског језика - каже др Петар Милосављевић

После 60 година од Новосадског договора у Српској Атини, одржан је(6. децембра)  скуп наших научника, филолога, филозофа, полтиколога, писаца на којем је дат својеврстан одговор на погубан значај Договора, за српску националну филологију. Новосадски договор, чуло се на научном скупу „О идентитету српског језика”, био је политичке природе, а никако лингивистичке, нити је научно утемељен. Симболике има у чињеници да је скуп српских филолога одржан на истом месту, где је потписан Договор, у згради Покрaјинског комитета СК. Овим значајним скупом обележена је и пета годишњица обнављања Матице српске у Дубровнику, али и 20 година деловања Покрета за обнову србисике, чији је иницијатор проф.др Петар Милосављевић. У бившој згради ПК, излагали су др Милош Ковачевић, Радмило Маројевић, Момчило Суботић, проф. др Андреј Стојановић, др Петар Миловасљевић, др Душко Певуља... Била је то прилика да се још једном подсетимо година комунистичког једноумља, када је партија одређивала како ће се наш језик звати. Српски је постао преко ноћи српско-хрватски, и од тада је почело урушавање нашег идентитета, писма, наше културе, историје, а сада је српска филологија (суочена са интелектуалном амбивалентношћу), доведена у безизлазан положај, са гледишта очувања и афирмације српског језика и писма, утемељених на Вуковим принципима.

Српски језик је Новосадским договором 1954. године добио друго име српско- хрватски. Исти језик се у Уставу Србије од 1947, у школама и у јавној употреби називао - српски језик. На Новосадском договору језику је промењен идентитет. Од тада, па све до разбијања Југославије, носио је обавезујући назив: српскохрватски језик, односно хрватскосрпски. Овај догађај утицао је погубно на каснију судбину Југославије и на судбину српског народа. Југославија је почетком деведесетих година била растурена, а српски народ је из ње изашао распарчан. Чине се покушаји да се распарча и оно што се не да распарчати: српски језик. Не само у региону већ и у самој Србији oн се и назива и третира различито као:  српски, хрватски, бошњачки, босански, црногорски, буњевачки, српскохрватски. Ни мање народа ни више језика. У име привидног јединства Новосадски договор је отварао пут за расцеп, пре свега политички и територијални. Хрватске институције су се Договора убрзо одрекле а српске националне институције, САНУ, Матица српска и универзитети нису. Прелазе преко неодрживог стања, као да питање идентитета српског језика не постоји. Језик зове како ко хоће. Ипак, не понашају се тако баш сви српски научници, филолози и јавни радници. Присталице Покрета за обнову србистике, тада заједно са Владом Републике Српске Крајине у прогонству, организовале су у Новом Саду 2007. међународни научни скуп под називом „Српско питање и србистика“. Са овог скупа, на којем је било шездесетак учесника, објављена су три зборника радова на 1144 стране. Закључци донети на Скупу, утемељени на српској и европској филолошкој традицији, поништавају, обезвређују Новосадски договор. Међутим, српске националне институције, државне власти, јавни сервиси и медији оглушили су се о овај догађај – каже др Петар Милосављевић, дугогодишњи професор Новосадског универзитета, један од организатора Новосадског скупа (2007) али и Научног скупа и свечане седнице о петогодишњици обновљене Матице српске у Дубровнику, која је  недавно одржана у Новом Саду.

            Када би сте, у језичком смислу, поредили времена пре и после Новосадског договора, шта бисте рекли?

