Светозар Влајковић
Одломак из романа ”КАРЛОТЕ”

Шта остаје од наших љубави?
Шта да кажем ја данас, са овим својим годинама, о том времену повезаном са Карлоте?
Чега да се сетим из тих дана?
Мој стари звоник био је Сартр. Давно је срушен. Срушила га је сопствена мучнина коју је измислио. Лажи не могу дуго да опстану.  Истина наиђе, понекад рушилачка, али неопходна. Стара фотографија моје младости?
Сартрови ученици су постали политичари, расути по партијама, како би могли у сваком мешању карата да покривају најбоље позиције. Данијел Кон Бендит још галами по скупштини, Кушнер никако да се сети да је лекар, штета што није ту доктор Луј Фердинанд Детуш да га на то подсети. Дени Шифер је негде нестао у нашој јавности чим је пропала власт која га је хвалила као српског зета.
Осталих се све теже сећам, сасвим су избледели на тој фотографији: Паскал Брикнер, Ален Филкенкрот и многи други. Шта да кажем? Па они никад нису ни били на некој мојој фотографији. И кад се фотографишемо треба да припазимо ке је у кадру са нама.
Лилика и Робер из Екса нису живи. Ни Пикасо. Тамо је још његов замак, није могао да га понесе са собом кад је заувек одлазио, него су после морали око тог камења да се споре и блате његови наследници.
Није жив ни генерал Франко, тако да Арабал нема коме да пише писма о прогресу света на платформи хомосексуализма.
Ни Де Гол. Генерал је испустио власт из својих руку, поштујући своје млађане бунтовнике и њиховог Волтера прерушеног у Жан-Пола. Народ у име којег и за који се борио, изабрао је за вођу Жоржа Помпидуа, опскурну личност, наметнутог од стране крупних капиталиста. Нови светски поредак је на тај начин отклонио своју главну препреку у Европи. А Жоржа смо највише запамтили по скандалима у које су били умешани и жестоки момци са београдског асфалта, телохранитељи и љубавници жена које им нису биле допуштене. Једно време су их слали у лименим сандуцима у завичај, а онда је све то заташкано, као и обично кад су у злочине запливале и крупне рибе.
Русија је клизила низбрдо, попут клизишта насталог поплавом потрошачких производа. Убрзано курумпирање једног побожног народа начинило је од њега понизну руљу зависника о фармерице, тај пад је подсетио на Инке које су се у своје време продале за шпанске перле од стаклића.
Једно време сам мислио на непознате девојке које су силовали у полицијским кареима. Постале су мајке, супруге, надајмо се. Али с којим ожиљцима? И шта су после свега мислиле о вредности бунта у коме су учествовале? Мислио сам и на ослепеле студента који можда просјаче по ћошковима свог града, док оне богатије воде издресирани пси, служећи им као очи. За коју слободу су се залагали, за коју равноправност? Да ли су икада схватили да је једина оправдана побуна она коју човек може да учини против сопствене чамотиње, гордости, похлепе?

И наше бунџије су у међувремену остариле. Они спретнији су се одмах продали. Неке бадаваџије још разглабају на симпозијумима о значају 68', највише они што ни тада нису припадали студентима, већ каријеристима који вребају прилику да штрпну који поен.

Истакнути филозофи Корчуланске летње школе одавно су помрли.И школа је умрла. Уколико је то уопште и била школа. Јер под школом се подразумевају ученици и професори, зар не? Ко је кога ту учио и чему? Сви су били ученици Карла Маркса и неспретно покушавали да његову вулгарну утопију примене између зидова, док сунце медитерана туче њихов добро заштићени кров: учићемо се једни од других. Ко још памти расправе Анрија Лефевра, Лисјена Голдмана...? Има ли још кога, осим мене, који се сећа оног главног уредника Трећег програма Радио Београда који је са дивљењем слушао Пиљу, Свету... Тај драги човек се истопио у трансмутацији лажних алхемичара, верујући да су њихове речи способне да од олова начине злато. Притом је итекако добро знао да су алхемичари лажови.

Шта остаје од наших љубави?

