Бела Тукадруз
УМЕТНОСТ ДИЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА (13)

6
ПОТРАГА ЗА ПРАВЕДНОШЋУ ИЛИ ФУСНОТА О ТОМЕ

У Наметном веку, многи грађани, писци и критичари су постали налик на дресиране животиње, на њима су примењивани разноразни експерименти, па и експерименти гладовања, САБЛАСНИ, МУКА. Државност држава Наметног века није знала за границу принуђивања, границу изнуривања становништва, за убијање стида и савести. Таква државност и држава била је факат, остварила се међу Србима, зато што је у Српском народу било толико наивне поверљивости и преувеличаних нада, што није било довољно образовања и карактера. Србима су се наметнули као господари њихове судбине авантуристи код којих је било довршено безбожништво, довршена бескарактерност, који су поседовали неутољиво властољубље и склоност ка неисцрпном садизму. Да би постојала таква држава и такво уређење биле су потребне високе квалификације анационалних и интернационалних авантуриста и самоувереност непоштења које не разуме природу људске душе. Не уживам да рушим; али фасада, фотогенично организована фасада државе којом се владало у другој половини Наметног века треба да буде срушена. Творци те фасаде, засноване на Култу ништавности, нису омогућили стварање праве уметности, већ корисне, лажне и купопродајне… Понеке од мојих песама, објављених у књигама мојих сабраних песама, распршују ту хипнозу коју су инфилтрирали себични политички авантуристи. Сувише су дуго хипнотизирали, деценијама, многа поколења; што обичан свет то не примеђује и којекако; али када то не примећују они који се представљају као истакнути српски песници на крају Наметног века, то се не може разумети другачије као уображеност, гордост…
То су остаци вишедеценијске хипнозе, која ће се постепено превазићи, искоренити…
Сваки истински песник и сваки народ Богу служи како уме - читавом својом историјом, читавом културом, свим трудом и појањем својим. Један народ служи стваралачки, и духовно цвета; други - нестваралачки, и духовно куња.
„Постоје и такви народ који престају да служе - како пише руски филозоф из круга Берђајева, у Швајцарској, после Другог светског рата – и постају ШЉАКА ИСТОРИЈЕ; постоје и такви који се у свом малом и оскудно – беспомоћном служењу гасе, не достигавши процват. А постоје и такви који своју службу могу да достигну само ако их други воде, ако их води духовно снажнији народ…“
Исти аутор је пишући о хришћанском национализму написао и следеће: “ Културу не ствара један човек. Она је наслеђе многих људи, духовно међусобно уједињених…”
“Свака двојица пријатеља у свом општењу образују известан културан ниво, и стварају извесне културне садржаје. Тако ствари стоје и у свакој породици, у сваком друштву, у свакој организацији, у сваком сталежу и кодсваког народа. Људи се не уједињују случајно један са другим : њих узајамнопривлачи сличност материјалних и духовних интереса; из те сличности јавља се општење; дуготрајно општење увећава узајамну сличност, а , ако општење има стваралачки карактер, узраста онда и узајамно привлачење, снажи се узајамна веза. Ту везу учвршћује традиција, која се предаје од поколења поколењу. Тако постепено настаје јединствена и за све заједничка култура.
Најдубље сједињење људи рађа се из духовне једнородности, из сродногдушевно – духовног устројства, из сличне љубави предма једноме и заједничком, из јединствене судбине, која људе повезује у животу и смрти, из једнога језика, и из заједнике молитве. Управо такво је национално јединство људи. Национално осећање не само да не противуречи хришћанству, него од њега добија свој виши смисао и утемељење; јер оно ствара јединство људи у духу и љубави, и срца везује за оно највише на земљи – за дарове Светога Духа, који су даровани сваком народу и које сваки од њих преображава у историји и културном стваралаштву. Ево због чега је хришћанска култура на земљи остварива управо као национална култура и због чега национализам не подлеже осуди, него радосном и стваралачком примању. Сваки народ има инстикт који му је дат природом ( а то сначи – и Богом), и дарове духа, које у њега излива Творац свега. Код сваког народа инстикт и дух живе на свој начин и стварају драгоцену својеврсност.Такође, сваки народ на свој начин ступа у брак, рађа се, болује и умире; по своме ленчари, труди се, газдује и одмара се; по своме тугује, плаче и очајава; по своме се смеши, смеје и радује; на свој начин хода и игра, на свој начин пева и ствара музику; по своме говори, декламује, прави досетке и беседи; по своме посматра, сазире и слика; по своме истражује, сазнаје, расуђује и доказује; по своме сиротује, твори милостињу и прима госте; по своме гради домове и храмове; по своме се моли и поступа херојски; по своме ратује…. Он се по своме узноси и не пада духом; по своме се организује.Сваки народ има другачије, сопствено осећање правде и правичности; други му је карактер, другачија дисциплина; другачија представа о моралном идеалу; другачији политички снови; другачији државотворни нагон. Речју : сваки народ има друкчије и особено душевно устројство и духовно – стваралачки акт. И сваки народ има нарочиту, национално – зачету, национално – порођену и национално – одстрадану културу. Тако је због природе и историје. Тако је и у инстикту, и у духу, и свему културном стваралаштву. Тако нам је свима дато од Бога. (….) „ (Иван А. Иљин: У ПОТРАЗИ ЗА ПРАВЕДНОШЋУ. Хришћанско – политички есеји о историји, друштву и култури, Цетиње, Светигора, 2001, 224 стр. Есеј :О хришћанском национализму, стр. 156 – 157).

