Будимир Алексић
СЈЕЋАЊЕ НА ПЈЕСНИКА МОМИРА ВОЈВОДИЋА (1939-2014)

Поводом двогодишњице пресељења у вјечност Момира Војводића, српског пјесничког барда, узносимо срдачне молитве за покој и спасење његове племените  душе, благодарећи Господу што смо га имали у нашим редовима. Прије двије године, послије 75 година земаљског живота напустио је овај свијет велики српски пјесник Момир Војводић. Отишао је у бољи и љепши свијет ненадмашни усмени бесједник, бритки полемичар, префињени књижевни критичар и антологичар, истакнути публициста. Преселио се у Небеску Србију национални прегалац који је читав свој живот посветио борби за истину о свом српском народу и за његова права у Црној Гори. Придружио се плејади својих славних предака потомак морачког војводе Мине Радуловог Радовића – коме се одужио бројним пјесмама из свог грандиозног пјесмотвора. Починуо је поред древног крстатог дуба старог хиљаду година на гробљу Дубље у селу Убалац, у својој завичајној Горњој Морачи, пјесник-хроничар свога завичаја за кога је легендарни професор Рашко Димитријевић рекао да је „мало који песник опевао свој крај као Момир Војводић своју Морачу“.

Живот Момира Војводића представља седамдесет пет година српске историје у којој је он живо учествовао са свим својим жаром, са својим богатим умом, и са свом својом богатом енергијом. Рођен у Поношевцу код Ђаковице (1939), у мученичкој српској Метохији, са двије и по године морао је да бјежи са свога огњишта пред помамом арнаутских паликућа који су на крилима нацистичког окупатора кренули да затиру сваки траг српског постојања на тој светој српској земљи. У књизи Ребра Проклетија објавио је сјећање своје мајке Милке о изгону са родног огњишта 1941. године, на које се након завршетка рата нијесу могли вратити јер је комунистичка власт 1945. донијела закон о забрани повратка протјераним Србима у Метохију, Македонију и на Косово, и тако дала легитимитет великоалбанском пројекту геноцида над српским народом.

Овај метохијски погорелац и пјесник косовског завјета никада није заборавио своју родну Метохију; о њој је пјевао, у мислима јој се враћао, ново страдање Срба у њој болно доживљавао,  па је у поменутој књизи (Ребра Проклетија) 2005. године записао да шездесет три Васкрса васкрсава „у жељама родно огњиште у Метохији, које данас Буш и Бијела кућа поклањају Арнаутима за доларе“.

За вријеме послијератне комунистичке тираније и деспотије континуирано се могао чути Војводићев интелектуални и људски глас протеста против титоистичке политике затирања српског националног осјећања и идентитета. Био је један од малобројних интелектуалаца у Црној Гори који су седамдесетих година прошлог вијека јавно осуђивали рушење капеле Светог Петра Цетињског на Ловћену и Његошевог гроба у њој.  Овој теми Војводић је посветио читаву збирку пјесама – Усјековање Ловћена, која представља хронику једног срамотног времена и тужбалицу над нашим националним поломом и суновратом.

Осамдесетих година прошлог вијека Војводић је био потписник свих петиција српских интелектуалаца упућених државним органима Србије и Југославије са захтјевом да се заустави терор арнаутских зулумћара над Србима на Косову и Метохији. Наше свето и великомученичко Косово,  рана његовог великог срца, било је његова опсесивна тема и трајно духовно упориште у његовом животу. Косово је било умјетничка основица из које су потекли Војводићеви многобројни рефлексивни и патриотски стихови окупљени у више његових књига: Ребра Проклетија, Излазак Чарнојевића, Божурова царство, Жертвено поље – бој на Косову. Тој теми Војводић је посветио и антологију Жертвено поље Косово, зборник пјесама (1389 – 1989) о Косову,  насталих током шест вјекова.