И Бата је отишао.
Последњих година није се дружио са новинарима, заобилазио је радијске и телевизијске куће, избегавао таблоиде чији је био миљеник, престао да виђа и академике, своје колеге. Говорио је да сам једини његов преостали сусед и да не би имао код кога да дође увече кад стигне мука и мора да се негде нађе скровиште. Зачудила ме његова изјава, једне вечери, док смо пијуцкали црно вино, пијуцкали, нипошто пили као некада:
- Нас двојица смо аутсајдери.
Гледао ме као да се одлично разумемо, као саучесника, као брата, а ја нисам схватао. Неспорно је да сам ја аутсајдер, али он?! Зашто би он био скрајнут, питао сам се. Остала ми је та његова изјава истовремено и нејасна и значајна.
А другом приликом рекао је:
- Кад бих знао да је тамо  боље, одмах бих извршио самоубиство. То ми се није допало, али нисам хтео да противречим. Морао бих да објашњавам грех самe помисли на самоубиство. Да је било изгледа, у таквом убеђивању, за неку његову корист, не бих себе штедео, али проценио сам да би моје речи биле узалудне.
Последње вечери , пред његов последњи одлазак у Париз, из кога су га пренели у ковчегу, узео сам туш и хартију и почео да га цртам. Он је волео кад ја цртам, јасам волео кад он црта.
У једном тренутку сам нешто забрљао и да поправим, извукао сам тубу беле, прекрио ону грешку са тушем и почео прстима да дотерујем.
- Дај мало мени, рекао је Бата.
Наставио је да дотерује цртеж, претварајући га у слику. Црна се мешала са белом, добили смо сепију у безброј нијанси, контрасти су се рађали и оживљавали његов старачки лик.
Урамио сам касније тај наш заједнички, опроштајни рад. Ту је, на зиду. А Бата је отпутовао. Кроз неколико дана чуо сам да је у Војној болници у Паризу, да му је крај. Звао сам га на његов мобилни, за сваки случај, можда ћу га чути. С неверицом да ћу га чути, чекао сам док је звонило тамо негде. И најзад, чуо сам га. Неко му је додао мобилни.
- Шта се то десило, Бато?
- Не знам, нешто се десило пре неки дан, не знам тачно шта.
- Ма ти си много тога издржао..... прегураћеш и ово.
- Не знам шта ће да буде, не знам, рекао је.
Кад су га кроз неколико дана сахрањивали у алеји великана нисам отишао. Сматрао сам да му није место међу људима које је презирао. Био је и остао скроман. Са поцепаним џеповима. Насмејан. Сигуран сам да би одбио такво одмаралиште, да га је ико питао. Али не би умео да означи које би волео.

А Карлоте?
Проредио сам одласке у Париз.
Ако немате прави разлог да некуд отпутујете, онда је свако путовање испразно. Млади људи могу да крену без икаквог циља, јер упијају свет, градове, људе. Касније се догоди промена правца: окренемо се пространствима у себи. Та путовања су неупоредиво кориснија, лепша и помажу нашем смирењу.
Али сваки пут кад бих отишао у Париз успео бих да се сретнем са Карлоте, која је у међувремену савладала језик, уписала књижевност и радо говорила о неким писцима које сам и ја волео. На пример, о Жерару де Нарвалу. Посебно ју је привукао лик тајанствене Адријeне. И у томе смо нас двоје били блиски.
Никада је нисам питао ко је штити, али неко је ту морао да буде. Имала је резрвисани сто у ,,Ла Тур д' Аржан” кад год је хтела, то не може било ко. И мада сам јој више пута нагласио да не волим скупе ресторане, чак ни сиротињске, Карлоте ме искључиво тамо позивала. Одатле, са тог видиковца, гледали смо ноћни Париз, потоке жућкасте светлости аутомобилских фарова, жмиркање увек дежурних семафора, осветљене звонике цркава и кружење шарених светиљки туристичких бродова на Сени. Париз је све мање постојао. Гледали смо га, ништа нисмо видели, тек понекад мало наше прошлости.
Успео сам да је убедим да ми не наручује скупа јела, никако да схвати мој стид кад почну да стижу келнери пресамићени од љубазности пред утицајним гостима, мада се све време држе усправно као да су прогутали летве. Одмах смо прелазили на вино. Бело вино у кофици пуној леда, прекривено извесном салветом. То може.
Једне од тих вечери, кад је било тихо, сасвим тихо и некако свечано, мада за то није постојао неки видљиви разлог, Карлоте је дуго гледала ка цркви Нотр Дам, непомична, с косом опет пуштеном на рамена и ненаметљиво испегланом. Њен лик је пристајао ноћним обрисима катедрале на никад црном небу.
-Стави руку на срце! рекао сам.
Не померајући поглед уперен ка бесконачности, послушно је ставила своју уску шаку где сам рекао да је стави.
-Одавно желим да те питам : шта мислиш о револуцијама? Ако ти је непријатно, немој да ми одговориш.
Зачудо, насмејала се, одвратила поглед са бескраја и упутила га мени, ухватила ми шаке преко стола. Гледала ме право у очи. У њој је било моје питање, као да сам чуо како се на неки тајанствен начин понавља у простору њеног бића. Тада је рекла:
-Једина револуција која се икада догодила, и која траје, јесте долазак Исуса Христа.
Још мало држали смо се за руке преко стола, свако је за себе једва приметно климао главом. Не знам зашто, али наслутио сам да је то наш последњи сурет.

