AЛЕКСАНДРА МОКРАЊАЦ
ИЗГУБЉЕНА УПОРИШТА СМИСЛА

Предрагу Драгићу Кијуку

„...Затим помислих како нам се све догађа нужно, нужно сад...“
Хорхе Луис Борхес,
"Врт са стазама што се рачвају"

Ноћ раније, Растко увек себи обећава да сутра, у суботу – свакако! ништа неће радити... Евентуално, ако завири међу корице неке књижице – чисте разоноде ради. Нема ни друштва ни амбијента, ма био озвучен и тутњавом, или крцат чудесима... – па да Растко пропусти да склопи заверенички план сâм са собом. Ах, обећања дата себи... Но онда кад – док дланом о длан – муњевито осване та субота, и пре него што отвори очи, Растко врло јасно увиђа да ако не намерава да остане вечити асистент-доцент читавог живота, мора – како зна и уме – из тог викенда, ко зна ког по реду, да ишчупа бар четрдесетак сати рада на тези, а преостатак времена до понедељка да истражује по сајтовима где му је најрационалније да аплицира за постдокторске...
...За компјутером од пре шест изјутра, док се још честито није ни разданило, Милена је узоран капетан неизвесне пловидбе... Повремено, тек на трен, дозвољава себи да се присети синоћњег уживања – оног посебног момента, уводних тактова концерта, кад почиње њен ритуал – одвајања од света. Музика и јесте у овом свету – нешто најдаље од света... Уједно – и најбоље... Целебна магија неописивог сама...
Негде око осам, док накратко проветрава – тог дана, уз сећања на Музику – Милену задиви кристално плаветнило осунчаног зимског неба. Помисли да би можда могла и да се прошета. Но одамх одбацује такво распиништво – у дану кад коначно може да ради на миру. Раскопавати прошлост у покушају да се задовољи правда, чудновате ли занимације. Ризичне, одмах затим и – непотребне са становишта економије, какве год... Неодложне, с Миленине тачке гледишта. Чак и викендом. О, викендима нарочито... Јер то мало реда што је могуће унети у чињенице које су унапред изгубиле битку с логиком данашњице – том таксиметар-алгебром, последња је баријера од владајућих, стихијних времена.
Заштићена у свом мисленом мехуру од сапунице, Милена ескивира колико год може – текућу реалност. Спорадичан је и принудни гост тамо где мољац гризе и рђа све квари... Само кад мора... Као сад, кад до ње са степеништа допире комшијска граја.
– ...Никако у лифт!... Ево, лепим и упозорење!
Лифт?!?, ражести се Милена, иначе флегма захвално благе нарави. Сâм помен тог механизма – избацује је из такта. Једном-двапут месечно ако га употреби, а одржавање плаћа солидарно... Поднела би лакше безочне лажи – да јој то није унеколико и струка... Сентиментални разлози, дакле – чак и ту!...
...Аха-хаа-ха-ха, лифт! зацени се Растко од смеха, утрчавајући под туш, и наставља за себе док се сапуња – Лифт ?!? Пре ће бити – Метафора... Неуспела, дакако...
Лифт о ком је реч – рецимо понешто и у његову одбрану – ни крив ни дужан... На први поглед шармантна шклопоција у елегантном кавезу од ферфоржеа око ког трчкарају степенишни краци – реликт је оних бољих, предратних грађанских времена. Као и сама зграда, одавно проглашена за – СПОМЕНИК КУЛТУРЕ. Те тако, сви Миленини црни фондови... и знатан део Расткових примања, као и свих других станра, уз средства диљем града васцелог заташканог слоја... – пуне касе разно-разних заштитарских завода... Не би ли се њихови челници и експертски тимови хвалисали ванредним постигнућима у својим матичним областима, те да би се њихови директори, о пригодама и годишњицама – кандидовали за ордење и друга престижна признања/ухлебљења/синекуре...
Ни не чуди да је на сâм помен тугаљиве теме, Милена већ на корак од уласка у дебату. Заусти да довикне – ПОНОВО – ЛИФТ? Али тад зачује,
– ...Хаваријско искључење струје у трајању од најмање шест сати...
Дивота! Бравоооо! негодује Милена... То значи – и без грејања... На примисао остајања у хладовини, и то без кафе-чај доручка, вазда одлаганог – одлучује се хитро за излазак. Пошаље тек два-три неодложна мејла... Да предупреди телефонска изненађења, гаси и мобилни. Поприлично изнервирана, дотерује се брижљиво, као за давно уговорен састанак... Потом, можда и намерно – заборавља да понесе лап-топ...
