Светислав Стефановић
СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА
Одабрани политички списи (4) (1899-1943)

Средња Европа и њена културно - историјска мисија
Нова смена, септ. 1938.

Било би излишно после Шпенглера говорити о пропасти и болести Европе, ако се томе сазнању не би ишло никаквим новим посматрањем и осветљењем или, ако се, можда, не би нашли нови путеви оздрављења. При томе се ваља чувати празних пацифистичко-утопистичких паневропских сањарија. Мора се, напротив, посматрајући ствари не само са дневно-политичког него и са гледишта историјске нужности, претходно схватити основна, историјски судбоносна сила новопробуђеног национализма као стваралачког фактора. Јер само на тој основи, светско-историјски условљеног и оправданог национализма, може се Европа повести на пут оздрављења. Али се претходно мора болесно стање Европе познати у његовом правом значењу, без губљења у небулозним и магловитим филозофемама. Можда је Европа болесна и у њеном духу, можда је у опадању њено духовно стваралаштво и вођство. Но можда је то само привидно и пролазно, и можда је то само један устук пред већим стваралачким духовним енергијама. О томе се да философирати, дискутовати и диспутовати. Али оно што нам се чини изван сваке сумње то је чињеница, из дана у дан све очигледнија, да је Европа болесна органски, у самом свом срцу. А то срце Европе јесте Централна Европа или, у ужем смислу, Дунавски басен, са великом, пулсирајућом артеријом која му одржава живот.
Од преисторијских времена налазиле су се овде људске масе и расе, бориле се међу собом или у миру живеле и сарађивале, укрштале и оплођавале, стварајући нове државне и националне културне вредности. Као стваралачки фактори афирмисале су се ту три велике главне групе - наиме, нордијци и Германи, који су долазили са севера, азијатске масе и мешавине са истока, које се не дају лако разликовати и разлучити, и, најзад, кавкаске, византијске, претежно динарске људске масе које су, долазећи с југа, преко Балкана продирале на север и северо-запад.
Као карактеристична за Средњу Европу чини нам се чињеница да, до сада, ни једна раса ни један народ није успео да се овде одржи као једини надмоћни господар, као једини државно и културно стваралачки фактор. Све три наведене расне групе афирмисале су се тако да се Средња Европа може схватити као синтеза тих чинилаца. У том погледу она се може сравњивати само са медитеранским културним типом, који се такође изградио као синтеза медитеранских раса и културних нација, Феничана, Египћана, Јелина, Картажана и, најзад, Римљана.
Још у једном погледу, поред осталих, може се Средња Европа упоређивати са средоземним подручјем. Она је као и медитеран, изнутра и споља довољно оштро омеђена: медитеранско подручје самим морем и приморским земљама у којима је створена медитеранска култура, Средња Европа као оделито подручје у великој средњоевропској низији - некадашњем мору - ограђеној великим и моћним брдским масивима на северу, западу, истоку и југу. Стога је разумљиво што се, од најстаријих времена, показују тенденције да се у том средњоевропском подручју образује једна држава и културна заједница, и што су разне расе и народи, свесни или несвесни те историјске мисије, покушавали да то и остваре. Оно што је старим Римљанима пошло за руком на средоземљу, завлађивањем и асимилацијом других раса и култура, то, овде, у средњеевропском подручју није до сада остварено. Али покушаја је било. Као такав може се сматрати и покушај стварања великог словенског царства у Панонији, под Сватоплуком, које је спречила инвазија Мађара. Мађари су после тога и сами покушавали да створе велику државу у дунавском басену, хотећи јој потчинити и друге, особито северно-балканске крајеве и народе. Као последње настојање у том правцу може се сматрати и покушај бивше Аустро-Угарске монархије, који је у светском рату дефинитивно пропао јер је пренебрегнута, зато што није ни схваћена, све јаснија историјска мисија пробуђеног национализма, што је и довело до економске и културне дезорганизације овог подручја.
Та мисија, пак, коју схватамо као историјску и културно-стваралачку, стоји и стајаће и даље, као задатак пред свима народима који се у овом подручју налазе. Досадашњи покушаји да се тај задатак оствари превлашћу једног или два народа, или расе над свима другим, пропали су и својим неуспехом могу да послуже као наук и опомена за садашња и будућа времена: не превласт једног или два народа над осталима, него само заједничка сарадња свих народа који ту живе може да оствари ту велику историјску мисију. Тога задатка морају бити свесне и народне масе и одговорни духовни и културни фактори.
