Светислав Стефановић
СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА
Одабрани политички списи (1)

 Преузето из:

СТЕФАНОВИЋ, Светислав

Старим или новим путевима: одабрани политички списи : 1899 – 1943 / Светислав Стефановић; (избор и предговор Предраг Пузић) -  Нови Сад : Артпринт, 2006.... – 359 стр.; илустр.; 20 цм. – (Едиција „Копно“; књ. 1)

Био- Библиографија Светислава Стефановића

Стефановић др Светислав, лекар, песник, драмски писац, књижевни критичар, преводилац, научни радник; члан Југословенског одбора професорског друштва, један од оснивача дневника Време, оснивач и председник Југословенког лекарског друштва (1931), директор београдског Општинског санитета (1934), председник београдског Пен центра (1933), председник Српске књижевне задруге (1942-1944). Рођен 1. XI 1877. у Новом Саду, стрељан у Београду 26. XI 1944., под оптужбом да је "сарађивао са окупатором". Блиски пријатељ Лазе Костића, Диса, Исидора Бајића, Милеве Марић и Алберта Ајнштајна, Михаила Петровића-Аласа, Тодора Манојловића, Винавера, Црњанског, Дучића, Владимира Вујића. Родитељи, отац Гаврило, кројач, и мајка Кристина, рођ. Недељковић, домаћица из Старог Футога, старији брат Стеван, сликар и иконописац. Родоначелник породице Стефановић је свештеник Стефан Стефановић (Гаврилов отац), протојереј храма св. Архангела Гаврила у селу Брестач код Пећинаца. Стефановићи су родом из Србије, одакле су пребегли после слома Првог српског устанка, прво у Чуруг код Новог Сада а после у Срем.

Школовање: Светислав је рано остао без родитеља. Основну школу похађао је у Старом Футогу (1885-1889), под старатељством деде по мајци који је у овом месту држао кафану, а гимназију у Новом Саду (1889-1896). Студирао је у Бечу потпомогнут стипендијом из Фонда Марије Трандафил (500 форинти годишње), прво технику 1896/7, затим филозофију 1897/8 (код проф. Јиречека, Решетара и Јагића), и на крају медицину 1898-1902. (код проф. Лудвига, Екснера, Мелера, Ханкеа), у Прагу и у Бечу. У Бечу је, у јуну 1902. промовисан у лекара (церемонији присуствује Лаза Костић и први му честита). По дипломирању прелази у Србију. Поново је у Бечу 1907/8, на специјализацији за туберкулозу и на студијама англистике и компаративне књижевности) код проф. Јодла, Милнера, Шипера). Пише докторску дисертацију ("ригороз") о Шекспировом Хамлету која гори у пожару приликом судара возова код Будимпеште. Године 1908. стекао је право да полаже докторат из филозофије на основу својих научних радова, али га политичка криза око аустроугарске анексије Босне спречава да дође у Беч. Говорио је енглески, немачки, мађарски, француски, италијански, латински и јеврејски, служио се грчким језиком. Био почасни члан Чехословачког лекарског друштва, члан Гетеовог друштва, дописни члан Института за словенске језике у Лондону. Носилац ордена Светог Саве и медаље мађарског Пен клуба за превод Мадачеве Човекове трагедије.

Породица: у првом браку (1900.) са Миланом, ћерком чувеног крушевачког хирурга др Павла Боте (оснивач и управник болнице у Врњачкој Бањи), имао троје деце: синове Богдана (рано преминуо) и Павла (1901-1984), композитора и књижевника, и ћерку Милицу-Мару, професор немачког језика (1908-1971). Милана је студирала технику у Цириху. Њена најбоља пријатељица из тог доба је Милева Марић; у другом браку (Милана је преминула 1931.) са др Гитом Радич (1902-1980), студирала педагогију у Риму, мађаризована Немица и даљња рођака Стјепана Радића, Светислав има близанце Ану, костимографа и пијанисту (1934-1994), и Антона, новинара, који данас живи у Немачкој.

