Бела Тукадруз
УМЕТНОСТ ДИЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА (11)



III

 

ЂАВОЛИ, ИПАК, ОДЛАЗЕ, МАЈМУНИ (НЕ) ДОЛАЗЕ (?)

 

ТРАГОМ »Алманаха за живу традицију, књижевност и алхемију“ 

 

Према миту, Академ, атински херој, Диоскурима је показао, где је Тезеј сакрио њихову сестру, Хелену. Почетком четвртог века п. н. е.  Платон је своју филозофску школу – једну од бројних потоњих академија, основао у гају посвећеном Академу. Настава у Платоновој академији обухватала је поред филозофије, математику, астрономију и природне науке. Деловање Платонове академије имало је пет раздобља: Старија академија (платонистичко-питагорејска), Средња академија (школа грчког филозофа Аркесилаја), Нова академија (школа филозофа Карнеадеса), и  четврта и пета (еклектичке академије, Филон и Антиох). Цар Јустинијан I, укинуо ју је као паганску установу 529. године, после хиљаду година постојања. Академије су оснивали мецене, у античко доба, да окупљају научнике, књижевнике и уметнике, у Александрији. У  средњев веку академије су осниване спорадично и углавном на дворовима. Палатинска академија у Ахену на двору Карла Великог, академија у Палерму на двору Фридриха II, у доба хуманизма и ренесансе, у Италији, академије су се шириле као филозофске академије и оне које се баве проучавањем народног језика и народне књижевности.

Академија алхемије је чедо српског ренесанса, који је у извесном засенку скоро читав минули век. Та Академија није ни Француска академија у Паризу, ни Енглеско краљевско друштво у Лондону, ни Руска царска академија у Петрограду, ни Српска академија наука и уметности у Београду. Изгледа да је као могућност  обелодањена пре дванаестак година, у  једном позамашном зборнику, штампаном као библиофилско издање. Реч је о Алманаху за живу традицију, књижевност и алхемију, I, Београд: Заветине, 1998, 462 стр.; 30 цм. И о уводном тексту,Алманах алхемичара, штампаном на стр. 3-7.

Алманах алхемичара. Има ли данас на српском језику књижевног листа, часописа или алманаха, који се бави делатношћу алхемичара на начин вредан пажње и спомена? Колико уопште књижевне листове и часописе данас читају неки други људи, осим уредника и аутора који у њима објављуjу?Није ли већина књижевних листова и часописа које смо читали последњих четврт века завршила, као реликти времена, на буњишту? Ко се више радује новим бројевима Летописа Матице српске, Књижевности. Књижевне речи, Речи? Да не набрајамо даље.  (...)

У овим речима Беле Хамваша  (Култ и култура, Крагујевац, Кораци, 1 - 2 / 1993  )  садржан је  програм овог јединственог Алманаха, који ће у нашој средини таква каква јесте, прве године и неколико следећих, деловати као атак на машту. Оснивачи овог Алманаха  незадовољни су многим стварима у нашој култури  и књижевности - ту тако мало има самопрегора! 

Погледајте    књижевне часописе, све одреда, прилоге у њима и тзв. књижевну  критику, начин вредновања - и осетићете брзо  колико се историјски човек удаљио од древног доба, од изворног стања.

Или   погледајте   шта   и   кога објављују најмоћнији издавачи код нас данас! Погледајте   колико   има  савршено направљених лутака и пуњених фазан!Где су они, чије рукописе нико не објављује? Где су они ствараоци који се не помињу, чак нигде?

Где су они које мимоилази све, књижевне награде, антологије? Има ли земље у којој има више књижевних награда и мање  битних стваралаца? Где су они који не припадају клановима и групама, формираним по генерацијским себичностима и ограниченостима, идеолошким афинитетима,  савршеној  мимикрији, наводним поетичким сродностима .

Где су они чије књиге (свуда) прећуткују?

Ми знамо оно што је Емерсон знао : "Свака изгорела књига или кућа, просвећује свет; свака ућуткана или угушена реч одјекује светом. Чим се истина увиди, враћа се душевно здравље и размишљање, како код гомиле, тако и код појединца.Варалице варају сами себе, мутиводе муте против себе. Онај који у друштвеном животу искључује друге, не види да сам себе искључује из уживања, које хоће да присвоји".

