Слободан Живковић ДОСТОЈЕВСКИ У ДЕЛУ ЈУСТИНА ПОПОВИЋА (4)

ЈЕДИНИ ПУТ: БОГОЧОВЕК

1.

Кад посматра човека, Јустин Поповић га види овако: „Упрегнут у јарам времена и простора, човек вуче васељену. Куда?“¹⁸⁵

Категорије пролазности: „простор и време“, јесу средства и начини човека за своје померање, померање себе, за кретање: „Куда?“

Пошто је Бог, по Јустину Поповићу, „иманентан бесмртној суштини човечије личности“, кретање човека које би било потврда Њега био би смер куда води „божанска Правда, и божанска Љубав, и божанско Добро, и божанска Лепота и божанска вечност“ – како би они „постали човечанском стварношћу“. Тај смер води ка Богочовеку. Сваки други био би оповргавање човека.

Јасно је: за Јустина Поповића и љубав, и правда, и лепота и вечност јесу „божански“, а то значи да нису људски изум, људски производ, већ да их, на позајмицу, добијају од Онога Ко твори и Ко је Творац свих врлина уопште. То јест, могу постојати само ако припадају Богу или, ако тај смер посматрања изгледа некоме приступачнији: ако потичу од Творца свега постојећег. Појавношћу у свету: љубав, правда, добро, лепота, вечност – увек су доказ постојања свога узрока – Творца, Богочовека. Одсуствовањем, они у виду крика пустоши који остаје на сваком месту недостајања њих, показују величину Бога, Који, протеран и унижен у свету људске изопачености, на неопходност Свога присуства указује свим збивањима која настају кад Њега нема.

Правда! Вечна човекова тежња да се приближи идеалу и стопи са њим, нестане у њему. Вечни ужас пред сликом њеног недостајања.

Иван Карамазов не може да схвати (и не треба!) зашто је „сва“ „васељена потопљена у страдање“ као да је страдање „нека кобна неопходност овог тродимензионалног света“.¹⁸⁶ Зашто страдају „дечица“ која „још ни за што нису крива“, зашто „да невин страда за другог“?¹⁸⁷ Јустин Поповић наводи, даље, примере из Браће Карамазова како су Турци убијали децу на Балкану и, још горе, како су родитељи могли „до највише префињености“ мучити рођену децу.¹⁸⁸ Ивану због свега тога „треба одмазда јер ћу иначе уништити себе“^189, како то сам каже – а што садржи елеменат врлине: неслагање са злом и противљење, али ту је и старозаветно поистовећивање са злочинцем („одмазда“: „око за око, зуб за зуб“). Схвата Иван, по Јустину Поповићу, питање: „Шта ће мени пакао за мучитеље“ „када су дечица већ онако страшно намучена“?¹⁹⁰ Ни освета, више, не ваља. Али ни свет, његов склоп, његово уређење не ваљају. А одговор, који тим поводом даје Јустин Поповић, јесте: „Има неке тамне суштине у човеку, те је 'човек од природе деспот и воли да буде мучитељ',“ да „свесно и драговољно негује у себи љубав према злу, усавршава је, рационализира је“¹⁹¹.

Видео је Иван „тамну суштину у човеку“, али није разумео зашто је човек „свесно и драговољно негује у себи“ и откуд „љубав према злу“.

Онолико колико је, по Јустину Поповићу, човеку омогућено да „може приступити свету и заронити у његову свирепу тајну“, човек „мора признати да је овај свет нешто што људска логика не може примити и људско сазнање оправдати“.¹⁹² То значи бити искрен и „признати“ да је „свет“ са својом „свирепом тајном“ нешто изван, а то може личити и као да је изнад, човека, човековог ума, разума и логике. Обрнуто: човек је незнатан део света, у сваком случају само његов део – и ту је грешка коју тај део чини у односу на целину: део намерава да целину потчини себи, да је учини делом себе, а себе да смести на њено место. Део хоће да буде целина, што није био нити ће кад бити, да заузме престо који му нимало не пристоји, као покушај комарцу да у своју утробу смести Млечни пут. И, „људска логика“ и не треба да се напреже да разреши ту „тајну“ – јер, онакво понашање сваког дела према целини, чак и само једног дела, открива тајну „зла“ у овом „свету“, открива „љубав према злу“, која је својом суштином изопачено, наопако, понашање људског бића, које, зато, престаје да буде људско, и прераста у супротност себе, услед напуштања поретка света Логосом успостављеног – и такво понашање доиста јесте „свирепо“ и јесте свирепост, јер јесте чисто насиље над „логиком“ – која јесте људска кад се човек осећа припадником целине – онога што је Логосом створено – и, стога, не узнемирава је.