...Растко на брзину пакује редом готово све са свог радног стола у путну торбу, лап-топ у посебну, и док пребројава остатке ефективне валуте од синоћ, облачи светлије зимске фрамерке, узану тексас кошуљу и фини грао џемпер преко, па најзад и зимски капут-јакну. Не заборавља ни рукавице; зна – то необично лепо време напољу – варка је... Уосталом – као и све друго од чега не припадне одмах мука, у Србији данас, славним почетком трећег миленијума. Пребацује шал, а кад прстима прође кроз косу... ефекат је – као да се помно спремао сатима за излазак...
...Задовољна што је умакла нестанку струје, Милена покушава да упамти тај осећај, за ноћас, кад скраћеницом сна буде плаћала ту екстраваганцију дневног нерада... Обичан дан, помишља, мада су баш таквих, обичних дана, зашто ли јој баш то пада на памет – нестајале империје и војске, пропадала царства у раскоши сјајних подухвата... губили се животи најдражих у вихору мира и глибу рата, распадала се братства и тонуле вечне љубави као некоћ Атлантида...
...Док стрчава низ степенице тек дотичући сваки трећи-четврти степеник, Растко готово обара један од својих рекорда, поготову – узимајући у обзир шта све вуче са собом...
...Напољу, тек силуета је више у низу необавезних, суботњих шетача... Већ око десетог слободног корака, Милена поново укључује мобилни, за сваки случај. У наредних неколико корачаја досети се и сама оног на шта је опомене тих а упорн зуј, знак да треба да почне да се спрема за... Парастос, шестомесечни... Отићи, бити тамо – не моћи учинити ништа до преживети поново нестанак бића за којим би ридала читава планета, да је само имала прилике да га упозна... Бити захвалан за то преимућство... Не допустити да и та породица теши њу – уместо обрнуто... Сјајних ли планова. На њима углавном све и остане... Но, тог пута бар не касни. Нешто бржим ходом стићи ће и пешке до Новог гробља – уљудно, пре почетка...
Да се отргне набрајању низа увећаног за још једну доброту мање на свету, Милена допушта да је улове слајдови града. Околна панорама... И те каква! Упија свесрдно визуре драге улице, Кнежевске.. која бар њој, извесно – никад неће досадити. Непоколебљива, уникатна здања одмерено проткана интарзијом стакла, сливена у поетично каменит, окомит пејзаж... Ултимативна, строга ведрина стамених контура упамћена одмалена... Ред намењен трајању... Јединствен бедем... Губећи се у недоглед, смело дефинисан правац као створен је да се њему у сусрет разбистре, прештимују свакојаке конфузне мисли, трзавице... Та сензација – просторно-простране луцидности, колико год жељена и очекивана, њој је увек НОВА. Било да призор посматра с прозора, или да у њему учествује. Стог Милена, темељан стилист епоха, па и давно окончаних – остаје тврдоглаво верна адреси на којој је рођена/одрасла...
Улица Кнежевска, безмало је авенија. Повремено, махнит саобраћај... али на њу чак и то као да делује благотворно. Отменом коридору прашта највећу ману, ретке-најређе могућности претрчавања изван прелаза... Стоји, ето и сад предуго на семафору, том крајње анти-пешачки подешеном пункту. Фрапантна је, прене Мелену ненадано опажање – загледаност у небо житеља града. Ни староседеоцима ни долутало придошлим неће страдати усеви... летина... па ни виногради... Расположењем тек зависе од Небеског свода. Али то некако излази – пресудно... Док пореди камено-неутралне нијансе здања и недокучиво плавичаста сазвучја над њима, протресу је добро повампирени окрајци зиме. Она бар не памти да је икад тако нагло, држећи се новој години за пешеве – нахрупила најава пролећа. Деловало је, потрајаће... Али тек што је живнула престоница, и све у њој одахнуло натопљено милином благог сунца – натмури се у трену призор дуж читавог кањона Кнежевске... Смркнуше се утом симултано лица пролазника, огледалски тачни одрази неба... Згаснуће оптималне плавети намах учини да мноштво очију испуњених светлошћу и симфонијом визура постане заробљено крчећом метафором – готово опипљивим решеткама ограђене restricted arrea... злокобности у коју се тоне против сопствене воље...
Обред на гробљу протекне сав у сенци тријумфа неумитности и принуде... у знаку дивљег захлађења – као што то би и растанак с упокојеним... Истоветан закључак избија из свих у тој групи сабраној молитвом што упорно покушава да одржи пламичак једва упаљених свећица...