7
МИСИЈА, КО ЈУ ЈЕ СПРЕЧАВАО, И СПРЕЧАВА (ЈОШ УВЕК)?
Издавање часописа, јуче и данас (у Београду) – свакако је добар показатељ. Није лако. Из више разлога. Српски књижевни гласник, на пример, који је створио извесну школу, систем и идеју, налазио се – према речима Бранка Лазаревића – у малој, прашњавој,жутој собици у Скопљанској улици, са једном плеханом фуруном, две-три фотографије о зиду, са рафовима од необојених чамових дасака пуних распоређених свезака, са расклиматаним и мастилом покапаним писаћим столом, са три прозора који нису имали ни засторе, без застора на поду чије су даске шкрипале – у тој и таквој прашњавој собици до које се допирало, прво, кроз један узак ходник неравно циглама поплочан, кроз, друго, мало двориште са неколико бедних кућица са вратима увек отвореним из којих се осећали мемла и рубље које се пере, сагињући се испод рубља које је висило на конопцима, кроз једну рупу пуну комплета Гласника и канцеларију која је гледала на двориште – у тој и таквој жутој собици чији су прозори гледали на Скопљанску улицу у којој никад није било сунца него само тешких кола која су шкрипала и кочијаша који су се дерали и тукли коње -рађала се, уобличавала се, пропагирала се књижевно-уметничка и научна мисао којој се, по опсегу, може да стави као упоређење, само нашромантизам. Кад Гласник добије свог историчара идеја (нека само то не буде какав биограф!),интелигентног и даровитог, који ће умети да га стави у пројекцију, и да изврши поређење, и да му нађе право место у пресеку наше мисли – његов родоначелник и он имаће средишно место у пантеону наше мисли.
Бранко Лазаревић тврди да је Српски књижевни гласник главно дело Богдана Поповића.
…Понтифекс максимус је био Богдан Поповић.Сви око њега били су хор који је одговарао на његова јектенија.Било је дисциплине и било је хијерархије. Читав цезаро-папизам. Постојао је и читав кардиналски збор. Он је имао и свој кодекс и свој индекс.И свој суд. Ко је ушао у Гласник, или дошао на Универзитет, прошао је кроз иглене уши;прошао је кроз пакао и чистилиште и сад је у рају… Постојао је известан церемонијал и читав протокол. Пречани су бојажљиво приступали и, вештији и савитљивији, лакше улазили. Противници су тај скуп интелектуалаца називали котеријом. Скерлић није избегавао да каже, да је то котерија, али је додавао да с њом није задовољан само онај који у њу није пуштен, и да је то котерија, али котерија даровитих интелектуалаца.Мора се рећи и подвући да су се о томе скупу више бринули други којима је то више било потребно,неголи Богдан Поповић под чијим је именом фирма била пријављена публици…
Српски књижевни гласник -издржавао се претплатом, без помоћи ондашње краљевине Србије и одређених министарстава. Радикали када су долазили на власт онда помагали су новчано други часопис тога времена ДЕЛО. Као и данас. Министарства Србије или локална самоуправа финансијски потпомажу излажење већине књижевних часописа у Србији. Колико нам је познато једино Едиција ЗАВЕТИНЕ не добија никакву финансијску потпору за своје часописе : ЗАВЕТИНЕ Плус ултра, Дрво живота, Уметност махагонија и Трећа Србија. До почетка пролећа 2007. објављено је 30 бројева Заветина, и по 27 бројева часописа Дрво живота, Уметност махагонија и Трећа Србија. Заветине су објавиле – за ових последњих седам година – 111 бројева часописа – без ичије помоћи. То није лако. Никад није било лако. Издавање часописа одувек бејаше мисија.
Значи ли то да су се оснивач и уредници Едиција ЗАВЕТИНЕ заморили? Одлучили су нешто друго: да два своја часописа- ЗАВЕТИНЕ Плус ултра и Дрво живота - пребаци у један, у овај, у ПОСЕБНУ ПОРОДИЧНУ ЗАВЕТИНУ. Идеја о покретању ПОСЕБНЕ ПОРОДИЧНЕ ЗАВЕТИНЕ постојала је и пре 25. година, када је уосталом први пут и објављен такав један плакат с а извесним прогласом. Два часописа су се, ево, слила у један.
Друга два часописа Едиције ЗАВЕТИНЕ –Уметност махагонија и Трећа Србија -такође ће се, кроз који месец слити у један други, у лист за сучељавање......
Можемо се сложити са покојним Б. Лазаревићем да је Српски књижевни гласник не само главно дело Б. Поповића, већ и да је одиграо своју улогу, то јест уношења Европе, на шири начин у Србију, и нарочито француског духа. Одиграо је и своју другу улогу – тражења Србије и њеног изражавања. Извршио је и улогу прибирања свих србијанских, српских и југословенских снага и посленика.
Дао је и тзв. београдски стил. – Уз све то треба додати да је Богдан Поповић испевао један стил (како каже Б. Лазаревић) који је постао стил великог дела наше књижевности и до у смешно стил његових ученика и апостола. То последње је дотле дошло да је целој тој плејади, која није имала ништа у себи од праве богдановштине, дала мртвачки изглед. Она је дала само тај његов испеван и израђен стил. Испод њега је било све празно.Они нису могли да кажу његову мисао и да истрепере његову емоцију. Могли су само стил и то су дали.Дали су извесну, тако да кажем, балсамирану књижевност:мумије мисли, фосиле осећања. / Али у свему томе било је нечег јако накалемљеног…
Требало би истраживати те мумије, ту балсамирану или новију српску бирократску књижевност и њене актере… Не штедећи никога; критикујући и најбоље – тамо где за то има добрих разлога и аргумената.
Што се у овом раду и чини.... Гасећи се и полако умирући Б. Поповић тражи од Лазаревића да се прими мисије. – Мисије, мисије, треба да се примите мисије…. И Лазаревић се, игром судбине и понајвише вољом нових господара, уместо мисије, примио улоге баштована, архитекте вртова…Часописи Заветина немају намеру ништа да скривају нити икога да аболирају; ако то није сваћено до сада, биће сутра и прекосутра, верујемо. То наравно, има своју цену…

