Aлександра Мокрањац
Издисаји на води 2015. – случај БНВ
или Последњи слободни погледи Београда на миленијумима досад само његове воде

„...Елементи природе и културе у контексту историјског континуитета дезавуисани су агресивним позиционирањем дивовских физичких структура беспоговорне позиционе и архитектонске артикулације – унапред одређене без флексибилности за утицаје места и времена...

...композициона шема својом позицијом и димензионалним карактеристикама у сукобу је са основним топографским и морфолошким карактеристикама амбијента – потпуно прекрива највећи део панораме Београдског гребена и готово сва маркантна места која представљају историјски идентитет Београда.

Својом висином знатно изнад кота Теразијске греде, Славије, Булевара краља Александра и Врачарског платоа, а позицијом фронтално испред њих – планиране структуре Београда на води, визуелно би потпуно одвојиле Београд од воде претварајући га у залеђе гигантских структура у првом плану...“ – Навод је тек кап у мору предочених страхота, изнетих доследно кроз „Примедбе и сугестије“.

Aрхитектонска стручна јавност, као и заинтересована јавност у целини, остала је запрепашћена неодазивањем политичких структура на сепарат – заправо студијозно образложен сет критичких запажања које је поводом случаја „Београд на води“ (БНВ) приредио академик Милан Лојаница на челу Иницијалног одбора за архитектуру и урбанизам САНУ. „Примедбе и сугестије“ поднете су у поступку јавне расправе о тој за Београд, али и за Србију уопште – круцијалној теми која се тиче судбине српске престонице кроз модалитете њеног даљег развоја.

Несхватљиво је, дакле, да постоји добра воља да се разуме и помогне у превазилажењу лаички-бомбастичне поставке случаја БНВ, чак најбоља воља најстручнијег и најпозванијег састава најеминентнијих познавалаца проблематике Савског амфитеатра, а да заузврат, најблаже речено нимало политички коректно – изостаје било каква потреба за дијалогом од стране изабраних репрезентената власти. Тако се, с ослонцем на флоскулу сила Бога не моли, недавно одиграо најновији у низу недопустивих преседана. Уместо да буде проскрибован –  озакоњен је у скупштинској процедури више него проблематичан случај БНВ, а да се нико од задовољних учесника тог чина није ни запитао – шта са моралном обавезом да се одговори на силесије уочених и коментарисаних што бројних пропуста и мањкаваости што епохалних промашаја.

Студијска свеска из 2014, на тему будућности Београда, насловљена скромно „Примедбе и сугестије“, на двадесет страна прегледно презентованог, према веома захтевној и осетљивој тематици логично рашчлањеног текста – излаже конструктивна запажања кроз коментаре, а паралелно и у виду смерница за превазилажење бројних контрадикторности, међутим, забрињавајуће често и – потпуне неодрживости конфетних квази-решења. Царује у случају БНВ славодобитна комбинација – лицитарски ситничава мегаломанија уз екстремно разуздан баналитет. „Архитектура“ са покретне траке паролашког прогреса по мери технократске мудрости – небитно на шта ће то све заједно заиста изаћи, рачуна се само то што ћемо ми тим поводом на свим медијима ударно изјављивати. Апелујем, ипак, док још има времена, уважимо упозорење из „Примедби и сугестија“ – „...на читавом простору није планиран ниједан сабирни простор попут пјацете и градског трга за веће окупљање људи... Парковске површине су поддимензионисане а параметарски приказ зелених просотра ослоњен је на некоректно прибрајање територије на супротној обали...“ Односно, тек кад се и математички егзактно показао инкриминишуће тачан, астрономски висок степен/индекс изграђености, досетио се неко да оптималне рачунице ради – кварно дода збирне слободне зелене површине леве, новобеоградске обале Саве, плански у свему другом потпуно изостаљене, као да ни не постоји. Разумимо и добронамерност следећег упозорења иза ког стоје деценије стручног искуства и личног интегритета аутора „...у пракси урбанизма и приватног предузетништва максимални капацитети дозвољени планом никад се добровољно не смањују, нити се минимални профили јавног и неизграђеног простора добровољно проширују...“

Нашој јавности наметнута хипертехно варијанта Потемкинових села запањујућа је збирка заправо урбоцидних одредница. План је у целости произашао из прагматско-програмских циљева који немају ни своје исходиште нити утемељење у респектабилној и референтној архитектонско-урбанистичкој теорији и пракси. Схватајући озбиљност, а нарочито иреверзибилност последица, академик Милан Лојаница подухватио се незахвалног задатка да логичним низовима својих драгоцених запажања уведе какав-такав ред у тај галиматијас с једне стране фантастичних жеља, а са друге – тартифовске бојазни да ни парица не буде улудо утрошена на узвратно непрофитабилне трице и кучине какве су – историјски контекст и амбијент, слободне зелене површине, културни садржаји... спонтани простори окупљања, тргови, пјацете, дрвореди и шеталишта... Уз примерену одлучност и бескомпромисност у деловима и тачкама које такав третман налажу и заслужују, академик Милан Лојаница испољио је истовремено и невероватну благост у виду праве, готово очинске бриге и пажње. Тежиште његове забринутости јесу горућа функционална и еколошка архитектонско-урбанистичка промашајна места, затим унакажена миленијумски таложена матрица како визуелно-обликовна тако и реперна. Од историјског и социолошког комплекса новокреираних проблема – уместо решавања већ постојећих, преко саобраћајног фијаска... све до финансијских реперкусија... – прокоментарисани су, дакле, сви аспекти сложене проблематике колонизаторски узурпираног ткива једног од традиционалних језгара Београда. Паралелно, понуђени су тактички најцелисходнија програмска полазишта и решења. Кроз читав ток одмереног излагања, академик Лојаница демонстрирао је узорно своју циљану решеност да се једна у основи претња по друштво у целини – заузда и трансформише у заједничко дело опште добробити. Синтагма претња по друшаво у целини, није нимало преувеличана. Непредвидиве су све реперкусије које би у многим секторима то наметнуто, исхитрено и произвољно-стихијно ропско подређивање Молоху инвестиција за собом трајно оставило.