Лекарски позив: од 1903-1905 био је општински лекар у Јагодини, 1905/6 у Ћуприји, 1908-1912. у Обреновцу, 1914. у Београду, 1919. поново у Београду.  У Јагодини је радио као општински и болнички лекар, истакавши се у лечењу лупуса и вариоле, бавећи се упоредо и педијатријом. Између два рата објавио више запажених брошура из медицине; један је од креатора закона о лекарима и лекарским коморама, закона о болницама, закона о здравственим општинама. Организатор је "Друштва за душевну хигијену"; један од оснивача Катедре за патологију на Медицинском факултету у Београду; оснивач, први секретар, потпредседник и председник Југословенског лекарског друштва (ЈЛД); осам пута приређивач конгресних радова ЈЛД и Трећег Свесловенског конгреса у Сплиту; уредник "Гласника ЈЛД"; директор београдског Општинског санитета. Пензионисан 1935.

Ратови: учествује у оба Балканска рата као војни лекар, у Дринској дивизији II позива са којом стиже до Љеша и Скадра. Дивизија је била у саставу Прве армије којом је командовао принц Александар и чувена је по томе што је однела победу у Кумановској битки 1912., поразивши турску Вардарску армију коју је предводио Бећир-паша. У Првом светском рату командир је пољске болнице Моравске дивизије у чину капетана, пролази кроз албанску голготу и доспева на Крф. Са Крфа одлази у Солун, у Штаб српске команде где ради као преводилац при страним мисијама. У рату се истакао у сузбијању колере и тифуса међу војницима и цивилима. Због заслуга више пута одликован.

Књижевни рад: први његов објављени рад јесте песма "Лаку ноћ" (Стражилово, 1893.). На једну од његових песама композитор Дубек компоновао је мелодију која је певана на Светосавској прослави у Новом Саду. Свој први критички текст пише о Војиславу Илићу (1897). Од 1893 - 1944 сарађивао у преко 60 листова и часописа у земљи и у иностранству, објавивши више од 200 чланака. Његова поља интересовања су поезија, књижевна критика, народна и драмска књижевност, светски класици... О његовом раду, између осталих (до Другог светског рата), писали су: Л. Костић, Р. Врховац, П. Лагарић, И. Ивачковић, Ј. Скерлић, Б. Петровић, М.Ћурчин, П. Поповић, О. Хаузер, А. Г. Матош, С. Пандуровић, С. Винавер, М. Цар, В. Ћоровић, М. Богдановић, Т. Ујевић, М. Кашанин, Б. Токин, И. Секулић; после Другог светског рата: Д. Витошевић, Б. Петровић, Р. Константиновић, П. Милићевић, Р. костић, Г. Тешић, М. Ненин, С. Дамјанов, П. Протић, А. Миљковић, З. Петковић-Прошић, П. Буњак, М. Лучић.

Преводилачки рад: највећи преводилац Шекспира у нас. Превео 14 његових драма. Са Шекспировом поетиком први пут се сусрео у новосадској гимназији, у Петефијевом и Арањевом преводу.  "Преводилац Шекспира налази се обично у дилеми: или да дâ архаичну форму преводу или да га модернизује. И једно и друго толико је несавладљиво да се мора тражити средина у тим крајностима. Костић је, ви то знате, у ствари препевавао Шекспира, обраћајући нарочиту пажњу на то да се не прекорачи Шекспиров стих. Ја сам одступио од тога, тежећи да дам Шекспирову мисао што је могуће више његовим речима изражену, без строгог придржавања форме, броја и облика стиха, ово у толико пре што је енглески језик сажетији од нашег." (Светислав Стефановић, Правда 10. 12. 1937.)  Преводио још са немачког, италијанског, француског, мађарског и јеврејског.

Политички ангажман: за време школовања у Бечу један је од предводника "Зоре", српског омладинског академског друштва наклоњеног идејама Светозара Марковића, потом више година члан Народне радикалне странке, године 1910. прелази у Самосталну радикалну странку, 1920. један је од оснивача Републиканске демократске странке и члан њеног Главног одбора (до 1922.), 1935-1938. придружује се Љотићевом Збору, 1942. јавно се залаже за приступање Недићевој Социјалистичкој странци. Објавио око 250 чланака политичке садржине.