Према томе: решење правде и неправде, добра и зла у „овом“ свету не припада малом, слабом и немоћном човеку. Потражи ли се то решење у таквом бићу, званом човек, неуспех ће бити загарантован: и зло и сви други облици духовне болести омогућени.

Не може се последицом поништити узрок.

Биће са којим „овај свет“ „и стоји и пада“, које наш „ум не може ни обићи, ни превидети, ни порећи“, по Јустину Поповићу, „јесте Христос“.¹⁹³ А Иван Карамазов је у Поеми о Великом инквизитору дозволио да „посред гробовског ћутања које наједаред наступи“ стражари „мећу руке на Њега, хватају Га и одводе Га“.¹⁹⁴ Дозволио је да Велики инквизитор каже да је „узео“ „мач ћесаров“ и да су он и њему слични прогласили „себе за цареве земаљске, за цареве једине“.¹⁹⁵ Прогласио је „да је спокојство човеку милије, чак и смрт му је милија, него слободан избор у ствари познања добра и зла“¹⁹⁶: смрт је уздигао изнад основног одређења човека којим је Творац обележио људско биће – изнад слободе избора. Али највећи „успех“ над човеком оствариће онај „ко овлада његовом савешћу“ кад ће човек поћи „за оним ко му превари и збуни савест“.¹⁹⁷ Дакле, осећај исправности поступања, брисање разлике за осећај греха или племенитости – коначно је брисање човека. А све то бива, наводи Иванове речи Јустин Поповић, по оном: „Ми већ одавно нисмо с Тобом, него с њим.“¹⁹⁸

Тако свет „пада“ када је „с њим“, а „стоји“ када је са Христом.

Принцип „мача ћесаревог“ усвојио је и Раскољников. Јустин Поповић наводи његову поделу људи „на обичне и на необичне“: оне који служе као „материјал“, и „на људе у правом смислу речи“, који имају да кажу „нову реч“. Први су дужни да буду „послушни“, а други имају право да „газе закон“, да газе „преко крви“.¹⁹⁹ А све то: „Сила, сила је потребна; без силе ништа нећеш извојевати; а силу опет треба добијати силом.“²⁰⁰

А финале такве философије се зна: Раскољников је применом силе (убиством) убио себе, разорио себе.

Резултат зла јесте зло.

За супротан резултат треба применити супротна мерила.

2.

Јустин Поповић наводи како „Достојевски кроз уста свог светог старца Зосиме“ каже да: „пакао, то је патња и страдање због тога што је већ немогућно више волети, љубити“²⁰¹ –чиме директно указује да је свако удаљавање човека од Богочовека и свога Творца извор патње и страдања. Удаљавање од Творца јесте зло, пошто је то напуштање добра.

Добро је, на тај начин, поражено.

„Достојевског је,“ наводи Јустин Поповић, „страшно мучио идејни и морални хаос Европе; дуго му је тражио узрок, и најзад га пронашао у – римолатолицизму.“²⁰² Кроз „свог омиљеног јунака кнеза Мишкина“ Достојевски саопштава како римокатолицизам „унакаженог Христа проповеда, Христа кога су они сами облагали и наругали му се“. Папа је „узео мач“ коме су „додали још лаж, подмуклост, превару, фанатизам, празноверицу, злочин; титрају се најсветијим, праведним, простодушним, пламеним осећањима народним! Све, све су за новац продали, за ниско земаљско царство! Па зар то није антихристова наука?!“²⁰³