8
ЛИЦЕМЕРЈЕ И ДЕМОНИ НЕОБИЧНЕ ЛАЖИ

Више од 100 година српском културом и књижевношћу влада – нешто што би се могло назвати – лицемерје….
Довољно је испричано о некадашњем лицемерју. О данашњем сам, на крају романа Вампирџија, написао дословце ово:
Наводно, све је отишло до врага. Али неки српски издавачи успели су да се снађу; објављују на стотине наслова годишње. Просвета објављује толике НАЈ, НАЈ – лепше… Било би глупо трошити папир на толика имена тзв. великана. Народна књига, исто… Толико наслова, толико генијалаца… Стубови културе, јакоже! СКЗ, etc. Све и свашта трукају, само не оно што би користило српској култури и књижевности. Не објављују Винавера, а у десет издања штампају помодни и свакојаки други шкарт.
- Шта вас брига шта они штампају? Они то штампају својим парама! – чујем тобожњи глас разумности. А одакле им паре да то штампају? Кад успеше толике паре да сакупе? Овде, елем, прођу има, велику прођу, све оно што је подстакнуто климом Необичне лажи, и то подстичу, прво, они који дају новац да се такве ствари друкају, не у једном, него у седам, десет, петнаест или више издања.
Друго, то одобравају уредници, стасали у Необичној лажи, који још увек имају и куражи да јавно иступе и побуне се, када им неко, макар и узгред, усмено, или у каквом пафлету, штампаном у 100 примерака, то замери.
Других уредника данас и нема, на јавној сцени, осим тих и таквих, стасалих у Необичној лажи. И како да се овде нешто промени?
Лицемерје се брани срчано, као поштење, а оправдане и разумне примедбе се жигошу као неподопштина. Лицемерје се овде брани жилаво и криптографски, тајно, преко разних ложа, кланских, генерацијских, тобож естетичких, тобож научних, партијских, земљачких. Међутим, неистина и лицемерје се не могу одбранити ни јавно ни тајно, ни уз помоћ власти, било које власти.
Никакве камуфлаже, које су последњих година, веома у моди, неће никоме помоћи! Истина, а то значи живот и уметност ће победити, потискивати и потиснути непомериву Необичну лаж.
Достојевски је био пророк. Био је то и Креманац Илија Мољковић. Јасновидце не бирају комитети, властодршци, богаташи, централе партија, уображени професори универзитета, и свака друга моћ из таме, секте и интернационални интерес и капитал, већ – неко други. Ко? – то је тајна, хвала Богу!
Лицемерје је савремени облик вампиризма и крвопијства. Крвопије нападају на изабранике и пију им крв којом се храни њихов лични демон и вампир. Злочин је данас, као и одувек, напајати свежом крвљу живих, наивних и невиних, лешину и монструма. Повероваћу да овде више није потребан вампирxија тек онда када буде раскринкана и потиснута чак из из шала Необична лаж!
Фатум, који је обележио читав минули век…
Демоне Необичне лажи нисам измислио ја. Камо среће да су пука пишчева измишљотина! Европа појма нема шта је у ствари данашња Србија.
Али, никад није касно; биће времена и да, ако жели, сазна!… О књизи у којој је то написано, ћути се. Како само код нас умеју. Што непријатељи истине ћуте, хајде – де. Што пријатељи ћуте, враг једино може разумети… Нека се ћути, мени не смета. Ћутање и лицемерје ће многе – обележити, жигосати. Истина у Србији никада није била посебно омиљена. Ни истинословци. Овде се, већ скоро двеста година, размахао – Ћивта. Овде се унапред додељују награде за књиге које ће тек бити написане, док се написане и ванредне књиге сматрају за ненаписане, непостојеће….
Почело се са фалсификовањима у тзв. историјама књижевности; али ко овде има петљу да целокупну историју српске књижевности напише поново? ….