Присетимо се старих истина : У природи је духа да присваја себи све ствари. Исус и Шекспир су фрагменти духа и Емерсон их је већ одавно љубављу победио, и уврстио их у своју душевну имовину. Не занима нас површна и слаба критика, већ Творилац, или Песник који казује, одређује и репрезентује лепоту. Он је.монарх и стоји у средишту. Јер свет није нико украсио и окитио, него је од почетка леп. Бог није створио само неке лепе ствари, НЕГО ЈЕ Лепота СТВОРИЛА ВАСИОНУ. За то ни песник није трпљени и ограничени владарчић, него цар у своме сопственом праву. Важан нам је дух и прогрес човечијег живота. Важнији су од смрти и пролазности.

Дух, јер у њему постоји - како вели Емерсон -"дубљи факат, него што је поравнање, а то је његова природа. Дух није изравнање него живот. Дух постоји. Под целим овим узбурканим морем околности, чије се воде приливају и одлевају у потпуној равнотежи, налази се амбис праве суштине. Суштина или Бог није само једна сразмера или део, него целина. Суштина је неизмерна афирмација, која искључује сваку негацију. Суштина држи саму себе у равнотежи, и прима у се све сразмере, делове и време. Отуда потичу : природа, истина и врлина. Порок је исто што и одсуство или немање ових особина. Ништавост и неистинитост, могу додуше служити као велика ноћ или као сенка, на којој се као на позадини оцртава жива васиона, али ипак они нису у стању ништа изеести или урадити, јер су ништа. Не могу учинити ни зла ни добра. Штетни су толико, у колико је горе не бити него бити".

Не размишљамо докле ће трајати ово што почиње, и колико ће годишта изаћи алманаха. Што не значи да подцењујемо време и околности, судбину и смрт.

Наступиће године које ће садржати дубоку, лековиту силу, која се скрива испод сваког факта. Оно што изгледа и што је било ненадокнадиви губитак, вероватно беше прилика за поравнање. Ми гонимо ђаволе, као и анђеле, само зато да арханђели дођу.

(...)

Неке тобожње енциклопедије алхемију представљају као псеудонауку. Која обухвата древна знања о хемији и вештине које су имале за циљ да од простих метала добију злато помоћу камена мудрости. Диоклецијан ју је забранио због појаве фалсификовања новца, а Арапи су је из Византије пренели у Европу до 9. века. Ако је веровати енциклопедистима, од 4. – 15. века алхемичари су били заокупљени тражењем еликсира младости, а од 16. века припремањем лекова.Многи научници, филозофи и лекари бавили су се алхемијом. Према енциклопедистима, алхемија је претеча модерне хемије, а то је тачно као и тврдња да коњ има пет ногу!Шта је, у ствари, алхемија?Ко су алхемичари­­­­? Има ли алхемичара међу Србима уметницима 19. и 20. века? И овог 21. века?Има ли алхемичара међу блиским народима, Румунима, Русима, Мађарима, Грцима? Мађари имају свог алхемичара, који је најреалније представио делатност алхемичара. Белу Хамваша..Румуни су имали свог алхемичара, оног што је написао ове речи  – не о алхемији, него о љубави: „Љубав је искушење дављења, искушење дубине. Због тога је налик смрти. Тако се објашњава који осећај краја имају само еротске природе. Волећи, силазиш до корена живота, до кобне свежине смрти. Нема тих муња које би удариле у те загрљаје, а прозори гледају ка простору да би могао да се бациш кроз њих...Љубав исијава са оне стране човека; осваја га и руши...“ , Сиорана. Може ли један алманах да буде платформа за груписање живих српских, балканских, европских алхемичара?Има још много, најмање хиљаду питања. Треба да их поставите колико данас, сутра, ви који долазите, ви који сте дошли...

итд., итд.

