Мр. Ђорђе Ј. Јањатовић
и мр. Бошко Брзић
Захтев за доношење новог Закона о службеној употреби језика и писма

Господину Александру Вучићу,
председнику Владе Републике Србије,
главном кривцу (најодговорнијем) за недоношење или најзаслужнијем за доношење новог Закона о службеној употреби језика и писма?

ЋИРИЛИЦА И СРПСТВО - „Они су сијамски близанци, који самостално, један без другога, не могу да опстану“

Предмет: Захтев за доношење новог Закона о службеној употреби језика и писма у складу са чланом 10. Устава Републике Србије као темељног акта средњорочног плана увођења потпуне службености ћирилице у све органе државне управе и сва правна лица где република, покрајине и општине имају власништво или контролу

По питању доношења новог Закона (као и нове језичке политике) најважнија је политичка одлука да се он донесе.
Као најмоћнијем човеку у Србији (политичару који је по изјави вашег министра нови „вођа Србије“, а по мишљењу опозиције и укупне јавности Србије човек који има потпуну контролу над свеукупном извршном влашћу и контролу над већином медија) обраћамо Вам се овим захтевом за доношење новог Закона о службеној употреби језика и писма у складу са чланом 10. Устава Републике Србије (у даљем тексту: нови Закон).
Други мотив нашег обраћања овим захтевом је Ваше више пута поновљено јавно обавезивање да ћете поштовати Устав Србије, да Вас не интересује шта хоће странци и шта они мисле, већ да сте ту да штитите интерес Србије и нашег народа (у емисији „Ћирилица“ на ТВ „Хепи“ у понедељак, 3. новембра 2014. године), да желите да обезбедите сигурну и мирну економску будућност Србији, као и да обезбедите да Србија буде уређена правна држава са независним судством.
Само који месец по формирању Владе Републике Србије у Вашем ауторском тексту Акција одмах (Информер, 4. јул 2014) изјавили сте за Србе и Србију да „Нема никаквих завера, за све што нам се десило у највећој мери смо криви сами“ и да ћете са Вашим сарадницима током мандата радити поштујући три правила: „Реформе одмах! Закони одмах! Рад одмах!“ Имајући у виду да је важећи Устав Републике Србије донесен још 2006. године и чињеницу да, ево, већ осам година већина органа државне управе крши уставну одредбу о ћирилици као једином службеном писму српског језика, молимо Вас да у складу са Вашом радном девизом „ЗАКОНИ ОДМАХ“ Влада Републике Србије, чији сте премијер, у року од пола године (није баш одмах, али мислимо да је оствариво) изради и Скупштини Србије достави на доношење нови Закон.
Повод за наше обраћање је јавни позив учесника округлог стола „60 година након Новосадског договора: Српска језичка политика данас“, који је 10. децембра одржан у Културном центру Новог Сада, упућен извршној власти да донесе нови Закон о службеној употреби језика и писма, а који гласи: „Данас је и у српској филологији и у институционалној српској политици неопходно поштовати уставну одредбу (члан 10) о ћирилици као једином српском службеном писму (тачка 1в. у Прилогу 1 - Скуп "Српска језичка политика данас": Новосадски договор преварио Србе и угрозио ћирилицу, http://www.nspm.rs). У том смислу овај наш захтев је само подршка јавно изреченом захтеву учесника поменутог округлог стола.
САНУ и Матица српска дужне су да се изјасне о ставу учесника округлог стола да је потребно што пре донети нови Закон о службеној употреби језика и писма у скаладу са чланом 10. Устава Србије по коме је ћирилица једино службено писмо српског језика.
У току предизборне кампање за републичке парламентарне изборе (11. марта 2014.) представници „Ћирилице“, Нови Сад, састали су се са руководством „Нове Србије“, садашњим вашим коалиционим партнером, које нам је обећало да ће се заложити:
1. да Закључно саопштење са научног скупа Српски језик и актуелна питања језичке политике одржаног 28. октобра 2013. године у организацији САНУ (Прилог 2 – Закључно саопштење са научног скупа Српски језик и актуелна питања језичке политике, http://www.isj-sanu.rs ) размотри нова Влада Србије при доношењу планова рада министарстава и Владе Србије.
2. да се донесе нови Закон о службеној употреби језика и писма у коме би се у складу са ставом 1, члана 10. Устава Репулике Србије утврдило да је ћириличко писмо једино службено писмо српског језика и санкционисало кршење ове одредбе.
Но, шта се дешавало у ових више од пола године од формирања Владе?
На наше захтеве (иницијативе, молбе...) или нисмо добијали никакав одговор, или смо од појединих министарстава добијали одговоре да нису надлежни за тај предмет, или да су га проследили неком другом (Прилог 3 – допис Министарства просвете бр. 07-00-00371/2014-02; допис Министарства просвете бр. 601-00-00094/2014-06; допис Народне скупштине бр. 03-010-3178/14 и допис Дирекције за електронску управу бр. 011-00-1/2014-01), а баш ништа до сада нису урадили као и претходна Влада Репбулике Србије, која се исто тако неодговорно односила према проблемима службене употребе ћирилице, на које смо упорно указивали (Прилог 4 – допис секретаријата Председника Републике бр. 07-2-1351/2013; допис кабинета Председника Владе бр. 07-00-04909/2012-01; допис министарства локалне самоуправе бр. 021-02-3/2013-09).
Када смо недавно подсетили руководство „Нове Србије“ на обећање дато у предизборној кампањи, они су нам одговорили да ништа не могу, да је њихов посланички клуб мали и да о свему у Скупштини Србије одлучује посланички клуб Српске напредне странке као што у Влади Србије о свему одлучујете Ви као премијер. Изгледа да је руководство „Нове Србије“ толико уплашено и забринуто за своје позиције у Влади Србије због сталних најава о могућности њене реконструкције, па су потпуно заборавили и на српски језик, и на српску ћирилицу.
Видимо да је највећи проблем српског језика данас (па и српске културе) што ни садашња политичка власт, на чијем сте Ви челу, ништа не чини да утврди нову језичку политику и донесе нови Закон о службеној употреби језика и писма у чијим темељима мора бити дугорочна политика потпуне службености српске ћирилице. Садашњи политички моћници, баш као и претходни (на чијем челу је био син једног академика), безобзирно се оглушују на упозорења српског Патријарха и Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве о „угрожености ћирилице у Србији и Републици Српској због нашег неопростивог немара и неодговорности, а у Хрватској и Црној Гори због бруталног прогона српског писма“ и ништа не предузимају. Када се у поменутом саопштењу наше Цркве каже да је ћирилица угрожена „због нашег неопростивог немара и неодговорности“, не прозива ту Српска Православна Црква саму себе, јер она једина још о ћирилици и брине, већ прозива извршну власт (политичке моћнике) и српске лингвисте – прозива оне који имају моћ да о судбини ћирилице одлучују.