Укидањем Богочовека „догматом о непогрешивости човека“ твар је засела на престо Творца, укинуте су све могућности манифестовања добра; тако је римокатолицизам „постао узрок атеизма, социјализма, анархизма“.²⁰⁴ А кад се „ма који човек, прогласи за непогрешивог“, он узима „себи право да може чинити све што му је по вољи“.²⁰⁵ Такви ће са моткама упадати у туђе куће и терати људе да им буду „браћа“.²⁰⁶ Световна сила („мач ћесаров“, треће ђаволово кушање) отераће Богочовека са Земље и зацариће закон: „Све је дозвољено.“

Такви ће „као богови“ да „прекорачују све границе и прескачу све препоне“,²⁰⁷ за њих неће постојати „богопостављене међе познања“, па ће „пустити пијанство, сплетке, потказивања; даће маха нечувеном разврату“: „Замаглиће се Русија, заплакаће земља за старим боговима...“²⁰⁸

И тада ће бити реализован човекобог – човек („Царевић Иван“²⁰⁹)биће проглашен за бога.

Срљање у зло, држећи се правила „све је дозвољено“, Достојевски је показао кроз своје „негативне хероје“. Сви су они прелазили „богопостављене међе познања“ и сви због тога страдали, ширећи зло око себе. Сви су они жртве „пожара у главама“ који је „за све крив“²¹⁰, како каже Миливоје Јовановић – што је сасвим блиско Јустину Поповићу: „Рационализам је отац нихилизма“²¹¹,или: „ђаво је први критичар и оснивач критицизма“²¹², што све резултује закључком „да је ђаво – окорели рационалист“²¹³.

Потапање зла добром Јустин Поповић види у непрекидном саосећању са онима који вољно и невољно страдају.

Кнез Мишкин унапред пати за кајања која ће се појавити у свима онима који га вређају. Њихов грех преузиме на себе због немогућности да помогне људима који ће због њему нанете увреде патити. То код њега прераста до осећања властитог недостатка, несавршенства; иначе не би имао осећање греха због туђег преступа.

Преузимање туђих греха на себе израз је највеће љубави и највећег добра. На томе се заснива „људски прогрес и свеочовечење човечанства“²¹⁴. То је највећа потврда људскости, највећи доказ човека. јер то је пример Христа, Богочовека, Кога је Његов Отац послао да преузме грехе огреховљеног људског рода, чиме се уздигао изнад њега.

Слањем Свога Сина на Земљу „Бог није више далеки, небески Господар и Законодавац већ наш земаљски сажитељ“²¹⁵. „Само Бог,“ вели Јустин Поповић, „који је био у човеку, живео животом човека, отстрадао сва страдања, препатио све муке, савладао све смрти, осмислио свет и човека, а притом није изгубио ниједну од својих божанских особина, – само такав Бог може оправдати себе пред напаћеним човечанством,“ док: „Трансцендентног Бога не треба оправдавати, јер није заслужио.“²¹⁶ Чињеница да „Бог Логос постасе тело“ јесте „прва и највећа благовест“ за Јустина Поповића. То се десило „да би човека вратио његовом оригиналу, његовом Творцу“, јер „грех и зло“ јесу „трагичан покушај“ човека „да се Бог Логос одстрани из темеља васељене“.²¹⁷

Отуда љубав Творца према човеку наткриљује све овоземаљске грехе и пример невине жртве Сина Божијег указује и показује – више него ико или ишта у историји људског рода – како овим светом треба да владају љубав, правда, истина и лепота.

Миливоје Јовановић главног јунака романа Идиот назива „христоликим Мишкином“²¹⁸, а поступци актера који овог јунака Достојевског „једноставно 'не препознају' као Христа“ „демаскирају“ себе.²¹⁹ Или, како је то Јустин Поповић рекао: „Достојевски је целим својим романом генијално показао и доказао: да је идиот не Мишкин него они који га сматрају за идиота“.²²⁰

Идеал љубави и правде, толико потопљен светом материјалних вредности на Западу, по Јустину Поповићу присутан је у руском народу. У Философским урвинама он говори „О рају руске душе“²²¹, а у свом главном делу о Достојевском преноси речи овог писца да остали народи „живе једино за себе и ради себе“, а руски ће народ следити „суштину православља“ „– служење свему човечанству“.²²² То управо говори кнез Мишкин „који заиста смирено и кротко служи свима и свакоме: 'Постанимо слуге, да бисмо били старешине'“²²³.