 

ПРЕПИСАНО СА КОРИЦА КЊИЖЕВНОГ ЧАСОПИСА

ОСУЂЕНОГ НА ДУГИ КАРАНТИН (уместо увода)


...Да би овде било Правог успеха, макар једног дана, потребно је да се промени толико тога, толико тога. Потребно је да се, прво, прихвате - факта, да се прихвати чињеница Неуспеха. Јер неуспех је много далекосежнији по последицама и може бити савладан, ако се призна и прихвати његова огромна тежина, дејство, само радом, вађењем и цепањем

пањева. Јер овде, заиста, и кроз 19. и кроз читав 20. века има много, много пањева. Много више пањева, него успешних и великана. Овде није као у Кафкиној Кажњеничкој колонији, већ горе..Постоји фатум истинског неуспеха и вреди се ухватити у коштац с њим. Исидора Секулић је аргатском снагом крчила пањеве, али и неки други прекумановски

интелектуалци. Овде, пре свега, равнодушно треба одмерити сваки онај успех који је дошао лако, ма о којој области друштвеног живота да је реч!

Да би Неуспех постао успешан, успешнији, треба се наругати, с пуним правом, свим тзв. успесима, свим тзв. величинама, свим ћифтама, без обзира где они обитавали, у академијама наука, или на универзитетима,или на другим "позицијама".

Дошло је време, драги моји, да засучемо рукаве и да рашчистимо силну шљаку историје и толике кулисе шкарта.... - 26. августа 2002.

 

(Преписано са корица књ. часописа, Уметност махагонија 3 - 6 / 2002.)

 

1

ЂАВОЛИ,ИПАК,ОДЛАЗЕ, МАЈМУНИ ДОЛАЗЕ (?)

Да ли је Ђаво – далеко му лепа кућа – постао јунак у циркусу усамљености, попришту писца, зато што је Бог- како пише Сиоран – ’све изабрао за нас, па и кравате’? Из потребе за сабраношћу, – како пише Сиоран  – ’отпослао је Бога, решио се  последњег наметљивца’.

“Без Бога све је ништавило. А Бог? Врховно ништавило.”

У једном од бројева Посебне породичне заветине, донет је избор текстова о непоменику у народној традицији, као и избор текстова из дела једног савременог писца, широкој читалачкој публици скоро непознатог. Тај писац је имао амбицију да пишући биографију ђавола, напише књигу о обрнутој повести цркве. О свему се може писати. Не може нико забранити писање о обрнутој повести цркве. Таквих књига у српској уметничкој прози нема много…

Постојао је циркус усамљености, постоји и овог тренутка, постојаће увек, изгледа. У том циркусу све је могуће. У том циркусу, Сиоран, на пример, ’Ношен расплинутошћу, качи(м) се ма и за најмању тугу као за даску спаса’. У том циркусу, ’кад анђео ходи, ђаво му се крије у сенци. Кад ђаво ходи, анђео му се крије у сенци’.

Препирача је било и биће. Неке писце ће импресионирати само Ђаво, неке само Бог, само човек, ређе – Свечовек.

Свечовек? Свечовека један златоусти богослов описује као ’мајку Луциферову, која се дала од сина понизити, исецкати, смањити, стеснити, попљувати и распети, све из материнске љубави према сину’.

Свечовек је ’оно што не лаже у лажову, и не краде у лопову, и не пали у паликући; што не руши у освајачу, и не блуди у блуднику, и не плаши се у плашљивцу, и не тврдичи у тврдици, и не стрепи у самртнику…’ ’оно што се осећа крилато у змији, свеже у трулој јабуци, несебично у јазавцу, непролазно у бору, неусамљено у лисици, непобедно у тици, срећно у риби, креативно у сребрном језеру, и живо у гробљу’.

’Свечовек види у свакој ствари једно двојство од Бога и себе самога…’

Да ли је Свечовек писао оно што је за један од бројева часописа Посебна породична заветина одабрао прирећивач X. Д. Х. из дела једног савременог писца са периферије српске књижевности? Нека читалац сам просуди.