Изузетан лирски и епски пјесник, Момир Војводић је објавио четрдесет збирки поезије и приредио двије антологије. Осим тога, био је бриљантан преводилац са руског језика;  превео је Јесењинове Поеме и пјесме,  Љермонтовљев Демон, као и бројне пјесме Пушкинове, Пастернака, Ахматове, Блока, Бродског,  Ахмадуљине, Сергеја Главјука и других руских пјесника. Са словеначкога је превео Прешернов Сонетни вијенац.  Имајући све то у виду, можемо са сигурношћу тврдити да су у нашем роду ријетки књижевници, и уопште интелектуалци, који су се са толико креативности и стваралачке енергије у кратким временским размацима јављали новим књигама. Продукти његове стихотворбене креативности улазили су и у најизбирљивије антологијске изборе.  Дуг је, дакле, попис Војводићевих збирки и издања, као што је био релативно дуг и вијек његовог стваралаштва. За читаво то вријеме он је показао и доказао да је био прије свега пјесник. Пјесма му је била толико прирасла срцу да му је готово сама од себе текла. Читајући његову поезију: начин писања, инспирацију, мотиве и техничку вјештину, добија се утисак да је он стално живио са својом пјесмом; с њом се обраћао себи и свијету, преко ње комуницирао са собом и својом околином, у њој размишљао и саосјећао, с њом се молио и живио.

Војводић је био снажно утемељен у десетерачком епосу и косовском етосу, иако је живио и стварао у времену у коме те вриједности нијесу биле на цијени. Његово епско стваралаштво вриједно је прије свега по познавању, разумијевању и доживљавању епског амбијента и витешког доба,  али исто тако и по истанчаном језичком осјећању и оригиналном пјесничком изразу. Његове епске пјесме, осим што пружају задовољство читања, неминовно провоцирају на размишљање о тешком, мученичком, али славном добу српске историје када су се наши преци борили за ослобођење и уједињење Српства, полажући да олтар отаџбине своју најбољу дјецу. Читав комплекс Војводићеве поетике је занос према врлинама и вриједностима тог витешког доба, и борба да се оне, у овим „поремећеним временима“,  одрже и наставе. Његове десетерачке пјесме су рјечите и снажне, јер су никле у срцу које је било надахнуто најзначајнијим догађајима  и личностима из наше националне историје. Војводић је знао да посматра звјездано небо поред морачког манастира и да ослушкује било прадавних корака и коњаника, снагу и величину жртава, љепоту српских крсташ-барјака и милозвук пјесама које су испјевали вјекови наше борбе, ропства и слободе.

Војводићево родољубље и приврженост српском националном бићу, његово православље, оданост Српској православној цркви, као и његова поетска креативност, посебно су дошли до изражаја у пјесмама са светосавским мотивима. Наиме, након Другог свјетског рата, када су ратне теме и социјални мотиви били најчешћа преокупација овдашњих књижевника, ријетки су били пјесници из Црне Горе који су се оглашавали пјесмама посвећеним Светом Сави. Први од њих је био управо Момир Војводић. Зато ће његове пјесме које се односе на Светог Саву остати забиљежене не само по значајним естетским дометима, него и по продору у тематске просторе у које пјесници из Црне Горе читаве двије и по деценије послије Другог свјетског рата нијесу залазили. Евидентно је, дакле, да су у обимном, разноврсном и вриједном књижевном стварању Момира Војводића, у коме је с правом стекао славу савременог српског пјесничког барда, нашле мјесто све велике теме српске националне историје и духовности. Када бисмо тражили писца хришћанског, православног надахнућа на српском језику који није одустајао од своје вокације проноситеља  јеванђељског и светосавског духа, - онда би то сигурно био Момир Војводић. Богатство његових религиозних мотива, слика, појмова, симбола и реквизита извире из фундуса његовог религиозног образовања, из теолошког штива које је ишчитавао, из познавања Библије, хришћанске историје, наше националне историје и судбине.

Момир Војводић је био један од ријетких савремених српских пјесника који су сматрали да је књижевност дужна да саучествује у преломним тренуцима народа коме припада. Јер, шта писац да чини него да се саживљава са човјеком који пати? Писање је једна врста састрадавања. По некој недокучивој закономјерности,  велике несреће у српској историји рађале су велику поезију. Подстакнуте тим несрећама,   настајале су и пјесничке књиге Момира Војводића, које су заиста изузетне: и својом тематиком, и сугестивношћу поетских слика, и богатством израза. Његове књиге имају све оне вриједности, естетске и етичке, које треба нудити савременом читаоцу у Црној Гори, притиснутом дукљанском митоманијом и антисрпском црногорском идеологијом.