Са драге парцеле оркански ветар убрзо растера и најупорније, с Миленом на зачељу... Покоји коментар на нагло погоршање – и време му је, њој бар звучи крајње неубедљиво... Улази у Светониколску црквицу с фантастичном мишљу да не би имала ништа против још мало вечитог пролећа. Поново пали сву прегршт танушних воштаница, и све заједно их, приљубљене једне уз друге оставља у песку да великим пламнеом што пре однесу вјечнују памјат, онамо горе... где њест печал ни бољезни, но жизањ бескоњечнаја... и где се све много јасније чује него овде...
Кад капија гробља остане коначно иза ње, осврене се још једном. Увери се да и даље одасвуд облаци довлаче и над свим разапињу свој туробно беживотан, потмуло мрачан вео... Подигне тад оковратник, па најдубље што може преклопи јакну и затегне каиш... На полуукочене прсте навуче рукавице ископане с дна ташне. Потом махинално провери сат, и згране се. Прошло је пола један, увелико. А сигурна је, колико малочас, било је – не више од пола дванаест...
Усковитланих двадестак минута касније, у благом скретању с најкраћег пута до куће, ношена прашњавом ветруштином што удара на живце, жмиркајући, трагом нејасних обриса познате путање – стиже ипак куд се запутила. Сквер-паркић чијим стазицама-пречицама иначе само протрчи, тек сад примећује – довитљиво успорава возаче... Донекле, и налете ветра. Лаконски инсерт природе, подржан неправилним сплетом околних уличица – предност даје пешацима. И – дрвећу... Зеленила по крошњама још нема, промолило се тек на понеком шибљу... Али то нешто иза наговештаја неолисталих стабала – локал ка којем иде, скреће нагло Миленину пажњу... Од умилне природе, назад – ка друштву.
Пред пекаром је. Односно – испред нечег што је до пре недељу дана сигурно било пекара. Скоро – култна. Не само њеног детињства... Надаље, досуђена је кућним љубимцима. Ексклузивним, дакако.
У близини је и прави разлог њене продужене руте. Невелика књижара симпатичне атмосфере... Могла су се у њој погледати и прелистати различита издања, без журбе... Уместо бруталних ритмова повишених децибела што статистички опробано, агресивним иритирањем поспешују продају – владала је свечана тишина... Као по читаоницама. Отуд и Миленина честа узводна миграција, од центра ка коме сви хрле – у супротном смеру. Према, испоставиће се – сећањима на боља времена. Заувек минула. Јер...
Кутак за књиге прошао је најгоре... Претворен у наргиларницу, понови сомнамбулно Милена за себе, наједном постиђена као оробљена и ишамарана.
Злобне ли трансфигуриције, стреса се потом, престрављена да халуцинира. У настојању да се сабере, закључује да је свепосрћућа реалност – врачарска клет(ва)? – тек нуспродукт њеног даноноћног боравка за компјутером. Но, демантује је натпис на стаклу... Фамозно усклађен с наргилама на постољу, у полутами застртој оријенталним простиркама све до загонетних степеница што воде изнад/испод улазног нивоа... одакле инстант-инсталација податно блиског и стока прокапава право у спужвасту свест корисника имбецилно љубопитљиво отворених первертираном проширивању видика.
С муклим жаљењем Милена констатује чињенично стање... Накарадном метаморфозису сквера нису утекле ни преостале две оближње радњице. Од љупких бутика – аванзовале су у ранг tatoo/perceing-a и кладионице... Ето весника пролећа по мери глобалног делиријума неолиберализма, заиста!
Споредну напомену на излогу наргила-showroom-a, „петком, суботом и недељом – трбушни плес“, Милена срећом није уочила. Ништа за то, биће прилике неки други пут...
Немиле утиске дана запечаћене трајним губитком оазе, потире убрзаним корацима... Издуженији него обично, они опасно круне невидљиви кристал под њеним стопама – крту, непостојану опну понад амбиса. У повратку, нада се бар – ка зонама донекле блажег степена посрнућа – окренута је све време ка коловозу. Удисаће отровна испарења захуктале моторизације... Радије и то... Шта год – само да избегне маркетинг-терор бесловесне купопродаје.
Једне наргиле дневно, Миленин лимит.
Каламбур-идијотарије дана слуделе су је сасвим. Изнова у свом крају, у новој је пометњи. Ни хладноћу више не осећа, па ни глад. Но – два поподне, крајње је време за доручак. Уверава се, у међувремену, њена пекара, утешно – ипак није постала штогод друго, к томе и неумесно за помињање. Улази, убрзо и излази с последњим штапићем, намерена да продужи до најближег кафеа. Нес или ’ћино микстуром попијеном без журбе, верује – повратиће мир. Колико-толико. Но, као свака безболно-спасоносна замисао, витопери се и ова – у теже изводљиву...