Последице понашања данашње српске политичке и културне елите, односно последице њихове опструкције уставне одредбе о ћирилици као једином службеном писму српског језика су даље разбијање српског етничког, културног и духовног простора и асимилације нашег народа у региону, у друге, нама суседне народе (Хрвате, Црногорце, Бошњаке, Македонце..). Статистика становништва западног Балкана показује смањење броја Срба у Хрватској и западно од Дрине, које, изгледа, добија карактер трајног процеса те постоји могућност да се оствари вишевековна намера Ватикана да тамо Срба не буде, а оно што преостане, да буду Срби католици.
Сагласни смо са речима професора др Миланке Бабић да „Интелектуална снага српског народа у Републици Српској није сазрела, а неће ускоро ни дозрети, да самостално брани српски језик“ и додајемо да је исто такво стање, ако не и горе, у Црној Гори. Из тог разлога одговорност и извршне власти и српских лингвиста у Србији за будућност ћирилице, српског језика и српске културе је још већа.
НАВЕЛИ СМО ДОКАЗЕ О УГРОЖЕНОСТИ ЋИРИЛИЦЕ , ПА ДА САДА НАВЕДЕМО НАЈВАЖНИЈЕ РАЗЛОГЕ ЗА ДОНОШЕЊЕ НОВОГ ЗАКОНА.
Први разлог за доношење новог Закона је поштовање Устава Републике Србије (члан 10) по коме је ћирилица једино службено писмо српског језика и завођење реда у правном систему државе у домену службене употребе српског језика (посебно у државној управи) уместо сада владајућег хаоса у коме готово да не постоји орган државне управе који не крши поменуту уставну одредбу.
Напомињемо да је важећи Закон неуставан јер су неке његове одредбе супротне ставу 1, члана 10. Устава Републике Србије (нпр., члан 4, став 2....).
Затим препорукама заштитника грађана од 7. новембра 2011. (бр. 21306) јасно је утврђено да важећи Закон дискриминише српски народ: „Закон о службеној употреби језика и писма не обезбеђује све потребне мере за остваривање Уставом утврђене обавезе на службену употребу српског језика и ћириличног писма... јер тим законом нису прописане казнене одредбе за оне органе који не поштују закон“.
Други разлог за доношење новог Закона је успостављање државног суверенитета у домену службне употребе српског језика како у Србији, тако и у међународном праву и политици.
Са аспекта Устава Републике Србије, правно посматрано, ћириличко писмо=српски језик. И историјски, и лингвистички посматрано ћирилица је једино српско писмо.
Латиница која се у Србији и у Срба данас масовно користи је службено писмо нама суседне државе Хрватске (по њеном уставу) и у том смислу латиничко писмо=хрватски језик. И историјски, и лингвистички та латиница је хрватско национално писмо и једино писмо хрватског језика.
У овом захтеву, имајући у виду његов правни карактер занемарујемо (не осврћемо се) то што хрватску латиницу користе и бошњачки језик (политички језик уведен Дејтонским споразумом) и буњевачки језик (актима Србије признат као језик буњевачке националне мањине) и црногроски језик (утврђен Уставом Црне Горе), јер је једино битно да је то писмо других језика, признатих по домаћем и међунарондом праву, у односу на српски језик као службени, државни језик Србије. Та латиница је у бошњачки, буњевачки и црногорски језик преузета из хрватског језика.
Такав статус српска ћирилица као једино писмо српског језика и хрватска латиница као једино писмо хрватског језика имају у европском (међународном) праву, европској историји и европској лингвистици. И ту чињеницу не могу изменити упорно понављане лажи српских (тачније комунистичких) лингвиста да је та латиница друго српско писмо – не, она је само Србима натурена за време комунистичке диктатуре. Те лажи о некаквој „српској латиници“ су упућене само домаћој јавности Србије и наивним Србима да их збуне и слуде.
Иначе, једина улога хрватске латинице у српском језику је да замени српску ћирилицу и никакву другу улогу са аспекта лингвистике као науке она у нашем језику нема. Ово напомињемо као превентиву у односу на „стручне савете“ српских „лингвиста“, које бисте евентуално могли добити, иако овај наш захтев има чисто правни карактер у смислу закона о државној управи.
Присуство службеног језика Хрватске (подсећамо: латиничко писмо=хрватски језик) у државној управи Србије (разуме се, овде не мислимо на право Хрвата као националне мањине да у Србији користе своје писмо, односно језик, као ни на иста права Бошњака, Буњеваца и Црногораца) нарушава државни суверенитет Србије, а као премијер Ви одговарате за рад комплетне државне управе Србије.
Трећи разлог за доношење новог Закона је отклањање штетних последица Новосадског договора из 1954, чији је резултат прогон ћирилице из Србије и разарање српског националног идентитета, што је имало за последицу вишедеценијску асимилацију Срба у друге народе и масовну употребу хрватске латинице у Србији и у српском народу.
Овде се подразумева и прекид вођења хрватске језичке политике коју је деценијама САНУ натурала Србима. Овај разлог и тврдња су дати у закључцима (констатацијама) учесника округлог стола које смо дали у Прилогу 1.
Четврти разлог за доношење новог Закона је да он уједно мора бити и темељни акт средњорочног плана увођења потпуне службености ћирилице у све органе државне управе и сва правна лица где република, покрајине и општине имају власништво или контролу. Како је у службеној употреби ћирилице велики хаос и постоји масовно кршење уставне одредбе о ћирилици као једином службеном писму српског језика, за увођење потпуне службености ћирилице у државну управу потребно је, по нашој процени, две до три године. Решење је да се у прелазним одредбама новог Закона предвиде различити рокови његове примене по подручјима сагласно процени потребног времена за његово спровођење. На пример, у делу који се односи на штампане текстове (рад органа државне управе, све врсте јавних оглашавања...), оглашавања на ТВ и веб презентације рокови примене могу бити веома кратки (дан ступања на снагу, месец дана...), док је, рецимо, за исписивање назива фирми и робних марки потребно можда и годину дана од дана ступања на снагу новог Закона.