Војводићева језичка и пјесничка грађевина, његов пјеснички универзум, представља заправо својеврсну синтезу његошевског, динарског српства. У средини у којој је послије Другог свјетског рата било тешко, скоро забрањено, бити Србин, у Црној Гори, Војводић – слиједећи трагове големог духовног богатства српског народа са простора данашње Црне Горе – остварује кроз своје књижевно дјело синтезу свеукупног књижевног наслеђа српских средњовјековних земаља Зете, Рашке и Захумља до турске окупације, српске средњовјековне писане књижевности и књижевног стваралаштва епохе Петровића Његоша. Посвећен завичају, народној традицији и православној хришћанској вјери, Момир Војводић је пјеснички надахнуто промишљао судбину и мартирологиј српског народа у 20. вијеку.

Ниједан српски пјесник није тако свеобухватно и умјетнички успјело опјевао етноцид над српским народом у Црној Гори у другој половини прошлог и током прве деценије овог вијека, као Момир Војводић. Поменули смо да је збирку пјесама Усјековање Ловћена Војводић посветио рушењу цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену, у којој су били сахрањени земни остаци митрополита Петра Другог Петровића Његоша, када је отпочео процес радикалног обрачуна са историјом, предањем и памћењем српског народа на овом простору, али истовремено и процес систематског обесправљивања Срба у Црној Гори. Свјестан чињенице да је и тадашња комунистичка и каснија посткомунистичка (и данас актуелна) власт предано радила против српских националних интереса, константно задајући српском народу тешке ударце са страховитим историјским последицама, Војводић је непрестано истицао да ни аустроугарска окупација у Првом, нити италијанска у Другом свјетском рату нијесу српском народу у Црној Гори нанијеле толико зла – колико та власт. Јер, оно што није пошло за руком страним окупаторима овог простора, - да укину име српском језику, на коме је настало Његошево бесмртно дјело, да укину ћирилично писмо, којим је Његош писао, да спроведу апартхејд над народом коме је Његош припадао – пошло је за руком тој власти. Том лингвоциду и духовном геноциду над српским народом у Црној Гори, Момир Војводић је посветио збирку пјесама насловљену Самодржа језика српскога (2005).

О настојањима Ватикана и великохрватске политике да се ловћенско донебесје поунијати и расрби, Војводић расправља у књизи Амерички арнаутлук (2000), са поднасловом Погледи с Ловћена и Проклетија, сачињеној од полемички интонираних текстова објављених у периоду од 1997. до 2000. године када је „амерички арнаутлук“ постао доминантна политичка концепција антисрпског црногорског режима Мила Ђукановића. Војводић, као хришћански интелектуалац – иако је анализирао најпрљавије и најзлокобније појаве у историји Црне Горе и цијелог српског народа -  није губио наду.  Он је био оптимиста који је вјеровао „у српско опстанство“ уз помоћ Светог Саве и Светог Петра Цетињског,  чије су му – како каже – „стопе свијетљеле при сваком погледу с Ловћена и Проклетија“.

Дубоко свјестан да је света обавеза свакога родољуба да испуни дужност према отаџбини и своме роду, Момир Војводић је сав свој релативно дуги и свакако плодни живот посветио Српству, за њега се борио, због њега патио, и њему остао вјеран до последњег свога даха. У овом времену српских клонућа и падова, истичемо појаву овог Човјека који је прошао свој живот свијетла образа. Зато је Момир Војводић заслужио поштовање својих савременика. У њему су и противници поштовали часног противника. Као национални прегалац у најбољем значењу тог израза он је претрпио много, али никада није посумњао у српске националне и државотворне идеале, увијек уздигнутог чела и чисте савјести, у дубоком увјерењу да испуњава своју свету патриотску дужност. У свом животу увијек је знао да сачува људско достојанство, што није лако јавноме раднику у овим мутним временима општих поремећаја моралних вриједности.   Тешко да бисмо нашли послијератног српског пјесника који би са више права могао казивати онај познати Шантићев стих: Мене све ране мога рода боле, од Момира Војводића. Зато му је у потпуности пристајао епитет народног пјесника и монаха српскога језика. Војводићевим одласком у бољи и љепши свијет српска литература и култура је изгубила много више него што нам  у овом тренутку изгледа.