Петар Милатовић
Думања гастарбајтерских скрибомана
(Одломак из књиге „То су они“)

- 1 -

Нађем ти ја тако неколико њи´а са бироВа за рад и уз пиће и иће на вересију у кафану код Мику Шпијуна сазнам да и они пишу песме, у духу мојих антолоКијских сти´ова "мала моја, свиђа ми се риба твоја"... Обрадован откријем им да сам завршиЈо четврти разред гимназију. Они мислу да је то она виша реална гимназија после осмогодишњу школу, коју нисам завршиJо, значи, како кажу, законски сам неписмен, и упецају се они који од школске спреме само имају понеку подерану ђачку торбу. И тако, уз пиће и иће на вересију код Мику Шпијуна, почнемо да рецитаВАмо песме. Конобарка Румунка мислела да смо неки академици и боЈеми, долива нам ракију у масне чашетине. Углавном, ми сељаци с коца и конопца од злу мајку и злога оца, у кафану Мику Шпијуна формирамо књижевни клуб "ГРАЦКЕ ПОЈЕТЕ".
     Почнемо да организујемо књижевнИ вечери по разни бирцузи, мало већим од мог свињца у селу. И постасмо елита у граду, јел´ те, односно рекосмо да смо елита, јер смо први гастарбајтери, али ови школовани уображени нас не признаВаду ка´ елиту, типична непријатељска делатнос´...
     УглаФном, ми сви тако идемо на биро рада, капље пара, скоро као и да шљакаш на бауштелу, или у фабрику. Ко је луд да ради кад ти држава, бре,  све даВа џаба? Кад истекне рок ондаК ми држава да социјална помоћ и ја накривим капу, могу да се бавим са с политику, да пишујем  песме, романи, ма има да напуним кућу на три спрат која ми зврји празна, јербо деца неће ни да чују, а ни мен´ не пада не пада на памет да се врЋаЈем. И мало по мало, ја ти постах значај фактор. Почех да доводим значајна имена из државу и да им плаћам ситниш за Конорар, они јадни захвални јер знаЈем многе академике и професоре који продају ствари на бувљаку да преживУ, а знам да се они, мајке им га стерам, лако купују за ситниш.
И тако увалим моју глупу жену у кредит, штампам два књига и постанем члан Удружења писаца, па чланску карту копирам на формат А3 и редовно качим на књижевним вечерима у задимљене подруме на којима долазе моји пајташи, које доводим да ми се диву и да ме мрзу.