Наше је да подсетимо на једну стару српску пословицу: Ко с ђаволом тикве сади о главу му се лупају. Нама се чини да тај писац, који је уложио огроман труд у писање једне књижурине не може никоме помоћи, ни себи, док не помогне свему. А свему би могао помоћи, па и свом фаворизованом Ђаволу мислећи о Свечовеку. Не о Надчовеку. Зна се где је Надчовек зидао своје куле и зашто су се срушиле.

Ни о Подчовеку. Тај писац је заборављао, пишући своју књижурину, да кад год је ђаво из њега говорио, анђео је прислушкивао. Врло често човек греши из самољубља или из самопрезрења. Историја потврђује да је човеку растао апетит.

Да ли је због тога криво Хришћанство, Бог, син Божји?

Глад и апетит су повезани.

Богослови су упоређивали змију, псе, човека и Свечовека. ’Змија уједа свој реп, јер нема шта друго да уједе. Пси лају на вас, – пси на псе – јер немају на кога другог да лају осим на себе. Сам своје срце гризе Свечовек, и слади се њиме, јер не зна, да је његово. А кад сване седми дан, како ће се застидети, кад почне чупати своје зубе и своје нокте из свог рођеног срца! Са правим стидом доћиће и прави бол…

Атеистички настројени људи, верују да је у васиони више воде него свести. Они нису лојални Богу, нису солидарни с Богом; они су доста кратковиди и уверени да се граница света поклапа са границом њихова видокруга.

Ђавола понекад фаворизује безнађе. “ У безнађу надражује његова добра утемељеност, - пише Сиоран – његова очигледност, ’документованост’: оно је за репортажу. Испитајте, напротив, наду, њену издашност у лажи, њену манију да фабулира, њено одбијање догађаја: изметање, фикција. У том изметању је живот,из те фикције се он храни”.

Нека нико не покушава да пише књигу о непоменику, богу, анђелима ако није прошао обуку за жртву, ако се није противио својим инстиктима, ако себи није наметао дуги период сексуалне аскезе, или није упознао лишавања у апстиненцији…

Због чега се решавати Бога да бисмо опет пали на себе?Чему то супституисање мрцина? (Сиоран, СИЛОГИЗМИ ГОРЧИНЕ, Београд, Рад, 1998, 127 стр.; стр.70)

Мркић у Биографији ђавола не открива своје изворе, или како би Сиоран то друкчије назвао, своје стидове. И пошто их не открива у себи, или се скрива иза свезнајућег писца, посвећује се плагирању Бога, тј. врло често извесној врсти тзв. српске бирократске књижевне критике.

Да је био срећнији у љубави, овај писац би нам уштедео писање овакве једне књиге. Књиге која има амбицију да безобзирно све дехристијанизује. Мркића су изгледа разочарали и Бог и Ђаво. Као што је писац и сам себе разочарао. Мркић је, изгледа, против хришћанства и веровања уопште, зато што оно квари, или како би

Сиоран рекао (кога је Мркић свакако читао) ‘избезобразује; поново стечено, оживљава рђаве инстикте; они који га не деле, оличавају побеђене и неспособне, заслужујући једино самилост и презир. Осмотрите новајлије у политици и, нарочито, у религији, све оне који су успели да заинтересују Бога својим лакташким триковима, преобраћенике, нове богаташе Апсолута. Сучелите

њихову безобзирност са скромношћу и пристојноћћу оних који управо губе своју веру и своја убеђења…’

У Биографији ђавола , фаворизовани лик је, ипак- ђаво. Тај лик није довољно индивидуализиран. Мркић не тумара око Бога и Ђавола попут њушкала; неспособан да их истражи, уходио их је с извесним бесом.

У извесним искушењима сенилности, писац је ефикаснију помоћ тражио у вулгаризацијама, упрошћавању…  Мркић је створио нови лик: монструма: књижевног диверзанта званог: ЂавоПисацБог.