Сасвим сам престао да идем у Париз.
Све мање мојих пријатеља стизало је отуда у Београд. Све мање их је и било. Живот има и своју квантитативну страну, о томе раније нисам мислио. Ма колико била несуштаствена, та страна нас подсећа на суштаственост – пролазност овоземаљског живота. О томе сам све више размишљао и све дубље осећао. Тако је то, ваљда, са свима.

Кад год сам могао, питао сам за Карлоте. Нико ништа одређено да каже. Она је била само једна од споредних особа за многе који су је познавали у монденским круговима, као нека потрошна ствар, експонат на њиховим изложбама. Један пријатељ из ОРТФ-а ми је рекао да је прижељкивала да се врати у Боливију. Његов колега који је слушао наш разговор и није се уплитао, одигао је главу и рекао:
-Карлоте је умрла.
Тако дакле. Тако. Руковао сам се с њима без речи, отишао из клуба. Дошао сам кући. Тако дакле, тако, понављао сам у себи као да тиме нешто желим да истакнем. Потражио сам Жерарову књигу и она места у ,,Силвији” која смо Карлоте и ја толико волели. Највише, завршну сцену када је стизало вече. Девојке и момци из села поседали би на траву. Према сеоским правилима за младеж, издвајали би се појединци и певали. Дошао је ред на Адријену. Ту чудну девојку коју су родитељи наменили манастиру, први пут су видели на свом поселу. Ево шта Жерар каже:
,,Док је она певала, сенке дрвећа бивале су све дуже, а месец који је изгревао обасјавао је само њу, усамљену и издвојену усред нашег задивљеног скупа. Она заћута и нико се не усуди да наруши тишину. Најзад се подигох и отрчах до приземља замка, где су се налазили ловори, засађени у великим једнобојним великим вазама од фајанса. Донесох отуда две гране које су одмах оплетене као венац и везане траком. Ставих на главу Адријени тај украс чије сјано лишће заблиста на њеној плавој коси под бледим месечевим зрацима.
Личила је на Дантеову Беатричу како се смеши песнику по међама светих Обиталишта.
Адријена устаде . Извивши свој вити стас, она нас поздрави у утрча у замак. То је, ракоше нам, унука једног од потомака породице која је у сродству са краљевима Француске. За ову свечаност су јој допустили да учествује у нашим играма; више је нисмо видели, јер се сутрадан вратила у манастир у коме се васпитавала.”

Одложио сам књигу, присећајући се још неких места у којима се помиње Адријена. Сам крај знао сам напамет:
-Сећате ли се Адријене?
-Сирота Адријена! Умрла је у манастиру светог С... око 1832.

Неко је имао своју Адријену, закључио сам, а неко своју Карлоте.
Тако је то са нама који присвајамо стварност као да је настала само за нас.