Пошао сам у основну школу 1944. У првом разреду смо учили ћирилицу, а већ у другом и латиницу. Први предмет у нашим школским сведочанствима звао се Српски језик. Тек у последњем разреду гимназије (1956-7) у школском сведочанству овај предмет је записан као Српскохрватски језик. То је била последица Новосадског договора. Био сам већ новинар и јавни радник, када су се 1960. појавила два правописа: Правопис српскохрватског језика, штампан екавски и ћирилицом у издању Матице српске у Новом Саду и Pravopis hrvatskosrpskogа jezika, штампан ијекавски и латиницом у издању Матице хрватске у Загребу. Професори на Филозофском факултету у Новом Саду говорили су нам да је наш језик један и јединствен са две варијанте: источном и западном, екавском и ијекавском, српском и хрватском. Текст Новосадског договора није помињао варијанте, нити их је географски и национално одређивао. Али је ипак сугерирао ставове да је ијекавица хрватска а екавица српска, да је латиница хрватска а ћирилица српска.     Када је 1967. објављена Декларација у којој се 18. хрватских институција одрекло Новосадског договора и практично се затражило да оно што је већ легализовано као хрватски језични израз кодификује као посебан, хрватски, језик. Био сам већ члан Редакције Летописа када је Матица српска 1970. објавила да ће се Договора придржавати. Матица хрватска, међутим, објавила је Изјаву (1971) којом се одриче Новосадског договора и почиње самостално да води своју језичку политику. Како су се после одвијали српскохрватски односи познато је. Није, међутим, познато да су такви односи већ били утемељени у Новосадском договору.

Оно што се десило на Новосадском договору лако ћемо представити ако обратимо пажњу на два филолошка и национална програма из предјугословенског периода: на српски филолошки програм и на хрватски филолошки програм који се изграђује почев од Илирског покрета. Српски филолошки програм оличавају ставови Вука Караџића, али и Матице српске, Српске краљевске академије и образовног система у предјугословенском периоду. Ти ставови су јасни: српски језик је исто што и штокавско наречје које обухвата екавске, ијекавске и икавске говоре (источно, јужно и западно наречје српског језика). Срби су мултиконфесионалан народ или Вуковим језиком речено: грчке, турске и римске вере; српски језик се служи  ћирилицом (Срби источне цркве) и латиницом (Срби западне цркве).

Хрватски филолошки програм оличавају ставови Људевита Гаја, Јосипа Јураја Штросмајера, Винка Пацела, Ватрослава Јагића, Ивана Броза и других. По њима, Срби и Хрвати имају заједнички језик који чине штокавско, чакавско и кајкавско наречје. Наопака и ненаучна поставка о томе да су штокавски, кајкавски и чакавски један језик послужила је да се пласира најпре идеја да су Хрвати и Срби народ једног језика, а да се деле по верским критеријима, па су сви католици Хрвати и Срби су само православци. Таква подела је историјски нетачна, а принципијелно неодржива. Али је послужила за превођење Срба римокатолика у Хрвате. Такође без основа, наметана је и теза да све што је написано ћирилицом треба сматрати српским а све што не написано латиницом хрватским језиком. Овакве ставове сугерира и текст Новосадског договора. Договором  је оснажена још једна теза хрватског филолошког програма: да се поделом српског (штокавског) језика на варијанте ијекавица убудуће прогласи хрватским делом језика, а екавица српским делом, односно, да се и на тој основи језик поцепа на два језика. Такви ставови су имплиците легализовани у објављеним правописима из 1960. године.

Указујете, такође, на дијалектолошке карте.

Који и чији филолошки програм је остварен на Новосадском договору, оном из Покрајинског комитета Савеза комуниста, најбоље се може видети из двеју дијалектолошких карата. Прва од њих је Дијалектолошка карта штокавског наречја (аутор је Павле Ивић, а објавио Југославенски лексикографски завод у Загребу (1988), а друга је Карта хрватског језика са додатком српског Томе Матасића објављена у Минхену 1984. (Податке о овим картама дао сам у студији први пут објављеној у часопису Србистика/Serbica (2/1998).