Нешто думам сада, дај Боже да овај Каос потраје дуже, ја могу увек са мојим ситнишом да купујем значајна имена, да их доводим у задимљени бирцус, платим им нешто ситно, а они школовани су врло јефтини данас, колико год да им дам њима добро.  Е ондаК мени апетит порасте и правим стратегију да ме приму и у Академију наука. Јербо кад може (к)академик да бИдне онај са с средњу школу, што не могу и ја који ћу да купим пет диплома, а не ка´ наш преЦедник државу само једну? Или кa´ онај калемар, и он бјеше некад прецедник државу, који се фаљетао по новинама да никад ништа није читао јер они у Пољопривредну школу нису имали, како се оно вели, аха - лектиру нису имали, ..бем ли га, шта ли је то беше, откуд ја знаЈем кад нисам ишао у школу него око школуУ!... Али о томе другом приликом, него зајебаје ме један зато што не познајем граматику, правопис, синтаксу и шта ја све знам, ко ће све да запамти све то, зајебаје ме да сам неписмен. Као да човек мора да бИдне писмен да би би био књижевник... Ја сам пример да не мора јер сам књижевник, имам чланску карту Удружења писаца...
- 2 -
    А богме члан Удружења писаца постаће и Месна Бесна, ако ни због чега а оно због њеног ремек дела, а ја овдека издвајам део за вас, драги читаоци, мајке вам га стерам. Ево шта пишује Месна Бесна.
    "Ма шта се он, бре, прави ваШан? Ја пиШујем како ја оћу. Заболе ме, бре, дупе за сва та њи´ова праФила, паламуде ми тамо у некој синКастини, тициграмима, ријетелима књижеМности, ма има, бре, да ја пиШујем како ја оћу, па он ако је тамо неки дот´ор књижевност нека иде лепо у ординација и нека тамо пишује рецептИ, а не да мен´ подучава, јербо ја нисам слушала ни учитеља, ни наставникка, ни оца, ни мајку, а сад треба њега да слушам под старос´, ма нећу, бре, имаДе да биДне како ја ´оћу и квит. Узмем 500 јевра, штампам књигу и ш њом ћу да закуцам право у удруШење кЉижевника да ме тамо примУ, а пре тога ћу да организујем проМоТија и да се лепо дружимо са с позитивну енергију, да ми лепо таШпете и аЛаудирате, али пазите, мајке вам га ваше, немо ме после олајавате, јербо ћу да отворим ондаК ова моја велика уста па имаде цел´ свет да зна куде сте све и шта крале и с ким сте се вуцарале и као све ми курФале, ма јебеш жиФот без ово наше пиШовање и курФање, је ли тако, а.."
- 3 -
   Него, бре, имам Фелика мука са с они до´тор књижевнос´, заХебава нас на мртво име и ево што о нами он пиШује:
„ВЕСЕЛО И ШАРЕНО СКРИБОМАНСКО ДРУШТВО
Гуска решила да пише песме и некако дугачким кљуном нашарала по песку неколико кругова као пас кад јури свој реп. То кљунотворење посматрао ован и, као признати ауторитет у њиховом свету, написа гуски: Подржавам.
Једна кокошка води програм књижевне вечери и рече: - Он се бави књижевношћу и поезијом! При том кокодакну, али не носи више јаја, спремна је за супу.
Офарбана крава, премазана свим могућим бојама, весело рикну: - Издајем књигу песама са масним сликама!

Све то посматра кобила која оставља магареће отиске, она која је веселој скрибоманској дружини својевремено предложила да формирају удружење  скрибоманског удружења „Грацке ПоЈете“ од чланова из разноразних урвина и пећина. У свом чувеном говору Уважена Кобила, која оставља магареће отиске, нагласи да ће они и њима слични да преплаве свет.

    И заиста, свет су преплавили примитивци! "


*   *   *

Ма ћу, бре, да му ударим на Вамилију из потају, онако како ми, добри гастоси и алкоси умедемо...
Још ће нам да даду ови из Амбасаду поДршка,  јербо су на њега љути што им је, како се прича, ушао у све криминалне трагове, а то је мЛого опасно бре, јер ко ће са с дрШаву да се качи, е па то ћемо садека да искористимо да нас они подржУ противу њега да нас он више не заХебава...

- 4 -

Постигнут је догоФор тамо где треба да се доака тим писменима и образованима који заХебавају нас "ГРАЦКЕ ПОЈЕТЕ". Све ћемо да копирамо и да уприлУчујемо поетЦке караФане, па ћемо још да организујемо и Међународни сусрети писаца, ма има да бИднемо, бре, фактор и по на свеЦкој сцени, да бИднемо мост између домовине и Јевропе, јербо ми живујемо у Јевропа, па ћемо ондаК да бИднемо најбољи амбасадори, а не тамо они који нас заХебавају и чије књиге штампају страни издавачи на страни језици, јербо они су мЛого сумЉиви елементи кад странци баш њиХа изебереду да штампају а нас нико не питује за то ни за ич. Тотално су сумЉиви, је л` да, за разлику од нас који смо велики патриЈоти и верници. Ми смо стално са с цркву. Некад смо стајали испред цркву и дежурали запиШујући ко долази на литурКију и тај списак доставаљи у општинску полицију, а сад исто стојимо испред цркву и запиШујемо ко Не долази у цркву па дај списак дајемо попу и владики, а владика душа и по, свира гитару и лепо пева, ма дивота, нароЦки чојек, а тек поп, ма поп је смишљен и прављен за ово време, вози се у џип са црни стакли, не ви´ш кроз њија ништа, носи црни наочари, дивота, ма ми ГРАЦКЕ ПОЈЕТЕ се идеално разумедемо са с њима, наши су то људи...


Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026