Пети разлог је потреба регулисања службене употребе енглеског језика (веб презентације органа државне употребе, означавање саобраћајница на међународним путевима...) која се појавила као последица отварања Србије према другим државама Европе и света.
Шести разлог је потреба регулисања службене употребе језика и писма у сајбер простору. Имајући у виду неспорну чињеницу „да ће 21. век бити век информационих технологија“ и „да језика кога не буде у електронском запису“ у будућности неће ни бити, сматрамо да је потребно регулисање службене употребе језика и писма и у сајбер простору (телекомуникације, мобилна телефонија, интернет...). Понављамо, са аспекта Устава Републике Србије, правно посматрано: ћириличко писмо=српски језик.
ИЗ УСТАВНЕ ОДРЕДБЕ О ЋИРИЛИЦИ КАО ЈЕДИНОМ СЛУЖБЕНОМ ПИСМУ СРПСКОГ ЈЕЗИКА ПРОИЗИЛАЗИ И НЕКОЛИКО ПРИНЦИПА (ПРАВИЛА) КОЈИ СЕ МОРАЈУ УГРАДИТИ У НОВИ ЗАКОН.
Први принцип – ћирилица је једино службено писмо српског језика и употреба било ког другог писма при службеној употреби српског језика мора бити кажњива. Односно, ово је правило: „ћириличко писмо=српски језик“. У информационим технологијама правило „ћириличко писмо=српски језик“ би значило да означавање српског језика са „српски/serbian“ подразумева само ћирилицу и оно би било обавезно за све органе државне управе и правна лица у власништву или под контролом републике, покрајина или општина.
Други принцип – националне мањине у Србији имају већ по вежећем Закону сва права на службену употребу својих језика и писама у складу са европским стандардима (конвенцијама, декларацијама...) и само их треба преузети у нови Закон. Ово правило, између осталог, подразумева да Хрвати као национална мањина у Србији имају право на употребу своје латинице (хрватске) у складу са Законом. Правни основ овог правила је у став 2, члана 10. Устава Републике Србије. Иако нема везе са овим Законом сматрамо да је веома важно напоменути да Влада и председник Републике Србије имају обавезу да, по принципу реципроцитета, од суседне Хрватске за тамошње Србе траже иста права на службену употребу ћириличког писма каква је Србија обезбедила хрватској националној мањини на употребу латиничког писма хрватског језика и при томе се позивамо на ставове академика Василија Крестића (Прилог 5 – Вечерње новости, интервју В. Крестић, Зашто нас Хрвати увек „изненаде“.).
Трећи приницип – је последица примене првог и другог принципа и значи да употреба латинице (подсећамо: латиничко писмо=хрватски језик) у органима државне управе изван домена права Хрвата као националне мањине у Србији значи нарушавање суверенитета државе Србије, што мора бити санкционисано. Напомињемо да је латиница званично и службено и државно писмо суседне Хрватске и такав третман има у европском и међунарондом праву – отуда је она у Србији само писмо хрватске националне мањине. Шта ће писмо друге државе у службеној употреби у државној управи Србије?!
Четврти принцип – у комуникацији са другим државама (народима, културама) употребљаваће се енглески језик са енглеском абецедом, јер то захтевају „савремене потребе културе и науке и комуникације“ и то постаје „наша свакодневна потреба“, а за то је потпуно неупотребљива хрватска латиница која због слова Ž, Š, Č, Ć, NJ, LJ, и DJ прави проблеме у информационим технологијама па је у том сегменту ни Хрвати не користе. У говорној комуникацији са другим народима (културама, државама) хрватски језик је неупотребљив, па и Хрвати у том сегменту најчешће користе енглески језик. Овај принцип у комбинацији са уобичајеном „праксом реципроцитета“ мора се поштовати и у писаној (штампаној), интернет и сличној комуникацији и са државама насталим распадом СФР Југославије (Словенија, Македонија, Хрватска, Федерација БиХ и Црна Гора) у којима живе и Срби.
Пети принцип – санкције за кршење одредби новог Закона о ћирилици као једином службеном писму српског језика морају бити потпуно исте као оне за кршење права националних мањина на употребу њихових језика и писама.
ЗАШТО НОВИ ЗАКОН ДО САДА НИЈЕ ДОНЕСЕН, А ОСАМ ГОДИНА ЈЕ ПРОШЛО ОД ДОНОШЕЊА УСТАВА?
Државни интереси Србије су захтевали регулисање службене употребе ћирилице у складу са Уставом Србије, национални интереси српског народа и српске културе су такође то захтевали и то су тражили Свети архијерски синод наше Цркве (Прилог 6 – одлука Светог архијерејског синода од 17. марта 2009.) и Управни одбор Матице српске (Прилог 7 – Одлука Управног одобра Матице српске бр. 0108-189), али претходна владајућа гарнитура на челу са тадашњим председником Србије Борисом Тадићем опструисала је спровођење уставне одредбе о ћирилици као једином службеном писму српског језика. Ову опструкцију члана 10. Устава Србије бивша владајућа гарнитура током 2009. издоговарала је са тада владајућим лингвистичким кланом у коме су главну реч водили академик Иван Клајн и проф. др Мато Пижурица аутор Правописа српског језика из 2010. године. Удружење „Ћирилица“, Нови Сад, још тад је упозорила српску јавност на штету коју ће Србији и српској култури нанети таква политичка одлука, а протеклих пет година потврдили су тачност наших упозорења.
Током 2011. Удружење књижевника Србије организовало је Језичку трибину на којој је обављена и расправа о потреби доношења новог Закона о службеној употреби језика и писма, а потом је Управни одбор овог удружења дао подршку тој акцији (Прилог 8 – текст предлога Закона о службеној употреби језика и писма).
Имајући у виду да су српски лингвисти у време комунистичке диктатуре са комунистима издоговарали и спровели увођење хрватске латинице у Србију и међу Србе, а данашња генерација српских лингвиста са претходном политичком гарнитуром опструисала на референдуму исказану вољу српског народа да је ћирилица једино његово национално писмо, упозоравамо Вас да од њих никакве користи у доношењу и спровођењу новог Закона нећете имати. Ми као једино решење видимо озбиљну државну интеревенцију како у домену службене употребе ћирилице, тако и у домену језичке политике. Без државне интервенције наставиће се спровођење хрватске језичке политике и прогон ћирилице.
Овај наш захтев проследили смо Завичајном удружењу „Коријени“ Сомбор на разматрање и на седници њиховог Управног одбора крајем децембра 2014. године они су подржали наш став о потреби доношења новог Закона.
Молимо Вас да овај наш захтев размотрите и примите нас и представнике „Коријена“ Сомбор (http://www.zuss-korijeni.org/) на разговор.

