Објављено 1. октобар 2015.

Кошаркаш подгоричке Будућности Суад Шеховић написао је да је „НАТО тим”- једини без алтернативе и да се Црна Гора мора укључити у Северноатлантски савез.

Његов блог изазвао је много полемика, а највише је погодио чланицу женске одбојкашке репрезентације Црне Горе, Ксенију Ивановић.

Ево писма које је Шеховићу упутила бивша одбојкашица Подгорице, Зрењанина, Клека, Шарлоа, Визбадена, а тренутно члан француског Ену Волеја:

„Листајући дневну штампу, запала ми је за око Ваша слика поред заставе НАТО пакта, која у мени буди супротна осећања јер сам, као што сте Ви имали то лоше искуство и страх за безбедност у Украјини, и ја сам имала неупоредиво лошије, трагично искуство, овде у Црној Гори 1999. године, што ме је навело да реагујем на Ваш текст

Поштујем Ваше право да имате став, али у најмању руку чуди да сте се потписали као капитен репрезентације што јавности намеће дилему да ли и остатак националног тима дели ваше мишљење.

Наводите да сте имали лоше искуство у Украјини где сте страховали за вашу безбедност због дешавања у источном делу те земље, на удаљености од неких 200 километара од Кијева, па је важно поставити питање: да ли сте се осећали угрожено када је тај исти НАТО на 30 километара од Вашег Бијелог Поља сејао смрт, ту, у Мурину?

Кажете да сте се 2013. године вратили у Црну Гору како бисте склонили Вашу породицу од безбедносних ризика у Украјини, па се питам, поштовани капитену, шта бисте рекли родитељима Оливере Максимовић и Јулије Брудар које су родитељи исто тако склонили са Косова у Мурино, рачунајући да НАТО савез неће бомбардовати ту варошицу. Ипак јесу: усред дана, непосредно након завршене школске наставе, током пазарног дана, у моменту када се највише људи налазило у околини и на мосту који је био мета бомбардовања.

Шта бисте рекли родитељима Мирослава Кнежевића којем бисте, с обзиром на његове спортске таленте, можда баш Ви били капитен (или он Вама?!) у репрезентацији јер је он, да Вас подсетим, рођен две године пре Вас? Убијен је на мосту.

Шта бисте рекли породицама Милке Кочановић и Вукића Вулетића, како им објаснити да је један тако мирољубиви савез учинио да одрастају без подршке својих најближих?

Шта бисте рекли мојим ујацима и мојој мајци, којима је 30. априла 1999. године, у Мурини, убијен отац?

Шта бисте рекли мени, чији је покојни ђед, страхујући за нашу безбедност у Подгорици тражио од мајке да нас пошаље у Мурино, како бисмо се заштитили од бомбардовања? Она, срећом, није стигла да га послуша.

Као што ви, како видим, добро памтите лепоте Кијева, тако и ја памтим лепоту Мурине, старокаменог моста и хотела поред моста у којем је радио мој деда, Мано, а испред кога ме је сваког распуста дочекивао.

Од свега наведенога од 30. априла 1999. више нема ни старог муринског моста, ни хотела, ни мог деде, ни осталих пет невиних жртава, а све заслуге за то иду, како Ви кажете „тиму без алтернативе, НАТО-у”.

Уместо свега тога остала је једна спомен чесма са шест фотографија невино страдалих, која нас сећа на тај дан.

Иако све ово пишем из личног искуства, исти став бих имала и да нам се Мурино није догодило јер широм света постоје стотине Мурина и стотине хиљада Оливера, Јулија и Мирослава…

С обзиром да сте професионални спортиста, баш као и ја, требало би да знате да свака медаља има две стране, тако и медаља НАТО пакта има много мрачнију страну о којој Ви не пишете.

Мурино је тек делић те стране.

Од нас, као професионалних спортиста, очекује се да пропагирамо спорт, здрав начин живота те да не стварамо поделе, већ да се на спортском терену, фер игром, боримо за грб наше државе. Имајући у виду да смо узори великом броју деце и младих – треба да их усмеравамо ка томе да бију битке на спортским теренима, а не под окриљем војних савеза, било које врсте”.

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026