Зна Достојевски да руски народ уме да иде из крајности у крајност, али и у „нанесеном блату“ он уме „да нађе“ „дијаманте“.²²⁴

Јустин Поповић каже да је Достојевски „први почео говорити о свечовеку и свечовештву“ и да је врхунац његовог „пророчког надахнућа“ „његов Ѓовор о Пушкину'“.²²⁵ Руски дух „карактерише одазивљивост на све што је човечоје у свим људима“; Пушкин је у својим делима показао моћ „у преобраћању, у преоваплоћивању свога духа у дух других народа“ – што није успело осталим европским уметницима.²²⁶

Тако је руски народ показао универзалну црту своје човечности, из чега произилази његова мисија: „служење целоме човечанству“.²²⁷ Следи закључак да универзално добро обезбеђује будућност човеку, народу и човечанству. Укидање тога добра представља чин укидања будућности.

Поништавање целине – значи понитавање сваког њеног дела, сваког дела ње.

3.

Изостало добро, претворено, чак, у супротност, опет није Јустин Поповић довољно посматрао и нагласио у функцији истицања добра и љубави.

Пустош која веје душама „негативних хероја“ Достојевског открива поразе тих личности: њихово свођење себе на себе – да одвајање од света јесте она „тама“ која им је заклонила истину света. Кулминација одсуства љубави и добра и поништавања љубави и добра дата је у Браћи Карамазовима. Да је отац тек онај који пружа љубав, директно је одређење Творца, Богочовека. Симбол добра, фунта ораха, коју је некад, у несрећном свом детињству, добио Димитрије Карамазов од Немца Херценштубеа, измамљује код одраслог Митје суштинске речи које свету подарују љубав и добро – захваљујући којима свет опстаје. То су речи на немачком: „Gott der Vater, Gott der Sohn und der heilige Geist.“²²⁸ Овако написане, да ли су ове речи највећа критика све оне величине руског духа о којој Јустин Поповић говори?

Светлост љубави пробила је таму Митјиног живота и избила на површину – да покаже, да одслика, ужас постојања у свету у коме љубави нема; и да покаже како љубав повезује раздвојене делове човекове личности – и од човека васпоставља целину – човека; и да покаже како све то може, и треба, да се одвија међу људима – и народима – и међу световима. Да покаже: да је, у ствари, свет један – и да само као такав може да постоји и да опстане – а да је везивни елеменат свега постојећег, видљивог и невидљивог, љубав – и ништа друго. Да је друго: раздвајање, понор, патња, пропаст и нестајање.

Зато, био овај свет Скотопригоњевск (Браћа Карамазови) или свет неког погоднијег имена, Јустин Поповић остаје философ којем се мора веровати да тек љубављу, правдом, добротом, истином и лепотом свет постоји и опстаје. А да се њиховим недостајањем руши. Јер „начело оваплоћења себе у другом засновано је на начелу самопожртвовања“²²⁹. У томе је смисао жртве, жртвовања и самопожртвовања – у непрекидном уграђивању себе тамо где је то потребно, где је неопходно давање да би се добило још више и, коначно, оно највише: савршенство и идеал, парадигма којој се више неће имати ни којим поводом ни ради чега приговорити: да би се човек – и сва твар – приближили Вечном, Оном Који нема недостатака па Који је, отуд, симбол савршеног, лепота сама и Коме се не може ништа подметнути па је, отуд, истина сама. Тај покрет човечанства, искорак из безнађа, пропасти и зла ка самоспасавању Јустин Поповић назива, и понавља безброј пута, речима: „Бог постаде тело,“ показујући своју љубав према свој твари; – јер Творац, ступајући у твар, узнео ју је до себе, својих висина и непролазности.

Уграђивање себе у свет, који је несавшен, човекова је дужност – као човека – да величином својих моћи следује Исусу Христу, своме узору, и да, баш као што све постоји, то бива по „начелу самопожртвовања“ – љубави – давањем себе другоме и за друге и оваплоћењем себе у другима и кроз друге.

Све остало – супротно томе – само је властита негација.