ПРИЛОГ: Образложење уз захтев за доношење новог Закона
На место поздрава: Писано у овом смутном времену да остане траг за сва будућа времена коме смо све о српском језику и писму писали и шта је ко радио кад је на власти био.

Нови Сад, 9. јануара 2014. године.
Мр Ђорђе Ј. Јањатовић
Мр Бошко Брзић

ДОСТАВЉЕНО:
Његовој Светости Патријарху српском Г. Иринеју
Председнику Републике Србије
Скупштини Републике Србије
Академији наука и умјетности Републике Српске
Српском националном савјету Црне Горе
Друштву чланова Матице српске у Црној Гори
Унији просветних радника Србије
Националном савету за културу

Главним актуелним кривцима за разбијање српског језика на више језика и прогон српске ћирилице:
Господину др Срђану Вербићу, министру просвете, науке и технолошког развоја
Господину Ивану Тасовцу, министру културе и информисања

Главним актуелним кривцима за разбијање српског језика на више језика и прогон српске ћирилице:
Господину Предрагу Пиперу, секретару Одељења језика и књижевности при САНУ
Господину Срету Танасићу, директору Института за српски језик
Господину Ивану Клајну, председнику Одбора за стандардизацију српског језика
Господину Николи Хајдину, председнику САНУ
Господину Драгану Станићу, председнику Матице Српске

Филолошким факултетима и другим институцијама задуженим за бригу о српском језику:
Филолошком факултету Београд
Филозофском факултету у Нишу
Филозофском факултету у Новом Саду
Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу
Филолошком факултету у Косовској Митровици
Друштву за српски језик
Вуковој задужбини
Културном центру у Новом Саду