Мркић је лажно самоуверен кад тврди да је написао књигу људске мудрости и да баш зато треба да буде изнета пред свет. Та и таква књига, по њему, “не крије „утицај“, не „мути своје воде да би биле дубље“. Можемо се сложити са Мркићем, поред осталог, када је реч о томе о чему је написао књигу, са његовом тврдњом: ‘и сам писац не зна шта је хтео да каже’…

Мркићева књига наводно  “пружа нека сазнања из прве руке“ и о Богу, и о Ђаволу, и другим силама живо-мртвим. Дакле, она пружа сазнања не преко менаџера речи Божје дате преко фалш-месија, вашарских ћифтица духа који арлаучу свете истине. Сада и преко радија, ТВ, Интернета и других електронских медија, Виртуелно… Она се не крије иза дубокоумних утицаја… (стр. 327)

Ако је тако, да Мркићева књига не крије утицај и изворе, зашто не наводи изворе? Зашто изврдава, зашто се користи изговором, који не вреди ни лулу дувана (фуснота – напомена на дну странице 324.)?

Мркић пише да трага за истином. Он је сигурно дошао до неке своје истине. Али ко је и какав сам писац? Мркић се изругује са хришћанством, радије се позива на материјализам, Маркса, С. Марковића, у крајњем случају на известан нихилизам. По томе он личи на европског материјалисту, на оног који не признаје – како би то рекли теолози – ‘Бога живога, ни Његов свети промисао о људима,нити пак царство духовних стварности’.

Мркић покушава да тумачи сигнале – показао је како он гледа на сигнале, који се дају људима у овом животу. Зар не личи повремено на некога без вида што гледа у сунце и звезде? Како их тумачи? Као успаван човек што тумачи своје фантазије у сну?

Да, Мркић се легитимише као нека врста писца, филозофа, и критичара, материјалисте, који не види никакве сигнале, осим својих предрасуда и предубеђења. Све што постоји и што бива, бесмислено је, бесциљно.

Човек који потписује тзв. Биографију ђавола не трага за истином, за суштином ствари. Он је у много чему налик на следбенике европских материјалиста и индијских нихилиста, који мисле да су решили питање материје.

Мркић је често приземан; склон вулгаризацији и упрошћавању ствари.

Мркић као да се прибојава критике; зашто би евентуални критичар његове купусаре био злонамеран? (“Злонамеран и неупућен читалац може схватити књигу Скончање и вазношење Великог… (Прилоге за биографију…) као хуљење божанства. Вера има више, а о сектама да и не говоримо. Овај Бог и овајЂаво из Скончања и вазношења Великог… (Прилога…) су најближи духу наше народне традиције. Верујем да „свеукупна народна умна снага“ (Светозар Марковић) је креативнија од појединачних вера. Писцу ове књиге је главни инспиратор била та „свеукупна народна умна снага“. Скоро се може рећи да је избегавао модерна, помодна езотеријска учења и њихове коњунктурне употребе, бизнис употребе. …”)

Мркић верује да је његова књига тобоже писана за народ. “Њен теозофизам, мистицизам су нека врста детеозофизма и демистицизма, управо зато што се у њој говори о природи Не(бића) уопште „и односу између могућег бића уопште бића или Бога“. Као што се већ говори у књигама такве врсте. Књига је прожета конкретним тривијалним мистичним искуством и личним доживљајима…”

Међутим, истина је нешто друго; Мркићева књига није писана за народ, већ из каприца. Има и таквих књига, зар не?

Та књига је писана, у страшном циркусу усамљености!Писац те књиге се повлачио у лавиринт, или троугао звани ђаво-бог-писац, толико се покоравао потреби да се гуши, не у апсолутном, већ у расплинутости. У себи је трагао – не за сопственим узором – као, рецимо, Е. Сиоран – већ за неком врстом расплинутог монструма. Да би га опонашао, предао се извесној клими равнодушности. Патетика Мркићевог стихоклепства одаје праву дубину рђавог укуса; ‘велике нагласке’, ‘плебејство усамљеника’; побуну која нема снагу једног Лутера, Русоа, Бетовена…Врло често, стихоклепство у Мркићевој књизи, потврђује правило животног промашаја (опасно је приклонити се поезији, без подршке талента!).

Мркићева књига болује од суштинске преопширности, – али зар је то мана? Зар књижевност не живи, како би рекао Сиоран, ‘од преобиља језика, од рака речи’?

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Мила Фокас
Торонто

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2019