Псеудоними и иницијали: "Гојко" (Стражилово), "Лав" (Застава), "Потугин" (Застава), "Сенс" (Република; Прогрес), "Еван" (Република), "Ст." (Република), "Др. Св. Ст." (Република), "Др. Ст." (Република), "С" (Одјек), "Св. Ст." (Република; Време), "С. Г. С." (Време), "С. С." (Република).

Осуда на смрт: Фамозном пресудом Војног суда И корпуса НОВЈ Стефановић је осуђен на смрт. На полувековно брисање из историје и заборав осуђен је био и сав његов рад. У "пороти" која је ово одлучивала седели су, између осталих, Стефановићеви колеге књижевници. Др Светислав Стефановић није се огрешио о свој српски народ. Етикета "издајник" важи не само за оне који су га одвели на губилиште већ и за оне који су прстом показали у његовом правцу. Ту негде налазе се и они који су га, потом, прећуткивали више од пола века.

Објављене књиге:

"Песме. Оригиналне и преведене", 1-3, Мостар, 1903-1905.

"Скице" (проза), Мостар, 1904.

"Из енглеске књижевности. Есеји.", Мостар, 1907.

"Сукоби. Драма у 4 чина", Нови Сад, 1910. (прва награда Матице српске)

"Сунца и сенке"(песме, избор из три претходне књиге), Београд, 1912.

"Строфе и ритмови"(песме), Београд, 1919.

"Погледи и покушаји"(проза), Београд, 1919.

"Лаза Костић. Антологија", приређивач и писац предговора др Светислав Стефановић, Загреб, 1923.

"Плагијатор Хамлета", (полемика са С. Пандуровићем) Београд, 1925.

"Против тираније", Дубровник, 1925., (политичка поезија В. Игоа, у књизи је штампано и 24 Стефановићеве политичке песме).

"Кућа тамних сенки" (драма), Београд, 1927.

"Границе", Београд, 1928.

"Сабрана дела" 1-4, Београд, 1931-1933.

"Хеннил анд Отхер Поемс. Транслатед фром тхе оригинал Сербиан", Београд, 1933.

"Нова антологија српске лирике", Књ. 1-2, Београд, 1943-1944.

Објављени преводи:

Едгар А. По:"Две приповетке", Мостар, 1902.

Виљем Шекспир:"Јулије Цезар", Мостар, 1902. - Београд 1912., 1924., 1939.

Виљем Шекспир:"Макбет", Мостар, 1903. - Београд 1927., 1939.

Виљем Шекспир:"Млетачки трговац", Мостар 1905., Београд 1924., 1944.

Виљем Шекспир:"Много вике ни око шта", Мостар, 1906.

Из енглеске књижевности, Мостар, 1907.

Виљем Шекспир:"Отело", Мостар, 1908., Београд, 1921., 1938.

Виљем Шекспир:"Хамлет", Београд, 1921.

Виљем Шекспир:"Богојављенска ноћ", Београд, 1922.

"Књига тајанства и маште. Избор из Едгара Алана Поа", Београд, 1922.

Виљем Шекспир:"Краљ Лир", Београд, 1923., 1939.

"Из новије енглеске лирике", Београд, 1923.

Виљем Шекспир:"Сан летње ноћи", Београд, 1924.

Виктор Иго: "Против тираније", Дубровник, 1925. (прев. С. Стефановић, Ј. Скерлић, М. Ракић)

"Песма над песмама", 1925.

"О псалмима Давидовим", 1926.

Виљем Шекспир:"Ромео и Јулија", Београд, 1928.

Виљем Шекспир:"Кориолан", Београд, 1928.

Ј. В. Гете: "Пандора", 1935.

Бенито Мусолини:"О корпоративној држави", Београд, 1937.

Виљем Шекспир:"Бура", Београд, 1938.

Виљем Шекспир:"Зимска бајка", Београд, 1939, 1978.

Виљем Шекспир:"Антоније и Клеопатра", Београд, 1939.

Имре Мадач "Човекова трагедија", 1940.

Ј. В. Гете "Херман и Доротеја", 1943.

Извори:

Миливој Ненин: "Светислав Стефановић-претеча модернизма", Светови, 1993.

"Епистоларна биографија Светислава Стефановића", прир. М. Ненин, Матица српска, 1995.

Милан Грба: "Политичко опредељење Светислава Стефановића", рукопис, дипломски рад, Филозофски факултет Београд, 1989.