Достављено и парламентарним и ванпарламентарним опозиционим политичким партијама

Достављено и средствима обавештавања

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ УЗ ЗАХТЕВ ЗА ДОНОШЕЊЕ НОВОГ Закона о службеној употреби језика и писма (у даљем тексту: нови Закон) у складу са чланом 10. Устава Републике Србије
О питању доношења новог Закона (као и нове језичке политике) најважнија је политичка одлука да се он донесе.
Након јавног саопштења Закључака округлог стола српских лингвиста, којима се тражи поштовање члана 10. Устава Србије, јер „ћирилица је идентитетска карактеристика српског народа и као таква мора се сачувати” (види тачку 2б у Прилогу 1) сматрамо неспорним потребу хитног доношења новог Закона.
И у Закључном саопштењу са научног скупа Српски језик и актуелна питања језичке политике одржаног 28. октобра 2013. тражи се доношење новог Закона (додуше, имплицитно и веома стидљиво) што се види из става: „Министарство правде Републике Србије се позива да направи упоредну анализу језичког законодавства у Србији са језичким законодавством у другим европским земљама. Ако двоазбучност не постоји у другим европским земљама, Министарство правде Републике Србије треба да разради решење по којем би се јасно и недвосмислено афирмисао статус српске ћирилице у Србији и обезбедила примена тог решења у пракси.“ (Прилог 2) Питамо: зар је могуће да САНУ не зна да ни у једној земљи Европске уније за један језик не постоје два службена писма.?
Удружење књижевника Србије је још 20. јуна 2011. године заједно са два удружења „Ћирилица” (из Новог Сада и Београда) захтевало доношење новог Закона у складу са одредбама члана 10. Устава Србије (Прилог А – захтев за доношење новог Закона о службеној употреби језика и писма који су 20. јуна 2011. потписали „Ћирилица“ Београд, Удружење књижевника Србије и „Ћирилица“ Нови Сад ) што смо навели и у тексту захтева.
Једна од констатација у поменутим Закључцима округлог стола српских лингвиста је и да је Новосадски договор из 1954, по својој суштини, акт на основу кога је српска ћирилица прогнана из Србије и замењена хрватском латиницом, а знамо лингвистичко правило да је за један језик довољно једно писмо. Из овог разлога дајемо кратак осврт на однос политичара према српској ћирилици у претходних 60 година.
У време комунистичке диктатуре политичари (Тито и другови) 1954. године договорили су се са српским лингвистима (Александром Белићем и друговима) да се српска ћирилица замени хрватском латиницом и тај свој договор скоро у потпуности спровели. Хрватска латиница је, баш као што канцер разара људско тело, разорила српски етнички, културни и духовни простор и узроковала масовну асимилацију нашег народа у региону, у друге, нама суседне народе (Хрвате, Македонце, Бошњаке, Црногорце...).
Слободан Милошевић, иако комуниста и безбожник, водио је рачуна о државним интересима Србије и интересима српског народа, па је зауставио процес прогона ћирилице из службене и јавне употребе и учинио прве законодавне и организационе промене за њено враћање у српску културу. Можемо само нагађати како би даље водио овај процес повратка ћирилице међу Србе да нашу државу НАТО и ЕУ моћници нису растурили, економски девастирали и на крају, 1999. године бомбардовали уз физичко уништење великог броја значајних привредних објеката.
Председник Демократске странке Зоран Ђинђић прихватио је иницијативу Ненада Чанка, председника сепаратистичке Лиге социјалдемократа Војводине, и 2001. године покренуо акцију поновне латинизације државне управе Србије која је интервенцијом тадашње Савезне скупштине и председника СР Југославије Војислава Коштунице заустављена.
После вишегодишњег прегањања са Демократском странком Војислав Коштуница као премијер Србије уз подршку Српске радикалне странке, Социјалистичке партије Србије и Нове Србије успео је да се у Устав Србије из 2006. године унесе одредба о ћирилици као једином службеном писму српског језика.
Када је 2009. године политичку власт у Србији поново преузела Демократска странка на челу са Борисом Тадићем (сином академика САНУ), он је са тада владајућим српским лингвистичким кланом (Иван Клајн, Мато Пижурица ...) договорио опструкцију уставне одредбе о ћирилици као једином службеном писму српског језика, што је за последицу имало даље разбијање српског језика и настављање прогона ћирилице.
Једини излаз из садашњег хаоса у службеној употреби ћирилице је снажна државна интеревенција како у домену службене употребе ћирилице кроз доношење новог Закона, тако и у домену српског језика кроз доношење нове језичке политике. Без државне интервенције наставиће се спровођење хрватске језичке политике и прогон ћирилице. То су главни разлози зашто доношење новог Закона сматрамо најважнијом акцијом државе у области културе.
У СЛУЧНОЈ СИТУАЦИЈИ У КАКВОЈ СЕ ДАНАС НАЛАЗИ СРБИЈА ОКУПИРАНА ТУЂИМ (ХРВАТСКИМ) ПИСМОМ, ПРЕ НЕПУНИХ СТО ГОДИНА НАЛАЗИЛА СЕ И РУСИЈА.
В. И. Лењин и Л. Троцки су одмах после Октобарске револуције под паролом да би „латиничко писмо олакшало пролетерима свих земаља учење руског језика“ задужили Анатолија Луначарског, комесара СССР-а за просвету, да изради и спроведе пројекат латинизације у Совјетској држави. Бољшевици су руску ћирилицу прогласили за „графику апсолутистичког јарма, мисионарске пропаганде и великоруског национал-шовинизма“, тврдили да је она у служби „царизма и православља“, да представља „превазиђену класну графику 18-19. века руских спахија-феудалаца и руске буржоазије“ и да није добро прилагођена „покрету ока и руке савременог човека“. А. Луначарски је пројекат латинизације СССР-а припремио и после завршетка грађанског рата 1922. па све до 1929. године врло агресивно ширио латиницу међу народима совјетске државе.
Када је Ј. В. Стаљин преузео сву власт схвативши да латинизација државе угрожава њену целовитост и подстиче сепаратизме, 1930. године забранио је даље спровођење овог пројекта, наредио да се у циљу убрзања изградње социјализма подстиче учење руског језика на целој територији СССР-а и после 1936. године у врло кратком року вратио руску ћирилицу као државно писмо.
И од тог времена руски језик са својом ћирилицом поново је најчвршће везивно ткиво руске културе што је недавно у свом извештају о раду Владе Русије током 2014. године потврдио и премијер Русије Дмитриј Медведев затраживши да се посебна пажња посвети улагањима у учење руског језика у целој федерацији, јер је он темељ државе и гарант њеног јединства. Председник Русије Владимир Путин захтевао је да се употреба енглеског језика сведе на реалне потребе и упозорио: „Мора се онемогућити непотребна латинизација руског језика. Дођеш у неки наш град и одмах уочиш – реклама, па и називи установа, све написано латиницом. Све мора бити са мером”.
У току последње деценије Русија је учинила велики напор да кроз законодавство и организацију државе сачува традиционалне вредности (породичне, руске историјске...), а Руска Православна Црква донела је документ Основе социјалне концепције Руске Православне Цркве у којем за либерални капитализам и глобализацију истиче да стварају сиромаштво „другог“ и „трећег света“ и да „ниједан економски модел развоја не може се сматрати успешним уколико он не решава социјалне проблеме и не пружа људима могућност да управљају својом судбином.“ Она се залаже за изградњу вишеполарног света који неће подразумевати само политичке полове (мегадржаве, империје..), него и културно-цивилизацијске полове, јер, иако је либерални модел економије (и друштва) настао на темељима протестантизма (делом и католичанства) и данас доминира, у свету огромни простори и бројни народи утемељени су на културама насталим под утицајем ислама, будизма, хиндуизма, православља и јудаизма. Европљанима, па и нама, Србима, Руска Православна Црква поручује: „Хришћани не смеју да се плаше да без околишења изјаве: без моралних вредности слобода, демократија, људска права, достојанство личности губе смисао и могу се претворити у нешто сасвим супротно.“
Као што је некад урађено у Русији тако данас у Србији извршна власт (политички моћници) морају организовано подржати очување традиционалних вредности и културне баштине српског народа међу којима је ћириличко писмо, сигурно, од прворазредног значаја.
У нашем захтеву за доношење новог Закона навели смо да је сада важећи Закон неуставан – конкретно, он је супротан ставу 1, члана 10. Устава Србије, по коме је ћирилица једино службено писмо српског језика (навели смо очигледан пример става 2, члан 4. важећег Закона). „Ћирилица“, Нови Сад, 21. маја 2010. године је Уставном суду Србије поднела Иницијативу за покретање поступка за оцену уставности Закона о службеној употреби језика и писама („Службени гласник РС“, бр. 45/91, 53/93 – др. закон, 67/93 – др. закон, 48/94 – др. закон, 101/2005 – др. закон и бр. 30/2010). Уставни суд Србије је подлегао политичким притисцима тадашње владајуће гарнитуре на челу са председником Србије Борисом Тадићем, безобзирно се оглушио о изнесене аргументе и одбио да отвори јавну расправу о нашој иницијативи (решење број IУз-883/2010 од 13. јануара 2012. године). Тако је остало непотврђено да је важећи Закон неуставан.
Исти тај Уставни суд Србије, додуше у нешто измењеном саставу, недавно је опет подлегао политичким притисцима извршне власти коју сада предводи Српска напредна странка и одбио да оцењује уставност Бриселског споразума.
Кад Уставни суд не врши своју функцију, о каквој уређеној држави и независном правосуђу Ви то као премијер Србије стално говорите? Па у Србији су урушени сами темељи правне државе!
НАТО моћници и ЕУ урушили су територијални интегритет и политички суверенитет Србије, недавном забраном (опструкцијом) изградње Јужног тока, нарушили су и наш економски суверенитет, јер су поништили одлуку Владе Србије да се та инвестиција спроведе.
Директор Балканолошког института САНУ, историчар и дипломата Душан Т. Батаковић тврди да је потписивање Бриселског споразума у српској историји незабележени чин велеиздаје , а академик Коста Чавошки да су због потписивања Бриселског споразума Николић, Вучић и Дачић починили „велеиздају за коју ће им бити суђено, или овде, на земљи, или горе“ .
Војислав Шешељ, Ваш страначки шеф више од једну деценију, после повртка из Хашког затвора у једном од првих интервјуа изјављује: „Што се тиче Александра Вучића, он је озбиљан политички противник и не сме се потцењивати. Он је у Србији највећи стручњак за полититичку манипулацију, за медијску манипулацију“. Он о Вашој политици каже: „Вучић све време влада на основу обећања. Стално обећава „биће боље“, а све више и више пропадамо“. А на питање да ли ће се добровољно вратити у Хаг ако га тамошњи суд позове, Шешељ одговара: „Било би то врло интересантно да ме моји најближи саучесници у свим мојим ратним и злочинима против човечности испоруче Хашком трибуналу“ .
Група интелектуалаца и ванпарламентарна опозиција ДСС и Двери оптужују извршну власт да прихватањем „штетног неолибералног друштвено-економског концепта“ економски девастира Србију и тражи „хитну суспензију преговора о чланству у ЕУ“.
Историја ће са неке временске дистанце оценити да ли су ове јавно изречене оштре оцене о раду Владе Србије, којом Ви руководите тачне, или је, објективно, груба империјална сила НАТО и ЕУ моћника данас тако страшна да се не може ништа боље урадити од онога што сте урадили – историја ће одговорити на питање да ли је наша данашња ситуација иста као она у временима окупације од стране Османског царства.
Но суверенитет Србије у службеној употреби српског језика и ћирилице не нарушава ни НАТО, ни ЕУ, већ га нарушава извршна власт коју Ви предводите и за то смо, како Ви кажете „сами криви“!
Свесни политичке самовоље која већ деценијама растура Србију, из одговорности према прецима који су ћирилицу до нашег времена сачували и у намери да ту нашу културну баштину за потомке сачувамо, подносимо Вам овај захтев за доношење Новог Закона.
И БАШ КАО РАНИЈЕ У РУСИЈИ, ТАКО ЈЕ ДАНАС У СРБИЈИ ЈЕДИНИ ИЗЛАЗ ИЗ ХАОСА У СЛУЖБЕНОЈ УПОТРЕБИ ЈЕЗИКА И ПИСМА У ДРЖАВНОЈ ИНТЕРВЕНЦИЈИ, А МИ СМАТРАМО ДА ЈЕ ТО ДОНОШЕЊЕ НОВОГ ЗАКОНА.