Следити Христа оваплоћењем у другима и кроз друге јесте тежња човекова ка победи над злом пролазности и тежња ка остварењу највећег подвига у историји људског рода – васкрсења. Јер „начело самопожртвовања“, по Јустину Поповићу, јесте „у самој ствари“ „основно начело свеколиког живота и свеколиког постојања“: „то чини мајка за дете; то чини небо за земљу; то чини земља за сва земаљска бића. То чине сва бића, све твари, све силе, јер то чини сам Бог“.²³⁰

Процесом остварења љубави, дакле, избегавају се замке скретања са пута остварења човека, које тече кроз непрекидно успињање ка Христу. Тамо где нема недостатака, влада лепота, тамо где нема лажи царује истина. Зато је Христос једина истина и једина лепота. Јустин Поповић наводи речи Достојевског да је Христос „једина појава од апсолутне лепоте“ и речи кнеза Мичкина: „Лепота ће спасти свет.“²³¹

Отуда тежња ка том идеалу јесте процес одстрањивања мана у човеку: то је „самоусавршавање у Христовом духу“ које је „основа свему“.²³² Нестајањем мана у појединцима нестајаће зла и међу људима и међу народима. Зато: „Самоусавршавање Христом и по Христу јесте једини пут не само за правилно и беспрекорно решење проблема личности него и проблема заједнице, друштва, народа, братства.“²³³ Људска делатност мора бити сконцентрисана на „моралном препорођају и духовном усавршавању човека“²³⁴. А по мишљењу Јустина Поповића „старац Зосима“ јесте „најсавршеније и најцелисходније решење проблема личности, решење богочовечанско и православно“.²³⁵ Јер Зосими припадају неумрле речи: „све тече и додирује се: на једном месту додирнеш, на другом се крају света одазива и разлеже“²³⁶. Решење светског зла јесте у томе што „свака земаљска држава требало би доцније да се претвори у Цркву потпуно, и да постане ништа друго него Црква, да просто одбаци све своје циљеве који се не слажу са Црквом“²³⁷.

Код римокатолика, познато је, процес је сасвим обрнут.

4.

Јустин Поповић: „Некада ђавоиман, Достојевски је постао Христоиман“ и за њега: „Богочовек је једино сигурно и непогрешиво решење свих вековечних проблема: проблема света, човека, добра, зла, живота, смрти“.²³⁸

Слобода избора, основно својство човека, даје му одрешене руке да одлучи којим ће путем да крене. У Догматици православне цркве Јустин Поповић вели: „Сваки човек је иконописац, јер душу своју иконопише, богопише или ђавопише. Да, човек је или богописац или ђавописац: кроз богољубље – богописац, кроз грехољубље – ђавописац.“²³⁹

Тако све зависи од човека: да ли ће се својим делом приближити Творцу или удаљити од Њега. Само први смер кретања јесте потврда човека и једино решење човекове егзистенције на свету што се Земља зове.

Пример Творца упућује ка стварању и, увек, макар малом потврђивању човека као ствараалачког бића. Стварање, или рушење, јесу коначно и једине одреднице које разграничавају човека од нечовека.

Николај Бердјајев: „Човек је позван да буде творац, саучесник у Божијем стварању и уређењу света, а не само да се спасава.“ „Ван стваралаштва нема личности.“²⁴⁰ Јер стварање је надилажење ствараочеве личности, и прелазак у више светове. То је напор савлађивања личних ограничености, егоизма, и предавање, уграђивање себе у нешто више, веће, трајније. Зато је стварање и напор и радост – радост због кидања од себе старог, бар једног дела, и упловљавање у пространства дотад невиђена, недоживљена – и потврда себе новог; одбацивање Старог завета и тријумф Новог завета, да се збуде као што је речено: „Јер, гле, старо прође и све ново постаде!“ Давање себе и предавање, проширивање себе и снажење – то је стварање, то је љубав. „А Бог се љубав зове“, казује Стефан Лазаравић у Слову љубве – па: стварање је непрекидно општење са Творцем, стремљење ка Њему и човеково откривање Његовог лика у себи. „Однос између спасења и стваралаштва је идеалан и унутрашњи однос, а не однос реалног хронолошког редоследа.“ „Био дрводеља или философ, ја сам позван од Бога да стварам“(Н.Бердјајев).

Наставиће се.