У вези с тим и пре свега, долази свест о нужности средњеевропске заједнице. Сама чињеница географске заокружености и омеђености није довољна, нарочито не данас код модерних саобраћајних средстава за које не постоје никакве географске несавладљиве препреке. Потребна је још свест о једном израженом културном типу, о једном менталитету, о једном економском и животном стандарду. Ово последње даје, можда, најјаснију слику о томе колико Средња Европа представља једно особено подручје: претежно аграрне структуре, географски омеђена и спојена Дунавом у једно велико комуникационо подручје, она је упућена и као одређена да никад не буде претежно индустријализована као, на пр., Западна Европа.
У културном погледу, свест о заједници Средње Европе је не мање основана, мада је недовољно изграђена. Немогуће је то у оквиру једног чланка детаљно изразити. Уосталом, за то су потребне претходне студије у многим правцима. Али оно што се намеће као несумњиво и пре свих испитивања јесте свест о једном средњоевропском културном типу, једном особеном културном менталитету. Подвлачимо реч културном, јер је пре свега потребно сазнање да постоји тај средњеевропски културни, људски тип који се даје јасно одредити и оградити и према западно-европском, англо-саксонском, романском, нордијском и германском, као и према источно-европском и азијском, према јужном, односно медитеранском типу. Као културан тип он се разликује од примитивног типа људских маса на истоку и југу Европе. Од културних типова на северу и западу Европе разликује се многим карактерним ознакама. Он, пре свега, нема скоро нагонску тежњу за влашћу и освајањем која одликује нордијца и англо-саксонца. Нема онај лаки, каткад површни дух што се губи у спољашности и театралности коју показује западни Европејац. Његове културне способности као и његов хероизам прожети су с више осећајности, душевности и човечности, богатом фантазијом и здравим хумором, израженим витештвом и духовним достојанством.
Као културан тип он, не сумњиво, припада западно-европској културној области али је не копира ропски, већ показује специфичне и карактеристичне особине како у музици и поезији тако и у другим родовима уметности. Словенски (чехословачки и југословенски), мађарски и румунски мелос имају многе заједничке црте, различне од западно-европских. Тако исто фолклор и народна поезија. У својим последњим студијама о народној поезији (у Прилозима проучавања народних песама и др.) ја сам указао на толике додире какви се једва могу наћи и објаснити само средством, јер почивају пре на расној и духовној сродности. Уосталом, најновија расна испитивања на овом подручју утврђују такође многе сличности и истичу, нарочито, превласт динарског типа у водећим слојевима ових народа. И уметничка музика и поезија ових народа показују многе не само уметничке но и психолошке подударности, које се не могу наћи ни при каквом сравњењу са одговарајућим западно-европским, нордијским, германским или романским уметничким типом. Као да је средњеевропски човек, усвојивши западне културне и уметничке форме, савладао их да би у њима изразио нешто своје, особено. Треба у том погледу само упоредити, на пример, баладе Јована Арања и оне Гетеа и Шилера, или лирику Петефија (о чијем словенском пореклу, уосталом, нема сумње) са лириком Мисеа или Меримеа, или религиозну и филозофску поезију једног Његоша са истородном поезијом Милтона или Ламартина, или музику Листа и Сметане с музиком Вагнера или Вердија, или било којег Француза или Италијана. Примери би се могли продужити у бескрајност.
Све то дозвољава закључак да Средња Европа постоји не само као појам него факт, и не само у политичком него и у културном, економском, социјалном, па и расном погледу. Као главни носиоци и представници културног типа и културне стварности те Средње Европе долазе, на прво место, народне и расне групе које живе у самом том подручју: Словени - Чехословаци и Југословени са Бугарима, и Мађари и Румуни. У извесном смислу судбина не само тих народа него и целе Европе, њена будућност и нарочито њено оздрављење зависе од тога хоће ли ти народи бити свесни своје историјске мисије, и хоће ли, ради њеног извршења, бити способни да нађу путеве сарадње и хармоније, наместо међусобног трвења и јалове борбе о превласт и асимилацију која их је само слабила и изнуривала у жалосној даљој и ближој прошлости.

Наставиће се.