* * *

У НАСТАВКУ ОВОГ ОБРАЗЛОЖЕЊА ДАЋЕМО НЕКОЛИКО ПРИМЕРА ШТА СЕ ПОДРАЗУМЕВА ПОД СЛУЖБЕНОМ УПОТРЕБОМ ЈЕЗИКА И ПИСМА, ОДНОСНО СРПСКОГ ЈЕЗИКА=ЋИРИЛИЧНОГ ПИСМА=ДРЖАВНОГ ПИСМА И КАКО БИ ТО ИЗГЛЕДАЛО ПРЕМА НОВОМ ЗАКОНУ.
ПОРЕД ТОГА ПОКАЗАЋЕМО ДА СРПСКА ЋИРИЛИЦА И ЕНГЛЕСКА АБЕЦЕДА (ЕНГЛЕСКИ ЈЕЗИК) МОГУ ЗАДОВОЉИТИ СВЕ ЛИНГВИСТИЧКЕ, СВЕ „САВРЕМЕНЕ ПОТРЕБЕ КУЛТУРЕ И НАУКЕ И КОМУНИКАЦИЈЕ“ И СВЕ СЛУЖБЕНЕ ПОТРЕБЕ И СРБА, И СРБИЈЕ, А, РАЗУМЕ СЕ, ДА НАЦИОНАЛНЕ МАЊИНЕ МОГУ У СКЛАДУ СА ЗАКОНОМ КОРИСТИТИ СВОЈЕ ЈЕЗИКЕ И ПИСМА.
Под употребом писма службеног језика подразумева се употреба ћириличног писма у руком писаним документима, па је јасно да ако се неки документ (нпр., записник, протокол...) руком исписује, да то мора бити ћириличким писмом.
Ако се неки документ куца на писаћој машини, јасно је да то мора бити ћирилицом.
Ако се, пак, неки документи штампају, било на персоналним рачунарима или неким машинама за масовно штампање, и они морају бити штампани ћириличким писмом.
Ако се уџбеници за наставу у установама предшколског, основног и средњег образовања штампају на ћирилици, јасно је да та обавеза службене употребе ћириличког писма важи и за високо образовања и све друге образовне организације.
Саобраћајни знаци и путни правци на међународним и магистралним путевима, називи места и други географски називи исписују се на српском језику ћириличном писму, а предложили смо да се обавезно исписују и на енглеском језику и писму.
Саобраћајни знаци и путни правци на другим путевима, називи улица и тргова и други јавни натписи могу се, поред обавезног исписивања на српском језику исписивати и на енглеском језику и писму ако се процени да је то због потреба развоја туризма потребно.
Кад се, у складу са одредбама овог члана текст исписује и на енглеском језику и писму, текст на енглеском језику и писму исписује се после текста на српском језику, испод или десно од њега. (Прилог Б – фотографија саобраћајног знака за српско-енглеским натписом).
Ради тачног исписивања назива места, других географских назива, назива тргова и улица, и других јавних натписа на енглеском језику, Влада Републике Србије би до почетка примене закона морала донети одговарајуће упутство како би се обезбедили квалитетни преводи и јединствена примена ове одредбе. У том упутству прописала би се обавеза исписивања енглеском абецедом у енглеском језику назива наших места, других географских назива и назива тргова и улица (где мислимо и на оне по именима и презименима наших великана), а не као до сада хрватском латиницом (хрватским језиком). Зашто? Па зато што је то тако по правопису енглеског језика који се примењује у целој Европској унији, па и у целом свету. То је видљиво код исписивања имена и презимена у пасошима држављана Србије где се већ сада то ради енглеском абецедом због размене података са ЕУ.
Хрватска латиница нема никакву улогу у енглеском језику, али су јој Правописац и Председништво Матице српске измислили једну једину са применом само у Србији – да се њоме у том језику исписују имена и презимена великана српске културе и тако их исписала у својој свечаној сали.
Показаћемо ово на примеру нашег најбољег спорстисте Новака Ђоковића и нашег министра спољних послова Ивице Дачића.
Новак Ђоковић одигра десет мастер турнира, четири грен слема и још неколико мањих турнира широм света и на свим тим турнирима организатори из различитих држава (народа, култура) увек користе енглески језик и његово име исписују енглеском абецедом као NOVAK DJOKOVIC. И том абецедом исписују имена свих играча, без обзира из које земље и са ког континента потичу, јер је то правило правописа енглеског језика.
Наш министар спољних послова Ивица Дачић из другог разлога много путује и обилази разне земље. Приликом пријема у тим земљама његово име и презиме исписује се на језику земље домаћина и на енглеском језику енглеском абецедом као IVICA DACIC. Тако се његово име исписује и у ОУН и ЕУ када тамо представља Србију. И том абецедом исписују имена свих присутних на тим скуповима, без обзира из које земље и са ког континента потичу, јер је то правило правописа енглеског језика.
Међутим, ако је организатор неких међународних скупова Србија, тада наше извршне власти име и презиме нашег премијера исписују српским језиком као ИВИЦА ДАЧИЋ, али у енглеском језику користе хрватску латиницу и његово име исписују као IVICA DAČIĆ и тиме брукају Србију. Ем излази да не знамо правопис енглеског језика, ем излази да је ИВИЦА ДАЧИЋ по националном опредељењу Хрват, односно припадник хрватске националне мањине, а ми му верујемо кад јавно каже да је Србин.
Исто тако, веома често, кад је Србија организатор неког међународног спортског такмичења, име наш државе (на паноима, дресовима наших спортиста) исписује се хрватском латиницом „SRBIJA“ (као да је наша држава само једна покрајина суседне Хрватске) уместо српском ћирилицом „СРБИЈА“ и имена наших спортиста такође се исписују хрватском латиницом (као да они представљају неку хрватску покрајину, а не Србију).
А решење је једноставано: користити само службени српски језик (ћирилица=државно писмо) и ако потребе захтевају енглески језик са енглеском абецедом за исписивање имена свих учесника (репрезентација, појединаца...). Питамо Вас каква је пракса у државама Европске уније?