Био-библиографија Св. Стефановића, прир. П. Јефтић и Ж. Бошков, РОМС (несређена архива), Н. Сад.

Предраг Пузић: "Ломача за Sensa - Злочин и казна Светислава Стефановића", Каирос, 2003.

Тамара Грујић: "Народна поезија у виђењу Светислава Стефановића", рукопис, магистарски рад, Филозофски факултет Нови Сад, 2005.

Напомена приређивача

Политички списи Светислава Стефановића објављени у овој књизи представљају избор из његовог политичко-публицистичког рада дугог више од четири деценије. Сабрани текстови заправо су збирка одабраних чланака, есеја, интервјуа, новинских и ратних извештаја, памфлета, мини-фељтона, предавања и рукописа везаних за раздобље од 1899. до 1944. године. Њихов главни извор јесте наша и страна периодика похрањена у фондовима Матице српске, Народне библиотеке Србије, библиотеке града Београда, градске библиотеке у Инђији, редакције београдске Нове искре, загребачке Народне и свеучилишне књижнице и у појединим приватним збиркама. Такође, на располагању ми је био, заслугом Миливоја Ненина, делимично сачуван архив Светислава Стефановића, као и један број више него драгоцених листова, докумената и фотографија добијен љубазношћу Антона Стефановића.

Све Стефановићеве списе сврстао сам у за њих одговарајуће тематско-хронолошке целине (О држави, О демократији, О национализму и сл.), у зависности од садржаја самог текста, одступивши од искључиво жанровске, временске или поделе по часописима. Сматрао сам да је оваква класификација инструктивнија за читаоца (занимљиво је упоредити Стефановићево мишљење о демократији из 1920. године са оним из 1935.). На појединим местима било је извесних недоумица. Стефановић зна да у једном чланку пише о различитим стварима, тежећи, изгледа, да што више додирне актуелне друштвене и политичке догађаје, како оне у српској односно југословенској држави тако и оне у Европи и у свету. У појединим текстовима њиховa тематика била је, просто, неодредљива, отуда је и моја класификација само мој избор.

Због преобимности књиге испрва сам се носио мишљу да од прикупљених радова направим селекцију. Међутим, свако скраћење би сасвим сигурно ишло на ауторову штету, тако да су у овој књизи представљени сви списи до којих сам дошао. Изузетак сам правио само онде где се Стефановић понавља.

Део сачуване периодике у нашим је библиотекама скоро у очајном стању. Копирање тражене литературе у појединим случајевима било је немогуће, па је преписивање представљало једини начин да се дође до потребне књижевне грађе (Одјек, Велика Србија, Вихор). Истраживање отежава и чињеница да у библиотекама нису сачувани многи примерци па чак ни комплети целих годишта (Република, 1921.) наше штампе, како оне пре Првог светског рата тако и оне међуратне. Од онога што је сачувано понекад постоји једва по десетак, а најчешће и по свега 2-3 примерка (Прогрес, Слободни дом, Југословенска стручна штампа), па је сасвим сигурно да Стефановићевих политичких текстова понегде још има.

На маргинама појединих публикованих радова које сам добио од Миливоја Ненина и Антона Стефановића, Светислав Стефановић је исправљао и дописивао поједине речи а понекад и читаве реченице. Испоштовао сам све његове интервенције и све такве исправке означене су курзивом, док је наслов чланака обележен на следећи начин: АСС (Архив Светислава Стефановића). Скоро да ни на једном од ових чланака није било броја часописа или дневника у коме су објављени, понекад ни датума. Накнадним проверавањем успео сам да дођем до већине тражених података али је, због поменутог стања у библиотечким фондовима, један мањи број радова у библиографији објављеној у овој књизи представљен без броја листа или чак и датума.