Зборник О идентитету српског језика који смо др Момчило Суботић и ја припремили састављен је од вредних докумената. Доноси све одговоре на Анкету Летописа Матица српске о српскохрватском језику и  правопису који су објављивани из броја у број часописа од септембра 1953. до децембра 1954. године. Доноси и цео јануарски број Летописа из 1955. који је посвећен Новосадском договору. Али доноси и поменуте декларације, изјаве и друге документе који сведоче о току догађаја и последично, о статусу српског језика пре и после Новосадског договора. Све указује на то да је Новосадски договор био у функцији будућег расцепа и да је то био присилан политички чин са вешто смишљеном замком за нарушавање идентитета српског језика.  На 488 страна зборника, даје се основни материјал за упознавање са проблемом. Желео бих да вредна књига стигне до свих средина наше бивше домовине и до славистичких центара у свету. После овог чина у научној јавности моћиће да се гради другачија слика о идентитету језика који и сада, као и пре Договора, зовемо српски језик а који се данас другачије поима. А мораће да се гради и другачија представа о узроцима и почецима разбијања Југославије. Трећи члан екипе која је зборник издала, Момчило Буха, употребио је менаџерске способности да се промоција зборника успешно обави у сали у којој је Новосадски договор постигнут тачно пре 60 година. 

            Зашто мислите да је Новосадски договор био присилан политички чин?

Договор се није збио у једној научној инстуитуцији, већ у се збио у седишту политичке партије која је водила земљу. У условима у којима је припреман и донет, после Голог Отока, овај документ се може тумачити као присилан политички акт. Филолози, књижевници и научне институције само су  послужили као инструменти политике која је припремала пут за расцеп. Последице овог политичког акта погодиле су целу популацију истог језика, али и целу државу. Практично, цео свет је имао или ће тек имати, неке последице од овог акта. Ако за овај језик примените исте критерије који важе за све друге европске језике, добићете јасне одговоре на питање његовог идентитета. Српским језиком може да говори и пише свако ко то жели, без обзира на своје национално опредељење, али нико нема право да му нарушава идентитет и мења име. То је основни став србистике и сваке принципијелне филологије.

            Догађају од 6. децембра није присуствовао нико из редакције Летописа Матице српске, часописа који је пре 60 година својом Анкетом дао увод у Новосадски договор. А није присуствовао нико ни из руководства Матице!?

После преврата 1945. на чело Матице српске је дошла екипа, по вољи нове власти. Главни учинци те екипе јесу Новосадски договор (1954) и едиција Српска књижевност у сто књига чије прво издање се појавило од 1958. до1966.  године. У тој едицији није било дубровачких писаца, а српска народна књижевност проглашена је за српскохрватску. Садашња екипа у Матици не осврће се на грешке учињене у титовском периоду. Она и деклеративно наставља оријентацију ове институције из друге половине 20. века. Не би се, ипак, могло рећи да се цела Матица прави глува и слепа. Матица српска је институција дугог трајања, и ја сам већ део њене историје. Десет година, 1969-1979. био сам члан редакције Летописа, 70-тих година председник жирија за Бранкову награду и главни уредник едиције Прва књига (1979-80). Од 1978. стални сам члан Матице српске. Већ двадесетак година, од разбијања Југославије, залажем се за обнову српске филолошке традиције, посебно оне из предјугословенског периода. А то значи и традиције Матице српске. Истичем да је на моју иницијативу у Приштини промовисан Покрет за обнову србистике (1997) а у Београду обновљен рад Матице српске у Дубровнику (2009). Обе иницијативе проистичу из програма обнове српске филолошке традиције. Али и традиције славистичке и европске која је током југословенског периода била напуштена. Због тога су Срби испали из система филолошких наука и у Европи стекли најнеповољнији третман.

            Матица српска у Дубровнику је, и поред отежавајућих околности, обновљена!

То је једина од многобројних матица у словенском свету које су основане по угледу на Матицу српску, а коју челници Матице српске већ деценијама више не помињу када се другима диче. Оснивање матице срспке у Дубровнику био је својевремено велики догађај у српском и словенском свету. Свечаној седници којом је њен рад започео присуствовао је и председник Матице српске из Новог Сада Антоније Хаџић.

На недавном скупу у бившој згради Покрајинског комитета, у ходнику испред сале, била су четири стола. На једном су били изложени бројеви и зборници часописа Србистика/Serbica; на другом фототипска издања свих 16 књига Матице српске у Дубровнику од 1909. до 1914. године када је она угашена; на трећем су била изложна издања обновљене Матице српске у Дубровнику укључујући и два зборника радова са симпозијума одржаног 2010. и са симпозијума Срби муслиманске вероисповести (2012). На четвртом су биле изложене књиге присутних аутора присталица Покрета за обнову србистике. О овој пригодној изложби све битно забележено је мојој књизи Историја и филологија у тексту Концепт свечане седнице Матице српске у Дубровнику.