Према „БИРН Србија“ држава Србија за 51% власништва у новоформираној „Air Serbia“ платила је вишеструко у односу на „Etihad airways“, још увек нису објављени сви уговори које је Србија као власник „Jat Airways“ потписала са државном компанијом из УАЕ „Etihad airways“ па српска јавност не зна коначне ефекте ове трансакције.
Но, оно у шта смо се лично уверили и што сви који су раније летели некадашњим „Jat Airways“-ом, а сада лете „Air Serbia“-ом, могу приметити да су на аеродрому у Београду скоро сви натписи који су раније били исписани ћирилицом, сада замењени и исписани хрватском латиницом. У авионима ама баш ништа више нема исписано српском ћирилицом (сви натиписи су енглеским језиком и хрватском латиницом, таква су упутства о заштити, производи који се продају или дају путницима имају етикете на енглеском језику и хрватској латиници). Исто тако док су раније годишња обраћања руководства тог предузећа путницима које је „Jat Airways“ превозио штампана српском ћирилицом и енглеским језиком (Прилог В), после продаје ново руководство „Air Serbia“ све своје проспекте, па и своја обраћања путницима (и јавности) штампа хрватском латиницом и на енглеском језику (Прилог Г).
Од када путници лете „Air Serbia“-ом, то јест од како је овој авиокомпанији дато српско име, у њој је из употребе избачена српска ћирилица и замењена хрватском латиницом. Одавно знамо да српски лингвисти и политичари већ деценијама прогањају нашу, српску ћирилицу из нашег, српског језика и наше, српске културе, а сада су јој, ево, забранили и да „лети“ ваљда да путници из других земаља (други народи) случајно не би сазнали да ми, Срби, имамо своје писмо.
Питамо Вас, јер хвалите се да сте Ви договорили ту приватизацију, да није у тим скривеним уговорима уписан и следећи корак – промена имена компаније у „Air Croatia“?
Сигурни смо да у „Air Serbia“ српски језик није избачен из употребе по налогу НАТО или ЕУ, већ извршне власти коју Ви предводите и за то смо, како Ви кажете, „сами криви“.
Зар ће тако бити и после продаје Телекома, електропривредних и ПТТ предузећа?
Зар одобрења за авиолетење, обављање ПТТ саобраћаја, телекомуникације, мобилну телефонију или екслопатацију природних и рудних богатстава нису давања јавних овлашћења и зар те компаније нису тад обавезне на поштовање прописа домицилне земље о службеној употреби језика и писма, а, подсећамо Вас службени српски језик=ћирилично писмо (=државно писмо)? Питамо Вас каква је пракса у Европској унији?
Декларације (и сва пратећа упутства) на скоро свим производима који се израђују у Србији исписана су хрватском латиницом (изузетака је веома мало), а понекад и на енглеском језику. Све више се пропагира некакав „ЕУ стандард“ само за Србе и Србију, по коме постоји некакав екс-ју језик (југословенски, еуроунијатски...) декларације се означавају по имену земаља SRB/HR/BiH/MNE и исписују искључиво хрватском латиницом – излази да ми Срби немамо ни језик, ни писмо, да не знамо ни говорити, ни писати. То је, у суштини, неотитоистички (комунистички) стандард у данашњој Србији (Прилог Д – копија декларације Levender disc, disk protiv moljaca; копија декларације Sendvič u beloj kifli, Proizvodjač/Manufacturer Air Serbia).
Постоји још и војвођански (војвођанерски) стандард по коме је Vojvođanski simfonijski orkestar преко свог проспекта (позивнице-плаката) за Novogodišnji gala koncert у Српском народном позоришту грађанима Новог Сада и АП Војводине (не знамо да ли и грађанима у осталим крајевима Србије) пожелео (честитао) Нову, 2014. годину (Прилог Ђ). Када је Vojvođanski simfonijski orkestar после речени ŽELI VAM...прву реченицу „Srećne božićne i novogodišnje praznike“ исписао латиницом (хрватском), претпоствљамо да ју је упутио Србима (незамисливо нам је да им се уопште није обратио), а да је следећу „Blagoslovljen i čestit Božić i sretnu Novu godinu“ упутио Буњевцима и Хрватима, јер је исписана латиницом (хрватском) и, изгледа, на хрватском или буњевачком језику. Признајемо да не знамо разлике између тих језика и једино што знамо је да се оба пишу хрватском латиницом. Симфоничари су своју поруку исписали још и на мађарском (разумљиво, јер у Србији постоји значајна мађарска национална мањина), енглеском, немачком и италијанском. За предмет овог захтева није битно на колико су се језика они обратили грађанима али је веома битно нагласити да су се Србима обратили на хрватској латиници, званичном писму хрватске националне мањине у Србији и званичном државном писму нама суседне Хрватске. Признајемо, Војвођански симофиничари су добри музичари, али изгледа и даље поштују одредбу става 2, члана 26. Статута АП Војводине о службеној употреби „латиничког писма српског језика“, иако је Уставни суд Србије, разматрајући на јавној расправи иницијативу „Ћирилице“, Нови Сад, својим решењем утврдио да је та одредба неуставна (супротна Уставу наше државе). Они то ни не морају да знају, они су музичари, али онај ко је „дириговао“ израдом проспекта (позивнице-плаката) морао је да зна, јер концерт је највећим делом финансиран из буџетских средстава и одржан у просторијама установе културе од националног значаја (српског, ваљда?).
Знамо да Војвођанским симфоничарима диригује господин Берислав Скендеровић, али не знамо ко је „дириговао“ израдом проспекта – да ли господин Ненад Чанак или господин Бојан Пајтић, садашњи председник Демократске странке?
Зар Војвођански симофиничари и онај ко је „дириговао“ израдом проспекта не мисле да је обраћање Србима службеним писмом хрватске националне мањине увредљиво?
Зар они не знају да је поменутим решењем Уставног суда Србије утврђено да су само републички нивои власти (Влада и Скупштина Србије) надлежни да латинче и латиниче Србе и Србију – не може то тек тако неко неовлашћен да ради у северној српској покрајини?! Зар не знају да су за латинчење и латиничење (похрваћивање) Срба и Србије већ деценијама задужени САНУ и Матица српска и да су се у том послу веома успешно показале?
А господин Бојан Пајтић, председник Демократске странке, тек нешто више од годину дана од како је Уставни суд Србије оборио његов сепаратистички Статут АП Војводине, уместо да поднесе оставку и распусти Скупштину АП Војводине што је „европски стандард понашања“ политичара који начине значајну политичку грешку или прекше закон, наставља своје сепаратистичке активности кроз неких „Десет тачака о Војводини“ и чак их озваничава као програмска начела странке којом тренутно руководи. Да би прикрио суштину те сепаратистичке акције, одмах затим јавно објављује Десет теза о Србији у којима између осталог каже: „Неће бити ни европске ни евроазијске Србије, ако прво не изградимо српску Србију. Некима тај израз смета. Кажу да не желе српску, него нормалну Србију. Таквима одговарам: ако српска није нормална, да ли је то нормално?“ Каква дрскост и цинизам да човек који доношењем сепаратистичког Статута АП Војводине замало није отворио процес распада српске државе јавно прича о изградњи српске Србије! Политичар који годинама своју државу опањкава у Бриселу и сада за своје ухапшене и пред судовима оптужене партијске другове тражи заштиту Брисела, а зна се да то увек значи захтев да ЕУ и НАТО примене силу и принуду у односу на нашу државу! Зар се партијским и државним челницима не сме судити ако прекрше законе, већ само „обичним смртницима“?! Па зар господин Б. Пајтић не зна да је власт у Србији смењива и да се то ради на изборима? Нека не брине, српски народ ће сам, без помоћи ЕУ или било ког са стране, на редовним или ванредним изборима сменити сваку неодговорну власт као што је раније сменио Милошевићеве комунисте и пре коју годину „демократску“ власт Бориса Тадића, његовог претходника на челу Демократске странке.
По страни од ове расправе је доказана чињеница да су неки сарадници немачке обавештајне службе учествовали (можда и даље учествују) у организацији сепаратистичких покрета у АП Војводини.
Но има у АП Војводини и понеки пример кад се у потпуности примењује одредба члана 10. Устава Србије и у односу на Србе, и у односу на националне мањине ((Прилог Е – Град Сомбор, календар за 2015.). Из овог прилога видимо да су власти града Сомбора (коалиција предвођна Српском напредном странком) на годишњим календарима (одштампаним службеним језиком и писмом) новогодишње празнике Србима честитали на српској ћирилици (српском језику), Буњевцима и Хрватима на хрватској латиници и Мађарима на мађарском језику, јер су то у том граду значајне националне мањине према домаћим законским прописима.
Исто тако и декларације производа и робе (о чему смо претходно говорили) исписане службеним, српским језиком веома су ретке – дајемо добар пример једног производа под покровитељством куће Карађорђевића (Прилог Ж – декларација Premier чоколаде са лешником и бадемом, испис на српском и енглеском језику).
Светска и ЕУ пракса је позната – декларације и упутства за све производе исписују се на службеном језику земље произвођача, а ако се производи и извозе, онда и на језику земље увознице!!!
Сви називи органа, организација и пословних имена (фирми), односно називи свих правних лица и предузетника морају бити исписани ћирилицом и само такви прихватљиви су за унос у базе података електронске управе Србије. Агенција за привредне регистре оспособљена је да све извештаје правних лица и предузетника прима на ћирилици и да све извештаје испоставља на том писму, а сада је ситуација таква да извештаји излазе на ћирилици, али су у њима називи већине фирми исписани хрватском латиницом, јер су оне тако регистроване. Пре неког времена Влади Србије и надлежним министарствима поднели смо Захтев за поштовање члана 10, става 1. Устава Републике Србије и законских прописа о службеној употреби језика и писма при формирању базе података Електронске управе Србије (односно захтев да се словни подаци у базе података Е-управе уносе на српској ћирилици) и при изради веб презентација државне управе и јединица локалне самоуправе, те овде нећемо понављати тада изнесене аргументе.
Питамо Вас каква је пракса у Европској унији?
Напредак информационих технологија захтева да се и у овој области утврди обавеза службене употребе српске ћирилице (подсећамо правно посматрано, ћирилично писмо=српски језик), односно њена употреба у сајбер простору што укључује и телекомуникације (са мобилном телефонијом) и интернет.
Питамо Вас каква је пракса у Европској унији?

