Бела Тукадруз (Мирослав Лукић)
УМЕТНОСТ ДИЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА (4)

5

ПРИЛОЗИ (И ПРЕДЛОЗИ) ЗА ПИСАЊЕ ИСТОРИЈЕ ТЗВ.

НОВИЈЕ СРПСКЕ БИРОКРАТСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

- Шта наша књижевност има, а није јој потребно, а шта нема за чим би требало да жали што нема?

- Има мноштво обмана - нису јој потребне, мноштво компромиса, нису јој потребни, мноштво тапкароша на утапканом месту, нису јој потребни, мноштво оних који бацају прашину у очи некорумпираних читалаца, има безброј оних који више пишу него што мисле и тиме бришу разлике између физичког и интелектуалног рада, има мноштво мистификатора - нису јој потребни; она ствара више материјала за социологију књижевности него за књижевност саму. Картограм дефеката сразмеран је суми негативне баштине: нема творачких утакмица у храбрости; мислим ту на ризик уметничког откривања непознатих области социјалног живота. Читалац који стицајем околности прати нашу међуратну књижевност са носталгијом може да примети како је то  време рађало стварне људске и књижевне вредности: сваки човек био је програм, елан витале ствараоца, понос због постојања. Погледајмо наше спорове и “ангажовања”! “Трске које мисле” претварају се у бирократске бичеве за кроћење непослушних писаца или се од њих граде паравани за личне амбиције недаровитих. “Боље страга ударати мучке, него спреда часно оберучке” као да је постало начело домаћих сукоба. Извесна ревалоризација људских вредности у књижевнику морала би да претходи књижевним ревалоризацијама вредности: вера да је то могуће није ваљда мање штетна од признавања садашњег стања?...

.... - Српска књижевност, подсетимо се Светозара Марковића, - то нису канцеларије и надлештва, пен-клубови, путујући делегати,књижевни конгресмени, него књиге које пишу паметни и осетљиви људи – између осталог, и за поуку неосетљивим... Српске књижевне обмане настају у доброј мери из превида те чињенице.... (стр. 108 - 109) «

Мирослав Егерић: Писмо породичним људима- Београд: Нова/ Слободан Машић. Пишчева издања 1986. 152 стр.

#

Зар вам се не чини да се ове речи Бранка Лазаревића (објављене у ч. “Посебна породична заветина”, бр. 3-4/ 2007, на 92 стр.:” ....Није посипао главу пепелом, нити ничице падао пред неким митом. Био је добар Србин, али никад шовен. И увек поштен, остварен, искрен. Он просто није умео да се претвара и да ма и уметнички лаже. На друму му је било све што му је на уму...”) могу односити и на Мирослава Лукића, као критичара? Боље је бити “заклан” од таквих критичара (какав је Скерлић), но бити дизан у небеса и хваљен од критичара/одаџија!

И ово вели Лазаревић за Скерлића: “Умео је да засуче рукаве и, место пером, камом да пише. Он је просто заклао неколико писаца, а неке је добро тако пропустио кроз шибу, да је жалосно видети их у његовом изразу...” И као што је, по Бранку Лазаревићу, Скерлић првенствено био скерлићевац, исто то можемо рећи и за Лукића, да је он првенствено лукићевац...

......

«Понекада ми се чини: можда је Скерлић, пишући негативне критике о појединим нашим писцима (Милица Стојадиновић, Владислав Петковић - ДИС, Исидора Секулић...) више урадио но сви потоњи критичари пишући позитивне критике? Тако и Мирослав Лукић. Заоравши бразду превредновања у нашој литератури, првенствено антологијом “Несебичан музеј”, као и пратећим есејистичким књигама- које су настајале током рада на састављању антологије српске поезије 20. века (“Уметност маховине”, 2003; “Нечиста Србија I, 2006; “Послодавац Кеопс I, 2006; и “Рушење дућана лажи”, 2006), Лукић је - што није прихваћено ни у књижевној ни у најширој јавности, из врло разумљивих разлога - писао најотвореније о томе како је издаја стигла у Русију, и другде, и овде. Лукић није опевао ђаволе који долазе, он их је раскринкавао и писао више о ђаволима који одлазе. Овај писац је идући трагом великих спавача долазио до вредних открића и до разлога за превредновање. Раскринкавао је лажове и удворице,саучеснике и приушнике, доминаторе и наредбодавце, децу страве; указивао на пакао српске душе, на суштину хуманизма и демократизма. Лукић није наиван човек; знао је да донекле иде испред времена, поготову када је објавио изврстан роман “Доктор Смрт” (под псеудонимом). Лукић је жестоким речима насликао “Титоник” и “наш сури књижевни пејсаж”. Оглашавајући се из простора која је попала велика прашина и паучина...»