Било је договорено да телевизијске куће на свој начин забележе изложбу књига и цео ток догађаја. Медији, ни овога пута пута нису били коректни. Али зато су доста простора посветили једном другом, ad hoc организованом Округлом столу у Новом Саду, дајући му значај који он није ни могао, нити је требало да има. Чини се да је он организован да би се замаглио догађај од 6. децембра о којем говорим.

            Скуп је имао форму свечане седнице обновљене Матице српске у Дубровнику, а централна тема био је Новосадски договор?

То је тачно. Ако је Матица српска у Новом Саду прећутала овај неславни јубилеј, 60. годишњицу Новосадског договора, обновљена Матица српска у Дубровнику обавила је овај задатак од научног и националног интереса. Скуп је имао два главна повода, међусобно повезана: обележавање 60. година од Новосадског договора и представљање зборника О идентитету српског језика који је објавила Матица српска у Дубровнику. Скупом је обележено и више других датума вредних помена: 200. година од ступања на сцену Вука Караџића; 150. година од његовог упокојења; такође и 150. годишњица од пресељења Матице српске из Пеште у Нови Сад;100 година од Првог светског рата, 60 година Новосадског договора; 5 година од обнављања рада Матице српске у Дубровнику. Као и низу скупова које од 2007. организује Покрет за обнову србистике и овом скупу су председавали др Радмило Маројевић, др Момчило Суботић и др Милош Ковачевић.              

Како оцењујете значај овог скупа, којег су медији покушали да маргинализују, иако су учествовали најбољи српски лингвисти?

Показано је и овога пута да се српска филолошка традиција може обновити, мада ка тој обнови и властитој обнови не стреме и главне српске националне институције, САНУ и Матица српска. Такође је показано да Србија не иде добрим путем ако неће да институционализује научну дисциплину о Србима, чије је име србистика. Она се не понаша као друге европске државе и други европски народи. Главни учинак несумњиво је објављивање зборника О идентитету српског језика. Њиме је де-легитимизовано преименовање српског језика и учињен још један важан корак ка томе да се питање идентитета српског језика решава у складу са српском и европском традицијом. Могу да кажем да је круна догађаја било представљање обимног зборника са документима о припреми, садржају и последицама Новосадског договора, објављен у научном часопису Србистика/Serbica..

На Скупу је учествовало 50 филолога, књижевника, преводилаца, историчара и јавних радника. Одржан је у истој сали у којој је пре равно 60 година био постигнут Новосадски договор. То је зграда бившег ПКСК, а сада седиште Социјалистичке партије Србије у Војводини. Жеља организатора је била да подсети на прилике и услове у којима је Новосадски договор постигнут.

                                                                Разговарала Биљана Живковић

О догађају о којем не треба да се зна!

Свечана седница почела је химном Боже правде и песмом Тебе појем Стевана Мокрањца које је певао хор Гимназије „Јован Јовановић Змај“.  Песме: О лијепа, о драга о слатка слободо Ивана Гундулића, Роду о језику Петра Прерадовића и Коло Бранка Радичевића говорили су глумци Српског народног позоришта Миодраг Петровић, Гордана Димић Ђурђевић и Жељка Јелић. У музичком делу певала је Светлана Стевић. Радни део благословио је протојереј-ставрофор Миливој Мијатов у име владике бачког г. Иринеја. Председник Скупштине Матице српске у Дубровнику др Милосављевић обратио се скупу српских лингвиста. О зборнику О идентитету српског језика говорили су др Радмило Маројевић и др Милош Ковачевић. Зборник Светлопис Слободана Костића представила је др Слађана Алексић, књигу др Душка Певуље Обнова србистике представила је Биљана Живковић. Читањем приказа Салиха Селимовића представљена је књига Србистика и србисти Биљане Живковић. О књизи Историја и филологија Петра Милосављевића, коју је објавила Матица српска у Дубровнику, говорио је др Момчило Суботић.