Из неприступачно оловног, ниско над зградама затетураног неба сручује се заглушујућа провала облака... Враћена у првобитни положај, Милена дрежди у свом улазу. И бројни други, пљуском затечени пролазници цупкају под околним надстрешницама. Кишобрани су од слабе помоћи, ветар их подухвата и изврће... Вода као да избија са свих страна. Супротно законима физике – одоздо чак више него одозго.
Апсорбована монументалним потезом пред собом, иначе свакодневно – погоднијим за технику гравире, Милена прати његову трансформацију ка акварелу. Претња да се прелије (одметне) у чисту апстракцију није занемарљива. Док гледа како се поточић слива низ њену драгу Кнежевску... захвална је што није превладала сила земљине контратеже. Не би је ништа чудило. У успону су, очигледно – против-разумски елементи...
Бумеранг хладноће враћа јој фрагменте дана – испретуран колаж секвенци с гробља, на које се против њене воље калеми бесмисао излога... Од потрепштина за човекове мета-човеколике мезимце, до наргила на плишем пресвученом постаменту... Ледени потоп уз ветруштину, увиђа – логичан је крај тог насумичног низа, довољног да поткопа сваку одступницу... Под неподношљивом лепотом импресија, док непогода начас јењава, Милена претрчи/преклиза последње метре до циља.
У топлини кафеа намах схвата да би по лепом времену све било само још много, много горе. Поразило би је и дотукло потпуно оно што ју је тек докачило. Благо уздрмало...
...Оболело место поништених успомена подсећа на клавирску дирку што више не ствара звук. Услед нагле експанзије слободне понуде – утрнуће и многе сличне испоставе идентитета. Прогресивно... Чинећи мелодију не само њеног живота – сасвим непрепознатљивом. Ускоро, биће принуђена да се још озбиљније окрене нематеријалним упориштима смисла. Све док она не постану – једина... А онда?
А онда... на ивици живаца, у дупке пуном локалу, кад се по други пут увери да нема ни једног слободног места, примећује да јој неко маше, из супротног угла кафеа. Манекен са мансарде, запањена је Милена да га види за лап-топом, затрпаног књигама... Махне и она њему у знак поздрава... Часак потом, Растко јој приђе и позове је да му се придружи. Како седну, пита је да ли је добро. Милена одговори да ће бити, чим попије кафу... Кад стигну две топле нескафе, сети се штапића из пекаре, понуди њиме и Растка.
– Хвала, не одбијам. Доручак ме нешто није хтео...
Уз прве гутљаје кафе, Милена, и даље у чуду што манекен са мансарде по свој прилици има неко друго, очевидно озбиљније занимање, каже...
– Скоро да те не препознам, овако – у мировању... Обично – само пројуриш – уз или – низ стпенице...
– Од штедње преферирам – штедњу на лифту.
– Ех, браћа по оружју... Него ти си много боље организован... Радиш... А, ја ? Као да ми нису скраћени рокови предаје...
...Присети се Милена неколико испита, спремних на трибинама базена Ташмајдан, као у сепареу... Како се то није сетила да се инсталира у кафеу? Овако – не гине јој ноћ за екраном...
– ...Теза... па морам.. А ти, Милена? Делујеш мало промрзло... Шетала си...? По овом невремену...?
– Ако су два парастоса – шетња...
– ...Заломило ти се баш... Два – у дану. Језа...
– Први је био нашем драгом... Не знаш га... – иначе би дошао и сâм... А други, немушт и нигде оглашен – једној књижари... Претвореној у наргиларницу...
– Разумљиво. Прво – база – индустрија опијата, а за – надградњу... културу, ако ишта остане...
– Сад, кад размислим – суноврат нам је и почео убиством књижаре Култура, ту – недалеко од нас...
– ...Управо тако, Милена... Ја, одонда – не пролазим том страном краља Милана.
– Ни ја, Растко...
Затим, Милена – као хипнотисана наставља...
– ...О, Култура, кад је се само сетим... Сва прозрачна и бела... Зениталног – не тек осветљења, не само због двоетажне кубатуре простора... Оптужују ме увек да у свему видим само Архитектуру...
– Нигде није било, нити ће... – тако лепе књижаре...
– ...Књиге изложене на њеним столовима-витринама – одисале су оним посебним пијететом достојним и читаоца и ствараоца... А даншње књижаре? Стоваришта у поређењу с њом... Колико симболике у убиству Културе... Све после тога је наш општи post scriptum... Заупокојен, делује ми.

Београд, 2006/2015.