....

“А те Ћосића. Оскаре итд. ја не читам, као што не слушам. Ваше робиће - пише Вељко Петровић у писму Драшку Ређепу, 2. децембра 1946. год. - али сам ноћас прочитао ону бујицу Фриповог наступа у I –II  бр. “Форума” и не жалим. А за Оскаре, Добрице, Ристиће и Ваше Богдане, чак ни за Константиновиће, немам више ни времена ни живаца” (цитирано према београдским “Новостима” од 18. јула 2007. године). Не постоји некакав правилник о вредновању и превредновању! Не постоје ни јасни критеријуми. Доминантни су - још од времена када је Петровић написао оно писмо, од 1946. па на даље, до наших дана - они официјелни и прорежимски критеријуми. Такве критеријуме М. Лукић, и као уредник часописа, и као писац и критичар, подрива и разобличава. Мирослав Лукић нема “лиценцу  критичара”, то је писац полиграф несумњиве искрености и поштења, али и извесног познавања ствари и стања у српској књижевности, што је и предуслов за критичко сагледавање и превредновање наметнутих и прецењених књига..."

Миодраг Мркић: Неодговоран одговор, ч. Посебна породична заветина,  5-6, јесен 2007 , стр. 24.  и даље.

ОБЈАВА ОПШТЕ МОБИЛИЗАЦИЈЕ  ПЕСНИКА (ПИСАЦА)-КРИТИЧАРА- Двадесети век се завршио, а када је реч о култури и поезији ствараној током тих сто  година, недовољно знамо. Немамо ни довољно квалитетних антологија, монографија о појединим песничким опусима, о појединим књижевним или песничким групацијама. На прсте би се обе руке могли избројати ваљанији есеји – тумачења појединих песама појединих песника. Сами живи песници, који то заиста јесу, чине неопростив грех што ништа не чине: што не тумаче претходнике. Јер они треба да дају добар пример.Они који су умели, доиста умели, да саставе једну песму, један ваљан роман, поему, драму, знају да их ваљано и раставе. Живи песници, доиста, који су уз то добили и широко књижевно образовање, не треба да чекају више ни један једини дан некакву милост од официјелне књижевне критике.

Српска књижевност се развијала у неприродним условима током 20. века. Шта српска књижевност има, а није јој потребно, а шта нема за чим би требало да жали што нема?

Да  би се могло одговорити на ова два наизглед једноставна питања, треба пуно ствари знати и имати на уму. Пре свега никада не треба заборавити мумије.

Требало би истраживати те мумије, ту балсамирану или новију српску бирократску књижевност и њене актере... Не штедећи никога; критикујући и најбоље - тамо где за то има добрих разлога и аргумената. Богдан Поповић сахрањен је 9. новембра 1944. године. Док је боловао, обилазио га је Б. Лазаревић. У дневнику Лазаревићевом има и овај одломак - речи Поповића, којима критикује целу нашу политику и политичаре. Каква далековидост и актуелност тих речи! Срби нису паметан народ.Шта све ово починисмо? Да ли има народа који је овако платио?Непаметни смо, неполитичари смо. Има емоција, страсти, емоција, али памети нема. Овога пута и Хрвати испадоше паметнији политичари од нас... То каже болестан на смрт Поповић, представник мале и намучене рашчеречене Србије и сигурно наш највећи западњак; први који је донео у Београд чист и овејан Запад непосредно из Париза... Гасећи се и полако умирући Б. Поповић тражи од Лазаревића да се прими мисије. - Мисије, мисије, треба да се примите мисије.... И Лазаревић се уместо тога, игром судбине и понајвише вољом нових господара, уместо мисије, примио улоге баштована, архитекте вртова...

Ко то овде, заиста, и чини?Ко истражује и критикује ту балсамирану или новију српску бирократску књижевност и њене актере? Ко има снаге да се прихвати мисије?