Светислав Стефановић је, чини се, поједине своје текстове писао у једном даху, неретко дугом и "конфузном" реченицом (да парафразирам Скерлића) и, понекад, лошом интерпункцијом. Ово последње може бити да је и "заслуга" уредника публикација у којима је наш писац објављивао своје чланке. Нарочит је то случај са Републиком, гласилом Југословенске републиканске партије, у којој је и објављен највећи број Стефановићевих политичких списа. Отуда сам био у недоумици да ли да такве текстове оставим у њиховом изворном облику или да ипак кршим поједине норме приређивања. "Помогао" ми је сам Стефановић, забележивши једном приликом: "Никада нисам патио од уображења да је оно што сам ја једном написао неприкосновено као Свето писмо". Дакле, првенствено сам се бавио интерпункцијом али и мењањем појединих речи (њина, бега, да се збуде и сл.), настојећи да ове измене буду минималне

Псеудоними. У нашој литератури углавном су познати сви Стефановићеви псеудоними ("Гојко", "Лав", "Потугин", "Сенс"), међутим највише недоумица имао сам око једног псеудонима који се појављује у Републици током 1920-1921. године, а за кога до данас није било утврђено да је Стефановићев. Реч је о псеудониму "Еван", иза којег стоје бројни текстови који су, готово из броја у број, објављивани на страницама овог листа. Оно што је највише привукло моју пажњу и што ме је подстакло да помислим, а доцније и тачно утврдим, да је реч о Стефановићевим радовима, јесте следеће: "Еван" за себе тврди да је "бунтовни син Војводине" (Стефановић је рођен у Новом Саду), да је некада био припадник Самосталне радикалне странке (Стефановић је пред Први светски рат био њен члан), помиње и цитира Шекспира (Стефановић је преводио Шекспира), даље, каже да му је Светозар Марковић био први политички учитељ (што и сам Стефановић тврди), затим да га Скерлић није волео (познат је сукоб између Стефановића и Скерлића), помиње Српско лекарско друштво (Стефановић је истакнути члан ове организације), потом, у "Селу", органу Земљорадничке странке тврде да је Еван у Републици писао и стихове (Стефановић је у Републици објављивао своју политичко-социјалну поезију под псеудонимом "Сенс") и сл. Стефановић је републиканце напустио у првим месецима 1922. године (по једном напису у питању је април), и, практично, већ од тада немамо ни један чланак објављен у Републици који је потписан спорним псеудонимом. Да је заиста реч о Стефановићевим текстовима "потврдио" нам је и сам Стефановић. У Републици је 26. 09. 1920., под својим пуним именом и презименом, објавио текст "Друга искрена реч", у којем је тврдио да је он аутор чланка под насловом "Искрена реч", штампаног такође у Републици 11. 08. 1920. Оно што је за нас значајно јесте да је овај последњи текст ("Искрена реч") потписан псеудонимом "Еван". Да додам још да се међу чланцима које је Стефановић годинама скупљао налазе и они са потписом "Еван". Међутим, све сумње у погледу псеудонима Еван нестале су онда када сам у завршном делу истраживања, захваљујући Слободану Ивошевићу, добио један Стефановићев чланак објављен у београдској Епохи 14. априла 1922. године ("Јавна говорница. Писмо д-р Светислава Стефановића"). У овом полемичком тексту наш писац је недвосмислен: Еван је његова "новинарска шифра". Поводом овог псеудонима консултовао сам се и са Миливојем Ненином и Гојком Тешићем. Њихов закључак био је да места недоумицама више нема и да је заиста реч о Стефановићу.

 ***

Као што обично бива када се приређује једна обимна књига као што је ова, рад на прикупљању литерарне грађе и историјских података просто је немогућ без пријатеља и заљубљеника у писану реч. Исписујем са задовољством следећа имена: Дејан и Јелена Спасић, мр Драгослав Васиљевић, Симо Поткоњак, Ђорђе Ј. Јанић, Жика Лазић, Богдан Узелац, Сава Јанковић, Зоран Богнар, Емилија Мијатов, Тамара и Дамир Малешев, др Мира Радованов-Матарић, Ненад Спасић, др Александар А. Миљковић, Жељко Бибић, мр Хрвоје Магазиновић, Зоран Ђурђевић, Весна Степановић и Слободан Ивошевић.

Посебну захвалност на подршци и разумевању дугујем: Антону Стефановићу, др Миливоју Ненину, др Сави Дамјанову, др Гојку Тешићу и Јелици Недић.

Преводи:

са енглеског, Јелена Спасић

са италијанског и латинског, Дејан Спасић

са руског, Ненад Спасић

Наставиће се.