9
САМО ВАС ГЛЕДАМ

…..Повероваћу да овде више није потребан вампирџија тек онда када буде раскринкана и потиснута чак из из шала Необична лаж!
Фатум, који је обележио читав минули век...
Дотле, кад год имам који слободан дан, скокнем до српских планина, и меркам глогове. Носим секиру са собом и шиљим ново глогово коље. Имам у свом подруму стотинак солидних примерака!...
Они су правили вампировиће, а ја глогово коље. Човек има право на одбрану од нечистих сила и ноћних крвопија.
(...)

Сматрам да је, поред властитог напора и сазревања и то била и Милост Божја, што сам успео да заокружим УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА.
Мало је писаца и у српској и у европским књижевностима (колико знам), успевало да до 53. године објави оволико колико је нарезано на овом ЦДу (Архив трговаца светлошћу). Многи су дотле или завршавали на гробљу, у лудницама, или на другим местима где судбина излаже своје изабранике.
Једна је ствар - написати много тога, а друга је објавити - много. Живео сам у карантину, где су објављивању, говорим о оном правом, постављене многе бране. Успевао сам да их срушим, и још их рушим. Поносим се околношћу да су моје најбоље књиге објавиле
Заветине, а не (да им не набрајам имена - међу којима су и пет- шест тзв. монополских издавача - комунистичких) тамо неки издавачки диносауруси Удбе - Судбе!
Овде се, на жалост, ни у животу, ни у култури и литератури, ништа променило није (колико ми је познато); сјахао је курта, узјахао мурта!
Овде се већ педесет година баве сјахивањем - узјахивањем.
Из дана у дан овде бацају прашину у очи. Поново намећу познате и привилеговане опскурне авети, литерарне мртваке...
Критичари гледају у зрна, претварају се у књижевне сибиле, врачаре и вућумаре (какве су једино могуће на овом дракулинском поднебљу)...*

_______
* Од броја 20 - 23 / 2004 часопис "ДРВО ЖИВОТА", покренуо је нову рубрику САМО ВАС ГЛЕДАМ, како би пружио прилику заиста независним ауторима и заточницима исконске културе, да износе своја мишљења, уверења, друкчија од оних у оквиру свакодневне и дугогодишње жабокречине... Као први прилози те рубрике, објављени су текстови уредника М. Мркића и М. Лукића. Овај Лукићев текст је претходно био "упућен уочи београдског Сајма књига (2004) уреднику тзв. Културног додатка ВЕЧЕРЊИХ НОВОСТИ. Није објављен." Вероватно исти
текст не би био објављен ни у "Политици". "Патентно писмо" је, када је реч о тзв.
"култ. додацима", нека врста лакмуса. Константујемо ово, да би подвукли, да постоји
она друга и друкчија Србија, немалограђанска и нешкартирана... Да се зна!"
У пропратном писму Лукића има и ово, на крају: "ПС. - Само Вас гледам, знате. Зенице су на фотосу дупле. Не инсистирам да објавите овај текст по сваку цену. Ако вам је, уредниче, оријентација да објављујете шећерлеме (...)"

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Мила Фокас
Торонто

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2019