Дискусија о томе (каква је, у ствари, књижевност током 20 века) не може ником штетити. Мој лични став о томе је делимично познат; и из њега произилази и став према модерној уметности. У врло, врло ретким тренуцима, српска култура и песничка уметност, тј, по неки песник, били су у ситуацији да се нагну над БЕЗДАНУ УМЕТНОСТ : да ухвате природу где снује, пре саме мисли и намере, да је увребају као ловац, да се забезекну и суоче са својим очајањем и да осете стид због наше вековне грубости, која нас је пратила још од памтивека, као аждаја – како се тачно изразио Винавер, гледајући зањихане трске и устрептале траве, на дрворезима једног Јапанца ( 1954).

Стран ми је чудовишни поглед аждаја на српску културу и поезију.

Велико је било растојање од човека до Богочовека у српској култури и поезији 20. века. Много има људи, и уметника, чија се мисао није завршила Богом, па је остала крња, недовршена. Многе су се „величине“ постепено сушиле, венуле, док најзад сасвим нису увенуле. Што важи за уметникову или песникову мисао, важи и за његово осећање. Ако се уметниково осећање не косне Бога, временом се спаруши, замре, док напослетку сасвим не ишчили, нестане. Ако се биће једног уметника и песника не заврши Богом, он остаје крњ, недовршен; у њему временом и поступно одумре све велико и узвишено, а остане ситно, ништавно… Има нешто страшно у српској култури и књижевности 20. века: а то је што има сувише сланих, горких, страшних велова и тајни. Туга је бити само књижевни критичар, само књижевни историчар, само антологичар, само естета, јер то значи, и кад је о најбољима реч, бити у каравану који никако не може да изађе из пустиње. Читајући брда антологија поезије 20. века, књижевно–историјске купусаре, разне јерархије и хијерархије, нисам дао својој мисли да на крају у страшним мукама издише од глади и жеђи; тражио сам оазе у пустињама и воду, да душу освежим, и заморену мисао, ожеднелу, огладнелу. То је оно највише и једино можда оправдање и за настанак НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА, али и једне студије, где ја – тврдим – нисам са философима, естетама и другим, који лутају каравном по бескрајној пустињи…

Философи и естетичари су мученици и трагични људи, не ретко очајници, бунтовници, саркастични људи, умишљени. Зашто? Зато, на жалост, што им „мисао није у стању да пронађе ону кап меда што се скрива у круницама многих бића и ствари. И они хране себе горким лишћем свирепих тајни које тако обилно и бујно расте на ливади наших тужних земаљских стварности“.

Какву смо књижевност имали? Какву још увек имамо? Састављајући антологију НМ, једно још увек отворено дел -  дело у настајању, са завидним самопоуздањем и силином критичарско – истраживачког – антологичарског говора, дакако, и не случајно, верујем, мимоишао сам се са сухим и јаловим рационализмом, избегао сам замке наше званичне књижевности, најзваничније, грозне и ограничене, ограниченије од бирократије („бирократија има своју смешну кочоперност и туробну несавитљивост, и круту стидљивост, и триста полета и очајања који се укроћују насиљем свесног стила “ – Винавер, ОДБРАНА ПЕСНИШТВА , стр. 665).

Написаћу следеће, ризикујући да будем проглашен смешним: Шта српска књижевност има, а није јој потребно, а шта нема за чим би требало да жали што нема?

Скоро стотинак година има тзв. бирократску књижевност, а није јој потребна, а нема једну објективније срочену макар кратку историју те тзв. бирократске књижевности. Нема критички консензус око вредновања и превредновања. Чини се  да је сасвим зачепљен канал филтра. Српска култура, књижевност, наука и друштво имале су ренесансну епоху која је потрајала ни четврт века (колико броје «Заветине» ). Та епоха је обрасла маховином, коровом и стравом. Уместо мисија наметнут је диктат стихије, Шкарт. Оживљавати некакву српску ренесансу, па и у часописима, донкихотски је посао, борба са ветрењачама. Српска књижевност више од пола века нема истинску обнову, ма шта о томе булазнили тзв. критичари-наметачи, купљени јефтино. И треба да жали што нема ренесансу. Заветине су – призивајући плодоносне пљускове после погубних дугогодишњих суша – то знале од почетка.

…Ако један народ жели да се подмлађује, то неће моћи уз подршку политике, или повећања наталитета. Неће се народ подмлађивати уз помоћ економије великих, светских сила, већ уз помоћ уметности, колико националне и самородне толико и светске! Уз помоћ – алхемије. Како и зашто? Знала је Стара Европа, знали су Грци. Зна обичан свет који живи са небом и земљом у истој љубави. Знао је и понављао Хердерлин…

…Наук будућности неће бити силне науке, већ вероватно, наук о древним људима – алхемија.