Понадала сам се, и у томе нисам остала усамљена – да би тај сажет, прегледан и програмски-методолошки беспрекоран апел архитекта, академика Лојанице одговорнима да не сруше и не обезвреде столетне напоре, да дакле – не анулирају и не анихилирају свеукупне дарове наших предака на овим просторима... Понадала сам се, а надам се и даље да ће „Примедбе и сугестије“ наићи на одговрајући, у смислу конструктивног одјека – у струквоним организацијама и институцијама, у културној и широј јавности и напокон – у политичким структурама моћи и спреге с изворима финансијског капитала. Јер капитал знања, креативности, воље и спремности – и даље је на страни домаћих снага, управо захваљујући педагозима и стручњацима ранга и угледа академика Милана Лојанице.

Залагања за спас Београда од само за неуке – заводљивог случаја БНВ, међутим, већ у почетној поставци метастазног мегалоцидног урбанизма, дакле тражење најцелисходнијег излаза из тог не тек ћорсокака, већ амбиса, та одбрана правих, најдугорочнијих интереса Београда и Србије – примењени је сублимат укупног и пројектантског и градитељског и педагошког искуства академика Милана Лојанице. Напоредо, то је и заједничка обавеза свих нас којима је архитектура било образовање, позив или опредељење, било само љубав.

Посебно забрињавајући, не стриктно архитектонски параметри на које такође упозорава текст „Примедби и сугестија“ скрећу пажњу на то да финансијски део плана пружен на увид јавности није, међутим, ту исту јавност сматрао ни вредном ни стручном ни меродавном – да би јој заиста предочио питања земљишта и његовог статуса. Остала је дакле, тајна – и реална вредност земљишта и разврстани неизбежни трошкови... па самим тим – и претпостављена добит. Није познато, бар засад – да ли је то ствар цензуре, или типично неодговорног ad hoc става да се такве ствари могу решавати у ходу. Не зна се која од две заблуде је погубнија...

Заиста, заљубљеници у Београд – стручњаци разних профила и још различитијих области, али и обични грађани, били Београђани или не, љубопитљиви су некако унисоно – да сазнају какви су то појединци за које се „убрзано ослобађа простор“ за пословне локале и шест хиљада сто двадесет осам станова просечне величине од сто седамдесет квадратних метара? Можда Холивуд намерава да прошири/пресели своју продукцију на аутентично и традиционално ризичну локацију – у срце последње мистерије Европе...

Вреди, надам се, сумирати. Хипертрофираном друштвеном небригом, архитектура наших простора – по својој суштини слободна професија, а по својим дометима једнаковредна највишим европским, доведена је у најaман, ако не и ропски положај. Нема расположивх „преговарачких механизама“ попут штрајка/обустава рада, што су, у Србији данас, показало се – искључив начин да се уваже аргументи струке. Вишедеценијско систематско уклањање и обесмишљавање постојећег високообразованог, квалитетног професионалног кадра са стратешког места сваке респектабилне државе, из сектора архитектуре-урбанизма-грађевинарства, не би ли се ослободио простор за прилив страног капитала – енормна је заблуда. Заблуда надаље води у неконтролисано и некритичко уступање државног земљишта – страним партнерима. У крајњој инстанци то није ништа друго до отуђење генерацијских тековина и наслеђа – путем распродаје. Тај најперфиднији могућ очајнички чин родном становништву оставља тек понижавајућу опцију – да буде подзакупац на територији сопствене домовине. Да се нашој јавности не би заиста догодило деликатно Опело демагогије у виду заодевања ове распродаје у плахте рентијерства, да би се, дакле, избегао наук Чеховљевог Вишњика – чим продате, ви сте онда спасени... Дочим се то спасење, нажалост, односи на изузеће од било какве могућности утицаја, камо ли одлучивања на било шта што из (рас)продаје происходи. Не отуђујмо, апелујем, јер последњи је час – не отуђујмо сопствено добро. Зауставимо случај БНВ, односно план за подвођење и потапање миленијумских тековина Београда – Подводни Београд. У противном биће то трајни жиг срама, озакоњен симбол одрицања и од Културе и од Историје и од Територије. Спречимо даљу ерозију темељних цивилизацијских вредности – право да о питањима сваке поједине вековима осведочене струке – одлучујућу реч има та струка сама. У овом случају – Архитектура. Јер пропусти архитектонске природе, нарочито генерални и концептуални – увек су и проблеми одржања позитивног тока Цивилизације као смислене категорије постојања...

...Визионарско-демагошки суноврат очитује се најбоље у архитектури – том колективно најсложенијем споју уметничког и техничког прегнућа. И Кула Вавилонска пре свега је чедо помраченог расуђивања, па тек онда – и такве исте реализације.

Безбројни су примери у прилог томе да октроисана, наметнута и изнуђена решња не прати ни дуг ни срећан век. Чак и кад нису посреди гротескни казамати за имагинарну популацију настрано баснословно богатих као у случају БНВ – том карневалу политичко-архитектонског бешчашћа и злочина отворено постулираног да онемогући последње слободне погледе Београда и београђана на миленијумима досад само њихове воде.

Коначно, у име чије се то среће, поново... – захтева наша несрећа? И докле више тако?

Београд, 18. jануар 2015.