* * *
НОВИ ЗАКОН БИ УТВРДИО ПРАВИЛО ЋИРИЛИЧНО ПИСМО=СРПСКИ ЈЕЗИК=ДРЖАВНИ ЈЕЗИК, ДЕФИНИСАО ПОЈАМ СЛУЖБЕНЕ УПОТРЕБЕ, ПРОПИСАО ДЕТАЉНО СВЕ ОБЛАСТИ ПРИМЕНЕ И ПОБРОЈАО СВЕ СУБЈЕКТЕ КОЈИ СУ ОБАВЕЗНИ НА СЛУЖБЕНУ УПОТРЕБУ ДРЖАВНОГ ЈЕЗИКА, УТВРДИО РОКОВЕ СТУПАЊА НА СНАГУ ЗАКОНА (ПОЈЕДИНИХ ЊЕГОВИХ ДЕЛОВА) И РОКОВЕ ЊЕГОВЕ ПРИМЕНЕ И, НА КРАЈУ, САНКЦИЈЕ ЗА КРШЕЊЕ ОДРЕДБИ О СЛУЖБЕНОЈ УПОТРЕБИ ДРЖАВНОГ ЈЕЗИКА.
ПРИМЕНА НОВОГ ЗАКОНА БИ ЗА ГОДИНУ-ДВЕ КАО РЕЗУЛТАТ ИМАЛА ДА ЋИРИЛИЦА БУДЕ ЈЕДИНО ПИСМО НАШЕГ ЈЕЗИКА У СЛУЖБЕНОЈ УПОТРЕБИ И ИНДИРЕКТНО БИ ЗНАЧАЈНО ПОВЕЋАЛА ЊЕНО КОРИШЋЕЊЕ У ЈАВНОЈ И ПРИВАТНОЈ УПОТРЕБИ.
НОВИ ЗАКОН БИ, ПО СВОЈОЈ СУШТИНИ, НА ДУГИ РОК (У БУДУЋИМ ВЕКОВИМА) ОБЕЗБЕДИО ВРАЋАЊЕ СРБА И СРБИЈЕ У ХИЉАДУГОДИШЊУ ДУХОВНУ ВЕРТИКАЛУ ЋИРИЛИЧНЕ КУЛТУРЕ, ОДНОСНО ВРАЋАЊЕ ПИСМУ НА КОМЕ СМО КАО НАРОД ПИСМЕНИМ ПОСТАЛИ!

ВАЖНА НАПОМЕНА
Овде смо приказали хаос који влада у законодавству и пракси службене употребе српског језика и српске ћирилице, те сматрамо веома важним да знате да не прихватамо Вашу више пута поновљену констатацију „за све што нам се десило, у највећој мери смо криви сами“, јер ми ништа нисмо криви за такво стање (није ни многострадални српски народ), ми га само описујемо и предлажемо решења, а прави кривци сте Ви и данашња владајућа лингвистичка клика – са њима се договорите ко је колико крив за наставак растурања српског језика, прогон српске ћирилице и уништавање перспектива српске културе?

На место поздрава:
Писано у овом смутном времену да остане траг за сва будућа времена коме смо све о српском језику и писму писали и шта је ко радио кад је на власти био.

Нови Сад, 9. јануара 2014.

Мр Ђорђе Ј. Јањатовић
Е-пошта: zivan1@sbb.rs

Мр Бошко Брзић

ДОСТАВЉЕНО:
Његовој Светости Патријарху српском Г. Иринеју
Председнику Републике Србије
Скупштини Републике Србије
Академији наука и умјетности Републике Српске
Српском националном савјету Црне Горе
Друштву чланова Матице српске у Црној Гори
Унији просветних радника Србије
Националном савету за културу

Главним актуелним кривцима за разбијање српског језика на више језика и прогон српске ћирилице:
Господину др Срђану Вербићу, министру просвете, науке и технолошког развоја
Господину Ивану Тасовцу, министру културе и информисања

Главним актуелним кривцима за разбијање српског језика на више језика и прогон српске ћирилице:
Господину Предрагу Пиперу, секретару Одељења језика и књижевности при САНУ
Господину Срету Танасићу, директору Института за српски језик
Господину Ивану Клајну, председнику Одбора за стандардизацију српског језика
Господину Николи Хајдину, председнику САНУ
Господину Драгану Станићу, председнику Матице Српске

Филолошким факултетима и другим институцијама задуженим за бригу о српском језику:
Филолошком факултету Београд
Филозофском факултету у Нишу
Филозофском факултету у Новом Саду
Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу
Филолошком факултету у Косовској Митровици
Друштву за српски језик
Вуковој задужбини
Културном центру у Новом Саду

Достављено и парламентарним и ванпарламентарним опозиционим политичким партијама

Достављено и средствима обавештавања